30.9.16

Florence Foster Jenkins

2016.
režija: Stephen Frears
scenario: Nicholas Martin
uloge: Meryl Streep, Hugh Grant, Simon Helberg, Rebeca Ferguson, Nina Arianda


Meryl Streep. Najbolja još uvek aktivna glumica, možda i najbolja glumica ikada. Obožavana od strane publike i kritike, ovenčana sa tri Oscara (od rekordnih 19 nominacija). Snažna žena koji svoj privatni život drži daleko od glamura, ali koja može uskočiti u bilo koju ulogu. U poslednje vreme izgleda kao da je ostala bez izazova, pa je rešila da ga izmisli igrajući u mjuziklima. Pop u Mamma Mia (2008), dečije pesmice u Into the Woods (2014), rock u Ricki and the Flash (2015) i sada opera, i to kakva, u biopicu o Florence Foster Jenkins, najpoznatijoj groznoj pevačici na svetu čiji su masakri poznatih arija čak poslužili Waltu Disneyu kao inspiracija za lik one krešteće kokoške.

 Neka vas prva pretpostavka ne zavara: uopšte nije lako pevati loše pod kontrolom za potrebu uloge. Čak je, čini se, pevati dobro manji problem: ili imate talenta ili dotične numere nagruvate napamet jednom za sva vremena. Pevati loše i to na tačno odrađeni način je umetnost za koju je potrebno i puno talenta i dosta prakse. Meryl Streep je, za glumicu, vrlo dobra pevačica i to je pokazala u svojoj mjuzikl fazi. Međutim, sa ulogom Florence Foster Jenkins je imala svoj najveći izazov u kasnijoj fazi karijere i opet je pokazala koliko je briljantna.
U slučaju Florence Foster Jenkins, nije najbitnije njeno loše pevanje i aristokratsko držanje koliko stav i tvrdo uverenje da je ono što ona radi značajno, potrebno, plemenito i kvalitetno, a ne trivijalno i zabavno iz razloga svoje lošosti. Potrebno je, dakle, odigrati samozavaravanje u toliko uznapredovaloj fazi da se ono može smatrati skoro patologijom, nekom formom demencije ili socijalne isključenosti. Jer kada u doba najvećih ratnih sukoba u istoriji civilizacije dokona bogata naslednica koja ne zna da peva snima ploče i drži koncert u Carnegie Hallu, jasno je da ona nema pojma o realnom svetu. Niti je baš zanima, da budemo iskreni.
 Realnost ne zanima naročito ni profesore pevanja koji joj drže instrukcije i to masno naplaćuju, ni izdavače, ni vlasnike koncertnih dvorana (dokle god im je publika po ukusu), a verovatno ni pijaniste koji se guraju da joj budu korepetitori. Oni možda čak i ne naslućuju u šta bi se upleli, kao što to nije naslućivao ni mladi Cosme McMoon (Helberg) koji je taj posao dobio pukom srećom i izborom pravog lakog komada za Florence koja je možda zahtevna osoba, ali nije zahtevna publika. Jednom kad otkrije će se možda u sebi smejati, ali nije šuškavi zov iz džepa jedino što će ga motivirati da ostane uz Florence, koliko spoznaja da je ona možda jedina osoba iskrena u svojoj ljubavi prema muzici u pretvornom muzičkom svetu.
Realnosti je, međutim, od samog početka svestan St Clair Bayfield (Grant), Florencin menadžer i muž u vrlo atipičnom braku u kojem ona živi u luksuznom hotelu, a on kada je smesti u krevet ide u stan u koji je uselio i ljubavnicu (Ferguson). Opet, bilo bi posve krivo reći da propali glumac Bayfield koji ima smisla za menadžment i prezentaciju kabaretskih predstava, Florence gleda samo kroz korist i da je ne voli. Naprotiv, aranžman je takav da odgovara oboma, a Bayfield iskreno brine za Florence i njen mehur od sapunice na kojem gradi karijeru (iz razloga da se ona ne bi potresla, a ne iz nekog materijalnog motiva) i čak je voli.
Da je Meryl Streep odlična glumica sposobna za skoro svaku ulogu nije novost, pa to što je ona odlična i raspoložena (hoće to kad glumac sam bira uloge) i nije neka vest. Takođe, Hugh Grant sa godinama dobija na integritetu, pa potpuno prirodno nalazi balans između pozicije menadžera, muža i ljubavnika i iz te pozicije uspeva da demonstrira i nešto topline. Lagano iznenađenje je Simon Helberg (inače, njuška s televizije, Howard u The Big Bang Theory) čije neurotično glumačko ostvarenje, zapaljivo sa Meryl Streep u blizini, a komplementarno sa mirnim Grantovim tonovima, daleko prevazilazi nivo solidnog. Nina Arianda isto ima pamtljivu epizodicu kao žena niskog porekla koja je nova u visokom društvu u kojem se kreće Florence i njeni prijatelji i “prijatelji”. Šteta je jedino da Rebeca Ferguson nije dovoljno razigrana, ne svojom krivicom, koliko usled scenarija koji zanemaruje njen lik.
 Ono što se za film Florence Foster Jenkins može bez bojazni reći je da je u pitanju sasvim dobar “crowd pleaser” starinskog šmeka. Njegov jedini greh je što se možda previše trudi da nam se svidi i kao film i da nam se Florence svidi kao filmski lik i kao osoba, u čemu ne uspeva uvek. Klasično napisan i režiran, Florence Foster Jenkins je vrlo dobar film, zabavan i nenametljiv. Uostalom, Stephen Frears (Dangerous Liaisons, The Queen, Philomena) je reditelj koji može napraviti dobar posao.

29.9.16

Observance

2015.
režija: Joseph Sims-Dennett
scenario: Joseph Sims-Dennett, Josh Zammit
uloge: Lindsay Farris, Stephanie King, Brendan Cowell (glas), Josh Jarrat, Benedict Hardie, Tom O’Sullivan


