Athena

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Atina, ali ne grčka prestonica, nego blok socijalnih zgrada u sirotinjskom, uglavnom imigrantskom predgrađu Pariza. U toj „Atheni“ – neredi, kako se to zna dogoditi i u pravoj, i kako je to obično slika koju dobijamo iz predgrađa Pariza. U tim neredima jedna familija: majka, sestra i četvorica braće.

Najmlađi od njih, trinaestogodišnji Idir, nepokretni je pokretač radnje: njega su nasmrt pretukla trojica muškaraca u policijskim uniformama; ostavljen da umre, na kraju je podlegao povredama. Najstariji Moktar (Uasini Embarek) je glavni kvartovski diler kojem je cilj da u neredima zaštiti pre svega svoj posao. Srednja dvojica, „usijana glava“ Karim (Sami Slimane) i smireni Abdel (Dali Bensalah) naći će se u centru sukoba prilikom nereda. Karim je, zajedno sa svojim vršnjacima – tinejdžerima nerede i poveo, a nešto stariji Abdel, pripadnik francuske vojske, želi da te iste nemire smiri i u tu svrhu služi kao veza između meštana i vlasti.

Sukob između dva brata reflektira se i na majku i na sestru koje jedva da postoje kao entiteti, majka insistira na tihoj, a masovnoj molitvi, dok sestra na rečima, iako ne i aktivno, podržava pobunu mladih generacija. Zajedno sa starijim i viđenijim ljudima u kvartu i u džamiji, Abdel mora da se pobrine i za misterioznog Sebastijana (Aleksi Maneti), čoveka s liste osumnjičenih za terorističke akte, dok se policijski obruč oko Atine steže. Situacija će dodatno eskalirati kada demonstranti otmu mladog specijalca Žeroma (Antoni Bažon).

To bi, ukratko, bila postavka filma ,,Athena“ Romena Gavrasa koji nam se, nakon premijere u Veneciji pre nešto više od mesec dana, upravo ukazao na Netfliksu. Gavrasu, inače sinu čuvenog grčko-francuskog filmskog autora Koste Gavrasa, nikako ne nedostaje ambicije da aktuelni politički trenutak uhvati na način koji je ujedno i savremen i bezvremenski, te da u samo sto minuta trajanja složi film koji je i ratni, i akcioni, i porodična, ali i socijalna drama. Koliko je u tome uspeo?

Kritika je zapravo podeljena po tom pitanju. Ona anglofona uglavnom hvali film zbog smelog i bespoštednog komentarisanja francuske realnosti, te zbog izuzetnih produkcijskih vrednosti izgrađenih oko priče koja poruku komunicira jasnim žanrovskim sredstvima. Neki mu čak i lepe etikete da je film „Delakroa za generaciju Snepčeta“. Frankofona kritika, pak, filmu zamera da je lažnjak koji eksploatiše pobunu radi fetišizacije nasilja čija se kompleksna struktura i ispolirani trikovi raspadaju pod teretom velikih, a lažnih ambicija, pa je krajnji rezultat zapravo krajnje apolitičan film na vrlo političku temu.

I jedni i drugi su na svoj način u pravu: film svakako poseduje nešto magično čime će nas opčiniti, makar na početku, pa će nas svako odstupanje od toga kasnije razočarati. Tome ne pomaže ni to što se film može jasno podeliti u dva dela, dramaturški, pa samim tim i stilski. Upravo o stilu bi trebalo najviše i razgovarati.

Gavras junior koji se, pre nego što se otisnuo u filmske vode, bavio režijom video-spotova, već na samom početku nameće dominantni stil u vidu dugih, kompleksnih, kinetičnih, a savršeno kontrolisanih kadar-sekvenci. Apsolutnu pohvalu zaslužuje direktor fotografije Matia Bukar, takođe veteran muzičkih spotova, praćenih dramatičnom neoklasičnom muzikom koju potpisuje kompozitor Surken.

U muzici se preklapaju orkestracija, elektronika, na momente čak i opera, uz montažne rezove samo tamo gde su oni doista neophodni. S druge strane, retki pasaži iz vizure policajaca za nerede režirani su klasičnije, uz češće rezove i više kraćih kadrova.

To sve savršeno funkcioniše u prvoj polovini filma, dok Gavras i ko-scenaristi Elia Belkedar i Lađ Li (inače autor filma ,,Les miserables“ iz 2019. na sličnu temu koji se, prema svom priznanju učio filmskoj umetnosti snimajući policijsku brutalnost u svom kvartu) izlažu i zapetljavaju situaciju. Loša vest tu je da će svakako morati jednom da je i raspetljaju. Ambicije su zapravo prevelike da bi struktura koju su uspostavili mogla tek tako da se održi, a najveća greška je na tom mestu ipak Gavrasova i čisto režijska: u drugoj polovini filma on bira onaj klasičniji pristup raskadriranih scena.

