The 11th Hour / I Am Here

2014

scenario i režija: Anders Morgenthaler

uloge: Kim Basinger, Jordan Prentice, Sebastian Schipper, Peter Stormare

Jedna stvar me u filmovima opasno nervira: frustracija i ljudska patnja se predstavljaju kao nešto nenormalno i nešto što vodi u opsesiju prema nemogućem, a u tom pravcu nas vode moćne sile iznutra, glasovi u glavi i slično. Jasno mi je da to ponekad može biti slučaj, da su neki ljudi sami po sebi skloni opsesiji, ali mi nije jasno kako se pod normalno uzima da ti ljudi apsolutno gube svaki kompas, ne samo moralni nego i onaj koji je zadužen za preživljavanje.

The 11^th Hour, novi film danskog autora animiranih, omladinskih i žanrovskih filmova, ima jednu takvu osobu u centru priče. Ona je Maria, igra je Kim Basinger, bogata je, uspešna i jako nesrećna zbog toga što nema dece. Umesto toga ima spontani pobačaj za spontanim pobačajem i usled toga dosta sumoran brak sa Peterom (Schipper). Na jednom sastanku će Maria načuti da negde u Češkoj, prema nemačkoj granici, prostitutke prodaju svoju decu. I eto njoj ideje da sedne u auto i ode tamo da završi posao. Hm, da li je ona čula za usvajanje? Mislim, bogata je, uspešna, udata, ima veliku kuću i ne bi joj bio problem da i “podmaže” ako treba, recimo negde u Ukrajini, ako već ne može u Češkoj ili kod sebe, gde god da već živi.

Bilo kako bilo, eto nje u akciji, iako u toj sivoj i sumornoj sredini neverovatno štrči i sa svojim gospodskim stavom, skupim automobilom i hrpom novca samo privlači nevolje. To će posebno doći do izražaja kad u auto primi stopera narkomana, pritom patuljka obučenog u nekakvu maskotu po imenu Christian (Prentice). Ko još prima takve ljude u auto i moli ih za ikakvu pomoć? Elem, on će se nećkati, ali će posle za lovu pristati da joj pomogne, sa zadnjim namerama ili ne. To će ih oboje dovesti u nevolju sa ruskim (a kakvim drugo) gangsterom (Stormare) i njegovim kurvama. A Maria će sve vreme slušati dečiji glas duboko u sebi koji je vodi. U smrt ili u spasenje. Da, to je jedan od takvih filmova...

Naravno, u normalnim okolnostima bih izbegao ovakav film u širokom luku ili čak i ne bih čuo za njega. Smetala bi mi ta lažno i preterano sumorna atmosfera. Ne bi me zanimala tema. Posebno bi mi išao na živce kliše o Istočnoj (u ovom slučaju čak Centralnoj) Evropi kao groznom mestu za život gde posle zlog komunizma vlada još gora mafija, gde se ljudi svode na kurve, narkomane, nesrećnike, kriminalce i bezobličnu masu. To mi je bilo prenategnuto i u Hostelu, a potpuno uvredljivo u ćoravim komedijama tipa Eurotrip.

Razlog zašto sam sebi priuštio ovih 90 minuta paklene dosade je Kim Basinger. Da se ne lažemo, nikad ona nije bila neka vrhunska glumica, iako je jedan određeni spektar uloga (princezaste ženske u nevolji) igrala savršeno, ali uvek je sjajno izgledala i igrala je posvuda. Onda se udala, dobila Oscara, razvela i svoje prisustvo u filmovima svela na poneku epizodnu ulogu, tu i tamo, čak i u potpuno bezveznim filmovima. Možda ju je priklala godina proizvodnje, mada sumnjam, pošto stari dostojanstveno. Možda je tačna teorija da nema uloga za srednovečne žene, nekada izrazite lepotice. Možda ona nema ambicije za stalno dokazivanje, a ima od čega živeti. Kako god, u The 11^th Hour nije pokazala apsolutno ništa što se glume tiče. Da ne pričamo u tome koliko nema dara za izbor uloga i upravljanje karijerom. Izgled je tu, manje ili više, ali od integriteta nažalost ni traga...

Atertraffen / The Reunion

2013

scenario i režija: Anna Odell

uloge: Anna Odell, Anders Berg, Sara Andreis, Henrik Norlen, Niklas Engdahl, Rikard Svensson

Trudim se da ne pravim presedane i pišem o filmovima koji su okončali svoj festivalski i bioskopski život, osim kada me poneki autor ili producent direktno zamoli za uslugu ili kada mi je taj film toliko važan, a njegova distribucija pre kućnih formata nedostupna. Ovog puta to nije slučaj, na Atertraffen mi je pažnju skrenula jedna draga koleginica. Već sam bio spreman da ga previdim, ali hvala joj na upozorenju: u pitanju je svakako neobično i na nekoliko nivoa zanimljivo delo. Ono što je teže pitanje je da li pred sobom imamo dobar film, te da li imamo film uopšte.

Po formatu je film svakako: ima scenario, reditelja i glumce, te hajdemo reći nekakav zaplet. Ono što tu odskače je njegova struktura i podela u dva poglavlja, od kojih je prvo poglavlje film, a drugo film o filmu, odnosno o reakcijama na film iz prvog poglavlja. Još jedna nedoumica koja se tu pojavljuje je formalne prirode. Je li ovo igrani film, dokumentarni, eksperimentalni, nešto između ili jednostavno umetnički performans u filmskom formatu. Čitajući o Anni Odell, može biti bilo šta od navedenog. No, o njenom liku i delo ću kasnije.

Prvi deo filma je jedna neprijatna godišnjica mature, kakve one već znaju biti. Inače nisam ljubitelj takvih okupljanja, po deafultu mi deluju malograđanski i usiljeno i služe da se, kada se već nismo videli tolike godine, malo premerimo i vidimo gde ko stoji na tabeli u sportskoj disciplini života: koja je drugarica promenila prezime ili dodala još jedno, ko ima kakav posao, ko je gde zbrisao, ko ima decu i kakvu i već slične površne gluposti koje mogu stati u razgovore koje traju do jedne cigarete vremena. Nisam išao na svoje godišnjice, ako ih je i bilo. Nisam bio pozvan, nisam bio lociran (nisam nasilno prekidao kontakte, imam isti broj mobilnog telefona, ali verujem u prirodno udaljavanje), i zapravo mi nije žao zbog toga: nije mi do takvih predstava.

Međutim, Anna Odell u svim svojim funkcijama (rediteljica, scenaristkinja, glumica  i filmski lik), nam je pripremila nešto još neprijatnije od standarda. Ona se tamo pojavljuje i nakon pozdravnih govorancija preuzima glavnu reč i govori o tome kako ona i njeni drugari imaju potpuno suprotna sećanja na onovremenu školsku kameraderiju i kako to ovisi o tome gde se individua pozicionirala u hijerarhiji. Ona je bila gubitnik i otpadnik, sad je slavna umetnica, ali nema nameru da izigrava ružno pače koje je izraslo u labuda, već svojim školskim drugarima nabija na nos nečovečni tretman kojem je bila izložena u ona vremena, pre eksplozije političke korektnosti i nulte tolerancije prema nasilju u školama. Sve se, međutim, završava pičvajzom.

Onda na red dolazi prvi obrat: to nije bila godišnjica mature nego igrani film koji je Anna Odell snimila i kako ona pretpostavlja da bi to izgledalo da su je na godišnjicu pozvali. Ono što sledi su individualni susreti i potraga za (opet, stvarnim ili fiktivnim) školskim drugovima i suočavanje njih individualno sa teškim pitanjima prošlosti, u čemu je film jedno efikasno sredstvo.

Ono što je zanimljivo, osim strukture u kojoj se prepliću fikcija, realnost i umetnička intervencija, je sam ishod svega toga. Nema katarze, čak ni usiljene. Nema ni spoznaje ni učtivosti. Anna Odell iz prvog dela ostaje ista u drugom. Percepcija nje od strane školskih drugova je promenjena minimalno usled promena u strukturi moći i odrastanja, ako ga je bilo. Treba naglasiti koliko su te promene minimalne i kako se hijerarhija vrlo brzo vraća na staro u zatvorenom i ograničenom sistemu kakav je školski razred. Treba uzeti u obzir da je svaki sistem, ma koliko veliki bio, ipak u neku ruku ograničen, makar našim saznanjem ili prostom geografijom. Zbog toga je kraj takav kakav je: zoom-out i vožnja preko krovova grada kao znak da se ovakva priča ponavlja i događa i drugima, stalno i svugde. Kad smo već kod (političke) geografije, možda ovakva priča deluje nezamisliva za liberalnu Švedsku, ali ona samo oslikava ljudske osobine koje nisu uslovljene društvenim sistemom: sklonost ka diskriminaciji po bilo kom osnovu i ka okretanju svih protiv jednog, uz sveprisutnu tihu većinu koja ne nameće igru, ali je niti ne sprečava.

Uostalom, nije ovo Anni Odell ni prva ni najekstremnija (društvena) provokacija: ona je za svoj diplomski lažirala samoubistvo i fingirala psihičku bolest, vukla za nos policiju, doktore i bolničko osoblje i sve to snimila i za to pokupila krivičnu prijavu. Mislim da pred sobom imamo avangardu u pravom smislu te reči, čije ćemo delo tek analizirati i shvatiti. A o Atertraffenu i dalje ne znam šta da mislim, samo znam da me je isprovocirao da mislim o raznim drugim stvarima. Što joj je valjda i bio cilj.