Osnovna premisa: Čovek u problemima, zovimo ga Parker (Farris), prihvata detektivsko-špijunski posao praćenja jedne žene, zovimo je Tenneal (King) iz derutnog stana preko ulice. Šef ga zove telefonom svakog dana u određeno vreme i obećava mu da će posao trajati još samo koji dan. Međutim, ne samo da je Tenneal u opasnosti od svog verenika (O’Sullivan), a naređenje je da se samo posmatra, nego i Parker iz dana u dan, a naročito iz noći u noć sve više tone u ludilo mozga. A i ne poludeo u takvoj raspaloj zgradi i na takvom usranom poslu.
Razrada: “Busy”. Neverovatno “busy”. Na sve strane. Prepuna detalja od kojih tek poneki znače nešto, a ostali su distrakcija. Prepuna savršeno komponiranih crno-belih flashback kadrova koji su možda metafore, a možda i nisu. Sa vrhunskom zvučnom shemom ponekad na tragu Copplinog remek-dela Conversation. Sa brzim, efektnim montažama i uznemirujućim efektima. Sa povraćanjem koje je strašnije od naturalističkog. Sa detaljima iz Parkerovog “backgrounda” koji nisu baš uvek značajni za posao i njegovu konačnu sudbinu. Više u smeru budžetske ekonomike (koliko je god moguće umetnosti, kopije Polanskog, Lyncha, Hitchcocka, Cronenberga za stvarno sitne pare – 10.000 dolara prema internetskom pisanju), nego u smeru bilo kakve ekonomike scenarija, razvoja likova i eventualne naplate.
Observance, drugi film Josepha Sims-Dennetta, je oštro podelio kritiku na izrazite pristalice i one koji mu nisu nikako skloni. Logično. Jedne je moguće impresionirati “upeglanim”, profesionalnim i doteranim izgledom za ništa para, trenucima čistog šoka i zvučnom shemom. Drugi će malo zagrebati ispod površine i videti da se tamo krije jedno veliko, masno ništa. Osim stilske vežbe citiranja raznih autora i kompiliranja njihovih potpisnih poteza. U takvoj zbrci i gunguli detalja i razuđenih događaja visokog intenziteta gubi se ne samo bit priče, nego i svaki iskreni interes za likove. Jednostavno boli nas dupe.

 Nema veze što se Stephanie King trudi u nezahvalnoj ulozi (buduće) žrtve o kojoj ne znamo ništa da nas senzibilizira ili što Lindsay Farris vrlo solidno i gradirano igra anksiozu. Dok ne progovori, to jest. Još jedan od bisera, ovog puta ničim izazvan, je to da glumci kriju svoj australski akcenat i pokušavaju da zvuče generički američki. To jednostavno ne ide, a i nije mi jasno čemu: ne postiže se tako univerzalnost. Iako je to samo kap u moru, jedna očita glupost između dosta skrivenih, ona je nekako paradigmatična za Observance, film koji se najbolje može opisati frazom: “Šta je pesnik hteo da kaže”. A nedostatak supstance se ne pokriva nastudiranošću, upeglanošću i referencama.

28.9.16

Maggie’s Plan

2015.
režija: Rebecca Miller
scenario: Rebecca Miller, Karen Rinaldi
uloge: Greta Gerwig, Ethan Hawke, Julianne Moore, Bill Hader, Maya Rudolph, Travis Fimmell, Wallace Shawn


Većina kritičara neće odoleti da Maggie’s Plan dovede u kontekst klasičnog Woodija Allena, ali bilo kakva sličnost sa Allenovim delima se zaustavlja na “univerzumu” po kojem se likovi kreću, u kojem se Wallace Shawn pojavljuje u cameo ulozi. U pitanju je New York i njegov situirani, brbljivi, intelektualni milje koji se bavi svojim “problemima prvog sveta”. Rebecca Miller koja se u svojoj autorskoj karijeri uglavnom bavila ozbiljnim temama braka, familije, seksualnosti i razlika u godinama i težnjama, ovde ubacuje i nešto humora, ali on nipošto nije predominantan kao kod Allena, iako zaplet u drugoj polovini filma skreće ka “screwball” varijanti. Maggie’s Plan više inspiracije crpi od drugih autora, recimo romantičarski nastrojenog Petera Bogdanovicha i neizbežne Nore Ephron.

 Međutim, pravo ime koje tražimo među uticajima je Noah Baumbach, autor koji mumblecore pokret diže na novi nivo, i njegov za sada poslednji film While We’re Young. Upitno je koliko su oba naslova zapravo mumblecore, iako se insistira na običnosti likova i razumljivoj motivaciji za njihove postupke. Iako se ne radi o jednom te istom filmu, Maggie’s Plan se zapravo ne bavi mladošću / starošću / celoživotnim odrastanjem i “prelascima na novi nivo”, pojedine sličnosti su zapanjujuće: imamo brakove, etablirane intelektualce i hipstere, te njihove važne životne odluke. Čak se Baumbachova muza Greta Gerwig (znakovito odsutna u While We’re Young) opet pojavljuje zajedno sa svojom personom obične gradske mlade žene u glavnoj ulozi.
Ona igra naslovnu junakinju koja samu sebe dovoljno poznaje, pa zato skuje plan da se otrgne sudbini i sama napravi izbor – pošto već gotovo sigurno neće naći muškarca sa kojim će ostati u dugoj vezi, ona će ostati trudna sa poznanikom, “preduzetnikom u poslovima s kiselim krastavcima”, hipsterom i neostvarenim matematičarem po imenu Guy (Fimmell) zbog njegovih kvalitetnih gena. Ona taj plan izlaže svom bivšem dečku iz fakultetskih dana, a potom prijatelju Tonyju (Hader) koji se jedini usuđuje da joj saspe u lice da govori gluposti. Plan za plan, ma kako “outlandish” bio, nije katastrofalan, ali, hm, sudbina meša svoje prste. Maggie će, slučajno i slatkasto kao kod Nore Ephron upoznati muškarca, svog kolegu s fakulteta na kojem radi, doduše oženjenog profesora antropologije i romanopisca u nastajanju Johna (Hawke) i poželeće da ga izvuče iz napornog braka sa intelektualno superiornom, ali zastrašujućom profesoricom svetskog renomea Georgette (Moore). Eto plana broj dva...
Pet godina kasnije, ne ide sve po planu. Naravno. Istina, John i Maggie su u braku, i Maggie je pomirena sama sa sobom i sa ulogom majke njihovoj kćeri, a dobre maćehe njegovoj deci iz prethodnog braka. Međutim, veza između nje i Johna nije tako jaka i strastvena i zapravo je robija za oboje. John je opsednut svojim pisanjem, a kratki roman je postao mamutski, sa 500 napisanih stranica nije još ni na polovini, pa zapostavlja Maggie i njene potrebe i ponaša se, jednom rečju, sebično. Štos je u tome da John nije sebičan jedino kada mora ugađati sebičnijoj osobi od sebe, recimo Georgette. I Maggie opet ima plan...
 Glavni fazon sa Maggie’s Plan su apsolutno savršeno tempirani obrati. Taman kad očekujemo da će priča dalje teći u jednom pravcu, Rebecca Miller je okrene u potpuno neočekivanom. Štos sa takvim obratima je osećaj za psihologiju likova. Oni se nama čine naglim jer očekujemo nešto posve drugo, ali su potpuno “in character” za filmske likove koji, opet, nisu nerealni i karikaturalni, već bolno ljudski i uglavnom sebi dosledni.
Dobar posao je odrađen sa castingom. Greta Gerwig odlično portretira Maggieinu naivnost u kombinaciji sa opsesijom kontrolom i potrebom da svoj život i živote ljudi oko sebe učini srećnijim i sređenijim. Ta naivnost je kompleksna i potpuno prirodno odigrana tako da u njoj nema ni naznake tuposti ili karikaturalnosti. Ethan Hawke je idealan izbor za neodraslog muškarca koji ima tendencije sebičnosti, koji se zaljubljuje, ali nije spreman na kompromise u vezi. Julianne Moore je standardno dobra kao Georgette, njoj i inače dobro stoje uloge zastrašujućih žena (ovde je njeno oružje intelekt) a štos sa akcentom koji treba proći kao danski, ali je jednostavno čudan, je izuzetno hrabar, iako nenamerno komičan.
Međutim, dve-tri stvari lagano kvare inače izuzetno dobar utisak. Za početak, možda najzanimljiviji par, a svakako par sa najzanimljivijom međusobnom dinamikom, Tony i njegova žena Felicia (Rudolph), ne dobija dovoljno prostora u filmu. To je šteta, jer je njihova autsajderska pozicija tako fenomenalno “muppetovska” i fali nam još njihovih komentara. Kada bi njih bilo više, padovi u tempu na sredini ne bi bili tako učestali. Na kraju, problematičan je i treći čin, ovde okrenut ka prilično usporenom i pomalo usiljenom “screwballu” zaradi intrige koji na kraju u priličnoj meri nateže slabašni i potrošeni “happy end”, jedan od klišea hollywoodskih romantičnih komedija kojeg se iz nekog razloga indie kinematografija drži “k’o pijan plota”.
 No dobro, Maggie’s Plan je i pored toga sasvim solidno, prijatno i osvežavajuće filmsko iskustvo. Rebecca Miller ima osećaja za meru, diskretni humor i tempiranje obrata, kao što ima osećaja i za izbor glumaca i njihovo vođenje. To nije nikakvo čudo s obzirom da je i sama bila glumica. Sa Maggie’s Plan je uspela da kroz modernu, urbanu komediju niskog intenziteta tematizira univerzalne anksioze u odnosima među ljudima. Nije savršeno, ali svejedno zaslužuje preporuku.