Jedan od „prevoda“ takvog izbora bio bi da Gavras okreće perspektivu ka onoj policijskoj i zvaničnoj što implicira to da kalkuliše s time koliko bi se i kome zamerio, a u tom pravcu se kreće i naknadno „objašnjenje“ Idirove pogibije. Zbog toga svi likovi, od onih nosećih do onih sasvim epizodnih, samo su objekti i pioni u sukobu na nivou višem od njihovog kvarta ili grada, sukobu koji se odvija na nivou države i nacije. Pa opet, makar zbog prve polovine, naročito zbog onih sjajno koreografiranih i uslikanih scena pljačke policijske stanice i ranih scena uličnih borbi između demonstranata i policije na lokaciji vrlo specifične topografije, ,,Athena“ je film vredan pažnje.

The Birth of a Nation

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Nate Parker

scenario: Nate Parker, Jean McGianni Celestin

uloge: Nate Parker, Armie Hammer, Penelope Ann Miller, Jackie Earl Haley, Mark Boone Jr, Aja Naomi King, Colman Domingo, Gabrielle Union

Pre 101 godinu, ispisana je najvažnija stranica istorije filma. Istina je da su braća Lumiere bili prvi koji su snimili pokretne slike filmskom kamerom, da je Georges Melies prvi ispričao priču, i to fantastičnu, ali je ep Davida Wark Griffitha umnogome doprineo tome kako film izgleda do dana današnjeg. Dve su stvari tu ključne: paralelna montaža (izlaganje dveju radnji istovremeno) i samo trajanje filma koje ne mora biti ograničeno na određeni broj minuta. Technicolor i zvuk su došli kasnije, inovacije se od tada samo ređaju, ali ne smemo zaboraviti doprinos The Birth of a Nation kinematografiji kao takvoj.

 Isto tako ne valja zaboraviti da je Griffithov film, ispod te tehničke revolucionarnosti, ipak bio samo jedan perfidni rasistički pamflet u kome ne samo da su belci namazani pastom za cipele igrali crnce, nego je pritom još slavio i romantizirao robovlasnički Stari Jug, sistemsku rasnu segregaciju (Jim Crow zakone), pa i Ku Klux Klan kao garant morala i časti. Nacija koja je u tom filmu rođena, ta netolerantna, zatucana Amerika, potrajala je još 50-ak godina dok nije se nije počela sistemski razgrađivati. Međutim, paralelno s njom, rođene su i živele neke druge nacije, pa je možda vreme da dobijemo epske ili kakve god filmove o njihovom rođenju.

Iako je to možda samo vešt marketinški ili politički trik, izbor naslova za film o Natu Turneru i njegovoj krvavoj pobuni crnih robova 1831. godine je skoro genijalan. Generacijama oslonjenim na Google će ubiti skoro svako istorijsko sećanje na Griffitha, a sebi će podići cenu, usput provocirajući osećaj za pristojno u akademskim krugovima. Samo tim činom, Nate Parker je podigao sasvim solidnu količinu prašine i napravio dobar posao još pre premijere na Sundance festivalu, gde je osvojio i Grand Prix žirija i nagradu publike, a uz to osigurao hollywoodsku distribuciju za rekordnu svotu novca.

Ono što još valja istaći kao pozitivne strane filma je činjenica da sa takvim naslovom zaista govori o rođenju jedne nacije, afro-američke, uzimajući u obzir njene raznorodne korene, afričke, američke, paganske, evangeličke, nametnutu ropsku sudbinu i neutaživu želju za slobodom koja je kulminirala prvo Turnerovom pobunom, pa onda i učešćem u Građanskom ratu. Naravno, neki detalji su uspeliji i prisutniji od drugih, a uloga Svetog Pisma kao istovremeno oruđa za očuvanje poretka i oruđa emancipacije i puta u slobodu je posebno i sa pravom ispostavljena.

 Nažalost, i pored brutalnih scena pozicioniranih u kontrastu sa impresivnom prirodnom lepotom Juga, vrlo malo tu ima novoga o samoj prirodi i biti robovlasništva. Brutalnosti ne manjka, ali ona se može lako otpisati na generalnu karikaturalnost likova belih robovlasnika. Odnosno, po ko zna koji put, filmski autori uspevaju da promaše poentu zašto je robovlasništvo bilo civilizacijski neispravno: ne zato što su se njime služili zlikovci, već zato što je bilo prihvaćeno kao ekonomska činjenica na koju su pristajali i dobri ljudi. Čak je i gospodar Samuel Turner (Hammer) koji bi mogao predstavljati tog arhetipskog “dobrog belca” karikaturalno prikazan kao pijanac i nesposobnjaković kome je to koren svih njegovih problema. Drugi su, naravno, svi gori od njega, a sadistički čuvar (Haley) se pojavljuje kao univerzalni bauk kad god je to zgodno.

U poređenju s tim odurnim belcima, Nat Turner (igra ga Nate Parker koji potpisuje još i scenario, režiju i produkciju) izgleda kao oličenje dobra, Mojsije, David, Isus, William Wallace i odbegli Django u jednoj osobi. Zapravo, on je u svojoj dobroti i pobožnosti zapravo misionar, dobar čovek koji se nagledao zla i malo preterao u pravedničkom gnevu. Jednostavno rečeno, on je instant-heroj, bilo prvo kao jedan od retkih pismenih robova, kao propovednik Božje reči (kakva god ona bila), ili odjednom kao borac za slobodu, a nije kompleksna istorijska ličnost.

