Capone

kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Josh Trank

uloge: Tom Hardy, Linda Cardellini, Matt Dillon, Katherine Narducci, Noel Fischer, Kyle MacLachlan, Gino Cafarelli, Mason Guccione

Jedna je stvar biti Al Capone na vrhuncu moći kada je kraljevao čikaškim podzemljem u doba prohibicije ili nešto posle, sve do hapšenja zbog utaje poreza. Sasvim je druga, međutim, biti Al Capone posle izlaska iz zatvora i moždanog udara, dementan, u uznapredovaloj fazi sifilisa, umirući. Prvog su utelovili brojni glumci, od Roda Steigera do Roberta De Nira, a "by proxy" i Boris Karloff i Al Pacino u originalu i De Palminoj "remake" verziji filma Scarface. "Čast" da odigra drugog pripala je Tomu Hardyju u hrabrom, ali izuzetno problematičnom biografskom filmu u režiji Josha Tranka.

Vreme je posleratno i slavni gangster je tek tužna kesa i bleda senka svoje nekadašnje moći. Mesto radnje je Florida, gde se Capone nakon izlaska iz zatvora skrasio, ali situacija je daleko od idealne penzije. Na stranu bolest zbog koje on ne može da kontroliše ni bešiku, ni creva, a kamo li kriminalnu imperiju, demencija, paranoja, košmari, serijski moždani udari, nego su i finansijska sredstva pri kraju, kao i strpljenje ljudi iz njegovog okruženja: žene (Cardellini), kćeri (Narducci), prijatelja (Cafarelli), pa i doktora (MacLachlan). Povrh toga, Al Capone, u krugu najbližih zvani Fonz (prema svom krštenom imenu Alphonse), ne može da se seti gde je zakopao deset miliona dolara koju godinu ranije.

Ono što je Josh Trank zamislio kao beskompromisnu varijantu Scorseseove elegije o mafijaškoj starosti koju je potonji izveo u The Irishman, vrlo brzo se pretvara u orgiju gadosti i psihoze u podignutom tempu i nepredvidljivom ritmu. To samo po sebi ne bi bilo problematično kada bi se tu dalo naći išta smisla, ne nužno u formi nekakve poruke (nju ima, otrcanu "zločin se ne isplati"), ali ona je uglavnom sama sebi cilj. Drugi problem sa takvim košmarnim filmovima je održati taj sprinterski tempo, smestiti likove u neki kostur od priče, izbeći ponavljanja i očuđenje samog sebe radi. Trank unekoliko uspeva u tome, sekući košmarnu realnost sa još košmarnijim košmarima ili sa momentima relaksacije koji i sami ubrzo postaju košmarni, od odlaska na pecanje, pa do kućne projekcije The Wizard of Oz.

Prvi problem je što sve to uglavnom ne konvergira ničemu, pre svega što osnovni elementi zapleta, poput klasičnog motiva zakopanog blaga, nikada ne zažive. Drugi je to što u principu ne zažive ni sporedni likovi, ni kao stvarne ososbe od krvi i mesa, ni kao projekcije iz Caponeove glave (recimo protraćeni Matt Dillon kao njegov prijatelj). Konačni rezultat ponajpre deluje kao protraćena prilika za impozantno lucidni kratki film koji je prostom inflacijom svega naduvan na dugometražni format.

U principu sve svaljuje na pleća Toma Hardyja koja su u teoriji dovoljno snažna da to iznesu, čemu smo mogli svedočiti, primera radi, u Refnovom Bronsonu ili u "monodrami" Locke, ali je rezultat dosta više na tragu još jednog bizarnog gangsterskog "biopica" Legend gde Hardy igra dvostruku ulogu britanskih blizanaca Kray i preglumljuje bez ikakve kontrole. Ne pomaže niti to što Hardy rado nosi šminku ili čak potpunu masku (što je ovde slučaj), ni to što može da izvodi svašta s glasom. Hardy je svakako tip glumca sa integritetom koji ima jake i najčešće ispravne instinkte, ali njemu takođe treba reditelj koji ga, kada treba, može zauzdati.

Josh Trank to nije. I on je isto čovek od ideje, o tome svedoči uspeh njegovog prvenca, SF-a Chronicle (2012), ali teško da je reditelj na kojeg se može računati, što je demonstrirao već svojim narednim filmom, "rebootom" Fantastic Four (2015). Što se tiče filma Capone, ideja je originalna i na mestu je, ali je razrada problematična i nedosledna. Jednom kada se raščlani, ispada da obilati citati nisu samo citati (a njih ima, od De Palminog Scarfacea, preko Coppolinog The Godfather, do Scorseseovog Shutter Island i Citizen Kane Orsona Wellesa), nego da su derivirani do te mere da reditelju služe kao svojevrsne "štake" i da zamaskiraju šta je tačno hteo da postigne. Sve u svemu, šteta...