27.9.16

D’Ardennen / The Ardennes

2015.
režija: Robin Pront
scenario: Robin Pront, Jeroen Perceval
uloge: Jeroen Perceval, Kevin Janssens, Veerle Baetens, Jan Bijvoet, Viviane de Muynck, Sam Louwyck


Počinje u centru zbivanja, sa kadrom koji ne možemo tek tako zanemariti. Lik izranja iz bazena sa ženskom čarapom na glavi i žurno beži.Vani ga u automobilu čeka mlada ženska osoba i nervozno puši. Tip (Perceval) skida čarapu sa glave i njih dvoje odlaze. Ženska (Baetens) ga pita: “Gde je Kenny? Gde ti je brat, Dave?”. Dave odgovara: “Nisam ništa mogao da učinim, jebiga... Samo vozi, Sylvie.” Očito, radi se o pljački koja je pošla po zlu, ali Kenny nije smrtno nastradao, samo je uhapšen i osuđen na sedmogodišnju robiju. Očito je takođe da trio dolazi iz nižih socijalnih slojeva i da su ovisnici, te da je Sylvie Kennyjeva devojka.

Četiri godine kasnije, Kenny izlazi iz zatvora na uslovnu i nije se nimalo promenio. Još uvek je neiživljen, preke naravi i ne vidi budućnost u poštenom radu. Međutim, Dave i Sylvie sada žive zajedno, trezni su već par godina i očekuju dete. Siromašni su, ali vredno i pošteno rade i nadaju se normalnom, dosadnom životu. Problem je kako to saopštiti usijanoj glavi od Kennyja od kojeg je čak i majka digla ruke, a pitanje nije hoće li biti sranja, nego kada će ono izbiti...
Motiv braće podeljene oko nečega, bila to žena ili božja ljubav, star je koliko i Biblija, doslovno i teško je uneti svežine u nešto tako standardno. Glumac Jeroen Perceval i reditelj-debitant Robin Pront, međutim, jako dobro konstruiraju scenario oko tog motiva. On svakako unosi određeni “suspense” i za očekivati je da će priča otići u smeru trilera koji je najavljen na početku, ali prvom polovinom filma dominira razrađena socijalna priča. Nije tu stvar samo Daveove i Sylvine želje za normalnim životom, niti Kennyjeve preke naravi i toga da ne vidi sebe van kriminala. Stvar je u realističnim i profiliranim likovima i njihovim postupcima.
Razumemo zašto je majka digla ruke od sina ogrezlog u kriminal i zašto joj je neprijatno u njegovoj blizini, ali nema ni srca ni hrabrosti da mu to kaže. Razumemo Sylvinu želju da se jednom ne plaši svog bivšeg partnera koji je iznudio sve njene pogrešne odluke. Razumemo i Daveovu naivnost da veruje da Kenny može i pošteno i njegov takt da čeka pravi trenutak da mu saopšti važnu novost. Najvažnije, razumemo i Kennyja koji je naprosto “loše seme” i “roba s greškom”, uništen drogom, kriminalom i alkoholom i njegovu nostalgiju za prošlim, boljim vremenima, bilo da se radi o vezi sa Sylvie (mada tu ima i povređenog muškog ega i zabluda konvencionalnog morala o ženi koja čeka svog čoveka da se vrati sa robije), ili o detinjstvu kada se činilo da još uvek ima neke šanse i da život ima smisla.
Taj motiv je značajan za dalji tok radnje, a naslovni planinski masiv na jugu Belgije je mesto gde su braća provela jedan lep odmor u detinjstvu. To je i mesto koje vuče Kennyja i posledično Davea da tamo pobegnu nakon što izbije veliko sranje. To što je to strani deo zemlje čiji jezik dvojica flamanske braće ne govore dalje od najosnovnijeg nivoa i što im je tamo jedini kontakt Kennyjev cimer iz zatvora (Bijvoet) koji živi u kamp-prikolici u šumi sa svojim ljubavnikom transvestitom (Louwyck) nipošto nisu povoljne okolnosti. I na tom mestu se D’Ardennen vraća na kurs trilera, i to u veoma prljavoj, backwoods varijanti.
Robin Pront svojim temama i motivima prilazi pametno i hrabro, spajajući tradicionalno i moderno u belgijskoj kinematografiji, sa akcentom na moderno. Scenario je ekonomičan, a režija dinamična, podvučena tamnim i hladnim tonovima fotografije i vrlo dobro tempiranom montažom koja pazi na svaki detalj. U umerenom tempu stižemo da obratimo pažnju i na glasnu muziku i na grupe za podršku koje Sylvie redovno posećuje i na odnos koji šef auto-perionice, inače kompulsivni kladioničar, gaji do braće koju tretira kao šljam. Jednom kada film definitivno ode u pravcu trilera, izvedba je školskija, ali efektna i bespoštedna.
Pront je pola posla napravio sa castingom. Glumci koje je izabrao savršeno vodi i njihove izvedbe su “spot on”. Dinamika koju Jeroen Perceval (Bullhead) i Kevin Janssens ostvaruju kao braća je apsolutno uverljiva i puca od hemije. Jan Bijvoert (Borgman, Embrace of the Serpent) je standardno dobar u svojoj zastrašujućoj epizodi. Međutim, Veerle Baetens koju ne možemo zaboraviti još od The Broken Circle Breakdown apsolutno krade svaku scenu u kojoj se pojavi i drži naše oči prikovanima za ekran. Emocije u koje ona poseže kao Sylvie nisu tako naprasne kao u slučaju Elise, karakteri su drugačiji, ali apsolutno nam je jasno da tu ima i intenziteta i dubine. Na ovu glumicu i pevačicu treba obratiti pažnju jer uz pravilan odabir uloga može postati ne samo jedna od vodećih u Evropi (već igra u Francuskoj), nego i globalno. U drugim rukama, njen lik bi bio manje ili više “plot device” u ovakvom filmu, ali ona svojom izvedbom ne samo da nalazi prostora za svoj lik, već D’Ardennen diže od solidnog do skoro odličnog.