 Drugi set problema leži u pogrešnoj strukturi filma koja ide kontra naslovu i pretpostavljenoj temi filma. Naime, ekspozicija u kojoj se objašnjava kako je došlo do promene u Turnerovoj ličnosti, to jest kako je on od bistrog dečaka, preko krotkog sveštenika postao vođa pobune, zauzima dve trećine filma. U tom odnosu snaga, pobuna i njen tragični završetak nisu dovoljno akcentirani i ne uspevaju da budu fokalna tačka rođenja pomenute nacije. Čisto istorijski gledano, to je možda i ispravno, ako uzmemo u obzir uvreženi konsenzus da je nacija rođena 30-ak godina kasnije, ali zašto onda snimati film sa tim naslovom i očekivanim fokusom na određenu ličnost i naročito istorijski događaj, a onda to zamagliti prolongiranom ekspozicijom i fokus prebaciti na u poslednje vreme često viđane motive po ukusu festivalskih žirija i Akademije u sezoni nagrada.

U konačnici, The Birth of a Nation je kompozit sastavljen od dobitnika Oscara 12 Years a Slave i Braveheart na štetu Bravehearta i sa poentom o civilizacijskoj nužnosti i moralnom imperativu pobune potlačenih koju je Tarantino efikasnije izveo u svom izuzetno nesavršenom Djangu. Na različitim nivoima, uključujući i količinu kalkulacije i količinu šoka i količinu akcije i “mesa”, pa i autorsku veštinu, Parkerov film se može porediti sa svima od navedenih, često, iako ne uvek, na svoju štetu. Povrh svega, u poređenju sa slavnim imenjakom, The Birth of a Nation nije nimalo revolucionaran, od njega čak preuzima neke od mehanizama motivacije, pre svega brigu za (žensku) čast. U pitanju je debitantski film jednog glumca, projekat u koji je on uneo dosta strasti, inspiracije, ali i taštine, pa se na kraju preigrao. Nije to loše za debitantski film, daleko od toga, ali oseća se disparitet između ambicije za nagrade i stvarnog autorskog znanja.

Sve napisano stoji uz jednu ogradu. Naime, na Black Nights festivalu u Tallinnu je prikazana verzija za redovnu distribuciju, oko 20 minuta kraća od originalne, prikazane i nagrađene na Sundanceu. Moguće je da je ova verzija kalkulantski složena prema hollywoodskom i akademskom ukusu i da je original snažniji, brutalniji, pa i kompleksniji, te da struktura nije toliko vidljivo pogrešna. Moguće je da u distributerskom petljanju, kao i vađenju autorovog “prljavog veša” pred premijeru ima dosta politike. Opet, politički trenutak u kome se opet ventiliraju različite rasističke frustracije ne može biti bolji za ovakav film, pa možemo samo žaliti zašto on nije bolji ili se zadovoljiti time da nije loš.

Queen & Country

2014.

scenario i režija: John Boorman

uloge: Callum Turner, Caleb Landry Jones, Pat Shortt, David Thewlis, Richard E. Grant, Vanessa Kirby, Tasmin Egerton, Aimee-Ffion Edwards

Sloboda je slatka čak i kad je donese rat. Posebno kad si mlad i prirodno anarhiča, pa svaku disciplinu i rutinu vidiš kao okove Znam o čemu pričam, imao sam 16 godina kada sam usled ratnog stanja imao najduži raspust u životu. Ali tu je jedna caka: sloboda je potpuno suvišna kada te pritisnu drugi okovi zvani “šta sa sobom preko dana”, pa sam se na kraju tog šestomesečnog perioda provedenog u dokolici prilično smorio i trebala mi je dnevna rutina i disciplina da me vrati u život. Opet, možda je to problem moje generacije, nekih prethodnih i svih narednih koje su navikle na određeni komfor, nevezano za klasnu pripadnost.

To recimo nije bio slučaj sa Billom Rohanom iz vrlo neobičnog i vrednog filma Hope and Glory (1985) Johna Boormana i njegovim vršnjacima čije je detinjstvo bilo obeleženo Drugim svetskim ratom i ne-pametnim bombama nad Londonom. Mislim, treba razumeti klinca koji je uživao u prirodi na nedostupnom otočiću usred reke nakon što mu je stradala škola. Njegovo “Hvala ti, Adolfe!” je jedna predivno iskrena replika: Hitler je neko apstraktno zlo tamo negde, ako uopšte postoji vam paralelnog sveta radio-vesti, a škola je svakodnevni, opipljivi davež.

Baš sa tim “flashbackom” počinje i nastavak tog legendarnog filma, najnovije delo britanskog i novohollywoodskog veterana Boormana, Queen & Country. Radnja je premotana devet godina unapred, u 1952. godinu. Bill je sada svršeni srednjoškolac i još uvek živi na reci koja je sad postala mesto gde se okupljaju filmske ekipe. On voli filmove i bioskop, ali mora da obavi verovatno najgluplju obavezu u istoriji ljudske gluposti: da odguli dve godine u vojsci. Podsećanja radi, onovremena Britanija je bila sjebana zemlja koja se tek oporavljala od rata i suočavala sa raspadom kolonijalne imperije, kontra-kultura se još nije ni nazirala, a momci Billove dobi su mogli da zaglave u Koreji gde se sranje već zakuvalo.

