Return to Seoul / Retour a Seoul

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Svakom filmofilu mora biti toplo oko srca kada neki kvalitetan, umetnički film ima rasprodate projekcije. Sa druge strane, svako sa kartom ima prava da pošizi kada iz nepoznatih razloga dođe do prebukirane projekcije, pa ni karta više ne garantuje sedište, a lov na komad poda s čistim pogledom na ekran postane poduhvat za sebe. Return to Seoul je vredan i te žrtve.

Od premijere u Kanu, u takmičarskom programu Un certain regard, film Davija Čoua obilazi festivale, žanje nagrade i nominacije, uključujući i kambodžansku nacionalnu za Oskare (iako s Kambodžom film ima malo produkcijskih i nimalo tematskih poveznica), a kritika i publika ga dočekuju s unisonim pohvalama i aplauzima. Svakako, Čou je na tragu nečeg važnog i to nešto važno uspeva da iskreno obuhvati i znalački ispripoveda.

Protagonistkinja koju pratimo je Fredi (Park Đi-min), dvadesetpetogodišnja Francuskinja korejskog porekla koja je, čini se, sasvim impulsivno došla u svoju rodnu zemlju (znamo iz dokumentaraca, ali i iz igranih filmova poput Kore-edinog Brokera da je usvajanje biznis u Južnoj Koreji) i jednako tako impulsivno odlučila da potraži svoje biološke roditelje. Fredi je silovita i izrazito samostalna, zbog čega lako stiče prijatelje, poput Tene (Han Guka), službenice u hostelu koja joj postaje prevoditeljka i pomagačica, ili seks-partnere, ali je to može uvaliti u kulturološki uslovljene nevolje, ponekad benignije (recimo kada sama sebi sipa piće, što se u Koreji smatra nepristojnim), a ponekad i opasnije.

Preko agencije za usvajanje, Fredi uspeva da pronađe svog oca koji sada ima svoju porodicu, ali i grižu savesti što se odrekao svoje prve kćeri. On (O Kvang-rok) zbog toga ima svoje fantazije o iskupljenju u vidu „preslagivanja“ života i kulturnog identiteta za Fredi koja takve ponude kao zapadnjačka individualistkinja odbija, ponekad i grubo, zbog čega joj on šalje patetične pijane poruke i mejlove. Sa druge strane, biološka majka ostaje eluzivnija, što Fredi gura dublje u krizu identiteta.

Identitet je ipak nešto što se pre gradi nego što se traži u svojoj zadatosti, što ćemo nakon ekspozicije koja zauzima pola filma otkriti u daljem toku. Drugo poglavlje se dešava dve godine kasnije, u njemu Fredi izgleda drugačije, živi u Seulu, bolje govori korejski i radi kao konsultantkinja za francusku kompaniju i jednako dobro se snalazi i u „japijevskom“ i u „andergraund“ okruženju, ali još uvek traži majku i posledično sebe. U još dva kratka poglavlja ćemo videti kako će se to rasplesti.

Nema sumnje da u priču o Fredi i njenoj potrazi za identitetom Čou učitava nešto od vlastite autobiografije. On je, doduše, rođen i odrastao u Francuskoj, ali je kambodžanskog porekla, i u sebi nosi senku tragedije iz prošlosti: njegov deda, jedan od vodećih producenata, nestao je 1969. godine. Kao i Fredi, i Čou se kao obrazovani umetnik vratio u zemlju svojih predaka i tu snimao dokumentarne, kratke i igrane filmove, te osnovao prvi azijski festival filmova o kulturnom i inom nasleđu. Iako Kambodža i Koreja nisu iste kulture, niti je ista pozicija nekog usvojenog u inostranstvo i nekog rođenog u imigrantskoj poziciji, pitanja ličnog i (inter)nacionalnog i (inter)kulturnog identiteta ostaju ista.

