The Crime Is Mine / Mon crime

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Dve stvari su u životu sigurne: na kraju istog dolazi smrt, a pre nego što ona dođe, možemo se pouzdati da će na Festu zaigrati film Fransoa Ozona. Za razliku od ovog prvog, ovo drugo može da bude zanimljivo i zabavno. Zapravo, uglavnom i jeste.

Ozon ima impozantnu „kilometražu“ od 46 naslova u dugom i kratkom metru od 1988. godine naovamo, a u poslednjih dvadesetak godina izbacuje u proseku po jedan dugometražni film godišnje. Njihov kvalitet doduše varira, ali najčešće od solidnog do impozantnog, uz vrlo malo očitih promašaja. Ozon je versatilan, sa posebnim osećajem za meta-nivo, reference na autore-majstore i inovaciju žanra.

Ipak, ovogodišnji Ozonov „festovski“ film koji je dotični i otvorio, The Crime Is Mine, ipak je poprilično iznenađenje i ekskluziva, iz dva razloga. Prvo, na najstariji beogradski filmski festival dolazi prilično rano na festivalskoj turneji i drugo, Ozon ovog puta radi s mešanom postavom velikih, oprobanih glumačkih zvezda i onih mladih i nadolazećih u kostimiranom miksu žanrova krimića, romantične i „skrubol“ komedije, te melodrame koji su „iskočili“ u klasičnom periodu, 30-ih godina prošlog veka.

Glumica Madlen (Nadia Tereškjevič) i advokatica Polin (Rebeka Marder) jednako su neuspešne po pitanju svojih karijera. Žive zajedno u šugavom stanu i čak im odatle preti izbacivanje zbog duga za kiriju. Madlen, doduše, ima malo više sreće u ljubavi, budući da se viđa s Andreom (Eduar Sulpis), potencijalnim naslednikom unosnog biznisa s auto-gumama, ali i ta sreća će joj okrenuti leđa kada njen voljeni bude pritisnut da se oženi miraždžikom.

Ono što isprva deluje kao najveći u nizu malera za Madlen, kada se nađe optužena za ubistvo producenta s kojim se na dan ubistva sastala i rastala u veoma neprijatnoj situaciji prvo nepristojne ponude, a onda i seksualnog napada, okrenuće se njima u korist. Dok policija i pravosuđe gledaju da reše slučaj što pre, Madlen kao optuženica i Polin kao njena advokatica će ponuditi scenario nužne odbrane uz priznanje zločina koji Madlen nije počinila, pa će obe dobiti priliku da zablistaju u svojim „ulogama“ i u sudnici.

Pozitivan ishod suđenja će im obema doneti zvezdanu slavu, ali problem nastaje kada na scenu stupi žena koja je ljigavog producenta zaista ubila, Odet Šumet (jedna i jedina Izabel Iper), propala glumica nemih filmova koja nije preživela tranziciju na zvučne, pa poželeli malo njihove slave i naročito novca. U „mnogouglu“ različitih pozicija i interesa koji nastaje, a u kojem se pored navedenih pojavljuju i korumpirani istražni sudija (Fabris Lučini), i preduzetnik, zajednički prijatelj njega i pokojnog producenta (Dani Bun) i Andre i njegov otac (Andre Dusolije) i ambiciozni trać-novinar (Feliks Lefevr), a u drugim pod-zapletima i brojni drugi, naše dve protagonistkinje moraju da se snađu i „slože priču“ koja će odgovarati svima.

Možda više nego ikada ranije, Ozon žonglira sa dosta faktora (narativnih, glumačkih, žanrovskih, referencijalnih i drugih) i sve uspeva da ukomponuje u film intenzivnog tempa, upadljivih vizuala i oštrih obrta koji pritom nije ni najmanje nekoherentan. Čak su i kodovi i reference koje Ozon upotrebljava (primera radi, činjenica da protagonistkinje gledaju film Bad Seed Bilija Vajldera u bioskopu) relativno shvatljive i gledaocima koji nemaju enciklopedijsko znanje filmske istorije, dok je vizuelni plan filma izuzetno bogat i razigran, zahvaljujući fotografiji Manuela Dakosa koji sjajno hvata periodne detalje u scenografiji i kostimu.

Glumci, osim dveju glavnih glumica, uglavnom imaju minutažom male uloge, ali je scenario koji Ozon su-potpisuje sa Filipom Pjacom, a po motivima drame Žorža Bera i Luja Vernuja, svima njima nudi dovoljno mesa u dijalozima, te priliku za širokopoteznu fizičku glumu. Nadia Tereškjevič i Rebeka Marder koje još uvek nisu dostigle zvezdani status možda to uspeju s ovim filmom jer je njihova zajednička, partnerska hemija strašna i prenosi se na ostatak postave. Iskusniji glumci i glumice imaju priliku da zaigraju u višem registru, ali su, pod Ozonovom rediteljskom palicom, dovoljno obzirni prema njima dvema.

Povrh toga i poigravanja s formama iz perioda koji film portretira (naslovne strane bulevarske štampe, filmski žurnali, zatamnjenja prema jednoj tački i jednom detalju na ekranu), Ozon uspeva da povuče paralele i sa današnjim vremenima. U tekst filma ubacuje teme položaja žene u društvu, muških prava i privilegija, razlika u dostupnosti i plaćenosti poslova, podvlačeći kako se situacija nije puno promenila od 1935. godine do dana današnjeg. Jedini problem s filmom, ako se to tako može nazvati, je taj da može biti previše bogat i previše intenzivan za samo jedno gledanje.