Trainwreck

kritika  objavljena na monitor.hr

2015

Režija: Judd Apatow

Scenario: Amy Schumer

Uloge: Amy Schumer, Bill Hader, Brie Larson, Tilda Swinton, John Cena, LeBron James, Randall Park, John Glaser, Ezra Miller, Colin Quinn, Norman Lloyd

Suprotno od onoga što naslov tvrdi, ovaj film nije baš potpuni haos u figurativnom prevodu, kao što ni u kom slučaju nije železnička nesreća u doslovnom. Naprotiv, može se označiti za klasičnu romantičnu komediju po modelu u kojoj jedna dobra i stabilna osoba pozitivno utiče na drugu, ne lošu, ali suviše haotičnu osobu za vlastito dobro. Međutim, ovaj film je pokupio skoro unisone pozitivne kritike u Americi i preti da postane komedija godine.

Jedan razlog za to može biti što iza filma stoji Judd Apatow, autor uspešnih, uglavnom »muških« komedija koje mogu biti malo preduge ili malo priproste, ali imaju solidnu interakciju sa publikom. Apatow je, uostalom, više producent nego što je autor i svakako zna da »zapakuje« i proda film. Istini za volju, sa poslednja dva, kakti ozbiljnija naslova koja je on režirao Funny People (2009) i This is 40 (2012) nije pobrao lovorike, ali njegova produkcijska kuća još uvek može da izbaci barem jedan film godišnje. Bilo kako bilo, Apatow je »money player« i u stanju je da pogodi raznoliku publiku, oba pola, razne generacije i ljude sa različitim interesima.U tom smislu, Trainwreck kao film koji meša »ozbiljno« sa »neozbiljnim« sjajno radi.

Neko drugi će objašnjenje za Trainwreck naći u njegovom pametnom izvrtanju klišea romantične komedije. Bazično, imamo dvoje različitih ljudi i njihove stilove života i njihovu vezu od upoznavanja do privremenog raskida i srećnog kraja u kojem ljubav pobeđuje. Ono što je izvrnuto u ovom slučaju je da je žena ta koja je slobodna, nesputana, neodgovorna, sklona prekomernom i nimalo elegantnom pijančenju, promiskuitetna i na to vrlo ponosna, a da je muškarac krotak, strpljiv i smeran, čak pomalo naivno romantičan. Ako pogledamo realno, i toga je već bivalo po romantičnim komedijama novijeg datuma, ipak ženska emancipacija nije tako nova stvar.

Ono što je, međutim, potpuno novo u Trainwrecku je njegova scenaristkinja i glavna glumica, poznata stand-up i televizijska komičarka Amy Schumer. Njen lik se, naravno, zove Amy i napisan je jako nalik na njenu televizijsku personu, samo za nijansu »utišan«. Takođe, za pozadinu Amy-lika Amy-scenaristkinja koristi dosta od svoje autobiografije, pa Trainwreck zbog toga deluje iskreno, otvoreno i veoma lično. Izgleda da je Amy dovoljna da nam održi pažnju na ta dva sata, bez obzira što je njen frajer Aaron (Hader) u suštini vezana vreća i bez obzira što su ostali likovi tek skice.

Neke od tih skica solidno funkcionišu, poput Tilde Swinton u ulozi Amyne šefice, urednice u trashy muškom magazinu »S'nuff«, neprepoznatljivog izgleda, ali nepromašive nenormalne hladnoće, ili konstantno nervoznog i negativno raspoloženog Amynog oca (Quinn), pa čak i Johna Cene u ulozi njenog polu-regularnog dečka na početku filma, koji je toliko glup da to što ne shvata da ga ona vara nije nimalo čudno, pošto frajer očito još nije shvatio ni to da je totalno gay. Neki drugi likovi su nužno zlo u ovakvim filmovima, poput Amyne »normalne« sestre Kim (Larson) koja ima muža i iritantno prepametnog klinca ili Amynih kolega s posla, sve samih nedozrelih muškaraca ili Aaronovih drugara koji su, zbog prirode njegovog posla (sportski doktor) sve sami vrhunski sportisti. Tako na filmu možemo videti i LeBrona Jamesa koji čak ni ne igra samog sebe, koliko Aaronovog »sidekicka« i to radi prilično loše – tip jednostavno nema dara za glumu.

LeBron je tu još i dobar, Amar'e Stoudemire takođe, njih dvojica barem imaju nekakvu ulogu u priči. Mnogo veći problem je ona retardirana scena intervencije sa još tri »cameo« pojavljivanja (Chris Evert, Marv Albert i Matthew Broderick) i njihovim debilnim dijalogom koji zaista ne vodi nikuda, sramoti njih troje i čak nije ni smešan. Još gori primer je onaj kretenski film u filmu sa Danielom Radcliffom i Marisom Tomei koji je zaista čist višak. O pod-zapletu sa Ezrom Millerom kao Amynim veoma mladim kolegom ne znam ni šta da kažem pošto je uznemirujući i neprijatan koliko je besmislen i nepotreban.

Nije to prvi put da Apatow razvlači film do očekivanog »happy enda« sa umereno konzervativnom potkom, to mu je čak i manir. Problematično i simptomatično je to što isto čini i Amy Schumer u svom scenariju. Nije to stvar ni namere, ni nemara, koliko je posledica njenog potpuno drugačijeg sistema rada. U komediji za jednu osobu fore su »valuta« i cilj je imati ih što više i što više dobrih u relativno ograničenoj minutaži. U celovečernjem filmu, posebno u romantičnoj komediji (od koje se ne očekuje da bude smešna nego »heart-warming«), takvo ispaljivanje fora i fazona deluje usiljeno, kao da je samo sebi cilj, čak i kad su te fore dobre. Utešno je samo to da bar nema loših ili otrcanih, Amy Schumer ipak nije makar ko, ali joj forsiranje i razvlačenje scena da bi uvalila još koju foru zaista nije bilo potrebno, tim pre što je neke klasično filmske stvari (naraciju i reference, recimo) odradila baš kako treba.

Ostaje pitanje vredi li gledati Trainwreck. Odgovor je zašto ne, iako u njemu nećete naći ništa epohalno, ma šta o tome pisali kritičari. Promiskuitetna protagonistkinja koja nikome ne polaže račune je svakako dobra polazna tačka, ali je oštrica takve perspektive otupljena guranjem u žanrovski kalup po kojem ona samo krati vreme dok ne nađe pravog. U međuvremenu, imaćemo malo gorčine, malo duhovitosti i neke pokušaje, pogotke i promašaje... Eto, Hollywood se nosi sa trendovima.

Queen & Country

2014.

scenario i režija: John Boorman

uloge: Callum Turner, Caleb Landry Jones, Pat Shortt, David Thewlis, Richard E. Grant, Vanessa Kirby, Tasmin Egerton, Aimee-Ffion Edwards

Sloboda je slatka čak i kad je donese rat. Posebno kad si mlad i prirodno anarhiča, pa svaku disciplinu i rutinu vidiš kao okove Znam o čemu pričam, imao sam 16 godina kada sam usled ratnog stanja imao najduži raspust u životu. Ali tu je jedna caka: sloboda je potpuno suvišna kada te pritisnu drugi okovi zvani “šta sa sobom preko dana”, pa sam se na kraju tog šestomesečnog perioda provedenog u dokolici prilično smorio i trebala mi je dnevna rutina i disciplina da me vrati u život. Opet, možda je to problem moje generacije, nekih prethodnih i svih narednih koje su navikle na određeni komfor, nevezano za klasnu pripadnost.

To recimo nije bio slučaj sa Billom Rohanom iz vrlo neobičnog i vrednog filma Hope and Glory (1985) Johna Boormana i njegovim vršnjacima čije je detinjstvo bilo obeleženo Drugim svetskim ratom i ne-pametnim bombama nad Londonom. Mislim, treba razumeti klinca koji je uživao u prirodi na nedostupnom otočiću usred reke nakon što mu je stradala škola. Njegovo “Hvala ti, Adolfe!” je jedna predivno iskrena replika: Hitler je neko apstraktno zlo tamo negde, ako uopšte postoji vam paralelnog sveta radio-vesti, a škola je svakodnevni, opipljivi davež.

Baš sa tim “flashbackom” počinje i nastavak tog legendarnog filma, najnovije delo britanskog i novohollywoodskog veterana Boormana, Queen & Country. Radnja je premotana devet godina unapred, u 1952. godinu. Bill je sada svršeni srednjoškolac i još uvek živi na reci koja je sad postala mesto gde se okupljaju filmske ekipe. On voli filmove i bioskop, ali mora da obavi verovatno najgluplju obavezu u istoriji ljudske gluposti: da odguli dve godine u vojsci. Podsećanja radi, onovremena Britanija je bila sjebana zemlja koja se tek oporavljala od rata i suočavala sa raspadom kolonijalne imperije, kontra-kultura se još nije ni nazirala, a momci Billove dobi su mogli da zaglave u Koreji gde se sranje već zakuvalo.

