Amour Fou

2014.

scenario i režija: Jessica Hausner

uloge: Christian Friedel, Brite Schnoeink, Stephan Grossmann

Heinrich von Kleist je sada znameniti književnik i dramatičar (Michael Kohlhaas, Die Marquise von O), jedno od par imena koje padnu na pamet kada se pomene nemački romantizam. Kažem “sada” zato što je pre dvesta godina, kada je spektakularno okončao svoj život i sa sobom u smrt povukao još jednu ženu, von Kleist bio samo još jedan niži plemić koji je živeo (i naročito putovao) od milosti svojih bogatijih rođaka, dok je za njegovo pisanije znalo tek nekoliko ljudi u berlinskim intelektualnim krugovima. Von Kleist je za života bio smatran samo još jednim fantastom i pesnikom, možda sa potencijalno opasnim idejama glede zanimljivih vremena u koje je živeo (Francuska revolucija, Napoleonovi ratovi). Njegova smrt je bila toliko spektakularna, teatralna i književna da je po njoj ostao upamćen.

Do te mere da se o ženi sa kojom se ubio u suicidalnom paktu, Henriette Vogel, nije znalo ništa. Nije bilo interesovanja za tu ženu iz građanskog sloja, suprugu poreskog službenika i majku jedne devojčice. Zvanična verzija je bila da je ona bila neizlečivo bolesna, a da je pesnik-romantičar, umoran od života, njoj učinio uslugu i umro zajedno sa njom. Jessica Hausner, austrijska filmska autorica, po prvi put priča priču iz njenog ugla.

Heinrich (Friedel) i Henriette (Schnoeink) se upoznaju u njenoj kući na zabavi sa muzikom koju po tradiciji priređuje njen muž Friedrich (Grossmann). Henriette je više nego dovoljno upoznata sa piščevim radom, moglo bi se čak reći da je njegov fan, ali to je neće pripremiti za količinu mraka koju on kao osoba u sebi nosi. Heinrich je već probao da pakt o samoubistvu predloži svojoj prijateljici iz visokog društva, ali ga je ona odbila i rešila da potraži muža ni manje ni više nego u Parizu.

Godina je 1811, Napoleon vodi svoje ratove, a njihovi odjeci pogađaju prusko društvo. Razgovara se o budućnosti feudalnog sistema, o nemogućnosti ili neprimerenosti demokratije, o prednostima i nedostacima univerzalne poreske obaveze i liberalnom konceptu po kojem je svako odgovoran za sebe. Neke od teza koje likovi mrtvi ozbiljni ispucavaju u filmu se iz današnje perspektive čine ne samo nemoralnim, već i neverovatnim, ali ne treba izgubiti iz vida istorijski kontekst. Francuska revolucija je uspostavila jedan potpuno novi, građanski sistem vrednosti i on nije jednakom brzinom uhvatio korene svugde po Evropi.

Dok se muški i tek poneka glasna ženska (primerice Henriettina majka ili Heinrichova sponzorka) bave tim velikim pitanjima, Henriette muče neobjašnjivi stomačni grčevi. Može biti nešto sasvim benigno, nešto na nervnoj bazi, ali i nešto opasno i terminalno. Lekarske dijagnoze su oprečne, ali ona o verovatnom čiru ili tumoru izrečena od strane najvišeg autoriteta u Berlinu na nju ostavlja poseban utisak. Zbog svoje bolesti, Henriette prihvata Heinrichov predlog o zajedničkoj smrti “umesto da istrune pred mužem i detetom”.

Friedrichova pozicija je tu izuzetno zanimljiva. On primećuje da se njegova žena druži sa patetičnim pesnikom, ali ga to ne ispunjava ljubomorom. Možda može to pripisati nekakvom romantičarskom zanosu jer je pesnik sve što on nije. Heinrichov stil života nudi strast i uzbuđenje umesto sigurnosti i relativne dosade. Zapravo, o pravoj prirodi odnosa između svoje žene i pesnika, o mogućnosti međusobnog iskorištavanja, nikada nije ni pomislio.

