Three Day Millionaire

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kada se neki film reklamira kao „vintidž“ uradak Gaja Ričija smešten u svet Kena Louča, očekivanja, prirodno, rastu u nebesa. Naravno, da bi se takav koncept proveo od početka do kraja, potreban je autor koji je iznimno talentovan ili iskusan, a najbolje oba.

Šta se dešava kada dotični jednostavno nije na visini zadatka, kao što to ni scenarista Pol Stivenson, a ni reditelj Džek Spring nisu? U odbranu potonjeg možemo reći da je reč o mladom momku (rođen 1996. godine), ali da iskustvo stiče munjevitom brzinom: ovo mu je već šesti dugometražni film, a prvi je režirao kao devetnaestogodišnjak. Opet, fenomen Gzavijea Dolana teško da može da se ponovi (Kanađanin je ipak odrastao na filmu i sa filmom u kući), ali Three Day Millionaire je u suštini gledljiv, lagan film, ali ne i nešto više o toga.

Naslov je izreka i običaj u britanskim ribarskim mestima. Kada se ribari vrate s višenedeljnih „šarži“ na moru, najčešće dolaze na produženi vikend u toku kojeg daju sve od sebe da čašćavanjem i opijanjem potroše mukom stečenu platu, do nove ture istog. Junaci našeg filma se ne razlikuju puno od viševekovne tradicije, ali uskoro bi mogli da, silom prilika, ostanu bez iste. Njihovom gradu Grimzbiju preti ono što je pod svoje uzelo mnoge britanske radničke gradiće i radničke četvrti većih gradova – džentrifikacija, odnosno prenamena oronulih industrijskih sadržaja u nešto profitabilnije i „hipsterskije“.

S time nas upoznaje naš protagonista i narator, Kovrdžavi Din (Džejms Berouz u prvoj glavnoj filmskoj ulozi), jedan od ribara kojima preti nezaposlenost ili „prekvalifikacija“ za konobara koji služi „mafine i lošu kafu“ jednom kada se luka prenameni u urbani kompleks. Opasnost preti od beskrupuloznog gazde, lokalnog bogataša Bara (Kolm Mini, skoro pa karikaturalno zao), pa zato Din okuplja svoju ekipu, drogiranog Kodža (Majkl Kinsi) i Badžija (Sem Glen) koji ima običaj da odluta mislima s planom da, tokom jednog od vikenada odmora, opljačkaju svog neprijatelja. U tome će im, voljno ili nevoljno, pomoći prijatelji, devojke, pa i Badžijeva mama, inače gazdina ljubavnica (zbog čega, je li, Badži uopšte još uvek ima posao)...

Gaj Riči je svakako prisutan kao referenca i kao uzor koji Spring pokušava da dostigne, sa silnim brzim i „napucanim“ montažnim sekvencama i kompleksnom pričom s mnogo likova od kojih jedni pokušavaju da „odrade“ druge. Opet, Stivensonov scenario nije ni izbliza čvrst kao Ričijevi, a pritom je i problematično strukturiran da skoro pola filma otpada na ekspoziciju, uvođenje likova i objašnjavanje njihovih odnosa. I to je čak izvedeno šablonski, a u određenim slučajevima čak i uvredljivo do granica mizoginije: ovo malo ženskih likova je definisano (seksualnim) odnosima sa svojim partnerima zbog čega imaju ili pasivnu ili nevoljno-aktivnu ulogu u priči. Spring takođe pokušava da, kao mnogi pre njega, izborom muzike komentariše stanje u društvu, ali to čini uglavnom prvoloptaški.

Prisutni su i odjeci Kena Louča koji je i sam znao da kroz mešavinu socijalne drame, komedije i „pljačkaškog“ trilera odapne pokoju otrovnu strelicu prema društvenoj nepravdi. Three Day Millionaire ipak nema ni toliko duha, a ni dubine kao, recimo, The Angel‘s Share, i zapravo se mnogo više oslanja na standarde britanske soc-komedije 90-ih. A Full Monty i slične filmove smo već gledali kad je bilo vreme, pa možemo da baš njih ponovimo, a ne da gledamo recikliranu varijantu.

Ma koliko Three Day Millionaire bio „neloš“ film, problem je to da nije baš ni dobar, a ni nov.