Bill (Turner) je malo imao sreće, a malo baš i nije. U vojsci je upoznao Percija (Jones) i sa njim se sprijateljio i umesto Koreje njih dvojica su zaglavili u istoj kasarni na dosadnom poslu instruktora daktilografije. Problem sa poslom nije bio samo to što je statičan, nego i skoro pa zatvorsko okruženje kasarne i oštar generacijski jaz između mladih vojnika i starijih nadređenih oficira odraslih u neko drugo vreme i po nekom drugom ključu. Lako za tvrdog, ali elementarno pragmatičnog majora (Grant), pravi problem je nadrkani narednik (Thewlis) koji sve radi po pravilima sa psihopatskim žarom.

Mehanizmi odbrane su, naravno, različiti. Njihov kolega Redmond se opredelio za “krivinarenje”, odnosno za kombinaciju sistemske lenjosti i eskivaže da odradi najmanje moguće i da ga u tome ne uhvate. Percy ima nasilne ispade i sugerira pobunu protiv nadređenih. Bill je drugačije sorte, njegovo oružje je fina subverzija i propitivanje i rušenje autoriteta. Njih trojica će se zagledati u jedan zidni sat koji je simbol kasarne, a postaće i simbol njihovog otpora i važan faktor u daljnjoj priči.

U međuvremenu, nije sve ni do ratova i vojski, momci su mladi i rade im hormoni, pa će se u to doba pojaviti njihove prve ljubavi koje će se, naravno, iskomplikovati. Kod Percija je to bolničarka Sophie (Edwards), očito zagledana u Billa, a kod Billa je to fascinantna, neurotična, sofisticirana plavuša koja mu se nije predstavila, pa joj je on nadenuo ime Ophelia (Egerton) i koja skriva još mnogo tajni. Na tom planu će značajnu ulogu odigrati i Billova starija sestra Dawn (Kirby), sveže razvedena povratnica iz Kanade sa dvoje dece, slobodoumnim manirima i daškom hollywoodskog glamura koji je u onovremenoj Britaniji bio dostupan samo na filmu.

Struktura filma ja anegdotarna, iako je hronologija uredna, bez nekog osećaja za centralnu priču i čvrstu temu, čak bez potrebe za njima. Film jednostavno prati jednog momka koji je svojevrsni dubler za autora (ima puno autobiografskih elemenata), njegove zgode i nezgode i odnose sa ljudima u periodu od dve duge i protraćene godine. To odsustvo fokalne tačke je često mana filma i on na pojedinim mestima jako pada u tempu, ali Boorman svejedno uspeva da dovrši ono što je započeo i da ispriča svoje priče sa solidnim osećajem za detalj, vreme, prostor, način života, ideale i kulturu. Tako imamo i tada veoma svežeg i inovativnog Hitchcocka kao “in-character” referencu, kao što možemo osetiti da se vremena menjaju kada bolešljivi kralj i ratni pobednik umire i menja ga njegova mlada kćer koja će postati jedna od najdugovečnijih evropskih vladara i vladarki svih vremena. Pritom sam film svojim tekstom jako referira na inteligentne vojničke komedije poput M.A.S.H. (Robert Altman, 1970) i na filmove o odrastanju i pobuni poput If... (Lindsay Anderson, 1968).

Boorman je stari lisac sa dosta kredita u svojoj karijeri. Novom Hollywoodu je dao nemerljivi doprinos sa filmovima Point Blank (1967) i Deliverance (1972). Britanskoj fantastici, što epskoj, što naučnoj je doprineo sa Zardozom (1974) i Excaliburom (1981). Jedan je od retkih koji je imao uspelu ekranizaciju Johna Le Carréa sa The Tailor of Panama (2001). Već sam pomenuo vrednost Hope and Glory. Nije čudno što zna da ispriča priču i da uhvati detalje i svoje ideje razloži jasno, ali nenametljivo. Zadivljujuće je to što je on u svojih 80-i-nešto godina još uvek beskompromisno na strani mladosti, što se svoje seća s ljubavlju i poštovanjem i što se apsolutno uzdržava od popovanja bilo koje vrste.

U tom smislu je Queen & Country film vredan pažnje, iako je daleko od savršenog. Iako u strukturi često nedostaju karike koje povezuju različite priče, film nudi neke druge stvari. Nudi atmosferu, humor, zanimljive likove i kompetentnu glumu. Više od svega, nudi iskrenost i autorsku doslednost kakvu retko viđamo. Boorman je hteo baš ovakav film i to ni ne krije. Nije Hope and Glory, ali je pristojan nastavak.

Aloha

2015.

scenario i režija: Cameron Crowe

uloge: Bradley Cooper, Emma Stone, Rachel McAdams, John Krasinski, Danny McBride, Bill Murray, Alec Baldwin

Cameron Crowe je svakako bio “dečko koji obećava” i velika nada Hollywooda, jedan od onih autora koji razumeju trenutnu pop-kulturu i trenutne vibracije, a pritom ima inteligencije, pronicljivosti, znanja i stila da svoj naum izvede do kraja. Oduvek je znao da napiše scenario i odabere prave glumce i da od njih izvuče maksimum.

Prva dva njegova ne baš indie, ali “indie-like” filma Say Anything... (1989) i Singles (1992) su demonstracija autorske inteligencije, razumevanja publike i žice za pop-kulturu. Jerry Maguire (1996) je iz ove perspektive ostario grdno, ali u ono vreme je bio više nego solidan kalkulantski “feel-good” film. Almost Famous (2000) je bio njegov vrhunac i po pitanju kreativnosi i po pitanju iskrenosti, apsolutno ikonički film na kraju jedne epohe. Usledio je Vanilla Sky (2001) koji je pokupio lošu reputaciju kao “vanity project” Toma Cruisea i njegove tadašnje devojke Penelope Cruz i koji je generalno pogrešno shvaćen kao “hollywoodizacija” evropskog art-filma. Film zapravo nije bio loš koliko je u njemu loša bila Penelope koja jednostavno ne zna odigrati ulogu na engleskom jeziku, ali suština filma je bila stilska prerada evropskog distopičnog gothica u brit-pop i američki proto-hipsteraj.

Vanilla Sky, slučajno ili ne Croweov prvi film u novom milenijumu označava početak njegovog kreativnog pada, ali tu je još uvek uspeo da odigra na svoju jaču kartu pop-kulture. Sa druge strane, Elizabethtown (2005) i We Bought a Zoo (2011) su jednostavno bili slabi filmovi, čista formula sa vrlo malo do nimalo “arome”, ne katastrofalno loši, ali jednostavno suviše metiljavi. Aloha se naslanja na taj trend, posebno su uočljive poveznice sa Elizabethtown, doduše sa nešto više stila i “quotabilnih” replika, ali zato sa gotovo nepostojećom strukturom zbog koje film na osnovnom filmskom planu jednostavno ne radi.

Suština priče je ovakva: naučnik i vojni pilot koji je završio u privatnom odbrambenom sektoru i žestoko sjebao misiju u Afganistanu Brian Gilcrest (Cooper) vraća se ne baš kući, nego na mesto svojih najvećih profesionalnih i privatnih pobeda, na Havaje, kako bi započeo život iznova. To planira da uradi preko poslovnog angažmana sa ekscentričnim milijarderom Carsonom Welchom (Murray) koji želi da sa tamošnje rampe lansira svoj satelit. Njegov zadatak je da bude medijator između Welcha, vojske i lokalaca kod kojih mora da obezbedi dobar PR za lansiranje, pošto oni mistifikuju nebo. U tu svrhu mu je dodeljena lokalna pilotkinja (nadam se da sam upotrebio pravilnu verbalnu konstrukciju za ženu-pilota) Allison Ng (Stone).

Sa druge strane, na Havajima živi i njegova davna, nikad prežaljena ljubav Tracy (McAdams) koja je u naizgled srećnom braku sa pilotom Woodijem (Krasinski). Naravno da će Brianov dolazak tu malo poremetiti stvari, ali Brian će zapravo posle uvodnih komplikacija pasti na plavu, slatkastu, isfolirano mističnu četvrt-Havajku Allison koja je frustrirana što fizički ne liči na ono što joj je u genetskom i spiritualnom poreklu. Na marginama ove lične, profesionalne i spiritualno-etičke peripetije se pojavljuju još i Alec Baldwin kao (gle čuda) nadrkani general koji preti i dere se na sve i svakog i Danny McBride kao nervozni pukovnik koji stalno krši prste.

Aloha ni u jednom trenutku ne funkcioniše u potpunosti zbog toga što je strukturni haos (previše likova, priča, njihovih agendi i meta-dijaloga), ali to ne znači da pred sobom nemamo čudan i interesantan film. Reći ću to ovako: većina od produženih i elaboriranih scena i sekvenci radi na pojedinačnom planu, ali skupa ne tvore nikakav kontinuitet i nikakvu celinu. Biće tu zanimljivih replika, dijaloga, postupaka, a naročito glumačkih bravura izvedenih od strane sjajnih epizodista, u čemu prednjače Murray i Baldwin koji igraju svoje najtipičnije uloge i koji ih mogu odigrati i zatvorenih očiju.

Ni ostatak glumaca nije u lošoj formi. Ma koliko ja ne kapirao famu oko Rachel McAdams, ovde je njena tanka gluma iskorištena kako treba u tih nekoliko scena koliko ih ima. Emma Stone je svakako zvezda u usponu nakon Birdmana i svakako je apsolutno slatkasta, ali je ovde okljaštena previše karikaturalnim i blesavim likom koji je potpuno disfunkcionalan u filmu i apsolutno nemoguć u životu. Prijatno je nju gledati, čak i kad lagano preglumljuje, ali lik je jednostavno takav kakav je. Bradley Cooper je takođe raspoložen, a i leže mu ovakve napucane frajerske uloge, naročito kada ima koga da ga kroz njih vodi, pa Gilcresta može upisati među svoja bolja ostvarenja u karijeri.

