All the Bright Places

kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Brett Haley

scenario: Jennifer Niven, Liz Hannah (prema romanu Jennifer Niven)

uloge: Elle Fanning, Justice Smith, Alexandra Shipp, Luke Wilson, Kelli O'Hara, Lamar Johnson, Virginia Gardner, Felix Mallard, Keegan-Michael Key

Iako se na prvi pogled čini kao standardna tinejdžerska "plakalica" i ekranizacija "young adult" romana, u All the Bright Places ima dosta više iskrenih emocija i uvida vešto upakovanih u klišee žanra omladinske romantične drame. Brett Haley je ranije u svojoj karijeri vešto radio slične stvari, doduše u drugačijoj postavci: bavio se ili starenjem (I'll See You in My Dreams, The Hero), ili međugeneracijskim odnosima (Hearts Beat Loud). Sada, međutim, svoju poetiku i emocionalnu inteligenciju pokazuje u drugačijim okvirima.

I Violet (Fanning) i Finch (Smith) imaju svoje demone. Nju je saobraćajna nesreća u kojoj je poginula njena sestra ostavila paralizovanu u emocionalnom i socijalnom smislu - boji se automobila, vožnje, druženja. On ima status školskog "frika" zbog svojih emocionalnih ispada koji su, pak, posledica trauma iz detinjstva. Njihov "meet cute" momenat je zapravo onaj u kome je on spasava da ne skoči s mosta. Dok on misli da joj je spasio život, čini se da ona nije baš svesna šta je pokušala.

Sledeća etapa njihovog odnosa je propelirana školskim zadatkom iz geografije: učenici u parovima moraju obići mesta koja im znače u državi, te opisati prirodu znamenitosti i objasniti zašto im znače na ličnom nivou. Kako je, međutim, reč o Indijani koja važi za prilično dosadnu američku državu i uglavnom ravan klaster rezidencijalnih, industrijskih i poljoprivrednih zona, lični faktor tu postaje presudan. Za Violet je to dodatni problem jer, osim što je muče njene fobije, ona je i relativno recentna došljakinja koja niti zna puno o mestu u koje je došla, niti je naročito zanima.

Tako upareni omladinci kreću na svoj zadatak rvući se svako sa svojim demonima, ali i demonima onog drugog. Usput se, očekivano, javljaju romantične iskrice. Suština stvari i ono po čemu i izvorni roman i film istupaju iz mora žanrovski sličnih je dubinski uvid da mi kao vrsta sebe u životu održavamo "popravljajući" nekog drugog. Drugi par rukava je, i to sasvim u skladu sa obrascima "young adult" literature, je, pak, to da ni to ne može trajati večno i da su tinejdžerski demoni, ma koliko odraslima delovali trivijalno, ipak suviše otporni da bi se tek tako zatomili, a i suviše volatilni, pa mogu eksplodirati sa nesagledivim posledicama.

Scenario filma je solidan, iako se previše oslanja na verbalnu komponentu, odnosno na replike, ali mlada i versatilna nada američke dramaturgije Liz Hannah (The Post, Long Shot) radi šta je u njenoj moći da oživi dvoje glavnih likova čije je poreklo prilično "papirnato". Mnogo manje je uspešna kod sporednih, odnosno epizodnih likova koji su svedeni na funkcije i par karakteristika (njeni roditelji, njegova sestra) ili je reč o klišeima (profesor, direktor škole i školski drugovi, a među njima i jedan očiti negativac).

Opet, nema inflacije sentimentalnosti koju možemo očekivati od tipa izvornog romana, za šta možemo zahvaliti Haleyu kao reditelju. To ne znači da nema emocija, a Haley audio-vizuelne elemente poput muzike Keegana DeWitta i fotografije Roba Givensa koja se topi u bojama kasnog proleća i ranog leta sjajno slaže u film koji se ne boji zalaska u mračnije vode. Ono čega fali u poređenju sa Haleyevim ranijim radovima je rad sa glumcima: dok Justice Smith uspeva da kanališe energiju pesnika i filozofa koji se pravi da je baraba i pobunjenik sa ili bez razloga, Elle Fanning prečesto zalazi u neprijatno pojačane emocionalne registre, što je uostalom i njen manir. Mlada glumica igra u dosta filmova gotovo serijski i po pravilu u određenom tipu uloge, pa ju nije uvek lako prenuti. Ali i pored toga, Brett Haley je uspeo da se sa All the Bright Places probije do vrha "young adult" kinematografije.