Bill (Turner) je malo imao sreće, a malo baš i nije. U vojsci je upoznao Percija (Jones) i sa njim se sprijateljio i umesto Koreje njih dvojica su zaglavili u istoj kasarni na dosadnom poslu instruktora daktilografije. Problem sa poslom nije bio samo to što je statičan, nego i skoro pa zatvorsko okruženje kasarne i oštar generacijski jaz između mladih vojnika i starijih nadređenih oficira odraslih u neko drugo vreme i po nekom drugom ključu. Lako za tvrdog, ali elementarno pragmatičnog majora (Grant), pravi problem je nadrkani narednik (Thewlis) koji sve radi po pravilima sa psihopatskim žarom.

Mehanizmi odbrane su, naravno, različiti. Njihov kolega Redmond se opredelio za “krivinarenje”, odnosno za kombinaciju sistemske lenjosti i eskivaže da odradi najmanje moguće i da ga u tome ne uhvate. Percy ima nasilne ispade i sugerira pobunu protiv nadređenih. Bill je drugačije sorte, njegovo oružje je fina subverzija i propitivanje i rušenje autoriteta. Njih trojica će se zagledati u jedan zidni sat koji je simbol kasarne, a postaće i simbol njihovog otpora i važan faktor u daljnjoj priči.

U međuvremenu, nije sve ni do ratova i vojski, momci su mladi i rade im hormoni, pa će se u to doba pojaviti njihove prve ljubavi koje će se, naravno, iskomplikovati. Kod Percija je to bolničarka Sophie (Edwards), očito zagledana u Billa, a kod Billa je to fascinantna, neurotična, sofisticirana plavuša koja mu se nije predstavila, pa joj je on nadenuo ime Ophelia (Egerton) i koja skriva još mnogo tajni. Na tom planu će značajnu ulogu odigrati i Billova starija sestra Dawn (Kirby), sveže razvedena povratnica iz Kanade sa dvoje dece, slobodoumnim manirima i daškom hollywoodskog glamura koji je u onovremenoj Britaniji bio dostupan samo na filmu.

Struktura filma ja anegdotarna, iako je hronologija uredna, bez nekog osećaja za centralnu priču i čvrstu temu, čak bez potrebe za njima. Film jednostavno prati jednog momka koji je svojevrsni dubler za autora (ima puno autobiografskih elemenata), njegove zgode i nezgode i odnose sa ljudima u periodu od dve duge i protraćene godine. To odsustvo fokalne tačke je često mana filma i on na pojedinim mestima jako pada u tempu, ali Boorman svejedno uspeva da dovrši ono što je započeo i da ispriča svoje priče sa solidnim osećajem za detalj, vreme, prostor, način života, ideale i kulturu. Tako imamo i tada veoma svežeg i inovativnog Hitchcocka kao “in-character” referencu, kao što možemo osetiti da se vremena menjaju kada bolešljivi kralj i ratni pobednik umire i menja ga njegova mlada kćer koja će postati jedna od najdugovečnijih evropskih vladara i vladarki svih vremena. Pritom sam film svojim tekstom jako referira na inteligentne vojničke komedije poput M.A.S.H. (Robert Altman, 1970) i na filmove o odrastanju i pobuni poput If... (Lindsay Anderson, 1968).

Boorman je stari lisac sa dosta kredita u svojoj karijeri. Novom Hollywoodu je dao nemerljivi doprinos sa filmovima Point Blank (1967) i Deliverance (1972). Britanskoj fantastici, što epskoj, što naučnoj je doprineo sa Zardozom (1974) i Excaliburom (1981). Jedan je od retkih koji je imao uspelu ekranizaciju Johna Le Carréa sa The Tailor of Panama (2001). Već sam pomenuo vrednost Hope and Glory. Nije čudno što zna da ispriča priču i da uhvati detalje i svoje ideje razloži jasno, ali nenametljivo. Zadivljujuće je to što je on u svojih 80-i-nešto godina još uvek beskompromisno na strani mladosti, što se svoje seća s ljubavlju i poštovanjem i što se apsolutno uzdržava od popovanja bilo koje vrste.

U tom smislu je Queen & Country film vredan pažnje, iako je daleko od savršenog. Iako u strukturi često nedostaju karike koje povezuju različite priče, film nudi neke druge stvari. Nudi atmosferu, humor, zanimljive likove i kompetentnu glumu. Više od svega, nudi iskrenost i autorsku doslednost kakvu retko viđamo. Boorman je hteo baš ovakav film i to ni ne krije. Nije Hope and Glory, ali je pristojan nastavak.