Ono što je sahranilo Alohu, pored filmske nefunkcionalnosti i neutemeljenosti u egzaktnoj nauci poput genetike generalno (recesivni gen koji nadjačava dominantni) je svakako i loša reputacija koja isplivala pre premijere filma u sada već pomalo zaboravljenom “Sony Hack” skandalu. Podsetićemo, producenti su u privatnim mailovima jako ismevali i pljuvali po filmu pripremajući se na još jedan “flop” koji moraju progutati radi nečije sujete. Pominjana su tu svi problemi koje film ima, pa je Cameron Crowe čak sam pokušao kontrolu štete na premijeri (gde se pojavio i održao govor novinarima i publici koji se može svesti na “nije to baš tako loše”) i posle nje objašnjavajući lik Allison Ng koji je, izgleda, poprilično uvredio američke puritanske politički korektne sentimente.

Ono što je fakat je da Aloha nije pravi film o Havajima niti je film koji će čak i nama, ne-Amerikancima i ne-Havajcima, reći nešto novo ili nešto tačno o ostrvima. Aloha je klasično pojednostavljivanje stvari i svođenje (pretpostavljam) kompleksnih socijalnih odnosa na tupavu zabunu. Ovo je slika Havaja koju dobijamo na svakoj razglednici i u svakoj “travel” emisiji: stereotipna i uglavnom netačna. Ali to ne znači da nije zabavna, kao uostalom i cela ova zbrka od filma.

The Overnight

2015

scenario i režija: Patrick Bryce

uloge: Adam Scott, Taylor Schilling, Jason Schwartzman, Judith Godreche

“Ulov” sa ovogodišnjeg Sundance Festivala polako pristiže. U tom svetlu se The Overnight predstavlja kao najiščekivanija seksualna komedija godine i donekle opravdava svoj status: seksa ima koliko i u prosečnoj seksualnoj komediji (čitaj: vrlo malo), golotinje čak i nešto više, a humora ponajviše, i to onog manje očekivanog i od inteligentnije sorte koja ima temelje u realnosti i provocira nas da malo i razmišljamo.

Alex (Scott) i Emily (Schilling) su novi u Los Angelesu. Emily ima karijeru, dok je Alex, makar privremeno, muškarac-domaćica čiji je zadatak da se brine o sinu R.J.-u. Film počinje sa scenom njihovog ne baš spontanog i ne baš impresivnog seksa koji mali prekine. Kasnije u parku na rođendanskoj zabavi R.J. se upozna i sprijatelji sa Maxom, što na scenu dovodi Maxovog oca, prestarelog hipstera Kurta (Schwartzman) koji se zeza da je Max na veganskoj dijeti i poziva novopridošli par na večeru, da se klinci igraju, a da odrasli porazgovaraju o važnim stvarima: školama, restoranima, mestima za izlaske... Alexu i Emily su u svakom slučaju potrebni prijatelji, a više nisu u dobi kad se prijateljstva sklapaju lako, pa oberučke prihvataju ponudu.

Kurt sa ženom, prelepom Francuskinjom Charlotte (Godreche) živi u prostranoj vili u kakvoj bi živeli sportski magnati i internet-milioneri. Međutim, Kurtov primarni posao, prodavanje uređaja za detaljno filtriranje vode u zemljama Trećeg Sveta, više deluje kao humanitarni rad nego kao ozbiljan biznis, a Charlottina kratka glumačka karijera (od one vrste kakvu nećete naći na IMDB-u) svakako nije bila tako unosna, da ne pominjemo njihove hobije koji su još bizarniji. No dobro, važno da je provod dobar, pa će se klinci preseliti na spavanje, a odrasli dohvatiti crnog vina i trave. Jedna stvar vodi do druge, do bazena, kupanja i muškog striptiza, a uskoro će se i reč koja je visila u vazduhu glasno izgovoriti. Ta reč je “svingeraj”.

The Overnight se može čitati kao moderna varijacija na temu kultnog filma Paula Mazurskog Bob & Carol & Ted & Alice (1969) u kojem dva heteroseksualna para istražuju novo-osvojene slobode koje su došle sa društvenom liberalizacijom i seksualnom revolucijom 60-ih. Samo, vremena su se promenila, pa seksualne slobode više nije potrebno osvajati, dovoljno je uključiti internet i otići na jedan od popularnijih, svima poznatih XXX sajtova i naše saznanje po tom pitanju postaje instantno. Nema više toliko barijera i tabua, a javni moral se ionako nije stigao baviti onim što se događa iza zatvorenih vrata.

U tom smislu i u skladu sa sadašnjim vremenom, The Overnight čak malo podseća na veseliju verziju jedne druge komorne drame na ograničenom prostoru. U pitanju je Carnage (2011) Romana Polanskog. Opet imamo konzervativni i liberalni par i opet se oni, doduše u potpuno drugačijim okolnostima, upoznaju oko dece. I naravno opet imamo noć koja će krenuti u nepredviđenom smeru i savezništva koja će se spajati i raskrajati prigodno i situacije koje će često dolaziti do granice incidenta.

U takvim okolnostima, dosta toga zavisi od glumačkih izvedbi, a one su ovde savršene, kad treba pod kontrolom, kad treba improvizovane do maksimuma. Između parova postoji nekakva hemija. Emily i Alex osećaju laganu neprijatnost kao konzervativniji par, pritom su i novi u gradu i zbog toga se osamljuju i dogovaraju. Kurt i Charlotte deluju spontanije, ipak su na svom terenu, mada to može biti varka i tipična L.A. poza. Četvoro glavnih glumaca sve to kanaliziraju bez ikakve frke. Muškarci su u portretima svojih likova malo izraženiji i imaju više slobode, dok su žene ipak malo svedenije i sputanije, mada ništa od toga nije ni seksistički ni uvredljivo.

The Overnight će sasvim solidno poslužiti kao nekih 80-ak minuta zabave za one otvorenijeg duha. Ima tu provokativnog materijala i poigravanja sa našim pragom tolerancije i “stomakom” za određene stvari. Ali ima i humora, interesantnog dijaloga i više nego dovoljno skretanja. Predlažem da film pogledate u odabranom društvu i, pre nego što osudite njih četvoro nesuđenih svingera, dobro pogledate u sebe i svog partnera. Da li kod vas baš sve funkcioniše kako bi trebalo? I šta to “kako bi trebalo” uopšte znači?

Glass Chin

2014.

scenario i režija: Noah Buschel

uloge: Corey Stoll, Billy Crudup, Yul Vazquez, Marin Ireland, Kelly Lynch, Malcom Xavier

Glass Chin mi je bio prvi susret sa Buschelom, ali mi svakako neće biti poslednji. Čak sam dobio želju da kopam po njegovoj karijeri unazad i uočim kojim putem je do svog poprilično unikatnog stila došao. Letimičan pogled na IMDB mi kaže da se Buchel ne drži jednih te istih tema i žanrova, ali je uočljivo to da se on određenog klišea dohvati i pokušava da ga sagleda iz drugačije perspektive. To važi i za školsku dramu (Bringing Rain, 2003), i za biografski film (Neal Cassady, 2007), i za neo-noir (The Missing Person, 2009), i za komediju (Sparrows Dance, 2012). U tom procesu njegovo najjače oružje je detaljna karakterizacija likova i interesantan dijalog na tragu ranog Mameta. Glass Chin je Buschelov pokušaj revizije krimi-drame, sportskog filma i socijalnog trilera.

Bivši bokserski talenat Bud Gordon (Stoll) svoj potencijal nije realizovao, što zbog bokserskih (naslovna “staklena brada”), što zbog ljudskih nedostataka. On živi (i stalno se nadgornjava) sa svojom devojkom u bezveznom stanu u bezveznom kvartu u bezveznom New Jerseyu, trenira mladog boksera u lokalnoj teretani i sanja o velikom povratku i velikoj lovi, o svom restoranu u New Yorku i koječemu još.

Sad, kao i svaki bivši bokser, jedino što može da radi efikasno je da bude snagator i uterivač dugova za račun vrlo prepredenog i uglađenog gangstera J.J.-a (Crudup). Štos je u tome što Bud još nije izgubio unutrašnji smisao za moral i poštenje, što ga čini različitim od njegovog “partnera” u akcijama Roberta Flasha (Vazquez), bivšeg snajperiste, brbljivog PTSP-ovca koji stalno smišlja neke sheme i muljaže. Jednom kada se na noćnom poslu dogodi sranje, Bud će postati idealna žrtva nametaljke koju mu J.J. priprema. Da bi se izvukao, mora da namesti da njegov pulen padne u prvoj rundi prve velike borbe. Mora, dakle, izabrati između svoje guzice i svog poštenja.

Ako vam se priča učini poznatom, to je zbog toga što ste je sigurno već videli u drugim filmovima. Međutim, sa Glass Chin nije toliko bitno “šta”, koliko “kako”, a odgovor na to pitanje se skriva u nekim oprobanim i nekim inovativnim autorskim i stilskim odlukama koje se odlično uklapaju. Ovo je bokserski film bez scene borbe, i to ne zbog toga što se štedelo na budžetu ili što autor nema talenta (vidimo različite komponente treninga i za verovati je da reditelj kapira boks). Ovo je triler sa ubistvom, ali ono ostaje u “off”-u, kao i većina nasilja.