26.9.16

ZG80

kritika originalno objavljena na Monitoru
2016.
režija: Igor Šeregi
scenario: Ivo Balenović, Robert Cukina
uloge: Rene Bitorajac, Marko Cindrić, Marko Janketić, Matija Kačan, Mijo Jurišić, Filip Detelić, Nikola Rakočević, Miloš Timotijević, Domagoj Mrkonjić, Mario Petreković, Srđan Miletić, Danica Maksimović, Vesna Čipčić, Mladen Andrejević


Priznajem, bio sam skeptičan i to iz više razloga. Prvo, ni film Metastaze ne smatram verodostojnom ekranizacijom romana, premda razumem da je za ondašnje prilike u hrvatskoj kinematografiji bilo neophodno kao dno bunara crni ton knjige okrenuti na nešto lakše i simpatičnije, recimo na tragu Trainspottinga. Drugo, nisam ljubitelj “prequela”, posebno ako se isti zasniva na još dodatnom razvodnjavanju i svođenju na komediju za široke narodne mase ionako nedovoljno mračnog filma. Treće, repertoarska (populistička) komedija nije žanr koji smatram relevantnim i interesantnim, pa mi je najavljeni spoj Hillovih Warriors i Žikine dinastije oplemenjene hollywoodskim toaletnim humorom u startu podigao želudac. I, konačno, akcijsko-komični “period piece” o preganjanju navijača kroz Beograd koncem 80-ih (iliti u smiraj Jugoslavije) je produkcijski i zanatski zahtevna stvar, reditelj Igor Šeregi je debitant u celovečernjem formatu, a i budžeti su takvi kakvi su, uglavnom mizerni.

 Voleo bih reći nakon pogledanog filma da nije bilo razloga za skepsu, ali to bi jednostavno bila laž. ZG80 je film prepun mana i nedostataka, i na onim očekivanim i na manje očekivanim mestima (vrlo plitka karakterizacija likova, “biseri” po pitanju detalja poput tri boda, nedovoljno pozadine vezane za period i katastrofalno nepažljivo uslikan Beograd gde će i neko ko tamo nikad nije nogom kročio prepoznati noviju gradnju od 80-ih), često banalan i okrenut izvlačenju smeha na silu, ali u suštini pratljiv i gledljiv, na momente čak i zabavan i pronicljiv, ma koliko u suštini žonglirao sa poznatim matricama jugoslovenske i anglofone kinematografije.
Dakle, ekipa iz Metastaza, Krpa (za ulogu prestareli Bitorajac), u socijalnim situacijama nesnađeni alkos Kizo koji još nije toliko propao (skoro neprepoznatljivi Cindrić), zagrebački Srbin Dejo (Janketić) i zeleni student Filip pre nego što je otkrio drogu (Kačan) idu sa još nešto Bad Blue Boysa i par Torcidaša u Beograd na gostovanje Crvenoj Zvezdi u nameri da se potuku sa brojčano nadmoćnijim i jednako nabrijanim Delijama i naprave sranje na stadionu i u gradu. Jedan od njih, iz nekog razloga mucavi Žuti (Mrkonjić) će uleteti na teren i razviti Dinamovu zastavu da pokaže ko je frajer, što Delije dovodi do besa, a Žutog, zajedno sa jednim od Delija (Rakočević) do milicijske marice gde su jedan za drugog zavezani jednim parom lisica.

 Nakon utakmica autobus sa gostujućim navijačima biva napadnut, policija ne uspeva intervenirati, pa se Dinamovi navijači koji su se raštrkali i postali laka lovina moraju snalaziti, bežati i dovijati po gradu kako bi dospeli do železničke stanice izbegavajući navijačke skupine po gradu, kako Delije, tako i Partizanove Grobare. Krpa i društvo će se tako skrivati u kupleraju, crkvi, po gradu, Dejo će deo društva odvesti kod svoje rodbine, a Žuti i njegov drugar po lisicama prvo moraju da se oslobode nepoverenja jedan prema drugome, da bi se oslobodili lisica i rastali se kao prijatelji. Kao na pokretnoj traci se smenjuju štosevi različitog kvaliteta, seksualne, toalente i vulgarne prirode (sa sve prdenjem i kenjanjem), te nekoliko izbruha nasilne akcije.
Naši likovi će putem sresti klasične arhetipe nepradviđenih situacija: taksistu kojeg “tera maler”, gospođu u godinama prestrašenu navijačkim nasiljem, ekipu iz kraja spremnu na cinične komentare, ali i na pomoć, devojku koja želi karijeru manekenke i narodne pevačice, te njenog oca zastavnika JNA koji zna kako bi se obračunao sa nelojalnim nacionalističkim elementima. Iz opšteg haosa i sentimenta je jasno da Jugoslavija verovatno neće još dugo, da su nacionalističke strasti puštene u narod sa najvišeg mesta, da je kombinacija stege i mitomanije postala farsična, ali da “vožnja” i nije bila toliko loša dok je trajala. Film je ovo o jednom drugom vremenu kada se vodilo računa ko na koga udara (oličeno u poslednjoj tuči 1 na 1 između Krpe i vođe Delija kojeg igra raspoloženi Timotijević), ko koga i kako zeza, i u kome je važnije bilo ispasti frajer nego zaista mrzeti nekoga.
 Za očekivati je bilo da na terenu “srpskog” populističkog humora srpski glumci nadigraju hrvatske, čemu svedoči minijatura Mladena Andrejevića kao oficira pod stresom koji vozi Ladu, šeta u potkošulji, sluša narodnjake i psuje crkvu. Srpski deo glumačke ekipe je, međutim, uspeo i da izvuče nešto više “mesa” iz svojih likova, naročito dvojica glumaca u usponu u ulogama Delija. Nikola Rakočević (Šišanje) se tu dosta izvlači na ležerno brbljanje i šarm barabe, dok Miloš Timotijević (Valžnost) savršeno kanalizira agresiju kroz svoju već potpisnu muževnost. Isto tako, Dejo u interpretaciji Marka Janketića deluje ubedljivo najprofiliranije od cele zagrebačke ekipe.
Problem je, dakle, u tanko napisanim likovima Bad Blue Boysa i Torcidaša. Čak su i likovi o kojima se danas pričaju legende, Buba (Detelić) i Ićo (Jurišić) dati jednodimenzionalno: Buba kao pijanac koji na najluđe i najmanje očekivane načine dobija batine, a Ićo kao klasični dalmatinski narkoman. Okej, imamo Krpu koji je... Krpa, odnosno tipičan Bitorajčev lik štemera iz kvarta kojeg on reciklira od Bitangi i princeza do reklama za “žuju”. Ima tu nešto šarma, lakoće i vulgarne igrivosti, ali to smo već videli. Kizo je ostao samo skica, a Filip, iako i narator (potpuno nepotrebno prepisivanje klišea) praktično nema ulogu osim što popunjava brojčano stanje i pokazuje da je nešto obrazovaniji od ostatka gomile. Ostatak Boysa su bezlični i efektni su jedino u gomili. Iskreno, plašio sam se mitomanije i glorifikacije navijača kao nekakve društvene avangarde, a dogodilo se suprotno - navijači su svedeni na pijane i agresivne barabe kojima je svaka druga reč psovka.
 Jednostavan koncept priče preuzet od Hilla i začinjen sa elementima drugih filmova radi pola posla i Šeregi se kao debitant solidno snalazi u vođenju priče na po nekoliko koloseka, kao i u rešavanju pojedinih situacija. Recimo, masovnu tuču snima u “shaky cam” varijanti čime sakriva svoje neiskustvo i budžetska ograničenja i pride je montira paralelno sa scenom u kojoj turbo-folk zvezda u nastajanju verno imitira Vesnu Zmijanac (takođe pametno “iskopano”) sa video-kasete. Međutim, ono što Šeregiju fali je oko za detalj i poznavanje perioda i to ne završava samo na pogrešnim zgradama i blokovima u totalima i pogrešnim automobilima u pozadini. Naprosto, duh 80-ih u Zagrebu i Beogradu je uhvaćen pogrešno, a nekoliko nalepljenih detalja poput primerka Starta, plakata za EKV i kioska s hrenovkama ne mogu popraviti situaciju glede kompletnog ugođaja. Pa ipak, na kraju smo još i dobro prošli uzevši u obzir da jedan od scenarista ne zna ništa o navijačima, drugi o pisanju zna vrlo malo, tek toliko da ubaci nekoliko anegdota (osim zagrebačkih, aludira se i na beogradske: Manceov grob, Žareta i Parangala), a reditelj je premlad da bi držao u glavi sve detalje perioda.  

