Amour Fou

2014.

scenario i režija: Jessica Hausner

uloge: Christian Friedel, Brite Schnoeink, Stephan Grossmann

Heinrich von Kleist je sada znameniti književnik i dramatičar (Michael Kohlhaas, Die Marquise von O), jedno od par imena koje padnu na pamet kada se pomene nemački romantizam. Kažem “sada” zato što je pre dvesta godina, kada je spektakularno okončao svoj život i sa sobom u smrt povukao još jednu ženu, von Kleist bio samo još jedan niži plemić koji je živeo (i naročito putovao) od milosti svojih bogatijih rođaka, dok je za njegovo pisanije znalo tek nekoliko ljudi u berlinskim intelektualnim krugovima. Von Kleist je za života bio smatran samo još jednim fantastom i pesnikom, možda sa potencijalno opasnim idejama glede zanimljivih vremena u koje je živeo (Francuska revolucija, Napoleonovi ratovi). Njegova smrt je bila toliko spektakularna, teatralna i književna da je po njoj ostao upamćen.

Do te mere da se o ženi sa kojom se ubio u suicidalnom paktu, Henriette Vogel, nije znalo ništa. Nije bilo interesovanja za tu ženu iz građanskog sloja, suprugu poreskog službenika i majku jedne devojčice. Zvanična verzija je bila da je ona bila neizlečivo bolesna, a da je pesnik-romantičar, umoran od života, njoj učinio uslugu i umro zajedno sa njom. Jessica Hausner, austrijska filmska autorica, po prvi put priča priču iz njenog ugla.

Heinrich (Friedel) i Henriette (Schnoeink) se upoznaju u njenoj kući na zabavi sa muzikom koju po tradiciji priređuje njen muž Friedrich (Grossmann). Henriette je više nego dovoljno upoznata sa piščevim radom, moglo bi se čak reći da je njegov fan, ali to je neće pripremiti za količinu mraka koju on kao osoba u sebi nosi. Heinrich je već probao da pakt o samoubistvu predloži svojoj prijateljici iz visokog društva, ali ga je ona odbila i rešila da potraži muža ni manje ni više nego u Parizu.

Godina je 1811, Napoleon vodi svoje ratove, a njihovi odjeci pogađaju prusko društvo. Razgovara se o budućnosti feudalnog sistema, o nemogućnosti ili neprimerenosti demokratije, o prednostima i nedostacima univerzalne poreske obaveze i liberalnom konceptu po kojem je svako odgovoran za sebe. Neke od teza koje likovi mrtvi ozbiljni ispucavaju u filmu se iz današnje perspektive čine ne samo nemoralnim, već i neverovatnim, ali ne treba izgubiti iz vida istorijski kontekst. Francuska revolucija je uspostavila jedan potpuno novi, građanski sistem vrednosti i on nije jednakom brzinom uhvatio korene svugde po Evropi.

Dok se muški i tek poneka glasna ženska (primerice Henriettina majka ili Heinrichova sponzorka) bave tim velikim pitanjima, Henriette muče neobjašnjivi stomačni grčevi. Može biti nešto sasvim benigno, nešto na nervnoj bazi, ali i nešto opasno i terminalno. Lekarske dijagnoze su oprečne, ali ona o verovatnom čiru ili tumoru izrečena od strane najvišeg autoriteta u Berlinu na nju ostavlja poseban utisak. Zbog svoje bolesti, Henriette prihvata Heinrichov predlog o zajedničkoj smrti “umesto da istrune pred mužem i detetom”.

Friedrichova pozicija je tu izuzetno zanimljiva. On primećuje da se njegova žena druži sa patetičnim pesnikom, ali ga to ne ispunjava ljubomorom. Možda može to pripisati nekakvom romantičarskom zanosu jer je pesnik sve što on nije. Heinrichov stil života nudi strast i uzbuđenje umesto sigurnosti i relativne dosade. Zapravo, o pravoj prirodi odnosa između svoje žene i pesnika, o mogućnosti međusobnog iskorištavanja, nikada nije ni pomislio.

Jessica Hauser celu tu priču priča sa potrebnom merom i odmakom. Valja primetiti pažljivo postavljene statične kadrove sa savršeno simetričnom kompozicijom, odmeren tempo koji nepažljivom gledaocu može zaličiti na prazan hod i lakoću sa kojom se, ponekad čak i u istoj sceni, prelazi sa teme na temu. Upravo se to što neupućenima liči na smaračinu i tupljavinu može nazvati najsnažnijom tačkom filma. Zbog te svoje svedenosti, krutosti i suzdrćanosti, Amour Fou potpuno verno i dosledno oslikava našu predstavu o nemačkom (ili bolje rečeno protestantskom) društvu, svedenom, spartanskom i utilitarnom. Preporuka za ljubitelje istorije, književnosti i drame i entuzijastima za 200 godina stare tračeve. Mene je pozitivno iznenadio. Ima smisla.