Pre svega, ovo je film u kojem likovi puno pričaju i pritom menjaju svoje lice u zavisnosti od toga ko im je sagovornik. Uzgred, ni ti filozofski i beznadni, nihilistički dijalozi nisu drveni niti su samo sredstvo da autor izbaci svoje stavove i frustracije, već tako stilizovani deluju kao nešto što bi ovi likovi rekli. Možda je izuzetak pomalo napadan Robertov monolog pred kraj filma u kojem je on, kao, prokužio svet (za razliku od Buda, je li), ali na tom mestu razumem Buschelovu potrebu da “zapakuje” ono što je nameravao reći sa celim filmom.

Posebna snaga leži u uverljivosti i nijansiranosti likova, što omogućava glumcima da naprave male bravure. Možda sva trojica deluju kao tipski likovi, ali ih kupujemo. Tako nam prolazi i J.J.-ev sadizam (radije muči obične ljude nego bogataše) i njegov interes za umetnost (jer tu se krije lova, a on je pre svega nemilosrdni biznismen). Tako nam prolaze Robertova naklapanja jer vidimo koliko je sjeban i da mu je J.J. jedina opcija. Tako nam prolazi i Bud koji nije tek neka sirovina nežnog srca (iako ima svoje itekako ranjive momente), nego čovek sa svojim egom i nemalom taštinom koja ga često gura od loših ka gorim odlukama. On je bokser-filozof koji se konstantno precenjuje na oba polja i samim tim je kriv za svoju sudbinu, ali se svejedno nadamo da će se ipak nekako provući.

Naravno, Glass Chin nije lagan film. To ne važi samo zbog implikacija nasilja, niti zbog dugotrajnih i često neprijatnih dijaloga, niti zbog sumorne atmosfere. Glass Chin ima specifičan stil i na vizuelnom planu i neke rediteljske odluke koje se čine suviše čudnim. Najupadljivija od njih je to da likovi često vode monologe, gledajući u kameru, obraćajući se drugim likovima koji ih slušaju. Na to se treba naviknuti, pa onda to čak i deluje smisleno.

Daleko od toga da je Glass Chin na svakom polju uspešan film ili da je, ne dao bog, univerzalno dopadljiv. Razumljiv mi je stav da u filmu ima suviše priče za nešto što pretenduje da bude triler. Razumljiv mi je stav da hronično fali akcije, prave akcije. Ali meni je nekako cool u tom spoju “mametovskih” dijaloga i odjeka Tarantina. Mene ovo podseća na raširenu, umirenu i gotovo setnu pozadinsku priču od bokseru Butchu iz Pulp Fictiona. Glass Chin se mogao dešavati sredinom 90-ih i mogao bi biti i tada snimljen. I bio bi dobar kao što je sada dobar.

Set Fire to the Stars

2014.

režija: Andy Goddard

scenario: Andy Goddard, Celyn Jones

uloge: Elijah Wood, Celyn Jones, Steven Mackintosh, Kelly Reilly, Shirley Henderson, Kevin Eldon

Godina je 1950, američkom literarnom scenom suvereno vladaju “beatnici”, a britanskom pojava sličnog predznaka, samo još romantičnija i još više divlja, Dylan Thomas. Ovaj poznati velški pijanac, zajebant i “troublemaker” ima prvu turneju sa recitovanjem i čitanjem poezije po Americi, velikim gradovima i prestižnim univerzitetima, ali ga je njegova reputacija pretekla. Njegov prijatelj, profesorčić John Brinnin, ujedno je i organizator turneje i svojevrsna dadilja sa ciljem da Thomasa drži koliko-toliko treznim i pristojnim kako bi bio po ukusu američke lagano snobovske i prilično puritanske (uticajne) publike.

Problem je u tome što je naš (nepouzdani) narator, profesor kniževnosti i pesnik u pokušaju, gospodin Brinnin (Wood) ovde ničim zasluženo stavljen u centar zbivanja. Scenario možda jeste inspirisan njegovim memoarima, ali i oni su, barem poglavlje o kojem pričamo, u glavnoj ulozi imali Thomasa. Ovde je nesrećni Dylan (Jones) sveden na filmskog robota koji po potrebi radi ono što od njega zahteva scenario: pijanči, napada žene, recituje klozetsku poeziju pred formalnom publikom, trezni se, izvinjava, recituje nešto svoje, onako dirljivo i iz duše, pijanči još više i tako u krug. Najčudnije od svega je to što je ko-scenarista Jones takav lik namenio samome sebi.

Ako ste fanovi Dylana Thomasa, ili makar čuli nešto o njemu dalje od činjenice da je njegovo ime Bob Dylan nosio kao svoje, sa ovim filmom nećete videti ništa novo ili supstancijalno. Njega se tretira kao nepredvidljivu elementarnu nepogodu, dok se film bavi njegovim tunjavim i nesigurnim prijateljem koji ga vadi iz govana kad god zatreba. Iz karijerizma ili altruizma, prosudite sami. Film na kraju citira Brinninove memoare u kojima on piše da je on sam poznat taman koliko je zaslužio, ali film mu daje “kredita” i preko toga. Recimo, on ima i rivala (Mackintosh) čija je funkcija da radi na njegovoj propasti. Zašto, boga pitaj.

Dobro, nije sve tako crno u ovom pomodno crno-belom filmu. Velške lokacije solidno glume Novu Englesku, kostimi su u skladu sa duhom vremena, zahtevnije lokacije za pesničke večeri sa te turneje su zgodno preskočene. Generalno, fotografija je u redu, a gluma solidna, čak i sa tako promašenim likovima. Barem su glumci dovoljno samouvereni da zagrizu, pa šta bude. To će rezultirati pojedinim prilično zabavnim scenama, kao što je ona sa “awkward” pijanom žurkom četvoro pisaca, naših junaka i Johnovih suseda.

Po mom skromnom mišljenju, nije neznanje najveći problem kod bavljenja filmom. A nije ni Andy Goddard neznalica u zanatskom i tehničkom smislu, pošto je veteran kvalitetnog TV programa. Ne sme mu se osporiti ni talenat ni sistematičnost. Generalno, ovde nije problem ni priča, jer je ima pred sobom: u liku Dylana Thomasa i njegovih “avantura” u Americi. Problem je što Goddard nije baš načisto šta bi s tim. Set Fire to the Stars je slika i prilika toga i sigurno neće ništa zapaliti. Iskustvo za zaborav. Bolje čitajte Dylana. Ili slušajte Dylana.

Backcountry

2014.

scenario i režija: Adam MacDonald

uloge: Missy Peregrym, Jeff Roop, Eric Balfour, Nicholas Campbell

Filmu Backcountry i njegovom autoru Adamu MacDonaldu se svakako ne može odreći jedna stvar: stav. Backcountry je predstavljen kao “nature horror” koji će u šumskom okruženju biti jednako efikasan, moćan i strašan kao Jaws u moru. Uzevši u obzir da šuma odavno nije samo nevino, romantično i idilično mesto iz našeg detinjstva, ako je ikad i bila, te da je Adam MacDonald, pre svega glumac i debitant u svojstvu scenariste i reditelja dugometražnog filma, rođen dve godine nakon što je Jaws ugledao mrak kino-dvorane, ova izjava se čini veoma oštrom i, da prostite, kurčevitom, pa će kod “horodžija” pobuditi blagu skepsu. Reći ću još jednom, poređenje sa klasikom retko kad ide na ruku novom filmu.
Uostalom, pitanje je koliko je Backcountry namenjen isključivo horor-publici, koliko festivalskoj, a koliko generalnoj i najširoj, jer MacDonald koristi jedan od najstarijih, a opet efikasnih štoseva: stavlja karticu na početku da je film baziran na istinitim događajima. To uopšte ne mora biti manipulacija, čak ne mora biti ni netačno, ali u suštini to je priča iz crne hronike, nešto što može poslužiti kao upozorenje i kao nauk. Za malo zahtevniju festivalsku publiku, MacDonald je film osmislio više kao duo-dramu sa pumpanjem atmosfere straha. Horor-publika dobija svoj deo kolača kad eksplodira akcija i kada se pojavi “creature”, ne kompjuterski animirani, negopravi pravcati (i za dobrobit ekipe nadam se trenirani) medved.
Dakle, imamo centralni par, ambicioznu advokaticu Jenn (Peregrym) i njenog dečka Alexa (Roop) na vikend-izletu u prirodu. Planiraju da prenoće u parku pored kojeg je Alex odrastao i koji, kao, poznaje. Sad, ona baš nije tip za prirodu kao takvu, a on je sklon kurčenju (odbija mapu, skriva mobilne telefone, ismejava ju zbog elaborirane, a opet pogrešne opreme) i baš je našao da je vodi na svoje omiljeno mesto i to zatvorenom stazom i to van sezone, rizikujući novčanu kaznu. Ispostaviće se da je novčana kazna samo još i “mila majka” u poređenju sa drugim sranjima koja ih mogu zadesiti.
Prvi od njih je susret sa drugim alfa-mužjakom i to onim pravim. Brad (Balfour) je malo usamljen, malo navalentan i malo čudan, ali ipak profesionalni vodič kroz park koji će nekako izmajmunisati poziv na večeru i koji će konstantno gađati Alexa u slabu tačku: u ego. Od toga će se Alex ponašati još više kao napaljenko i izgubiti se u šumi koju, navodno, poznaje kao svoj džep. Pa će, slučajno ili namerno, zanemarivati sve znakove opasnosti: polomljene grane i mrtve sitne životinje. A onda će se pojaviti i njegovo veličanstvo medved... Jesam li već rekao da je ovo priča iz crne hronike? Da, biće mrtvih.
U tom trenutku Backcountry počinje da funkcioniše kao horor, ali od one vrlo klasične i isfurane “survival” varijante. Sad, mitološko biće, vanzemaljac, duh, ludaci, divljaci, seljačine ili divlje životinje, stvar je detalja uglavnom taktičke prirode. Sa svoje strane, MacDonald solidno gradi atmosferu do tog trenutka, ali gledalac sa iskustvom zna kuda to vodi. Sa druge strane, kao drama i to ona o odnosima u vezi, poverenju, igri dominacije i kompatibilnosti dvoje ljudi, Backcountry deluje dosta derivativno: sve to smo već videli, mnogo učinkovitije. U tom smislu moja preporuka je efektni engleski “lean and mean” film sličnog “settinga” In Fear.
Ne da je Backcountry loš film, daleko od toga. Atmosferičan je, napet i pratljiv, ma koliko u suštini bio predvidljiv. Gluma je na nivou, fotografija atraktivna, lokacije izvrsne. Štos je samo u tome što nije baš toliko dobar koliko pokazuje ambicije. Prosto, postavlja sebi previsoke ciljeve, a osim par štoseva i relativno ispravne poruke koju šalje (nemojte se ponašati kao kreten u prirodi i nemojte ići na izlet u prirodu sa nekim ko se ponaša kao kreten), Backcountry ne nudi puni toga. I svakako nije revolucionaran.