25.9.16

Miles Ahead

2015.
režija: Don Cheadle
scenario: Don Cheadle, Steven Baigelman, Stephen J. Rivele, Christopher Wilkinson
uloge: Don Cheadle, Ewan McGregor, Emayatzi Corinealdi, Keith Stanfield, Michael Stuhlbarg


Čini se da biografskih filmova o slavnim muzičarima i sportistima (naročito bokserima) nikada neće ponestati. A i mehanike su im slične: uspon, pad prožet cugom / drogom / ženskarenjem / nasiljem i ponovni uspon u njihovoj disciplini / na njihovom instrumentu. Međutim, dva pitanja se postavljaju. Prvo, koliko se u biografiji držati faktografije, a koliko uzeti slobode, raditi kompozite od likova, romantizirati svoj subjekt? I drugo, koliko široki vremenski period pokriti, mora li baš od rođenja do eventualne smrti ili se fokusirati na jedan događaj / period koji je obeležio karijeru subjekta i koji bi to događaj ili period bio.

Miles Ahead, rediteljski prvenac glumca Dona Cheadlea, koji je ovde prisutan i kao ko-scenarista i kao glavni glumac, vrlo je slobodno čitanje biografije Milesa Davisa, jednog od najvećih jazz muzičara ikada, ne samo interpretatora, nego i kompozitora i autora koji je ustoličio fusion kao muzički pravac. Ovde neće biti reči o naslovnom albumu iz klasičnog perioda, ali hoće o nekim drugim, poput Sketches of Spain, Kind of Blue, Someday My Prince Will Come, Nefretiti i Bitches Brew. Ali period u fokusu, i to kakvom (!), je onaj među-period, ona petogodišnja pauza krajem 70-ih dok je Davis pokušavao formirati novi pravac u “društvenoj muzici” kako je nazivao jazz. U međuvremenu, zapostavio je svoj instrument, zaključao se u podrum sa pićem, drogom i sportskim prenosima, dok su ga izdavači jurili da makar nešto izbaci.
Nakon osnovnog nivoa intervjua, upoznajemo Milesa Davisa (Cheadle) s kraja 70-ih godina, drugiranog, zapuštenog, zatvorenog u kuću, gotovo agorafobičnog. Upoznajemo ga tako što on slučajno otvori vrata sumnjivom reporteru Daveu (McGregor) koji navodno piše za Rolling Stone na temu Milesovog mogućeg povratka. Miles je istovremeno pod pritiskom od strane izdavačke kuće da izda makar “session tapes”, a on vrši pritisak na njih da mu uplate predujam. U susretu s njima je u stanju čak i da potegne pištolj i na svog agenta i na još jednog (Stuhlbarg) koji se tu našao sa novim klincem, navodno super-talentom (Stanfield) kojeg navodno pokušava uvaliti u Milesov prateći sastav. U centru pažnje su, međutim, snimci za koje svi znaju da postoje i kojih bi se svi dočepali i koji će nadalje promeniti po nekoliko ruku.
Taj nivo priče, besmisleno je uopšte govoriti o istinitosti – nema je ni u tragovima, funkcioniše kao triler, čak akcioni, sa sve tučama, pucnjavom, jurnjavom automobilima po ulicama New Yorka. Poseban začin tu je “buddy-buddy” dinamika između Milesa i Davea, Daveova ljigavost i Milesova paranoja povremeno okreću ton na lagano komičan. Iako je Miles Davis imao svoje polu-kriminalne “hustling” epizode, one su se dešavale ranije, dok je on gradio karijeru i na taj način se izdržavao. Ta triler-priča čak može funkcionisati i kao njegova “gangsterska” fantazija, potpomognuta drogiranjem.
Problem je sa flashbackom u okviru flashbacka u kojem pratimo mladog Milesa i hronologiju njegove veze, kasnije braka sa Francis Taylor (Corinealdi). Zašto je izabran fokus na nju, a ne na vezu sa glumicom Cicely Tyson sa kojom se svađao i mirio, ostaje nepoznato. Mogući razlog je to da je ta veza koja se ružno završila zbog Milesovih ispada sa kurvama, drogom i nasiljem prema svojoj ženi vremenski korespondirala sa njegovim usponom, karijernim i kreativnim vrhuncem. Moguće je da je tim scenarista u raspadu veze prepoznao uzrok za Davisov kasniji pad i povlačenje u unutrašnju imigraciju. Bilo kako bilo, taj deo filma deluje uopšteno i konfekcijski, a dodatni problem je i što menja ritam, ali ne na taj način da “džezira” koliko jednostavno “mrsi”, usporava i uvodi u nepotrebne konvencije biografskog filma. U redu, zgodno je ubaciti Milesovo hapšenje u pauzi nastupa ispred bara Charlieja Parkera i brutalno prebijanje od strane policije, jedinu potpuno verno preslikanu situaciju, ali to bi bilo to.
Zapravo, sve počinje sa konstrukcijom filma s tim flashbackovima. To je nekako za očekivati od Stevena Baigelmana koji je dosta slično, premda konvencionalnije konstruirao priču o Jamesu Brownu u Get on Up. To u slučaju Miles Ahead otvara mogućnosti za još dodatnu nebulozu na kraju sa “hashtagom” ispred natpisa “Social Music” i sa otvorenom godinom smrti, kako bismo pomislili da je Davis još uvek živ. Kao, živi kroz muziku. Mislim, stvarno dugo već nisam na filmu video gluplju i prazniju frazu.
Don Cheadle se kao reditelj trudi da napravi nešto od takvog scenarija, zapravo pitanje je jesu li intervencije na kraju njegovo maslo. Pa ipak on u tome pokazuje dovoljno poštovanja glede Milesa Davisa kao subjekta biografije. Takođe, skretanje prema žanru je hrabra odluka koja se isplatila, a Cheadle to izvodi sa stilom i okom za detalje, uspevajući da glumačku ekipu, pre svega Ewana McGregora privede svrsi.
Međutim, ako Cheadle negde uspeva, onda je to kao glumac. Njegov portret Milesa Davisa nije samo imitacija, iako ga skida fenomenalno, od glasa, preko govorne sheme, fraza i uzrečica do držanja. Ponavljam, to možda nije biografski istinit Miles Davis, ali Cheadleova interpretacija njega kao umetnika u krizi i narkomana je ne samo legitimna, nego i na mestu. Zato se, kao i zbog eksperimenta sa trilerom, Miles Ahead približava epitetu revolucionarnog u polju od čega ga odvajaju oni dosadni, konvencionalni, konfekcijski delovi bez previše elegancije.