Jessica Hauser celu tu priču priča sa potrebnom merom i odmakom. Valja primetiti pažljivo postavljene statične kadrove sa savršeno simetričnom kompozicijom, odmeren tempo koji nepažljivom gledaocu može zaličiti na prazan hod i lakoću sa kojom se, ponekad čak i u istoj sceni, prelazi sa teme na temu. Upravo se to što neupućenima liči na smaračinu i tupljavinu može nazvati najsnažnijom tačkom filma. Zbog te svoje svedenosti, krutosti i suzdrćanosti, Amour Fou potpuno verno i dosledno oslikava našu predstavu o nemačkom (ili bolje rečeno protestantskom) društvu, svedenom, spartanskom i utilitarnom. Preporuka za ljubitelje istorije, književnosti i drame i entuzijastima za 200 godina stare tračeve. Mene je pozitivno iznenadio. Ima smisla.

Age of Uprising: The Legend of Michael Kohlhaas

2013.

režija: Arnaud des Pailleres

scenario: Arnaud des Pailleres, Christelle Berthevas (po romanu Heinricha von Kleista)

uloge: Mads Mikkelsen, Melusine Mayance, Delphine Chuillot, David Kross, Bruno Ganz, Denis Lavant, Roxane Duran, Paul Bartel, David Bennent, Swann Arlaud, Sergi Lopez

Nemojte da vas žanr istorijske drame, izvorni roman, trajanje od dva sata i poduži spisak glumaca zavaraju. Michael Kohlhaas nije film sa živom radnjom, ne daj bože spektakl, a gro drame je stavljen u misli i osećanja naslovnog junaka. Glumaca u epizodnim ulogama ima relativno mnogo, ali većina tih epizodista su tu da čuju i počuju glavnog junaka, ili mu postave pitanje na koje će dobiti odgovor. Povrh toga, Michael Kohlhaas je primer kako se adaptacije ne rade nikad i ni po koju cenu.

Izvorni roman je inspirisan stvarnim junakom i njegovom stvarnom pobunom negde na početku XVI stoleća, ali je napisan 1811. godine i služi kao alegorija na Napoleonova osvajanja i tiraniju. Nemci su već napravili dve ekranizacije, jednu još 30-ih godina, drugu 1969. godine i potonja je imala premijeru u Cannesu i završena je sa ubačenim sirovim materijalom sa studentskih protesta, što je veoma živo govorilo o duhu pobune i potrebi za borbom protiv tiranije i zloubotrebe vlasti. I Amerikanci su napravili svoju verziju pod imenom The Jack Bull (1998), doduše direktno za televiziju, i u pitanju je bila temeljna rekontekstualizacija originalnog romana, a priča je prenesena u western setting, što se sjajno uklopilo u razmatranja o vaninstitucionalnoj pravdi.

 

Sa najnovijom, francusko-nemačkom verzijom stvari nisu tekle nimalo glatko. Nemci nisu stisnuli petlju da sami idu u ekranizaciju, pa su Francuzi dali većinu sredstava i postavili nekoliko ne baš promišljenih uslova: da se radnja prebaci u francusko okruženje i da se prema tome prepravi tekst. Reditelj des Pailleres i Christelle Berthevas (inače bez ikakvog ranijeg kredita u karijeri) su pokušali da to naprave tako da održe što je moguće više od izvorne priče. Aluzija na Napoleona je, naravno, nestala, ali su se potrudili da održe pozadinsku priču o reformaciji. U procesu su žrtvovali lik Martina Luthera i zamenili ga sa bezimenim teologom, ali su kao bonus dodali kraljicu Margot. Zvuči blesavo i nategnuto, ali moglo bi da odradi posao, ipak je to nekakav istorijski film sa kostimima, mačevima i konjima, i sjajni danski glumac i dokazani ratnik Mikkelsen je u glavnoj ulozi, pa bi morao da bude zanimljiv i napet. Ali ne...