Ricki and The Flash

kritika originalno objavljena na monitor.hr

2015.

režija: Jonathan Demme

scenario: Diablo Cody

uloge: Meryl Streep, Kevin Kline, Mamie Gummer, Rick Springfield, Sebastian Stan, Nick Westrate, Hailey Gates, Audra McDonald

Na papiru, Ricki and The Flash zvuči moćno: “oscarovac” Jonathan Demme režira film po scenariju “oscarovke” Diablo Cody, u glavnoj ulozi je višestruka “oscarovka” Meryl Streep, odmah do nje “oscarovac” Kevin Kline sa kojim je već igrala u Sophie's Choice pre mnogo godina. Još je i tema  filma, miks muzičke i porodične drame o ostareloj rockerici, takva da ide na ruku što reditelju (čovek fakat voli da radi s muzikom: spotovi, koncerti, dokumentarci, ma sve živo), što proslavljenoj glumici kojoj je poslednjih nekoliko godina, od Mamma Mia naovamo, pevanje  svojevrsna opsesija.

Dakle, naša Ricki (Streep), pravim imenom Linda, je relativno tužan prizor. Ima 60-ak godina, danju radi kao kasirka u “fancy” organskom supermarketu, a uveče sa svojim bandom svira u bezveznom bircu u bezveznom radničkom predgrađu Los Angelesa, uvek pred jednim te istim ljudima. Istina, publika se dobro provodi i band dobro praši te svoje obrade standarda, ali nije isto kad u toj poziciji vidimo klince, ozbiljne gažere, hobiste koji su tu samo zbog zezanja i ovu stariju gospodu sa jednom damom koji kao da zaista veruju da im samo malo treba da se vrate u “veliku ligu”, na velike turneje uz koku i šampanjac.

Bilo kako bilo, našoj Ricki u tom nenormalnom životu baš i ne ide, živi u garsonjeri i pred bankrotom je, ali ona drugačije verovatno ni ne ume. Iz takve egzistencije će je  drmnuti bivši muž, ostareli bivši “yuppie” Pete (Kline) sa vestima da im se kćerka Julie (Gummer) razvodi, da ju je ostavio muž, da je u teškoj depresiji i da je i njemu i njoj potrbna pomoć. Kada je Ricki otišla da ganja svoje snove o slavi, Pete se brinuo o Julie i dvojici sinova, uz pomoć svoje nove žene Maureen (McDonald), ali mu je sada Lindina pomoć neophodna.

Ona će doći sa poslednjim novcem koji ima, obučena kao kakva ocvala posetiteljka “Močvare”,  uvaliti se u njegovu vilu i kućnu odeću njegove žene, čuditi se svemu što vidi (ah, te klasne razlike) i malo-pomalo svojim nekonvencionalnom stavom naterati Julie da izađe iz te prve faze depresije: da promeni odeću, da se povremeno istušira, da uredi frizuru i počne izlaziti iz kuće. Naravno, sam njen dolazak će promeniti ustaljenu familijarnu dinamiku, a i ona će shvatiti neke stvari sama o sebi i o odnosu prema deci, a i jedan od sinova je pred venčanjem...

U suštini, ovo je jedan od  onih filmova  o ostareloj i isluženoj zvezdi (koja možda nikad i nije bila  zvezdano slavna) koja uviđa svoje greške iz mladosti i pokušava da ih ispravi i postane bolja osoba. Takav film smo, sa kozmetičkim izmenama, već gledali ove godine, čak sam na ovom istom mestu pisao kritiku za njega. U pitanju je Danny Collins, a jedina razlika u osnovnoj priči je što umesto muškarca sada imamo ženu u ulozi neodgovorne osobe koja je zbog sebičnih (iako opravdanih) snova zanemarila svoje najbliže. Međutim, Danny Collins je bio baziran na jednostavnom, ali čvrstom scenariju, bio je režiran kako treba i nekolicini glumaca, pre svega Al Pacinu, pružio prostor da briljiraju.

To sa glumcima stoji i kod Ricki: Meryl Streep ne treba previše prostora da zabriljira – ona će ga sama naći i izmisliti, dodati pozadinsku priču, saživeti sa kakvim god likom i uvek pronaći prave nijanse između zasanjanosti, umora, kajanja, žuranja i svega onoga što nazivamo rock n rollom. Pun pogodak je i Mamie Gummer, njena ne samo filmska, nego i biološka kćerka. Njih dve imaju ne samo fizičku sličnost nego i uverljivu hemiju potrebnu za scene iz familijarnog života i na tome Demme poentira na par mesta u par dužih, razigranih scena. U toj podeli uloga Kevin Kline  je ostao malo prikraćen jer je vezan uštogljenim i u suštini ispraznim likom, a najveću štetu je pretrpela Audra McDonald, poznata Broadwayska glumica koja je imala efektivno par scena i par rečenica ni po čemu posebnog teksta.

Čak ni režija tu nije problematična: Demme se drži onoga što mu ide, puni film sa kvalitetnom muzikom i kvalitetno režiranim, iako suštinski nepotrebnim scenama nastupa Ricki injenih kolega.  Kad smo već kod toga, te kolege su zapravo muzičari i pratioci velikih imena koje ćete prepoznati sa snimaka koncerata. Pa čak ima smisla i dati ulogu Grega, Rickinog gitariste i dečka, Ricku Springfieldu. On je možda (ne možda, sigurno) loš glumac, ali je odličan muzičar i nezamenjiv je u tim scenama svirke. Pored  tih  scena  nastupa, Demme radi sve što je u njegovoj moći da izbaci korektne scene i sekvence i da iznijansira složenu mrežu odnosa i uverenja svojih likova, ali  u  tome često ostaje ograničen scenariom.

A on je loš, možda čak i katastrofalan. Struktura se možda čini standardnom, prolog i tri čina, ali  ni  ona nije napravljena kako treba. Sve važno (odnosno, Rickina transformacija) se završava negde  na polovini filma, na samom početku drugog čina, da bi se film posle toga klatio i klatio do ziheraškog kraja koji je sam po sebi  anti-klimaks. Pored toga, Diablo Cody u njemu otvara sijaset pitanja od  kojih su neka iznimno važna (poput različite percepcije muškarca i žene koji napuštaju familiju), ali nikad ne uspeva da ih proširi i produbi. Što se pitanja klasnih razlika tiče, Demme tu uspeva da ih  prikaže suptilno, slikom, mnogo bolje nego što je Codijeva to verbalizirala. Poslednje, političko pitanje (demokrate, republikanci, Obama, Bush, gay prava, podrška trupama) je ostalo nemušto i zbog toga je čisti višak.

Ono što je mene najviše razočaralo i kao rockera i kao zaljubljenika u film, je jedna svojevrsna  neiskrenost i manipulacija. Ricki and The Flash se izdaje za nešto što nije. Čemu band u naslovu ako film zapravo nije o njemu? Čemu rockersko nabrijavanje za  nešto  što je od  samog početka svima prihvatljiva ljiga. Da se ne lažemo, ovo nije rock n roll, ovo je najobičniji pop za radio.

Love, Rosie

piše: Tea Šegon

2014

režija: Christian Ditter

scenario: Juliette Towhidi (po romanu Cecilije Ahern)

uloge: Lilly Collins, Sam Claflin, Christian Cooke, Jamie Winstone, Suki  Waterhouse, Tasmin Egerton

Ideja o svemogućoj Ljubavi, nadnaravnoj sponi koja spaja dvije duše u jedno kozmičko ne/mjesto, vjera u Ljubav koja ruši sve granice i barijere, jednostavno ideja o Velikoj Ljubavi jest bila i uvijek će biti nepresušna tema kinematografske industrije i beletristike. Problem nastaje kad u filmskom djelu prepoznate mnogo toga već viđenog - mladić ima djevojku, mladić izgubi djevojku, moli ju za pomirenje, djevojka i mladić imaju druge ljubavi, no djevojka i mladić na kraju filma ipak ostanu zajedno i stvore predivna mala ljudska bića.