24.9.16

Sing Street

2016.
scenario i režija: John Carney
uloge: Ferdia Walsh-Peelo, Lucy Boynton, Jack Reynor, Aiden Gillen, Maria Doyle Kennedy, Kelly Thornton, Ben Carolan, Mark McKenna, Percy Chamburuka, Conor Hamilton, Karl Rice, Ian Kenny, Don Wycherly


Tvrdnje da je mjuzikl izumro ne stoje. Naravno, više nije sveprisutan kao u eri klasičnog Hollywooda i sa svakom novom autorskom generacijom se kao žanr menja. Iako nisam neki naročiti fan žanra, a i moj izbor mjuzikala za gledanje se često svodi na muzičke preferencije pre nego na filmske, samo ove godine sam ih primetio nekoliko. Hail Caesar braće Coen me je razočarao, ali me je Chi-Raq Spikea Leeja ugodno iznenadio, ali oba filma se mogu nazvati ekstravangcom etabliranih autora. Novom konceptu pripada svakako poljski The Lure i jedan koji mi još uvek beži, London Road. A ne treba zaboraviti i na Johna Carneya kao prvo ime savremenog mjuzikla.

 Nakon ne baš uspele američke epizode sa Begin Again koji me je smorio svojim otrcanim frazama, iskrzanim šablonima i infantilnim idejama o muzici i muzičkoj industriji, Carney se vratio kući, u Irsku gde je već snimio izuzetno životni Once. Sad, Sing Street nije nikakav “sequel” ili “prequel” za Once, čak ni njegova rekontekstualizacija u drugom vremenu (ovde imamo 80-te i sve što već sleduje, od muzike, mode pa do društvene klime), već je jedno samostalno filmsko delo. Carney je u Sing Street iskren, ličan i neposredan, autobiografski u najboljem smislu te reči (Carney je imao pop sastav ranije, a 80-te su za njegov muzički ukus bile formativne godine, Dublin je grad u kome je odrastao, a radnja filma gravitira oko škole Synge Street koju je pohađao), a opet kroz standardne motive odrastanja, prve ljubavi, odnosa snova i realnosti i želje za boljim životom univerzalno razumljiv.
Carneyev dubler je Conor (Walsh-Peelo), momčić koji odrasta u disfunkcionalnoj familiji sa ocem i majkom (Gillen, Doyle Kennedy) pred rastavom (razvoda u katoličkoj Irskoj 80-ih nije bilo), starijim bratom hašomanom Brendanom (Reynor) i sestrom zadubljenom u studije (Thornton). Familija se suočava sa tolikim finansijskim problemima da mere štednje pohađaju i njegovo obrazovanje, pa se iz fine privatne škole premešta u crkveno-državnu prepunu baraba, siledžija, Conor “dobija” svog, Barryja (Kenny) i generalno besperspektivne omladine i surovog profesorskog kadra koji predvodi fratar Baxter (Wycherly). U novoj školi Conor se oseća kao komad mesa bačen zverima, ali pozitivna strana toga je misteriozna nešto starija devojka Raphina (Boynton) koja živi preko puta.
Nemajući pojma kako joj pristupiti, Conor se, pod uticajem bratovog traktata o Duran Duranu i budućnosti muzičkih spotova izlaže da ima band i da bi im ona kao cura koja želi da bude model bila idealna za spotove. Začudo, ona pristaje. A Conor pomoću svog jedinog školskog druga Darrena (Carolan) koji preuzima ulogu menadžera mora da oformi grupu i nauči da peva. Rečeno-učinjeno: tu je talentirani multi-instrumentalista i kompozitor Eomon (McKenna) na gitari, jedan od retkih dublinskih crnaca (Chamburuka) na klavijaturama radi neobičnosti, te dvojica burazera (Hamilton, Rice) na ritam-sekciji.
 Muzički uticaji se menjaju iz dana u dan, iz sedmice u sedmicu, a sa njima i odeća, pa tako možemo prepoznati Duran Duran, The Cure, Spandau Ballet, Morriseya i još štošta od novog romantizma. Uporedo s tim se razvijaju snovi o velikoj karijeri daleko od Dublina, u Londonu, svetskoj slavi i blještavim spotovima, kao i ženskama (što je i osnovna motivacija za biti u bandu). Takođe, razvija se i romansa između Conora i Raphine koja takođe sanja o svetlima Londona gde će je, nada se, odvesti njen nešto stariji dečko s kojim se malo viđa, malo ne.
Priča o odrastanju i oslobođenju društvenih stega kroz muziku se ubrzo pretvara u klasičnu romansu koja opet deluje autentično. Prelaz je gladak, gotovo neprimetan, zahvaljujući Carneyevoj suptilnoj režiji, oku za detalje (u drugom-trećem planu iza snova vidimo surovu realnost Irske 80-ih na prelazu iz crkveno-državnog etatizma u “tigrasti” neo-liberalizam), dobrom sećanju i sluhu za probleme tadašnje omladine. Gluma je takođe savršeno vođena, a debitant Ferdia Walsh-Peelo je briljantan kao Conor, simpatičan, ležeran, a opet sposoban za posezanje prema dubokim emocijama što retko viđamo kod debitanata. Lucy Boynton u sebi nosi pravu i potrebnu dozu misterije kao Raphina. Ostatak grupe je uglavnom sveden na po jedan ili dva “quirka”, ali su oni pogođeni fantastično sa osećajem za klinačko muziciranje. Zato iskupljenje dolazi u kućnoj atmosferi, i kroz roditelje, a naročito kroz brata i svojevrsnog dokonog mentora kojeg Jack Raynor apsolutno savršeno pogađa.
 Lagani problem nastupa sa muzikom koja prati promene u fokusu priče. Kako priča ide prema romansi, tako se i muzika menja od vrlo stilizirane i vremenski pogođene na tragu novog romantizma i future popa do prilično generičkog popa kojem je Carney u principu sklon. Dodatni problem je i to što sve to zvuči suviše savršeno upakovano i aranžirano za školski sastav koji sačinjavaju klinci, što važi i za spotove. Međutim, i za to se može naći razumno opravdanje: kako film odmiče, tako su i linije koje odvajaju svet snova i realnost sve zamućenije, pa sve što vidimo i čujemo: muzika, spotovi, nastupi, kao i ljubavna priča može pripadati pre svetu snova nego li realnosti, što i inače više nego solidnom filmu daje još jednu komponentu.

