Alex of Venice

2015.

režija: Chris Messina

scenario: Jessica Goldberg, Katie Nehra, Jason Shilton

uloge: Mary Elizabeth Winstead, Don Johnson, Katie Nehra, Skylar Gaertner, Derek Luke, Timm Sharp, Chris Messina, Jennifer Jason Leigh

Setite se samo neobičnosti situacije u legendarnom filmu Kramer vs. Kramer (1979) u kojem se majka-domaćica smori od svog pasivnog života, zbriše od kuće i dete ostavi na brigu prezaposlenom ocu. Tim postupkom rodne uloge se nisu samo izvrnule, nego i duplirale u slučaju nesrećnog čoveka koji je morao da se prilagodi novoj situaciji. Koliko je samo ta pretpostavka bila nova i originalna onda! Poznate su bile situacije u kojima trashy otac napušta svoju familiju (jer je vagabundo), ali ne i obrazovana, (više-)srednjeklasna majka (koja odlazi da lovi svoje tripove). Može li se tako nešto dalje izvrtati?

Alex of Venice je primer da može i najbolji pokazatelj protoka vremena. Ovde imamo prezaposlenu mater familias, naslovnu junakinju Alex (Winstead) kojoj njen muž (Messina) u funkciji domaćice ostavlja sina na brigu jer se smorio svojim večito istim i neinspirativnim životom i otišao da ganja neki svoj trip (sasvim zgodno, on je slikar po struci, pa se odlazak od kuće nekako i podrazumeva, lagan je i nema stupidnih ograničenja poput fiksnog radnog vremena). Začuđujuće je to koliko je ta nestandardna postavka zapravo sasvim prihvatljiva i nimalo čudna iz današnje perspektive relativne ravnopravnosti polova. Zamena rodnih uloga je sve češća pojava, muškarci kuvaju, žene ganjaju karijeru i sve u tom stilu. Nije to loše ili nenormalno, dapače.

Slučajno ili ne, Messina i kao glumac i kao reditelj oko toga ne pravi veliku frku. Oneobičenje je direktnije pokušano kroz portret okruženja disfunkcionalne familije, ali pitanje je koliko je to uspelo, pošto su likovi klasični indie tipovi. Klinac Dakota (Gaertner) nama deluje kao sasvim normalan dečak, možda malo povučeniji. Njegova situacija u školi implicira da možda ima određene specijalne potrebe, ali to nije posve razjašnjeno. Možda su u toliko blagom obliku da su neprimetne, a možda je i ta škola samo new age hir njegove majke, kao uostalom i njegovo nestandardno ime i njena karijera eko-advokata.

Ona je, pak, tipičan štreber i “overachiever”, osoba koja je dobra u svom poslu, ali se trudi i kada realno ne bi trebalo. Takva kakva je večito stoji na raspolaganju svojoj lagano fanatičnoj šefici (Jennifer Jason Leigh, još jednom uludo potrošena). Trenutno radi na sporu protiv investitora (Luke) koji gradi banju u prirodnom rezervatu i prema kojem oseća ne baš primerenu privlačnost. A, da, u kući je i njen senilni otac Roger (Johnson), bivši glumac u nekoj već zaboravljenoj sapunici, sebičan i izgubljen. On dobija svoj pod-zaplet sa produkcijom Čehovljevog komada u lokalnom teatru. A, da, odmah na početku se u kući pojavljuje i njena neodgovorna, ali zabavna sestra Lily (Nehra).

Usidren sa tipičnim indie likovima koji izazivaju ili upadaju u tipične indie situacije, Alex of Venice je jedan od onih tipičnih indie filmova koji se proizvode kao na pokretnoj traci. Sastavljen iz svih samih poznatih elemenata, deluje kanda industrijski, što je lagano ironično. Nema tu ničeg naročito novog i pamtljivog, uključujući tu i poentu koja je zapravo floskula o prihvatanju promene i prilagodbi. Chris Messina je za svoj prvenac odabrao utabanu stazu i nisam baš siguran hoće li od njega kao reditelja nešto biti.

Mada, priznajem, zanimljivo je gledati Dona Johnsona koji je za promenu skoro pa tužna kesa, a ne frajer, makar ostareli, na koga smo navikli. I Mary Elizabeth Winstead je odlična, živahna i životna, ali ništa manje od nje nismo očekivali. Da je Alex of Venice malo drugačije postavljen film i da su njih dvoje dobili malo više zajedničkih scena, možda bi istupao iz gomile. Ovako je samo korektan film na koji možete bez kajanja potrošiti svoje vreme, ali i ne morate. Ne propuštate mnogo.