The Giver

2014.
režija: Phillip Noyce
scenario: Michael Mitnick, Robert B. Weide (po romanu Lois Lowry)
uloge: Brenton Thwaites, Jeff Bridges, Meryl Streep, Katie Holmes, Alexander Skarsgard, Odeya Rush, Cameron Monaghan, Taylor Swift

Počevši od Twilight sage, “young adult” filmovi su neka vrsta zlatne koke Hollywooda, ali čini se da taj trend, kao i drugi slični trendovi, ima veoma ograničen rok trajanja. Svima je manje ili više jasno o čemu se tu radi: imamo tinejdžera ili tinejdžerku u nekom mračnom svetu, bilo u vampirskoj sapunici, bilo u nekakvoj SF distopiji koji otkriva opresivnost tog društva i tajne ljudske duše. The Giver je još jedan u nizu takvih filmova, ali se čini da dolazi za nijansu prekasno, što bi se reklo na kraj banketa, kad su i mrvice na stolu upitne. Jedina razlika između njega i još jednog filma zapanjujuće slične tematike (The Maze Runner) je što The Giver ima auru stare škole i referira se na starije filmove poput Logan's Run.
To ne treba da čudi, pošto je to projekat koji se po Hollywoodu vukao 20-ak godina, otkako je istoimeni roman Lois Lowry pokupio neke nagrade i postao ne samo bestseller, nego i neka vrsta obavezne lektire za američke pubertetlije preko koje se oni upoznaju sa naprednim konceptima vage između slobode i bezbednosti. Budimo iskreni, i roman reciklira nekoliko standarda iz značajnijih SF dela, tu su odjeci Orwella i Huxleya, ali po kosmologiji i anti-komunističkoj i anti-egalitarnoj premisi upadljivo podseća na priču Harrison Bergeron Kurta Vonneguta (postoji i TV film iz 1995. i ovom prilikom ga preporučujem kao nešto što treba pogledati). Razlika između Vonnegutove priče i romana Lowrijeve je vreme nastanka, Harrison Bergeron je napisan u jeku Hladnog rata, dok je The Giver, prvi roman u kvartetu romana sa prepletenim likovima u istom svetu, nastao trijumfalnih 90-ih, kada komunistička pretnja više nije postojala.

Najmanje mi je jasno kako je tako plitak i trijumfalistički, usuđujem se reći i nemaštovit romančić za balavurdiju privukao pažnju književne kritike i njuški koje dele nagrade i u čemu je njegova jebena kontroverza da se u nekim školama čita kao lektira, a u drugima je zabranjen. Ne ide mi u glavu ni to kako je ovako nešto privuklo toliku pažnju Jeffa Bridgesa da on, kao producent, 20 godina radi na ubeđivanju studijskih glavešina da se upuste u ekranizaciju.

Iz takvog predloška jasno je da ni film neće biti ništa posebno. Istina je da se Phillip Noyce iz petnih žila trudi da ostavi lični pečat i da posao odradi kako treba. Australski reditelj je majstor akcionih trilera starog kova (Patriot Games, Clear and Present Danger) i The Giver postavlja osvežavajuće staromodno, kao posvetu SF filmovima 70-ih. Ipak se u toj dekadi i formirao kao reditelj. U tom kontekstu, The Giver ima nekog smisla.

Problemi počinju sa pričom koja je plitka. Svet je lišen boje i emocija, egalitaran je, o svemu se brine država (čak nazvana Community) oličena u liku Chief Elder (Streep). Decu rađaju majke kojima je samo to posao, odgajaju odgajateljice kojima je samo to posao, znate kako to dalje ide. Jezik je filtriran od izražavanja emocija, emocije su blokirane tabletama, sećanje na prošli svet je izbrisano, sukoba i ratova nema, ma idila jedna. Na svoj 18. rođendan klinci dobijaju zanimanja kojima će se baviti do kraja života. Njegovi drugari Fiona (Rush) i Asher (Monaghan) dobijaju generička zanimanja, a naš junak Jonas (Thwaites) je izabran da bude nosilac sećanja, što je pozicija veoma visoka, nalik na nekakvo svešteno lice.

 

Njega će obučavati trenutni nosilac sećanja koji postaje davatelj (Jeff Bridges, kao kombinacija The Dude-a, zen-mudraca i pravoslavnog popa u nekakvoj šlampavoj mantiji i sa bradom). On će mu preneti sećanja na pozitivne i negativne stvari iz prošlog sveta, ali, što je još važnije, na emocije, na hrabrost, na opasnosti i iskušenja. Šok je poprilično bolan, ali će Jonas uvideti da je Community represivan svet, i da je na njemu da pokuša da ga razbuca i ljudima vrati sećanja, od njih ponovo učini ljude, a ne robote i sluge sistema.

U samoj izvedbi ima par simpatičnih detalja, film počinje kao crno-beli, a, kako ga gledamo isključivo iz Jonasove perspektive, sa njegovom obukom, sećanjima i emocijama, svet polako dobija boju. Sama sećanja su uglavnom ograničena na XX vek, pojavljuje se i neizbežni rat u Vijetnamu, što je detalj koji više govori o autorima filma i mentalnom sklopu hollywoodskih njuški nego o svetu u koji ga smeštaju. Osim dve duže scene sećanja, jedne vijetnamske i druge sa lovom na slonove, ostatak je dat u vidu “malickovskih” montaža, samo bez mogućnosti da one deluju efektno kao evolucija u The Tree of Life.

Drugi simpatični detalj je izbor glumaca za epizodne uloge Jonasovih “roditelja”. Ima li sarkastičnijeg postupka od dodeljivanja uloge majke koja upozorava na pravila ponašanja i čistotu jezika u maniru sektaškog vernika Katie Holmes, koja je i sama imala iskustvo sa sektom svog bivšeg muža Toma Cruisa. Uloga oca je prigodno dodeljena Alexandru Skarsgardu, naredniku Ledenom iz Generation Kill i vampiru Ericu iz True Blood. Njih dvoje su savršeni par sterilnosti američke distopijske varijacije na temu režima Crvenih Kmera u Kambodži.