23.9.16

Goosebumps

2015.
režija: Rob Letterman
scenario: Darren Lemke, Scott Alexander, Larry Karaszewski (po knjigama R.L. Stinea)
uloge: Jack Black, Dylan Minnette, Odeya Rush, Ryan Lee, Amy Ryan, Jillian Bell, Halston Sage


Već sam se na ovim stranicama žalio na uspostavljanje klinaca kao ciljne grupe filmske industrije, pa mi se i repertoar u bioskopima čini nepogrešivo klinačkim: šablonski animirani filmovi i igračke uz meni sa kokicama i sokovima za prave klince, super-heroji za neodrasle tridesetogodišnje klince, nepristojne komedije “za odrasle” koji mogu privući jedino balavurdiju, romantične komedije za klinke koje još uvek veruju u prinčeve, neosmišljeni restarti i rebooti onoga što je nekim klincima nekada bilo simpatično. Ali zez je u tome da u poplavi materijala za klince nema puno toga kvalitetnog i promišljenog.

 Naravno da današnjim klincima koji su od rođenja izloženi brojnijim i jačim podražajima nego bilo koja generacija pre njih neće biti zanimljive u dlaku iste stvari kao prethodnim generacijama i to je razumljivo. Ali klinci se u suštini nisu promenili i rodili se desenzitizirani. Problem je u lenjosti odraslih da im pruže kvalitet zapakovan po njihovom ukusu. Zato danas nemamo neke nove Goonies, Ghostbusters (onaj promašeni reboot ne računam), Indianu Jonesa, Back to the Future i ostale klasike koji još uvek pune novogodišnje programe na boljim televizijama. Kad bolje razmislim, ubio bih i za Jumanji. Bez zezanja.
Goosebumps je upravo to: film sa potencijalom kulta, nastao po kultnim knjigama R.L. Stinea, “Stephena Kinga za klince”, film koji klincima nudi zgodno pakovanje, a zanimljiv, pratljiv i odmeren sadržaj, a starijima solidnih 100 minuta zabave. Sa jedne strane, imamo avanturu i čudovišta koja naš podmladak mogu malo protresti i angažirati, ali ih neće istraumirati. Sa druge, imamo i poruku o drugarstvu, ljubavi i stvaralaštvu. I konačno, imamo i nešto meta-humora i inteligentnog promišljanja žanra horora i fantastike za klince. Možda govorim iz perspektive svoje generacije (izvorne knjige su iz ranih 90-ih, pratila ih je i TV serija, a film koji je planiran nikada nije realiziran, iako se u tom kontekstu spominjao i Tim Burton koji je zicer što se žanra tiče), ali Goosebumps je do jaja.
Početak je malo sporiji i tipski, ali nostalgično podseća na neke od klasičnijih naslova i vrlo efikasno nam izlaže situaciju. Nakon očeve smrti, Zach (Minnette) se s majkom učiteljicom (Ryan) preselio iz New Yorka u gradić Madison u državi Delaware koji mu se čini kao najdosadnije mesto na svetu. Prvog dana u školi je uspeo da se sprijatelji samo sa dežurnim gubitnikom ironičnog imena Champ (Lee) koji je, naravno, zaljubljen u lepoticu (Sage), koja ga, naravno, ne šljivi.
 Usamljeni Zach će dobiti neki smisao u životu kad u njega uđe cura iz kuće do, Hannah (Rush) koja želi provoditi vreme s njim. Međutim, njen otac (Black) nije baš oduševljen da Hannah izlazi iz kuće i jasno je da između njih postoji nekakva tajna. Međutim, kada Zach pomisli da Hannah trpi zlostavljanje od strane oca, on će zajedno sa Champom upasti u kuću i napraviti sranje: iz unikatnih, zaključanih knjiga će pustiti čudovišta, prvo Sneška-abominaciju koji liči na nekakvog jetija, pa onda i ciničnog osvetoljubivog lutka imena Slappy koji će osloboditi sva ostala čudovišta.
Ispostavlja se da je ekscentrični otac pisac R.L. Stine lično, a da čudovišta nisu samo njegove literarne kreacije, nego nekadašnji imaginarni prijatelji koje jedino on može zaustaviti i vratiti nazad u knjige. Zajedno sa klincima, on kreće u avanturu spasavanja grada i celog sveta od vlastitih kreacija: zombija, vukodlaka, leteće pudlice iz pakla, želatinastog bloba, vanzemaljaca koji smrzavaju ljude i ostalih...
Akcija koja sledi je napeta i pregledna, a efekti, kombinacija digitalne i praktične animacije, dovoljno izraženi za današnje klince, a opet ne toliko preterani da bi preuzeli film. Čudovišta ima dovoljno i dovoljno različitih da bi se stalno nešto događalo i vezivalo nam pažnju, a reditelj Rob Letterman, inače ispraksiran na dečijim filmovima, se kroz njih sasvim vešto poigrava sa klasicima horor-žanra, kako onog za klince, tako i onog za starije. Letterman očito poznaje materijal, pa se libi da pokaže / pomene / aludira na originalni Blob sa Steveom McQueenom ili, između ostalih, Friday the 13th, Zombieland, Teen Wolf, Chuckyja... Tim intervencijama, Goosebumps postaje legitiman meta-film.
 Na tu stranu okreće i ubacivanje samog pisca Stinea u svojstvu filmskog lika. Kroz njega se na trenirano naivan način upoznajemo sa preduslovima za poziv pisca i sa prirodom posla koji neretko uključuje sujetu. Štos sa Stephenom Kingom možda nije bio preko potreban, ali se nekako sam namestio. A meta-ugođaj je pojačan i cameo-ulogom samog Stinea čiji se lik, gle ironije, zove Mr Black.
Kad smo kod Jacka Blacka, ovo je svakako tip uloge koji mu leži, naročito u sadašnjoj fazi života i karijere. Black je pouzdan komičar koji se često upuštao u materijal koji nije na njegovom nivou, ali je uglavnom bivao simpatičan. Kako se više ne može oslanjati na fizički humor i gegove, a brbljiva persona u kombinaciji sa niskim rastom i dežmekastim stasom više nisu toliko jak adut u njegovim godinama, ova nova varijanta podvučena cinizmom i džangrizavošću mu sjajno leži. A mlađarija ga prati kako zna i ume, uglavnom dobro. Reč je redom o glumcima koji su se kalili na televiziji i na uglavnom epizodnim ulogama u filmovima, od kojih je Minnette sada dobio (i iskoristio) svoju šansu za proboj, a ostali će, uveren sam, to učiniti uskoro.
 Moguće je da mi se Goosebumps toliko svideo zato što ima sličnosti sa filmovima koje sam ja gledao dok sam bio klinac i da će današnjim klincima biti nedovoljno zanimljiv. Nadam se da to nije slučaj, a da zarada na blagajnama nije samo usled pravilnog kalendarskog pozicioniranja i da je nisu obezbedili isključivo filmski nostalgičari. Nastavak se sprema i, retko to kažem, planiram da ga gledam kada se pojavi.