Sve to je ispripovedano vrlo elokventno, inteligentno promišljenim, a ipak jasno emotivnim filmskim jezikom, od „godarovske“ uvodne scene u baru u kojem Fredi ima svoj prvi „šou“ ili možda „tantrum“ nadalje. Autorovo oko za detalje je izuzetno, što mu omogućava da bez pompe prati kako se protagonistkinja u procesu samospoznaje i samorealizacije menja. U tome može da se osloni na pomoć direktora fotografije Toma Favela koji strpljivo hvata boje i senke u kojima Fredi obitava, po pravilu u srednjim planovima s fokusom na njenu figuru, muziku Žeremija Araša i Kristofa Musea koja varira od hipijevskog prog-roka do elektronike s izraženim basovima i više oslikava identitetske promene nego samo promene u raspoloženju, te na montažu Dunje Sičov koja hipnotiše gledaoce.

Jednako hipnotičko je i glumačko ostvarenje debitantkinje Park Đi-min koja svim srcem ulazi u lik, ispunjava ga energijom i boji onako kako to samo naturščik može. Iz te sinergije glumice, ostatka ansambla koji joj sekundira i ekipe pod komandom režisera koji tačno zna šta hoće nastaje izuzetan film.

Mae So Ha Uma / Don’t Call Me Son

Mae So Ha Uma / Don’t Call Me Son
2016.
scenario i režija: Anna Muylaert
uloge: Naomi Nero, Daniel Botelho, Daniela Nefussi, Matheus Nachtergaele, Lais Dias, Luciana Paes

Naslov filma se doslovno prevodi kao “Samo je jedna majka”, što možda zvuči kao vic, ali zapravo ima veze sa autoricom Annom Muylaert, njenim standardnim temama poput porodičnog doma koje je već obradila u svom prethodnom filmu Que Horas Ela Volta / The Second Mother. Kroz porodične domove i odrastanje u njima, Anna Muylaert se bavi i drugim opažanjima, recimo o klasnoj raslojenosti i identitetima koji iz toga proizilazi.
Dok je u prethodnom filmu identitet čisto stvar klase, ovde je kompleksniji, klasa je samo jedan od aspekata, gotovo usputni. Ovde se postavlja ono izvorno pitanje ko sam (manje šta sam), identitet je stvar porodice i odrastanja (ko su mi roditelji), a kao bonus imamo i seksualnost / rodnu komponentu identiteta koji se prilično klima u slučaju tinejdžera Piera (Nero) kojeg pratimo u najnestabilnijem periodu života.
Tu seksualnu i rodnu komponentu ćemo prvu uočiti. Piere ima dugačku kosu, našminkan je, depiliran, sa ofarbanim noktima. Gay? Ne nužno, klinac koji želi biti ekstravagantan, ipak svira sa drugarima u garaži i vidimo ga kako opšti sa devojkama. Dobro, ženski veš je možda malo suviše “hardcore” čak i za tinejdžerske eksperimente, ali šta mi zapravo znamo o današnjim ekstravagantnim klincima odraslim u prijatnom, iako ne raskošnom domu.
Pierov život će se promeniti sa spoznajom da njegova majka (Nefussi) nije njegova majka. I ne, on nije usvojen (kriti to od srednjoškolca bi bilo glupo), nego je ukraden iz porodilišta. Njegova sestra (Dias) isto. Majka odlazi u zatvor, a njih dvoje posle kratkog perioda prilagođavanja u svoje “nove”, biološke familije.
Ma koliko ti ljudi bili normalni, puni ljubavi i iščekivanja, pa zbog toga malo navalentni i nestrpljivi, čini se da će se mlađa sestra nekako naviknuti posle početnog otpora. Naš fokus se prebacuje potpuno na Piera, odnosno Felipea kako se zapravo zove, i jasno nam je da je njegov slučaj kompleksniji. Prvo, on je na pragu punoletstva i zna koju familiju oseća kao svoju. Drugo, ma koliko prelazak u bogatiju sredinu (velika kuća, posluga, umetnine, soba sa svojim kupatilom) izgledao primamljivo na površini, to ne znači da će sve ići glatko.
Prvo i osnovno pitanje je kako će se on sa svojim “novim roditeljima” ukačiti. I to ne ide nužno glatko. Prvo, za njegove standarde oni su ne samo obični i dosadni, mlađi brat (Botelho) gleda fudbal, ne zna kako pristupiti curama i zbog toga ide na terapiju, majka (opet Daniela Nefussi) je draga i strpljiva, željna da ugodi sinu, ali Piere s njom ne oseća povezanost, a otac (Nachtigaele) voli svoja pravila u svojoj kući i nema neograničeno tolerancije, a Piere će njegovo strpljenje iskušavati i tako sebi, svesno ili nesvesno, otežavati život. Njegove eskapade koje se uglavnom svode na odevanje će se možda nama kao nekome ko to gleda sa strane učiniti zabavnim, ali potpuno je druga priča kada je to barem delom provokacija, kako to otac vidi.
Iako se Pierovo seksualno sazrevanje sa pripadajućim eksperimentima može učiniti kao materijal za “gender studies”, ovde se to uglavnom koristi kao dodatak na dramu ili njen pokretač. To je svakako tema njemu, možda jedina kojom bi se bavio u trenutnoj fazi, ali je za Annu Muylaert to u suštini sredstvo kojim tematizira transfer u drugo familijarno okruženje. Što se samog transfera tiče, nema se tu mnogo o čemu raspravljati - situacije tog tipa su nepredviđene, nepredvidljive i ishod im je neizvestan. Čak se to ne može u potpunosti razrešiti jer ostaje rezidual starih lojalnosti i osećanja. Genetika tu kapitulira pred empirijom.
Don’t Call Me Son je pametno napisan film koji vešto žonglira sa temama, menjajući fokus sa centralne na nekoliko pozadinskih i nazad. To mu je najjača karika, uz odsustvo banalizacije i tupih, arbitrarnih osuda koje uvek stoje kao zamka. Režijski je školski, drži pažnju, premda je Anna Muylaert sklona ponavljanju istih taktika sa jedva primetnim “povećanjem uloga”. Ono što se mora pohvaliti je detaljnost koja je prisutna i u radu s glumcima. Daniela Nefussi u dve uloge zaista deluje kao dve različite osobe, a Naomi Nero je odličan ulov. Da mi je samo znati kako je za tu ulogu našla momka sa ženskim imenom koje pojačava dojam androginosti...
Pa, opet, nešto tu fali. Sva ta studioznost i slojevitost se nekako čine veštačkim. Festivalskim. Tipičnim. Dobar je to film, tera na razmišljanje, ali kao da mu nedostaje strasti.