 

Jeff Bridges, idejni vođa projekta i producent, ostvario je najbolju ulogu u filmu, u skladu sa svojom reputacijom glumca bez loše uloge. Njegov davatelj je umoran od sveta, pasiviziran, koloritan i mudar i Bridges to pokazuje na najbolji mogući način. Drugo veliko glumačko ime, Meryl Streep je ostala zarobljena u liku koji je ispod njenog glumačkog nivoa, koji je sterilan i dosadan od samog početka.

Sličan problem su imali i mladi glumci u ulogama troje tinejdžera. Brenton Thwaites bi po logici stvari morao biti glavna zvezda filma, ali mu to ne uspeva, što zbog veoma tipskog lika, što zbog veoma ograničenih glumačkih mogućnosti. On će poslužiti možda kao mamac za curice i ništa više. Odeya Rush i Cameron Monaghan su još i manje pamtljivi od njega, imaju još manje filmske kilometraže, a i likovi su im lišeni svake kompleksnosti.

Sve u svemu, The Giver nije loš film, pre bi se nazvao osrednjim. Gledljiv je, generički i nepamtljiv. Njegov problem je druge prirode: laje ispod pogrešnog drveta. “Old school” pristup će biti simpatičan gledaocima kojima će biti odbojna “young adult” tematika i obratno. Čini se da dolazi i u pogrešno vreme, kada ovakvi filmovi počinju da propadaju na blagajnama, dok će publika možda ispratiti neke stare franšize, ali se neće okrenuti novima.

Age of Uprising: The Legend of Michael Kohlhaas

2013.

režija: Arnaud des Pailleres

scenario: Arnaud des Pailleres, Christelle Berthevas (po romanu Heinricha von Kleista)

uloge: Mads Mikkelsen, Melusine Mayance, Delphine Chuillot, David Kross, Bruno Ganz, Denis Lavant, Roxane Duran, Paul Bartel, David Bennent, Swann Arlaud, Sergi Lopez

Nemojte da vas žanr istorijske drame, izvorni roman, trajanje od dva sata i poduži spisak glumaca zavaraju. Michael Kohlhaas nije film sa živom radnjom, ne daj bože spektakl, a gro drame je stavljen u misli i osećanja naslovnog junaka. Glumaca u epizodnim ulogama ima relativno mnogo, ali većina tih epizodista su tu da čuju i počuju glavnog junaka, ili mu postave pitanje na koje će dobiti odgovor. Povrh toga, Michael Kohlhaas je primer kako se adaptacije ne rade nikad i ni po koju cenu.

Izvorni roman je inspirisan stvarnim junakom i njegovom stvarnom pobunom negde na početku XVI stoleća, ali je napisan 1811. godine i služi kao alegorija na Napoleonova osvajanja i tiraniju. Nemci su već napravili dve ekranizacije, jednu još 30-ih godina, drugu 1969. godine i potonja je imala premijeru u Cannesu i završena je sa ubačenim sirovim materijalom sa studentskih protesta, što je veoma živo govorilo o duhu pobune i potrebi za borbom protiv tiranije i zloubotrebe vlasti. I Amerikanci su napravili svoju verziju pod imenom The Jack Bull (1998), doduše direktno za televiziju, i u pitanju je bila temeljna rekontekstualizacija originalnog romana, a priča je prenesena u western setting, što se sjajno uklopilo u razmatranja o vaninstitucionalnoj pravdi.

 

Sa najnovijom, francusko-nemačkom verzijom stvari nisu tekle nimalo glatko. Nemci nisu stisnuli petlju da sami idu u ekranizaciju, pa su Francuzi dali većinu sredstava i postavili nekoliko ne baš promišljenih uslova: da se radnja prebaci u francusko okruženje i da se prema tome prepravi tekst. Reditelj des Pailleres i Christelle Berthevas (inače bez ikakvog ranijeg kredita u karijeri) su pokušali da to naprave tako da održe što je moguće više od izvorne priče. Aluzija na Napoleona je, naravno, nestala, ali su se potrudili da održe pozadinsku priču o reformaciji. U procesu su žrtvovali lik Martina Luthera i zamenili ga sa bezimenim teologom, ali su kao bonus dodali kraljicu Margot. Zvuči blesavo i nategnuto, ali moglo bi da odradi posao, ipak je to nekakav istorijski film sa kostimima, mačevima i konjima, i sjajni danski glumac i dokazani ratnik Mikkelsen je u glavnoj ulozi, pa bi morao da bude zanimljiv i napet. Ali ne...

Priča je klasična i vapi za klasičnom interpretacijom. Ne mora zbog toga da se ide u Hollywood, i Francuzi znaju da naprave spektakl po motivima svoje istorije ili književnosti. Primera je bezbroj. Dakle, naš naslovni junak (Mikkelsen) je dobrostojeći uzgajivač i trgovac konjima. Njega slučajno prevari i pokrade lokalni baron (Arlaud), traži mu novac za prolaz preko poseda i kao zalog uzme dva Kohlhaasova konja i slugu da se brine o njima dok Kohlhaas ne donese novac. Baronovi ljudi krenu da izrabljuju konje, sluga se pobuni i baron pusti pse na njega. Videvši šta se desilo, Kohlhaas krene da traži odštetu svim legalnim kanalima, ali sudija je baronov rođak. Kohlhaasova žena (Chuillot) čak zatraži audijenciju kod princeze (Duran) da sasluša njen slučaj, ali je na smrt pretuče njena vojska. Kohlhaas shvati da nema pregovora sa bandom i okupi seljake da se osveti baronu, ali se duh pobune uskoro proširi po celoj regiji i Kohlhaasova banda postane veoma brojna i veoma opasna.

