Infinity Pool

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ove godine nam se, prvo u Kanu, a onda i po drugim festivalima, a i širom interneta ukazao Dejvid Kronenberg sa svojim najnovijim dugometražnim filmom, Crimes of the Future. Film je bio najavljen kao autorov veliki „kambek“, odnosno povratak na staro: spoj naučne fantastike i telesnog horora s filozofskim aspiracijama, što je donekle i bio. Problem je, međutim, bio i ostao to što je u ovom filmu čak dva puta pokrao samog sebe, s naslovom svog niskobudžetnog ranog rada i prosedeom filma koji označava kraj njegove zrele žanrovske faze, Existenz (1999). Crimes of the Future je uglavnom razočarao mnoge, i nas među njima, pa su nade da će časno autorsko ime biti iskupljeno bile uperene u Dejvidovog sina Brendona čiji je najnoviji dugometražni uradak Infinity Pool, inače njegov treći po redu, premijeru doživeo u „noćnom programu“ ovogodišnjeg Sandensa.

Brendon Kronenberg se već pokazao i dokazao kao zanimljiv autor i sin dostojan svog oca, odnosno njegov pravi i punokrvni naslednik, već sa svojim prvencem, naučno-fantastičnim telesnim hororom Antiviral (2012). Svoj status je učvrstio s sledećim, vrlo „kronenbergovskim“ filmom Possessor (2020) u kojima je spektar tema proširio i na kibernetiku i na etiku, dokazujući da se može baviti temama svog oca jednako studiozno kao i on, a da pritom ne izgubi vlastiti autorski glas. Uostalom, nauk iz Crimes of the Future je da Kronenberg-otac sam sebe dosta bezočnije kopira nego što to čini sin, a Infinity Pool je još jedan dokaz u tom smeru: u pitanju je nepogrešivo Brendonov, a ne Dejvidov film.

Mesto radnje je fiktivno ostrvo Li Tolka na kojem je podignut ekskluzivni turistički „rezort“. Vizuelno, mesto nepogrešivo podseća na Dalmaciju (s dobrim razlogom – film je uglavnom snimljen u Šibeniku i okolini), ali kulturološki više na neke egzotičnije destinacije poput Maldiva ili Balija, premda zaposlenici, lokalci i zvaničnici izgledaju kao Mediteranci i govore manje ili više karikiranim istočnoevropskim akcentom (glumci u epizodnim ulogama dolaze iz Mađarske i Hrvatske, zemalja koje su ušle u većinsko kanadsku koprodukciju). Turistički kompleks dekretom izolovan od spoljnog sveta radi samo u suvoj sezoni, a ona kišna se približava.

Tu se, među ostalima, odmaraju pisac Džejms Foster (Aleksander Skarsgord) i njegova bogata supruga i sponzorka Em (Kleopatra Kolman). Od Džejmsovog poslednjeg romana prošlo je šest godina, i on je u potrazi za inspiracijom na Emin račun i na račun njenog oca, medijskog mogula. Kako to obično biva, inspiracija ne udara „iz vedra neba“ odmora i uživanja, pa inače „pokislom“ Džejmsu kao melem na ranu pada to što ga prepozna jedna druga gošća na ostrvu: mlada, lepa, bogata i u sebe sigurna Gabi (Mia Got). Ne samo to: ona se predstavlja kao obožavateljka njegovog (jedinog) romana i inicira zajedničko druženje u četvoro, sa sve njenim mužem, samozatajnim Albanom Bauerom (Džalil Lesper).

Večera se završava dogovorom o izletu sutradan van ograda odmarališta, što nije preporučljivo, i zapravo je, između redova, zabranjeno, ali Bauerovi su toliko bogati i moćni i autoritativni da verovatno mogu da izvuku sebe i svoje nove prijatelje iz nevolje. Nakon dana na plaži, uz lagane igre zavođenja, hranu i alkohol, družina se zapućuje nazad u odmaralište u pozajmljenom autu. ZA volanom je Džejms koji tako pripit naleće na lokalnog meštanina, udara ga automobilom i ubija na mestu. Po savetu Gabi, naša četvorka ubistvo ne prijavljuje policiji, jer je sistem na ostrvu brutalan i korumpiran do srži.