Korida

kritika originalno objavljena na  Monitoru

2016.

režija: Siniša Vidović

scenario: Senad Halilbašić, Siniša Vidović

Možemo se složiti da je zabava koja uključuje borbe životinja nehumana. Argument kako je to prirodno, iskonsko ili šta već je ili infantilan ili maliciozan. Borbe pasa su apsolutno grozna stvar, bez daljnjeg. Petlovi i bikovi su možda već druga stvar. Sa jedne strane, tu je tradicija, ma kako zaumna bila. A tu su takođe i nekakvi liberalniji argumenti. Recimo, petlovi za borbe u principu žive duže od onih namenjenih za juhu. A kod bikova sigurnost je u samoj veličini životinje: teško da će jedan bik tek tako ubiti drugog, cilj je pre svega oterati protivnika i impresionirati krave.

Pustimo sad španjolsku koridu koja je nehumana zbog toga što se u nju meša čovek koji ima prednost oružja i recimo ponešto o bosanskoj. Piscu Petru Kočiću je ona poslužila kao metafora za borbu za slobodu od austrougarske okupacije, ali ona najpoznatija, Grmečka, još je starija od toga. Nju su uvažavali i turski sultani i Franjo Josip i Karađorđevići i Tito. Jednostavno, ona je tradicija i deo narodnog identiteta, i to ne srpskog, hrvatskog ili bošnjačkog, niti smo lokalno grmečkog, već uopšte bosanskog. Posle rata 90-ih, koride su se obnovile, na početku ih je možda bilo 20-ak, sada ih je preko 200.

Dobra vest je da Bosna 20 godina posle rata ipak ima makar nešto što se smatra zajedničkim identitetom za celu državu, a ne za naciju, entitet ili neku usku lokalnu sredinu. Loše je to što su to u principu trivijalne stvari poput kolača s Orijenta, ćevapa, pita i... pomenute koride koja se posmatraču sa strane može učiniti moralno upitnom. Ništa fudbalska reprezentacija, ništa Zmaj od Bosne, ništa Hasanaginica, ništa Gavrilo Princip. Dva bika, ledina, borba, dernek.

