The King of Staten Island

kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Judd Apatow

scenario: Judd Apatow, Pete Davidson, Dave Sirus

uloge: Pete Davidson, Bel Powley, Marisa Tomei, Maude Apatow, Bill Burr, Steve Buscemi, Jay Rodriguez, Domenick Lombardozzi, Ricky Velez, Lou Wilson, Moises Arias, Pamela Adlon, Kevin Corrigan

U 25 godina svoje filmske karijere u svojstvu scenariste, reditelja i ponajviše producenta, Judd Apatow je uneo omanju revoluciju u svet komedije spajajući njena dva naizgled nespojiva pola. Sa jedne strane, tu je muška, "bro-dude" nepristojna komedija sa psovanjem, drogiranjem i šalama o telesnim izlučevinama. Sa druge, pak, romantična, sa primesom "coming of age" pristupa, uz neizbežnu sentimentalnost i umereno-konzervativnu potku gde ljubav na kraju pobeđuje u iznuđenom "happy endu". I pored za autora potpisnog (pre)dugog trajanja od preko 2 sata, taj pod-žanrovski spoj po pravilu funkcioniše.

Ako na stranu stavimo njegovu filmografiju u svojstvu producenta koja je zaista suviše masivna i unekoliko šarolika (tempo od jednog filma godišnje u proseku je nešto za poštovanje) i posvetimo se samo autorskom radu, možemo uočiti i još par trendova. Prvi od njih je svakako tematsko uozbiljavanje i utišavanje "funny ha-ha" komičarskog tona prisutan još od Funny People. Drugi je posvećenost promocije "stand-up" i televizijskih komičara koji su u principu radili na skečevima u filmske zvezde. U tom smislu, njegov najnoviji film The King of Staten Island se nadovezuje na prethodnika: Trainwreck (2015) je podigao uloge za Amy Schumer kao što će, ako bude sreće s publikom (kritika je već rekla svoje, uglavnom pozitivno mišljenje), novi film od Petea Davidsona načiniti filmsku zvezdu.

Kao i u prethodnom filmu, The King of Staten Island se oslanja na scenaristički rad njegove zvezde nafilovan autobiografskim elementima. Razlika je, pak, u tome da se Apatow ovde ipak malo umešao i pride angažovao Davida Sirusa kao ispomoć. Određeni pozitivni pomak u ograničavanju glumca je primetan jer The King of Staten Island ne pati toliko od "stand-up" logike inflatornog gomilanja fora i fazona, nego je tempo konstantniji i filmskiji, iako je struktura labavija i u teoriji životnija, a lokacija i njen milje, što radnički, što blejački, postali su jednako bitni kao i protagonista.

Glavni lik čiju priču pratimo je Scott (Davidson), tipično-atipičan luzer sa Staten Islanda, najmanjeg, najnerazvijenijeg i najmanje naseljenog dela New Yorka. On je u emocionalnom smislu zaostao u razvoju: dane provodi duvajući sam ili sa svojim jednako besperspektivnim drugarima (Velez, Wilson, Arias), održavajući "kres-varijantu" sa Kelsey (Powley, izvanredna) bez želje da to podigne na nivo veze i sanjajući o tome da otvori lokal koji će u isto vreme biti i resotran i salon za tetoviranje, što je bez daljnjeg glupa, nemoguća i sanitarno neprihvatljiva ideja. Pažnju ne uspeva da zadrži ni na čemu, ima poremećaj pažnje, a čak su i tetovaže koje radi nekonzistentne. Posao nema, kao ni nameru da ga nađe i da se odseli iz majčine kuće, a smrt svog oca vatrogasca koristi kao generički izgovor za sve, čak i kao materijal za glupe šale.

Dva događaja će razbiti njegovu životnu rutinu. Prvo, njegova mlađa sestra (rediteljeva kći Maud Apatow) odlazi na studije i ostavlja ga samog sa majkom (Tomei), medicinskom sestrom u urgentnom centru, umornom od posla i života. Drugo, budalaština koju je napravio tako što je tetovirao devetogodišnjeg klinca rezultiraće time da mu se na vratima pojavi dečakov otac, vatrogasac Ray (Burr, karikaturalno ćelav i brkat) koji će ubrzo postati majčin novi dečko. Kada Scottovo rovarenje protiv Raya rezultira time da obojica izlete iz kuće, njih dvojica će morati da udruže snage kako bi preživeli

Autobiografski elementi iz Davidsonovog života su sveprisutni. On je zaista odrastao na Staten Islandu, otac mu je zaista bio vatrogasac koji je poginuo (u terorističkim napadima na WTC, što se, doduše, u filmu ne eksploatiše - pohvalno), a majka medicinska sestra. Ljubav prema tetovažama, pušenju marihuane i nepristojnim šalama su takođe prezentirani, što svakako profilira filmski lik. Poremećaj pažnje je nešto na čemu se gradi ceo koncept lika i ceo film, ali je zato poremećaj digestivnog sistema tu potpuno štetan i rezultira jednom lošom forom.

Sa druge strane, fiktivni ili fikcionalizovani likovi uspevaju da prodišu u umerenom tempu i ovlašnoj strukturi i da razviju svoje pod-zaplete koji se tiču i protagoniste. Od toga jako profitiraju glumci: Bill Burr balansira komični sa dramskim elementom perfektno, Marisa Tomei donosi realističan portret samohrane majke kojoj prekipi, Maud Apatow je izvrsna kao odgovorna i pametna mlađa sestra, a Bel Powley blista kao devojka koja je frustrirana bezobrazlukom i budalastim ponašanjem svog ljubavnika. Ekipa "buđavih ortaka" je takođe profilirana i na individualnom i na grupnom nivou, Steve Buscemi je perfektan u ulozi Rayevog kolege-vatrogasca u svom standardnom brbljivom maniru (slavni glumac je inače bio vatrogasac i u stvarnom životu), Kevin Corrigan kanalizira energiju newyorškog mafijaša nižeg nivoa kao Scottov rođak i vlasnik restorana u kojem on dobija (privremeni) posao. Svojih pet minuta dobija i Pamela Adlon u jednoj sceni kao Rayeva bivša supruga u kojoj čak uspeva da nam prenese pozadinsku priču svog lika koju je verovatno sama razradila.

Problem je, pak, u tome što svi oni dosta zanimljiviji od protagoniste. Scott je tip lika koji jednostavno nije ugodno društvo, koji je štetan po sebe i svoju okolinu, a čak nije ni zabavan koliko Davidson i Apatow misle da jeste. Stoga nije naročito jednostavno povezati se s njim, njegove gluposti postaju naporne iako on zapravo nije toliko tup koliko je haotičan. "Navijanje" za njega, nužno za ovakav tip filma, deluje kao sizifov posao, a čekanje na pogreške, odnosno da on zezne nešto, postaje izuzetno predvidljiv sled događaja. Stoga je i očekivani srećni kraj veštački i neuverljiv.

Davidson tu zapravo igra svoju javnu komičarsku personu i, glumački gledano, nije loš iako zapravo ni u kojem slučaju ne podiže nivo svoje glume od ranije poznat iz televizijskih skečeva i epizoda po filmovima. Problem je u liku i insistiranju na njemu koje ni dramaturško "peglanje" nije učinilo svrsishodnim. Ali, ma koliko nesavršen bio, The King of Staten Island je film koji nije šteta pogledati, s time da treba očekivati više uvida u pozadinu, nešto neusiljenog humora tamo i sentimentalnost umesto iskrenog smeha. Zapravo, sa još malo ispoliranijim protagonistom, film bi bio bolji i kao komedija i kao drama.