Koliko sutradan, svi bivaju uhapšeni, a Džejms suočen prvo s brutalnošću, a onda i s korupcijom ostrvskog sistema. Kazna za ubistvo je smrtna, idealno će je u znak odmazde izvršiti pokojnikov prvorođeni sin (država to preuzima na sebe tek ako nema muških naslednika „u snazi“). Međutim, začkoljica ostrvskog pravnog sistema je i to da, za priličnu sumu novaca, osuđenik može da izgradi vlastiti klon koji će, njemu pred očima, biti ubijen.

Tako će i biti, zahvaljujući Eminom novcu, a ona će celom situacijom biti prilično zgrožena i zaželeće da što pre pobegne s tog strašnog mesta. Džejms je, s druge strane, tim razvojem situacije zapravo intrigiran, zbog čega će se poslužiti izgovorom gubitka pasoša da na ostrvu ostane. Gabi i Alban mu, međutim, otkrivaju jednu tajnu: i oni su „zombiji“ koji su videli smrti svojih klonova (zapravo, smrtna kazna se na ostrvu deli „šakom i kapom“, za drogiranje, blasfemiju, sodomiju i slične „poduhvate“) i deo su još šireg kruga bogatih i moćnih ljudi koji se na ostrvo vraćaju iz godine u godinu radi hedonističkog, nihilističkog, ubilačkog turizma. Džejms se prepušta tom sirenskom zovu, ispitujući svoje granice.

Teme tela, tehnologije, uma i njihove povezanosti kroz etiku standardne su i za oca i za sina Kronenberga. Taj „umski“ aspekat najnovijeg filma Kronenberga mlađeg je, pak, više povezan s jednim atipičnim filmom Kronenberga starijeg: izopačenost, paranoja i diktatura podsećaju na Naked Lunch. Opet, na vizualnom planu dominiraju ipak neke druge reference. Pre svega, reč je tu o opusu argentinsko-francuskog autora i majstora šoka Gaspera Noea: neki od izbruha nasilja direktan su poklon Noeovim najranijim radovima, neonsko osvetljenje u scenama tripova asocira na Enter the Void, a orgijastičnost na Love 3D.

Opet, Kronenberg ne pokušava toliko da nas izbezumi senzornim bombama, kao što to Noe obično čini, već da nas pre stavi u ekstremnu, teško zamislivu situaciju kako bismo se iskreno zapitali šta bismo mi uradili kada bismo znali da ćemo se izvući zato što smo grozno bogati. Opet, količina šoka i ekscesa koje Kronenberg na nas sipa će onemogućiti neku dubinsku refleksiju, dalje od, u poslednje vreme, makar u filmovima, tautološke tvrdnje da su bogati i moćni ljudi grozni, ma koliko zaista bogati i moćni bili. Kronenberg se toliko posvećuje tom zanatskom i senzornom delu koji je, dakako, impresivan (sinergija s direktorom fotografije Karimom Husainom koji je „uslikao“ i njegova prethodna dva filma tu bez sumnje pomaže), ali zato popušta na jednom drugom planu.

U pitanju je tretman likova koji su, svi redom, uglavnom karikaturalni. Albanova i Gabina ekipa je uglavnom bezlična i funkcioniše samo kao grupni karakter. Alban je karikaturalno blaziran, inspektor Treš kojeg s lažnim akcentom igra Tomas Krečman je karikatura birokratske brutalnosti skrivene iza pristojnosti, a Em je svedena na frustriranu pomagačicu koju niko ne sluša. Jednako tako, Gabi je stereotip „alfa-kučke“ i fatalne zavodnice koju, srećom, makar donekle vadi lagano očuđujuća izvedba Mije Got (koja se, izgleda, specijalizovala za takav tip lik), a Džejms je nesposobni sinji kukavac koji ima želje, ali ne i petlje da stvarno „zaglibi“. I tu u pomoć donekle priskače Aleksander Skarsgord koji ima iskustva s likovima u zabludama i pod deluzijama, ali to nije dovoljno da u potpunosti „oživi“ privlačnost između Džejmsa i Gabi koja bi mogla da posluži kao motivacijska „osovina“ celog filma.

Uprkos tome što nije beskonačno dubok, Infinity Pool nije ni u kojem slučaju loš film. Intrigantan i atraktivan, pa čak i zadovoljavajuće artikulisan, svakako je jedan od solidnijih naslova u inače poslovično pustim zimskim mesecima. I verovatno najveći festivalski „kapitalac“ snimljen u Hrvatskoj koja se sve jasnije pozicionira kao „premium“ lokacija za snimanje.