Ma kako to čudno zvučalo, na koride dolaze i ljudi koji ne žive u Bosni. Gastarbajteri i njihovi potomci se voze nekoliko puta godišnje, možda i češće, kako bi i oni učestvovali u tom spektaklu. Oni koji su ostali u Bosni ili se vratili iz izbeglištva ili pečalbe imaju problema kao i svi sportisti: rivalstvo ponekad dobija nerazumne razmere. Ali ljudi nekako guraju dalje, korida ima i svoju kraljicu koja će nam objasniti da glavni motiv nije ni novac, ni hvalisanje, jer bika bodača svako može kupiti, već ljubav prema ovom “sportu”, tradiciji i životinjama.

Siniša Vidović, autor mlađe generacije poreklom iz Bosne, rođen u Rijeci, školovan i nastanjen u Austriji, preko fenomena bosanske koride secira post-ratni i post-jugoslovenski mentalitet u Bosni i Hercegovini. Možda to zvuči standardno, festivalski i potrošeno, uostalom “ko nas, bre, zavadi” je mantra koja se nekako podrazume u post-jugoslovenskom filmu, ali Vidović uspeva da unese svež pogled (kako sa strane, tako i izbliza) i da u tome ne bude patetičan, nego pre svega iskren. On režira lakom rukom, prenosi atmosfetu nostalgičnog, ruralnog derneka, “otvara” i sa poštovanjem sluša svoje sagovornike i prenosi notornu poantu kako bi se ljudi i narodi već nekako dogovorili da nije politike i političara, religije i verskih poglavara. Vidović uspeva da pronađe prave sagovornike i da ispriča toplu ljudsku priču, elegantno i van šablona tradicionalnog dokumentarnog filma. On ulazi u njihov intimni prostor sa iskrenim ljudskim interesom i oni ga puštaju, puni poverenja.

S tim u vezi, značajna je ujdurma sa zabranom tradicionalne Grmečke Koride od strane lokalnih vlasti. Jasno, radi se o nekakvoj špekulaciji, a izgovori vezani za minirano područje i masovne grobnice iz Drugog svetskog rata su samo zgodni, politički korektni izgovori. Zanimljivo, dobrobit životinja se tu ne pominje, to se ionako percipira kao zapadnjačko prenemaganje. Čime je zabrana rezultirala? Entuzijasti iz redova svih naroda stupili su zajedno i okrenuli se protiv političke samovolje. Korida je starija i važnija od svake vlasti.

U pozadini, diskretno, ali dovoljno uočljivo, vidimo posledice rata, srušene i spaljene kuće, obnovljene ili ne, a ni sagovornici nisu stidljivi da o tome kažu koju. Rat se percipira kao katastrofa negde iz vana, a mantra “kako svima, tako i meni” deluje utešno. Život opet nekako ide dalje, onako kako mora. Tako su povratnici iz izbeglištva počeli od nule, “kraljica” Renata se od ljudske gadosti okreće prema životinjama, a povratnik Stipo, zajedno sa svojim sinom i unukom koji su ostali u Austriji, ne propušta nijednu koridu. Nešto te ljude mora spojiti i tu vidimo svrhu koride: bikovi će se već snaći, a ljudi će biti zajedno, ne samo fizički na istom mestu, nego i duhom.

Međunarodna publika je Koridu već videla na nekoliko festivala. U “domaćem” Linzu, Korida je podelila glavnu nagradu u domaćoj konkurenciji (zanimljivo, podelila ju je sa filmom još jedne autorice bosanskog porekla, Selme Doborac). Na drugom domaćem terenu, u Sarajevu, premijera se očekuje na ovogodišnjem SFF-u. Biće zanimljivo pratiti reakciju publike na ovo toplo, humano i nostalgično filmsko delo.

Kad svane dan / When Day Breaks

2012.

režija: Goran Paskaljević

scenario: Goran Paskaljević, Filip David (po priči Filipa Davida)

uloge: Mustafa Nadarević, Predrag Ejdus, Nebojša Glogovac, Meto Jovanovski, Zafir Hadžimanov, Nada Šargin

Kritičarski posao dolazi sa jednom nezgodnom začkoljicom: ume da ubije radost gledanja filmova i uživanja u istim. Kada se film gleda “obično”, bez potrebe za preteranom analizom, često je njegov efekat jači nego kada se iz profesionalnih ili drugih razloga pazi na tehničke, dramaturške i druge detalje. Ipak, moram priznati, za neke filmove navijam iz sve snage da budu dobri i pre gledanja jer ih već u startu smatram dragocenim i potrebnim.