Pošteno je priznati da smo se nagledali takvih filmova, posebice 90-ih godina kada je industrija popularne kulture živjela i cvala na slavi teen sapunica, romantičnih komedija i Holywoodskih nusproizvoda proizašlih iz ideje o "ružnom Pačetu" koje se pretvara u "brand new Home Coming Queen". No, Cecelia Ahern, irska spisateljica chick lit romana, odstupa od normalne pojave izlizanih ženskih likova koji se pronalaze isključivo uz pomoć štreberske škvadre  i promjene vizualnog identiteta. 

Očito je tu emancipiranu žensku stranu glavnog ženskog lika Cecelijinog romana When Rainbows End iz 2004. godine, prepoznao njemački redatelj Christian Ditter. On je u rodnoj zemlji poznat po filmovima za  djecu i mlade, a u ovome mu slučaju odrješito zahvaljujem na izboru glumaca za izlizani žanr kojeg se prihvatio. Sumnjam u ekranizacije i adaptacije romana, sumnjam u romantične komedije, i moram priznati nisam čitala roman, no film je u meni potaknuo onaj majčinski osjećaj i želju da i moje potencijalno dijete jednog dana nađe svoju srodnu dušu. Naime, Lily Collins kao Rosie Dunne i Sam Claflin kao Alex Stewart odišu određenim šarmom, međusobnom privlačnošću i kemijom kakvu dugo vremena nisam osjetila na malim ekranima. Mlade nade glumačke scene svoje su poslove odradili vrhunski i smatram kako je ta velika Ljubav na filmu postignuta. Lily i Sam izgledaju opušteno, prirodno pa čak i realno u svim svojim nedaćama.

Ono što najviše intrigira u ovom filmskom djelu jest činjenica da je američki teen svijet puno suroviji i hladniji od onog o kojem nam Love, Rosie priča. Biti samohrana majka s 18 godina, vjerujem nije lagan posao niti je posut cvijećem; biti samohrana majka u modernom svijetu je i dalje velika tabu tema. Iako film suptilno progovara o ovom problemu, pristupa mu s irealnim rješenjem o potpunosti pojedinca pronalaženjem one savršene druge osobe. Ako povučemo paralelu s filmom Juno koji na mnogo humorističniji i realniji način pristupa problemu maloljetničke trudnoće i pitanju samohranih roditelja - ističe se činjenica da oba filma ukazuju na problem bivanja samohranom majkom, na što odgovor pružaju na potpuno različit način.

 Male emancipacije moderne žene stoje u sitnim protestima, inatima i vlastitim, sopstvenim odlukama što sa svojim tijelom i samom sobom preko dana. Vjerujem u Ljubav no mislim da žena može biti potpuna i bez onog Drugog koji ju definira i pomoću kojeg se identificira. Zaokret ovim filmom u cijeloj toj priči leži u činjenici da za Rosie kao jedini identifikator stoji upravo njezina kćer, i nitko drugi. Rosie je odlukom da rodi, odnijela i odluku o vlastitoj identifikaciji van vlastitog ljubavnog života. Ljubavni život, ili nedostatak istog, je ono što ju površinski određuje čitavom radnjom filma; no prava se identifikacija njezine stvarne naravi i onoga što ona uistinu odvija u činjenicama da je ona prvotno majka i sanjar.

Sanjar čija će identifikacija samo površinski produbiti značenje nakon što se ona napokon spoji sa svojom srodnom dušom. Njezina mirnoća uma i tijela, njezina uloga majke i duh koji stoji iza imena Rosie, postaje u potpunosti jasan onoga trenutka kada sama odlučuje da Ljubav nisu mjesta, lokacije, dokumenti ili dokazi ljubavi, već da ona leži ljudima. Ljudi jesu ljubav, a srodne duše ne pronalazimo samo jednom u životu;  osjećamo ih i doživljavamo svakoga dana.

Romantičarski prizvuk ovoga filma i bajkoviti kraj u kojem se Rosie i Alex napokon sastaju, dobiva potpuno apstraktnu i utopijsku shemu onim kadrom u kojem se dovija njihov ponovni susret - u hotelu čija je vlasnica upravo Rosie, i koji je plod njezina dugogodišnjeg sanjarenja. Mogli smo biti lišeni ovakvoga kraja, no film tada ne bi bio cjeloviti i svaki drugi kraj ne bi na prihvatljiv način razriješio pitanje i problematiku mladenačkih trudnoća usled nerazumnog seksualnog odnosa.

 Zabrinjava me činjenica da je ženski lik uvijek potkopan određenim kaznama za vlastite postupke - Rosie odlučuje stupiti u seksualni kontakt sa najzgodnijim mladićem svoje škole, mimo sudbine koja joj je zapisana s Alexom i biva kažnjena za to - zatrudni. Čitav život se bori s nemogućnošću normalnog ljubavnog odnosa i vlastitim zatomljenim osjećajima upravo iz razloga što je otišla kontra Velikog Oka Velike Sudbine; točnije usprotivila se pravilima Velikog Oca. Zadržati dijete je također bila velika greška spram Sudbine, te je kažnjena biti samohranom majkom. Tek kada odluči poći za svojim snovima i izgraditi hotel iz svojih snova biva nagrađena svojom povratkom velike ljubavi - Alexom.

Ovo me filmsko djelo dovodilo do trenutaka kada sam se pitala iz kojih ja to točno razloga gledam film, jesam li u potpunosti izgubila razum i kakav to propust od filma gledam - dok je na mahove film bio jedno predivno ostvarenje u kojem sam uvidjela da je uloga ženskih likova zaista skrenula s putanje udovoljavanja patrijarhalnom društvu kako bi  naposljetku uistinu zadovoljila samo sebe. Smatram da ideja o razbaštinjenju patrijarhalne ostavštine ipak leži u ženinoj vlastitoj odluci što sa svojim tijelom i u kojem trenutku, posebice po pitanju pobačaja i trudnoća - no ovaj je film odbacio idealnu priču o mogućnosti da žena preživi sama s djetetom uz pomoć bliskih joj ljudi. Takva je konkluzija bila nemoguća, jer ruku na srce, "chick lit" jest bio i biti će beletristički žanr u kojem Prava Ljubav ipak pobjeđuje sve.

Nažalost priznajem kako bi Ditter napravio mnogo bolje djelo da je uključio maštu i postavio si pitanje - što da se Alex nikad nije prosvijetlio i ostavio zaručnicu?! Što da je Rosie pronašla utjehu u nekome drugome ili čak u nikome?! Što da je Rosie uistinu jednom jedinom odlukom razrušila čitav patrijarhalni svijet prema kojem je žena potpuna jedino onda kada združena s muškarcem? 

Da Sweet Blood of Jesus

2014.

scenario i režija: Spike Lee (prema filmu Ganja & Hess Billa Gunna)

uloge: Stephen Tyrone Williams, Zaraah Abrahams, Rami Malek, Elvis Nolasco, Thomas Jefferson Byrd, Naté Bova

Ko prati moje pisanje, verovatno je zapazio da neke autore jednostavno volim, a neke druge jednostavno ne volim. To nije samo neki moj hir ili neka “eto tako” odluka iz samih predrasuda, nego je sve to iz iskustva onoga što sam video u njihovom radu. Jedan od tih koji mi idu na živce je Spike Lee, dežurni bukač koji u svemu i svačemu vidi rasizam ili makar eksploataciju Afroamerikanaca.

To što mi ide na živce ne znači da ga ne poštujem. Zbog hrabrosti da nešto kaže direktno i bez uvijanja, bez udvaranja publici, kritici i Akademiji. Zbog originalnosti. Zbog stilske ispoliranosti. Zbog igrivosti u njegovim filmovima. Zbog koketiranja sa žanrom. Istini za volju, imao je on promašaje i pokušaje komercijalnog štanca u poslednje vreme, a sve kulminiralo onim užasnim, užasnim remake-om Oldboya, pa sam bio čvrst u odluci da ga izbacim sa liste autora čiji rad pratim. Ne znam tačno zbog čega, ali rešio sam da mu dam još jednu šansu, možda stvarno poslednju, a možda poslednju kao što je to svaka turneja za The Rolling Stones.

Ni to “ne znam zbog čega” nije tek onako rečeno. Cele priča oko Da Sweet Blood of Jesus mi je simpatična iz obilja razloga. Prvo, to je jedan skromni “kickstarter” projekat sa tek milion i nešto dolara budžeta. Drugo, u pitanju je remake kultnog “blaxploitation” vampirskog filma sa jakim političkim referencama o kojem sam samo čitao. Treće, ima aluziju na vino i religiju u naslovu. I konačno, namiguje u smeru jedne moje dugotrajne mozgolomke o vampirskoj (i uopšte hororičnoj) prirodi Isusovoj, a uz njega i cele crkve i celog sistema koji je na tim temeljima izgrađen.