Priča je klasična i vapi za klasičnom interpretacijom. Ne mora zbog toga da se ide u Hollywood, i Francuzi znaju da naprave spektakl po motivima svoje istorije ili književnosti. Primera je bezbroj. Dakle, naš naslovni junak (Mikkelsen) je dobrostojeći uzgajivač i trgovac konjima. Njega slučajno prevari i pokrade lokalni baron (Arlaud), traži mu novac za prolaz preko poseda i kao zalog uzme dva Kohlhaasova konja i slugu da se brine o njima dok Kohlhaas ne donese novac. Baronovi ljudi krenu da izrabljuju konje, sluga se pobuni i baron pusti pse na njega. Videvši šta se desilo, Kohlhaas krene da traži odštetu svim legalnim kanalima, ali sudija je baronov rođak. Kohlhaasova žena (Chuillot) čak zatraži audijenciju kod princeze (Duran) da sasluša njen slučaj, ali je na smrt pretuče njena vojska. Kohlhaas shvati da nema pregovora sa bandom i okupi seljake da se osveti baronu, ali se duh pobune uskoro proširi po celoj regiji i Kohlhaasova banda postane veoma brojna i veoma opasna.

Napad na baronovu rezidenciju je jedina iole akciona scena, iako se više polaže na taktiku nego na samu borbu. Od tog momenta počinje portret izmučenih seljaka, posebno je upečatljiv jednoruki Sancho Pansa na magarcu, i njihovog teškog života i nakupljenog besa. Druga centralna stavka je Kohlhaasova borba sa sopstvenom dušom, bilo kroz odnos sa kćerkom (sjajna Melusine Mayance), bilo kroz razgovore sa teologom (Lavant), bilo kroz pregovore sa princezom i sa svojim seljacima. Kohlhaas zapravo samo traži pravdu za sebe, što ga u konačnici čini veoma sebičnim, iako principijelnim likom.

 

Kad već nema nasilja i borbe (mada su posledice vidljive, iako se same borbe i napadi odvijaju u drugom ili trećem planu), barem očekujemo dramu kod junaka. I nje ima, odnosno čini se da je ima. Princip iznad svega je dobra vodilja u spektaklima, dramski likovi ipak moraju biti složeniji. U tom okviru se Kohlhaasovi postupci čine malo verovatnim, a neki čak i potpuno suludim. I samo finale, kao očekivani vrhunac drame, gde se Kohlhaas žrtvuje zbog svog principa, i isteravši svoju pravdu spreman je da primi legalnu kaznu obećava emotivni naboj ali ga ne ispunjava.

Reditelj ovog filma neće pretrpeti štetu, jer nema ni neku ogromnu reputaciju, ali će se kola slomiti na Mikkelsenu. On je dokazano dobar glumac, ali mu ne leži uloga mudrog i blagoglagoljivog vođe koji izgovara motivacijske i poučne replike. Mikkelsen radi pristojan posao, najbolje što može, ali to nije dovoljno da bi spasilo ovako dosadan i naporan film. Podzaplet sa ženom i kćerkom (toga u romanu nema) je solidan, uklapa se u ostatak priče, ali čini se da je tu samo da popuni vreme.

Ponekad mi stvarno nedostaju istorijski filmovi starog kova, sa crno-belom karakterizacijom, koji u velikoj meri odudaraju od faktografije ili je pojednostavljuju do debiliteta, sa epskim tučama i mačevanjima, , sa kostimima, sa scenografijom sa bespoštednim bitkama i pamtljivim “one-linerima”. Umesto toga Michael Kohlhaas nudi obilje pejzaža i pokušaj unutrašnje drame i nekakvog socijalnog i filozofskog razmišljanja. I u skoro svemu pada...