Napad na baronovu rezidenciju je jedina iole akciona scena, iako se više polaže na taktiku nego na samu borbu. Od tog momenta počinje portret izmučenih seljaka, posebno je upečatljiv jednoruki Sancho Pansa na magarcu, i njihovog teškog života i nakupljenog besa. Druga centralna stavka je Kohlhaasova borba sa sopstvenom dušom, bilo kroz odnos sa kćerkom (sjajna Melusine Mayance), bilo kroz razgovore sa teologom (Lavant), bilo kroz pregovore sa princezom i sa svojim seljacima. Kohlhaas zapravo samo traži pravdu za sebe, što ga u konačnici čini veoma sebičnim, iako principijelnim likom.

 

Kad već nema nasilja i borbe (mada su posledice vidljive, iako se same borbe i napadi odvijaju u drugom ili trećem planu), barem očekujemo dramu kod junaka. I nje ima, odnosno čini se da je ima. Princip iznad svega je dobra vodilja u spektaklima, dramski likovi ipak moraju biti složeniji. U tom okviru se Kohlhaasovi postupci čine malo verovatnim, a neki čak i potpuno suludim. I samo finale, kao očekivani vrhunac drame, gde se Kohlhaas žrtvuje zbog svog principa, i isteravši svoju pravdu spreman je da primi legalnu kaznu obećava emotivni naboj ali ga ne ispunjava.

Reditelj ovog filma neće pretrpeti štetu, jer nema ni neku ogromnu reputaciju, ali će se kola slomiti na Mikkelsenu. On je dokazano dobar glumac, ali mu ne leži uloga mudrog i blagoglagoljivog vođe koji izgovara motivacijske i poučne replike. Mikkelsen radi pristojan posao, najbolje što može, ali to nije dovoljno da bi spasilo ovako dosadan i naporan film. Podzaplet sa ženom i kćerkom (toga u romanu nema) je solidan, uklapa se u ostatak priče, ali čini se da je tu samo da popuni vreme.

Ponekad mi stvarno nedostaju istorijski filmovi starog kova, sa crno-belom karakterizacijom, koji u velikoj meri odudaraju od faktografije ili je pojednostavljuju do debiliteta, sa epskim tučama i mačevanjima, , sa kostimima, sa scenografijom sa bespoštednim bitkama i pamtljivim “one-linerima”. Umesto toga Michael Kohlhaas nudi obilje pejzaža i pokušaj unutrašnje drame i nekakvog socijalnog i filozofskog razmišljanja. I u skoro svemu pada...

2012.

režija: Pablo Larrain

scenario: Pedro Peirano po drami „Referendum“ Antonija Skarmete

uloge: Gael Garcia Bernal, Alfredo Castro, Antonia Zegras

Čile, 1988. godina. Zapadni lideri naterali su diktatora generala Augusta Pinocheta da raspiše referendum o tome da li narod želi da on ostane na vlasti narednih 8 godina, i na taj način sebi pribavi demokratski legitimitet, ako može. Za one koji nisu upoznati sa situacijom, postoji telop na početku filma koji objašnjava setting, ali ne bi bilo loše da utvrdimo neke činjenice. Prvo, Pinochet se popeo na vlast nakon krvavog državnog udara 1973. godine, svrgnuvši izabranog predsednika Salvadora Allendea, inače komunistu. Njegova diktatura obeležena je hiljadama nestalih i ubijenih u prvih nekoliko meseci, a čileansko društvo je u narednih 15 godina bilo podeljeno skoro ravnomerno na pristalice i protivnike. Druga, kompleksnija činjenica je da je Čile imao kakvu-takvu demokratsku tradiciju pre hunte (neverovatno mali broj državnih udara, vlast se smenjivala na legalnim izborima), ali složenu socijalno-ekonomsku situaciju koju je Allendeov režim doveo do pucanja (inflacija, štrajkovi, siromaštvo i društvo na putu u anarhiju), i da je Pinochet koliko-toliko sredio ekonomske prilike. To bi značilo da je stopa siromaštva pala na oko 40%, da postoji srednja klasa, da se uvozi i izvozi, da se živi u kućama i stanovima, voze automobili zapadne proizvodnje, piju coca-cole i ostale šećerne vodice, za razliku od drugih latinoameričkih zemalja tog doba. To, naravno, ne znači da represije nema na svakom koraku.

