Other People’s Children / Les enfants des autres

 kritika objavljena na XXZ

2022.

scenario i režija: Rebecca Zlotowski

uloge: Virginie Efira, Rochdy Zem, Chiara Mastroianni, Callie Ferreira-Goncalves, Yamée Couture, Victor Lefebvre, Michel Zlotowski, Frederick Wiseman

Jedna od tekovina beogradskog Festa je i vrlo širok, gotovo panoramski pogled koji se nudi na savremene tekovine velikih evropskih kinematografija, i u toj grupi naročito francuske. Ako postoji francuski film s opipljivom festivalskom kilometražom, sva je prilika da će isti zaigrati u jednoj od revijalnih konkurencija najvećeg beogradskog filmskog festivala. Ovaj tekst, međutim, nije jedan od festivalskih „restlova“ jer je slučaj hteo da najnoviji uradak Rebecce Zlotowski vrlo brzo nakon Festa zaigra u hrvatskim nezavisnim i gradskim bioskopima.

Rebecca Zlotowski je francuska autorica mlađe (iako ne najmlađe) generacije koja pokušava da se etablira u velikoj kinematografiji pričajući najčešće obične, male priče iz života. Ipak, najveću vidljivost je ostvarila s fantastičnom dramom Planetarium (2016), velikim delom i zbog glavne zvezde tog filma, Natalie Portman. Other People‘s Children je peti dugometražni film u režiji Rebecce Zlotowski, a čak deseti po njenom scenariju, a imajući u vidu da autorica još nije dostigla svoj zenit, i u budućnosti ćemo imati prilike da gledamo njene filmove po festivalima i po bioskopima.

S Other People’s Children, Rebecca Zlotowski se po prvi put dotiče tema iz registra sredovečnosti. Protagonistkinja koju pratimo je Rachel (Efira), neudata gimnazijska profesorka koja svoje „majčinske“ porive uglavnom ispoljava na tinejdžerima kojima predaje. U tom smislu se posebno ističe „problematični“, nezainteresovani mladić Dylan (Lefebvre). Kada se ne brine o svojim učenicima, Rachel koliko može pomaže svojoj sestri Luani (Couture) i ocu (Michel Zlotowski, inače autoričin otac i redovni glumac u epizodnim ulogama) i trudi se da vodi ispunjen život.

Taj će život postati još ispunjeniji kada otpočne vezu sa svojim učiteljem gitare, Alijem (Zem). On, pak, dolazi „u paketu“ sa svojom petogodišnjom kćerkom Leilom (Ferreira Goncalves) s kojom Rachel brzo uspostavlja nežan, gotovo roditeljski odnos. Međutim, gde god su razvedeni otac i njegovo dete, ni majka nije daleko. U ovom slučaju, to je Alice (Mastroianni), i, ma koliko se ona trudila da svesno ne ometa sreću svog bivšeg partnera, određena količina umešavanja se podrazumeva, a u tome će, makar u emocionalnom smislu, deblji kraj po pravilu izvlačiti Rachel.

Opet, ni to nije glavna tema filma koliko su to neke podrazumevane mikro-agresije i određeni privilegovani stav koji zauzimaju ljudi s decom prema svojim partnerima koji dece nemaju, a u čemu su sama ta deca dosta često alibi. Možemo li zaista govoriti o dobrobiti kada se uspostave, pa prekinu veze između dece i partnera njihovih roditelja? Čini se da je u tome svako na gubitku.

Rebecca Zlotowski u svom scenariju precizno konstruiše situacije da bi ih pomno studirala. Njena režija je najčešće lagana i nepretenciozna, usmerena na opservaciju situacija i likova u njoj, dok su intervencije i komentari prisutni kroz izbor muzike – klasika i džez-standardi različitog ritma, tempa i emocionalne obojenosti savršeno prate stanja protagonistkinje i fokalne tačke filma. Zapravo, režija Rebecce Zlotowski se uglavnom fokusira na glumce, na slaganje ansambla i vođenje odabranih kroz delikatne situacije u kojima se likovi nalaze.

Od Virginie Efire nismo ni očekivali manje od toga da bude zavodljiva, puna života i emocija, na kraju i humana. Rochdy Zem je jedan od versatilnijih glumaca u francuskoj kinematografiji danas, a uloga Alija jedna je od retkih s tolikom minutažom u glumčevoj karijeri, ali on se sa izazovom nosi bez problema. Vrlo su interesantni izbori za one sporednije likove, čak i kada ubacivanje autoričinog oca u ulogu protagonistkinjinog prozremo kao još jedan od trikova. Tako Chiara Mastroianni, princeza francuskog glumišta koja nikada nije dostigla visine svojih roditelja, ima vrlo malo prostora i sredstava da svojom ulogom ostavi trajniji utisak na publiku, ali to postiže. Verovatno je ipak najinteresantniji izbor dokumentariste Fredericka Wisemana za ulogu starog, mudrog ginekologa kojeg Rachel posećuje i time Rebecca Zlotowski skoro iz vedra neba ukazuje ogromno poštovanje prema majstoru opservacijskog dokumentarca.

Zapravo, možda u tom ključu i valja posmatrati Other People’s Children. Priča je možda mala i obična, ali zato sasvim životna i zamisliva svakome od nas.