Return to Seoul / Retour a Seoul

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Svakom filmofilu mora biti toplo oko srca kada neki kvalitetan, umetnički film ima rasprodate projekcije. Sa druge strane, svako sa kartom ima prava da pošizi kada iz nepoznatih razloga dođe do prebukirane projekcije, pa ni karta više ne garantuje sedište, a lov na komad poda s čistim pogledom na ekran postane poduhvat za sebe. Return to Seoul je vredan i te žrtve.

Od premijere u Kanu, u takmičarskom programu Un certain regard, film Davija Čoua obilazi festivale, žanje nagrade i nominacije, uključujući i kambodžansku nacionalnu za Oskare (iako s Kambodžom film ima malo produkcijskih i nimalo tematskih poveznica), a kritika i publika ga dočekuju s unisonim pohvalama i aplauzima. Svakako, Čou je na tragu nečeg važnog i to nešto važno uspeva da iskreno obuhvati i znalački ispripoveda.

Protagonistkinja koju pratimo je Fredi (Park Đi-min), dvadesetpetogodišnja Francuskinja korejskog porekla koja je, čini se, sasvim impulsivno došla u svoju rodnu zemlju (znamo iz dokumentaraca, ali i iz igranih filmova poput Kore-edinog Brokera da je usvajanje biznis u Južnoj Koreji) i jednako tako impulsivno odlučila da potraži svoje biološke roditelje. Fredi je silovita i izrazito samostalna, zbog čega lako stiče prijatelje, poput Tene (Han Guka), službenice u hostelu koja joj postaje prevoditeljka i pomagačica, ili seks-partnere, ali je to može uvaliti u kulturološki uslovljene nevolje, ponekad benignije (recimo kada sama sebi sipa piće, što se u Koreji smatra nepristojnim), a ponekad i opasnije.

Preko agencije za usvajanje, Fredi uspeva da pronađe svog oca koji sada ima svoju porodicu, ali i grižu savesti što se odrekao svoje prve kćeri. On (O Kvang-rok) zbog toga ima svoje fantazije o iskupljenju u vidu „preslagivanja“ života i kulturnog identiteta za Fredi koja takve ponude kao zapadnjačka individualistkinja odbija, ponekad i grubo, zbog čega joj on šalje patetične pijane poruke i mejlove. Sa druge strane, biološka majka ostaje eluzivnija, što Fredi gura dublje u krizu identiteta.

Identitet je ipak nešto što se pre gradi nego što se traži u svojoj zadatosti, što ćemo nakon ekspozicije koja zauzima pola filma otkriti u daljem toku. Drugo poglavlje se dešava dve godine kasnije, u njemu Fredi izgleda drugačije, živi u Seulu, bolje govori korejski i radi kao konsultantkinja za francusku kompaniju i jednako dobro se snalazi i u „japijevskom“ i u „andergraund“ okruženju, ali još uvek traži majku i posledično sebe. U još dva kratka poglavlja ćemo videti kako će se to rasplesti.

Nema sumnje da u priču o Fredi i njenoj potrazi za identitetom Čou učitava nešto od vlastite autobiografije. On je, doduše, rođen i odrastao u Francuskoj, ali je kambodžanskog porekla, i u sebi nosi senku tragedije iz prošlosti: njegov deda, jedan od vodećih producenata, nestao je 1969. godine. Kao i Fredi, i Čou se kao obrazovani umetnik vratio u zemlju svojih predaka i tu snimao dokumentarne, kratke i igrane filmove, te osnovao prvi azijski festival filmova o kulturnom i inom nasleđu. Iako Kambodža i Koreja nisu iste kulture, niti je ista pozicija nekog usvojenog u inostranstvo i nekog rođenog u imigrantskoj poziciji, pitanja ličnog i (inter)nacionalnog i (inter)kulturnog identiteta ostaju ista.

Sve to je ispripovedano vrlo elokventno, inteligentno promišljenim, a ipak jasno emotivnim filmskim jezikom, od „godarovske“ uvodne scene u baru u kojem Fredi ima svoj prvi „šou“ ili možda „tantrum“ nadalje. Autorovo oko za detalje je izuzetno, što mu omogućava da bez pompe prati kako se protagonistkinja u procesu samospoznaje i samorealizacije menja. U tome može da se osloni na pomoć direktora fotografije Toma Favela koji strpljivo hvata boje i senke u kojima Fredi obitava, po pravilu u srednjim planovima s fokusom na njenu figuru, muziku Žeremija Araša i Kristofa Musea koja varira od hipijevskog prog-roka do elektronike s izraženim basovima i više oslikava identitetske promene nego samo promene u raspoloženju, te na montažu Dunje Sičov koja hipnotiše gledaoce.

Jednako hipnotičko je i glumačko ostvarenje debitantkinje Park Đi-min koja svim srcem ulazi u lik, ispunjava ga energijom i boji onako kako to samo naturščik može. Iz te sinergije glumice, ostatka ansambla koji joj sekundira i ekipe pod komandom režisera koji tačno zna šta hoće nastaje izuzetan film.