Tu se završava naklapanje o istoriji, a počinje film No, koji prati fikcionu likove kao kreatore kampanje protiv Pinochetovog ostanka na vlasti. Pravila referenduma su jasna: obe opcije imaju po 15 minuta dnevno, u kasnom večernjem terminu, da ubede glasače koji odgovor da zaokruže. Između redova je jasna stvar da tim „da“ ima na raspolaganju celu mašineriju državne televizije da i kroz ostatak dana vodi svoju kampanju. Postavlja se pitanje da li ekipa „ne“ može uopšte da pobedi. Kreativni vođa ekipe „ne“ postaje Rene Saavedra (Bernal), čovek izmučen poslom u relativno velikoj marketing agenciji, dodatno opterećen ličnim bagažom, ali sa idejom koja zlata vredi. Rene je upoznat sa američkim marketingom i pop-kulturom i zna da proda proizvod, a demokratija je ovde proizvod, kao i coca-cola i sapunska opera. Njegova ideja je da vodi pozitivnu kampanju okrenutu sreći i budućnosti, okrenutu nadi. Ta priča sama po sebi pali, ko je pratio političke kampanje u našim krajevima (koalicija u Hrvatskoj nakon Tuđmanove smrti, Kukuriku koalicija nedavno, Otporova kampanja 2000. godine u Srbiji), ali i po svetu (od Clintona preko Blaira do Obame, Sarkozyja i Hollandea) izvlači jednostavan zaključak da se najviše isplati prodaja sreće i optizma sa minimalnim, a neophodnim začinom ideologije. U Čileu tog doba, to je bila novina, politika je bila smrtno ozbiljna i razapeta između levog i desnog radikalizma i slikala se crno-belim kontrastima. Razlog za inovativnu kampanju je još jedan: ekipa „ne“ je heterogena, čine je i levičari svih profila, ali i desni demohrišćani, populisti, i zašto ne, građanski liberali.

Utakmica počinje, autsajderi igraju protiv svih šansi, bore samo pameću i kreativnošću. Protivnik ima ceo arsenal oružja, ali to je nekakva nabrzinu sklepana matrica o redu, sigurnosti i napretku. Jasno je da, kako kampanja odmiče, ona postaje sve prljavija, a vlast se služi svim prljavim trikovima, od cenzure i difamacije, do ismevanja i direktnog plagiranja kroz promenjeni kontekst. Dešava se, neretko, da su kreativci iz tima „ne“ podvrgnuti nasilju, pretnjama, policijskoj i kriminalnoj torturi. Utakmica se završila sa nama (ljudima XXI veka) poznatim rezultatom, autsajderi su pobedili i Čile je postao i ostao veoma pristojna zemlja.

Kako se to odrazilo na Renea i šarenu ekipu od građanski opredeljenih profesora do ljutitih radikala, videćete na filmu. Treba imati u vidu da Reneov šef Lucho (Castro) radi za protivnički tim, a Reneu, naviknutom na buržoaski stil života (velika kuća u predgrađu, sportski auto, privatna škola za sina) visi otkaz nad glavom. Rene izgleda kao salonski levičar, sa raščupanom kosom i bradom, raspojasanom majicom ili košuljom, kao neodrasli dečak kada se igra sa minijaturnom železnicom, i kao čovek naviknut na rizike i inovativnost. Njegov bagaž je dvojak: u prvo vreme hunte je bio u izbeglištvu, otac mu je bio komunista, nakon toga ima posao u firmi koja sarađuje sa vlastima i suočen je sa dvostrukim nepoverenjem. Povrh toga, njegova bivša žena Veronica (Zegras) je radikalna levičarka, a Rene je nije preboleo, želi da je impresionira, spasi, zadivi, nadvisi, sve ono što parovi rade međusobno.

Film No je bio čileanski kandidat za poslednje Oscare, i nije da nije imao nikakve šanse. Deo je labave trilogije o diktaturi u Čileu, uz komediju Tony Mareno (2008), o momku opsednutom Johnom Travoltom i filmom Saturday Night Fever, i dramu Post Mortem (2010), o radniku mrtvačnice uhvaćenom u životni kovitlac u doba neposredno posle puča. Najinovativniji deo filma je korišćenje cinema veritea podignuto na novi nivo. Iako je u pitanju fikcija, ceo film je snimljen sa ručnom kamerom, u VHS stilu kućnih snimaka 80-ih, u formatu 4:3 i sa onim bojama koje se sve stapaju u sivo-smeđu, kao na starim kasetama. Taj verite i chaos cinema sa pratećim shaky-camom u većini slučajeva davi, ali ne i ovde, gde skoro na dokumentaran način slika ipak fikcionu priču. Dokumentarnost je dodatno pojačana veštim inkorporiranjem stvarnog dokumentarnog materijala, do nivoa da nam je teško isprva prepoznati koji materijal je snimljen 1988, a koji 2012. godine.

Glumački, casting je dobar, a i glumci su se dobro potrudili za svoje uloge. Gael Garcia Bernal donosi malo hollywoodskog glamura u film na solidan način, i što je najvažnije, primereno za lik koji glumi. Ostatak glumaca, Larrainov stalni saradnik Alfredo Casto, ali i ostali su na visokom nivou. Priča je ispričana tekuće, film se lako prati, i što je najvažnije za politički film: ne popuje, čak naprotiv, zauzima čvrst stav protiv popovanja bilo koje vrste. Filmove ovakvog nivoa smo po pravilu dobijali iz Argentine i donekle Brazila, a izgleda da im se sada priključuje i Čile. Budućnost latinoameričkog filma se čini svetlom.