South Mountain

kritika objavljena na XXZ

2019.

scenario i režija: Hilary Brougher

uloge: Talia Balsam, Scott Cohen, Andrus Nichols, Michael Oberholtzer

South Mountain zaista ne spada u red onih filmova koji su u svakom svom aspektu spektakularni. Upravo suprotno: ovo je jedan izuzetno diskretan film iza kojeg stoji autorica koja bez nekog naročitog renomea (pre toga je režirala dva žanrovska filma, pristojni retro-SF The Sticky Fingers of Time i slabašni horor Innocence, te jednu solidnu dramu Stephanie Daley, uvek u razmacima od 6 i više godina između filmova), a nije više mlada, glumci spadaju u red manje poznatih, marketing koji film prati je gotovo nepostojeći, što može rezultirati samo tavorenjem pri dnu liste prioriteta na nekoj video-platformi. Međutim, šteta bi bila propustiti ga jer je ovo sasvim životan film na one teme o kojima se retko čak i razgovara, a još ređe se snima.

Okvir je ono famozno jedno leto koje će promeniti sve, ali likovi nisu deca, tinejdžeri ili mladići i devojke u svojim 20-im godinama, već ljudi srednjih godina. Mesto radnje su uglavnom kuća i okućnica na planini Catskills u ruralnom delu države New York. Dve kćeri odlaze na letovanje, a majka Lila (Balsam) i otac Edgar (Cohen) se razilaze, ne po prvi put, ali možda po poslednji. On je varao, takođe mu to nije prvi put, ali ovog puta je njegova afera sa mlađom koleginicom rezultirala detetom. On je jednostavno takav tip lika koji će se pretvarati da ga zovu s posla da bi svojoj curi preko telefona pokušao da se porodi pre nego što prizna da je temeljno zeznuo stvar i odseli se.

Ono što dalje pratimo su Liline reakcije i raspoloženja koja se menjaju gotovo iz dana u dan. Osim što mora da se nosi sa razvodom i finansijskim aranžamnima oko toga, kod nje u kući je i prijateljica (Nichols) koja se leči od raka dojke, a jedan od prijatelja njnih kćeri (Oberholtzer) joj povremeno dolazi u pomoć oko poslova na raspremanju kuće i među njima se javlja iskrica. Jasno je da tako nešto ne može biti permanentno rešenje, već samo distrakcija, a da Lila prvo mora da svede račune sama sa sobom i možda protraćenim životom.

Hilary Brougher svemu prilazi realistično i bez ikakve pompe. Protok vremena je potpisan karticama sa datumima, a razmaci su neregularni, nekada je pauza dan ili dva, nekada i po deset. Lila nema monologe, čak se ni ne poverava u tančine prijateljici, novom prolaznom dečku ili budućem bivšem mužu, nego prolazi kroz etape žalovanja, od zatvaranja oči, preko besa i depresije, pa do prihvatanja novonastale situacije. Za to vreme se i ona i svi oko nje upuštaju u pasivne i mikro-agresije. Sve to je snimljeno ručnom kamerom u nešto dužim, ali opet odmerenim kadrovima i u prirodnim bojama.

Od ovakvog materijala i pristupa najviše profitiraju glumci. Talia Balsam je uglavnom aktivna na televiziji, uz poneku epizodnu ulogu u filmovima, a tip lika kao što je Lila je oduvek retkost u američkom filmu. Glumičin pristup je da nema šminke, fizički ili metaforički, nema klišea i štaka. već ona do kraja ulazi u lik žene na ivici. Cohen, takođe najaktivniji na televiziji, ovde ulazi u lik ljigavca. Lagano zmijske fizičke karakteristike lica mu tu dosta pomažu, ali on nije jednodimenzionalni negativac, nego tip čoveka kojeg vuku nagoni i koji se ne može otresti svojeg osećaja privilegovanosti. Ono što osećamo u filmu, a što nigde nije izrečeno, je to da je njihov brak zapravo bio problematičniji nego što bi to ijedan razvod mogao biti.

Nećemo mi kao gledaoci nakon gledanja ovog filma biti išta pametniji u životnim situacijama ma koliko nam se činile običnim ili čak banalnim. Hilary Brougher, međutim, prilično dobro zna o čemu i kako govori. Nije slučajan ni izbor miljea (Edgar dolazi iz nižih ešalona nezavisne filmske industrije, Lila je bila slikarka koja se bacila u podučavanje), lokacije okoline New Yorka tako blizu, a tako daleko od centra zbivanja i okruženja nedogađajnog leta. South Mountain zaista podražava život na koji često ne obraćamo pažnju dok nam se ne dogodi.