Jedan od takvih filmova je i za sada poslednji film Gorana Paskaljevića Kad svane dan. Nevezano za njegovu filmsku vrednost, njegova društvena vrednost je nemerljiva u srpskom i jugoslovenskom kontekstu jer se po prvi put hrabro i bez uvijanja hvata tabu-teme holokausta u Beogradu i pritom ukazuje na notornu istinu koju niko ne želi da čuje: dok su se nekima dešavale strahote, ostatak društva je “držao glavu dole”, “gledao svoja posla” i “mirno sedeo u kafani”. Danas se pitamo kako to da je baš Beograd bio prvi “judenfrei” okupirani grad, dok istovremeno ne vidimo ništa sporno u Milanu Nediću koji se za to pobrinuo. Sve je u redu dok to nismo bili mi. Sve je u redu dok ne dođu po nas. Trn u tuđem oku nam je uvek veći od balvana u našem.

Profesor muzike Miša Brankov (Nadarević) je jedan od tih običnih ljudi, čak se može reći da je dobar i plemenit. Pomaže amaterskim horovima i drži besplatne časove siromašnoj deci. Kao i za većinu drugih ljudi, i za njega je Staro Sajmište tek neki logor. To će se promeniti onda kada sazna da je on u stvari Miša Weiss, da su njegovi biološki roditelji upravo tu stradali i da mu je od njih ostala samo limena kutija sa jednom fotografijom i jedna nedovršena kompozicija. Naravno, on isprva ne veruje informacijama, ipak je ceo život živeo sa drugim identitetom, ali svejedno uzima na sebe obavezu da to delo dovrši i organizuje premijeru baš na Sajmištu i baš za pomen žrtvama holokausta.

Problem sa filmom leži u njegovoj epizodičnoj strukturi, neke od epizoda su potpuno na mestu i neverovatno efektne (kao onaj “flashback” na vreme okupacije, logor i kamion-dušegupku), dok su neke previše didaktične (izlaganje kustosice o sudbini beogradskih Jevreja, donekle i situacija sa sinom – karijeristom), a one koje povezuju holokaust sa sadašnjim stradanjem Roma ili sa problemima koje siromašni (ili recimo izbeglice kao svojevrstan kostur iz ormara ratne prošlosti) imaju u novom srpskom kapitalizmu su u najmanju ruku na dugačkom štapu jer porede specifične stvari koje se možda ne mogu tako lako porediti pošto svaka od njih ima svoju genezu. Naprosto, previše (za osnovnu temu) sporednih stvari i skretanja ima za samo 70-ak minuta filma, pa ta osnovna tema ne dolazi do izražaja onoliko koliko bi trebalo. Možda joj čak i fali razrade, pa su epizode očekivano rešenje.

Sa tehničke strane išlo se na umirenost, gotovo tišinu. To odlično deluje glede fotografije koja je odlična, asocijativna i efektna, kao i glede muzike, posebno u smislu naslovnog komada. Sa glumom se ipak u tom smislu preteralo, pa čak i obično sjajni Mustafa Nadarević nekako ispada ravan, blizu granice podglumljivanja. Ostatak glumaca uglavnom igra svoje tipske uloge u po nekoliko scena i to, čak i kad je na mestu, nije spektakularno. Iznenađenje je možda muzičar Zafir Hadžimanov, dok je Nebojša Glogovac očekivano odličan u svojoj ulozi sina – karijeriste. Opet, epizodičnost i fokusiranost na jedan lik tu povlači svoju problematiku.

Konačno, iako je Kad svane dan daleko od savršenog filma, treba ispoštovati Paskaljevićevu predanost da ispriča priču koju možda niko drugi ne bi i koju možda ne želimo da čujemo. On je uvek bio majstor da pronađe ugao i da velike teme gleda kroz sudbine običnih ljudi. Iako u određenim elementima film lagano pada i preti da ugrozi kompletnu sliku, Kad svane dan je makar zbog svoje teme izuzetno značajan film. Možda nismo ni svesni koliko.