Da Sweet Blood of Jesus se priče iz originalnog filma Ganja & Hess drži skoro integralno. U pitanju je priča o crnom učenjaku i bogatašu, doktoru Hessu (Williams) koji slučajno biva uboden antiknim nožem iz kraljevstva Ashanti, zbog čega mu se probudi želja za ljudskom krvlju. Nije on klasičan vampir u smislu da spava danju, a hrani se noću, ali je svakako krvopija koja ne bira sredstva da zadovolji svoju ovisnost. U tome će mu se uskoro pridružiti i nova žena, udovica njegovog asistenta, Ganja (Abrahams).

Metafora je jasna u originalu, a jasna je i u Leejevom filmu: klasne je prirode i govori o dobrostojećim, integriranim crncima koji su se na taj način odvojili od svog ljudstva i preuzeli manire i ideale belaca. Toga ima danas, ma koliko se Amerikanci trudili da stvore post-rasno društvo, toga je bilo i za vreme pokreta za ljudska prava i crnačku emancipaciju, toga je bilo čak i vreme robovlasništva na Jugu gde su crnci-slobodnjaci takođe mogli kupovati robove. U sukobu između rase / nacije i klase, klasa uvek pobeđuje: ljudi se prema njoj identifikuju, organizuju i udružuju.

Međutim, značenje tog usvajanja modela ponašanja nije isto danas i pre 40 ili 50 godina. Amerikanci afričkog porekla srednje i više klase sada više nisu nikakva egzotika, anomalija ili prigodan primer. Amerika ima crnog predsednika već drugi mandat za redom. Prisustvo crnaca u pop-kulturi (pre svega muzici) je skoro jednako belačkom. Rasističkih ispada ima, i opet su njihove žrtve uglavnom siromašni, ali se celokupno društvo protiv toga bori. Istina, upitno je čini li to na pravi način i postavlja li prava pitanja. U tom smislu, Leejev film se čini anahronim, kao i njegov stav uostalom, osim ako ne “gađa” direktno ne samo Obamu nego i celu crnačku višu srednju klasu po liniji “izdaje interesa svojih ljudi”.

Možda upravo to i radi. Možda samo provocira i ispuštva probne balone. Možda pokušava da povuče paralele koje samo on vidi. Možda kroz film priča priče radi, jer ima potrebu da kaže nešto, a ne može verbalno artikulirati šta, pa zato ispaljuje svoje standardne priče. Sa Leejem se nikad ne zna, nepredvidljiv je u postupku i izražaju, sve i kad je jasno šta misli. To je podvučeno time što on uvek ima masu ideja i parola i što često ne zna šta bi s njima, kako bi ih uobličio i predstavio, i što ga nije briga može li ih naplatit u filmu. Zato film traje preko dva sata, sporog je tempa i nema neki “udarac”. Funkcioniše solidno kao “mood piece”, kolaž na temu noćne more, savršeno je stilizovan, oku i uhu ugodan (pun prijatne muzike bez neke jasne logike kako i zašto), ali je na kraju krajeva prilično praznjikav.

Loš utisak dodatno pojačavaju glumci. Nedostatak ozbiljnog budžeta se mora negde osetiti, nije se štedelo na fotografiji, scenografiji, muzici i montaži (film ne deluje samo profesionalno, nego i skupo, skoro raskošno), pa se štedelo na glumcima. To su uglavnom nepoznati i polu-poznati glumci, epizodisti u filmovima i na televiziji. Možda čak nije problem ni u njima i njihovim sposobnostima, koliko se čini da Lee ne može iz njih izvući maksimum. Možda to i ne želi, možda ga čak i ne zanima. Možda i on mora snimiti film godišnje, pa kakav god.

Da Sweet Blood of Jesus nije njegov najlošiji film, ali svakako nije ni najbolji. Nekoherentan je i to u ovom slučaju nije nimalo simpatično.

Redeemer

2014.

režija: Ernesto Diaz Espinosa

scenario: Ernesto Diaz Espinosa, Gabriel Prieto, Gina Aguad, Diego Ayala, Andrea Sanz, Noah Segan

uloge: Marko Zaror, Noah Segan, Jose Luis Mosca, Daniel Maraboli, Loreto Aravena, Mauricio Diocares

Kažu mudri ljudi, a ja se slažem sa njima, da akcioni / borilački film vredi onoliko koliko vredi njegov negativac. Protagonista je tu nebitan. On je najčešće samo šablon (“strong & silent type”) na koji se dodaju površno napisane osobine poput religioznosti, ljubavi prema životinjama, vegetarijanstva iličega već. Dodaje se i tanka pozadinska priča. Možda i malo smisla za humor kroz te tupavo-pamtljive one-linere. Više i ne treba, nije njegovo da priča ili oseća, njegovo je da se bije. Zato ih po pravilu igraju ljudi koji zapravo nisu glumci nego najčešće sportisti (šibadžije ili adrenalinci), a mogu čak i manekenčići.

Redeemer ima upravo takvog protagonistu, šibadžiju u kapuljači (Zaror) koji sa kamenom facom ispaljuje religiozne parole, putuje zemljom, visi po crkvama i pomaže ljudima u nevolji, tražili oni to ili ne. On će dohvatiti negativce i namlatiti ih na gomile golim rukama ili priručnim oruđem (palicom, nožem, štanglom, pa i jebenim veslom), dok će se sa onim specijalnijima pozabaviti pojedinačno u nešto dužim, sporijim i precizno režiranim tučama koje istovremeno deluju koreografirano i prljavo realno. Logika je prosta, kao u igrici sa arkada.

Zato imamo dva negativca, umesto jednog standardnog. Prvi je tipičan akcijaški “boogyman”, psihopata pod nadimkom Scorpio (Mosca) koji glavnog junaka prati u nameri da ga ubije, ali da ga pre toga dobro izmuči psihološkim trikovima i uterivanjem straha u kosti. On će najpre mučiti i ubiti one kojima je naš junak pomogao, jebo logiku kako i zašto to čini. Postoji i neka pozadinska priča oko njih dvojice, ali da ne gnjavim.

Ma koliko Scorpio bio efikasan, drugi negativac je zanimljiviji. On je američki narko-diler Bradock (Segan) koji je okružen lokalnom čileanskom radnom snagom i sa njima komunicira preko prevodioca (Maraboli) koji svoj posao shvata vrlo ležerno, pa i menja kontekst onoga što prevodi. Bradock je tipična pasivno-agresivna pizda sa puno para, puno stava, ljigavim nastupom i neo-kolonijalnim mentalitetom. Čovek je toliko fasciniran čileanskim gangsterskim nadimcima da želi jedan za sebe, ali jebiga.

Upravo lik Bradocka koji je Noah Segan u velikoj meri napisao za sebe i improvizirao u hodu je ono što Redeemera izdiže iznad nivoa jeftinog, plagijatorskog štanca iz trećeg sveta po ugledu na američke uzore iz miljea B-filma. Kroz taj lik stranca, mi zapravo imamo inteligentnu transplantaciju formule u čileanski okoliš. I to deluje inteligentno, promišljeno i kritično, a opet nimalo ostrašćeno na jednu ili drugu stranu. Zapravo, nema razlike u nastupu između Bradocka i iritantnog turiste kojeg igra Michael Cera u još jednoj čileansko-američkoj koprodukciji Crystal Fairy. Obojica su sa svojim idiotskim, podcenjivačkim stavom veoma upadljivi u čileanskom miljeu.  

Premda određeni delovi zemlje na filmu zaista liče na vukojebinu u zemlji trećeg sveta, autor Ernesto Diaz Espinosa ne podilazi stranoj publici i svoju zemlju koristi kao realističnu lokaciju, sa svojim specifičnostima (katolicizam u raznim pojavnim oblicima), čak i kroz par vešto uvaljenih referenci, tako da Čile tu nije samo pozadina koja se po potrebi može zameniti drugom, nego mesto radnje u pravom smislu reči.

Espinosa od koprodukcije sa Amerikancima nije dobio samo solidnog i raspoloženog glumca, ko-scenaristu i producenta Segana, nego i sasvim solidne produkcijske okolnosti da Redeemera isfura. Film zaista ne izgleda loše, naročito kada dođe do tuče. On tu pravi jedan miks severno-američkih i azijskih uticaja i to čini kompetentno, pa iskorištava pre svega fizički potencijal Marka Zarora (glumu teško da bi mogao), pre svega njegovu gibljivost i snalaženje u prostoru. Iako koristi sličan pristup preslagivanja različitih elemenata kao Tarantino, ne bi me čudilo da proslavljeni reditelj nekako iskopa film i pohvali ga, makar u određenim elementima koji rade sjajno.

Opet, neki drugi elementi su jako blizu katastrofe. Muzika je možda samo detalj, ali je prilično iritantan detalj, od one užasne obrade Johnnija Casha na početku i kraju do jeftine orkestracije za vreme tuča. Drugi, mnogo značajniji problem je odsustvo filmske priče i njeno svođenje na kliše iz kompjuterskih igrica. Profiliranje likova je samo površinsko i kozmetičko, njihova motivacija klimava i bez doslednosti (da li bi vernik koji traži iskupljenje onako sadistički uživao u ubijanju?), a pozadinske priče (kad ih ima) tipske, plitke i dosadne. Zbog toga Redeemer, i pored nekoliko svojih nesvakidašnjih kvaliteta, ostaje tek kuriozitet i egzotika: čileanski akcić sa puno tučnjave. A mogao je da bude mnogo dobar film.