2012.
režija:
Goran Paskaljević
scenario:
Goran Paskaljević, Filip David (po priči Filipa Davida)
uloge:
Mustafa Nadarević, Predrag Ejdus, Nebojša Glogovac, Meto
Jovanovski, Zafir Hadžimanov, Nada Šargin
Kritičarski
posao dolazi sa jednom nezgodnom začkoljicom: ume da ubije radost
gledanja filmova i uživanja u istim. Kada se film gleda “obično”,
bez potrebe za preteranom analizom, često je njegov efekat jači
nego kada se iz profesionalnih ili drugih razloga pazi na tehničke,
dramaturške i druge detalje. Ipak, moram priznati, za neke filmove
navijam iz sve snage da budu dobri i pre gledanja jer ih već u
startu smatram dragocenim i potrebnim.
Jedan
od takvih filmova je i za sada poslednji film Gorana Paskaljevića
Kad svane dan. Nevezano za njegovu filmsku vrednost, njegova
društvena vrednost je nemerljiva u srpskom i jugoslovenskom
kontekstu jer se po prvi put hrabro i bez uvijanja hvata tabu-teme
holokausta u Beogradu i pritom ukazuje na notornu istinu koju niko ne
želi da čuje: dok su se nekima dešavale strahote, ostatak društva
je “držao glavu dole”, “gledao svoja posla” i “mirno sedeo
u kafani”. Danas se pitamo kako to da je baš Beograd bio prvi
“judenfrei” okupirani grad, dok istovremeno ne vidimo ništa
sporno u Milanu Nediću koji se za to pobrinuo. Sve je u redu dok to
nismo bili mi. Sve je u redu dok ne dođu po nas. Trn u tuđem oku
nam je uvek veći od balvana u našem.
Profesor
muzike Miša Brankov (Nadarević) je jedan od tih običnih ljudi, čak
se može reći da je dobar i plemenit. Pomaže amaterskim horovima i
drži besplatne časove siromašnoj deci. Kao i za većinu drugih
ljudi, i za njega je Staro Sajmište tek neki logor. To će se
promeniti onda kada sazna da je on u stvari Miša Weiss, da su
njegovi biološki roditelji upravo tu stradali i da mu je od njih
ostala samo limena kutija sa jednom fotografijom i jedna nedovršena
kompozicija. Naravno, on isprva ne veruje informacijama, ipak je ceo
život živeo sa drugim identitetom, ali svejedno uzima na sebe
obavezu da to delo dovrši i organizuje premijeru baš na Sajmištu i
baš za pomen žrtvama holokausta.
Problem
sa filmom leži u njegovoj epizodičnoj strukturi, neke od epizoda su
potpuno na mestu i neverovatno efektne (kao onaj “flashback” na
vreme okupacije, logor i kamion-dušegupku), dok su neke previše
didaktične (izlaganje kustosice o sudbini beogradskih Jevreja,
donekle i situacija sa sinom – karijeristom), a one koje povezuju
holokaust sa sadašnjim stradanjem Roma ili sa problemima koje
siromašni (ili recimo izbeglice kao svojevrstan kostur iz ormara
ratne prošlosti) imaju u novom srpskom kapitalizmu su u najmanju
ruku na dugačkom štapu jer porede specifične stvari koje se možda
ne mogu tako lako porediti pošto svaka od njih ima svoju genezu.
Naprosto, previše (za osnovnu temu) sporednih stvari i skretanja ima
za samo 70-ak minuta filma, pa ta osnovna tema ne dolazi do izražaja
onoliko koliko bi trebalo. Možda joj čak i fali razrade, pa su
epizode očekivano rešenje.
Sa
tehničke strane išlo se na umirenost, gotovo tišinu. To odlično
deluje glede fotografije koja je odlična, asocijativna i efektna,
kao i glede muzike, posebno u smislu naslovnog komada. Sa glumom se
ipak u tom smislu preteralo, pa čak i obično sjajni Mustafa
Nadarević nekako ispada ravan, blizu granice podglumljivanja.
Ostatak glumaca uglavnom igra svoje tipske uloge u po nekoliko scena
i to, čak i kad je na mestu, nije spektakularno. Iznenađenje je
možda muzičar Zafir Hadžimanov, dok je Nebojša Glogovac očekivano
odličan u svojoj ulozi sina – karijeriste. Opet, epizodičnost i
fokusiranost na jedan lik tu povlači svoju problematiku.
Konačno,
iako je Kad svane dan daleko od savršenog filma, treba
ispoštovati Paskaljevićevu predanost da ispriča priču koju možda
niko drugi ne bi i koju možda ne želimo da čujemo. On je uvek bio
majstor da pronađe ugao i da velike teme gleda kroz sudbine običnih
ljudi. Iako u određenim elementima film lagano pada i preti da
ugrozi kompletnu sliku, Kad svane dan je makar zbog svoje teme
izuzetno značajan film. Možda nismo ni svesni koliko.
Sin karijerista- u redu ali mislim da je osnovni akcenat u rečenici "dovešću ovde ceo orkestar" i na kraju Romi koji su taj orkestar pored svih ljudi kojima je učinjeno dobro delo, mislim da se tu krije težina filma i tada sam počela da plačem, i lica svih Jevreja i Roma okupljenih na mestu velikog stradanja, muzika, veliki Hadzimanov koji zbog pogibje sina sa njima deli tugu ... A svaki glumac maestralan
ReplyDelete