22.9.16

The Other Side of the Door

2016.
režija: Johannes Roberts
scenario: Johannes Roberts, Ernest Riera
uloge: Sarah Wayne Callies, Jeremy Sisto, Suchitra Pillai, Javier Botet, Sofia Rosinsky, Logan Crenan


Plaža u Indiji i par dobrostojećih američkih turista koji se šeta njom. Žena (Callies) kaže da je trudna. Muškarac (Sisto) odgovara da je to divna vest, pita je da se uda za njega i predlaže da život provedu u Indiji za koju je on poslovno vezan. Nailaze na devojčicu, Indijku, i muškarac je pita nešto na hindi jeziku, što kasnije prevodi kao hoće li on i žena biti svoj život provesti srećni i zajedno. Devojčica se, umesto odgovora, pretvara u monstruma. Tako znači, ovo će biti festival prepada...
Žena se budi. Titl nam kaže “6 godina kasnije”. Saznajemo da se ona zove Maria i da sa mužem Michaelom živi u Indiji, prilično luksuzno u velikoj kući sa kućnom pomoćnicom Piki (Pillai). Par ima kćerku (Rosinsky) i psa. Ali daleko je to od porodične idile. Njihov sin (Crenan) je poginuo u saobraćajnoj nesreći, zaglavio mu se pojas na dečijem sedištu i udavio se, a majka nije uspela da ga izvuče. Znači, osnovni motiv filma je neizlečiva tuga majke za detetom, pomalo standardna tema, ali zavisi od izvedbe.
Prigodno, Maria će saznati da je Piki zadesila slična sudbina, a ova će joj spomenuti hram u svom zabitom rodnom selu gde se na seansi sa lokalnim sveštenstvom i monaštvom (kojem je glavni štos da se prikradaju i plaše ljude) može stupiti u kontakt sa umrlima. Samo je jedno pravilo: kada te duh pozove, ne otvaraj mu vrata, ma koliko navaljivao. I šta će Maria uraditi? Otvoriti vrata i sebi i svojoj familiji navući duh pokojnog sina / brata na grbaču. Duh će ih zezati po kući, pas će lajati u prazno, prikaze će se pojavljivati na svakom koraku i lokalno stanovništvo će se pretvarati u krvožedne monstrume sve dok se mali ne vrati u svet mrtvih kamo pripada.
Pešačka mehanika, drugopotpisani glumac koji se smara jer mu je funkcija da sve sazna prekasno i bude pasivna žrtva tuđe greške, “jump scare” momenti... Sve nam to govori da The Other Side of the Door nije samo loš, klišeiziran horor koji pritom nije čak ni zanatsko-dramaturški korektan. Iako se televizijska glumica Sarah Wayne Callies trudi da udahne život svom liku, majci sjebanoj od tuge, šlampav i šturi scenario bez ikakve razrade i dubine joj ne ide na ruku. Sve je dodatno zabrljano neinventivnom režijom koja se oslanja isključivo na poštapalice.

 Čak je i Indija samo kulisa. Mogao je to biti i Meksiko, Afrika, Japan. Možda čak i, šta ja znam, Rumunija. Svaka kultura ima svoje priče o duhovima koje se može hollywoodski površno upotrebiti za film iz B produkcije. Čak ih i ne treba tražiti, izmislite svoju i obojite lokalnim mumbo-jumbo pizdarijama, a lokalitet iskoristite kao kulisu. Jer koga boli kurac što od indijskih likova u Indiji samo jedan (i ponavljan JEDAN) govori, i to par rečenica. Možda se autor Roberts na taj način referira na blaženost bogataškog, “live-in” turističkog neznanja o lokalnoj kulturi pored koje (termin "u kojoj" bi bila laž) dotični živi, ali to čini prilično nespretno. Tako The Other Side of the Door ne ispada samo loš film, nego još i sa bonusom (kultur-)rasizma.

21.9.16

Emelie

2015.
režija: Michael Thelin
scenario: Michael Thelin, Rich Herbeck
uloge: Sarah Bolger, Chris Beetem, Susan Pourfar, Joshua Rush, Carly Adams, Thomas Beir, Dante Hoagland, Elizabeth Jayne, Randi Langdon


Kome ostavljamo decu na čuvanje? Osoba mora biti od poverenja, u pitanju je pre svega sigurnost dece, onda i njihove dobre navike, a nije za zanemariti ni sigurnost kuće i imovine u njoj. Nemar je dovoljna diskvalifikaciona mana, o lošim namerama ili psihopatološkim tendencijama da ne govorimo. Lako je kada poznajemo osobu i imamo već iskustva s njom. Međutim, šta kada je ta osoba za nas nova i nepoznata, sa kakvim god i čijim god preporukama da dolazi?

 Dan (Beetem) i Joyce (Pourfar) planiraju izlazak i sam taj čin nam govori da to baš i ne običavaju. Devojka iz susedstva koja im obično čuva decu ima već dogovor za to veče, ali je posao preusmerila na svoju prijateljicu. Zabrinuti roditelji će je uputiti u kućna pravila, šta se sme, šta se ne sme, šta je preporuka sa kojim detetom. Najstariji Jacob (Rush) je na pragu puberteta, što demonstrira neposlušnošću i manjkom komunikacije s roditeljima. Sally (Adams) je princezica koja voli da priča o sebi, a najmlađi Chris (Beir) je živi slatkiš i sa njim je lako.
Nova devojka koja se predstavlja kao Anna (Bolger) ima ono što roditelji od nje traže, deluje razumno i pouzdano i u svakom trenutku će reći ono što se od nje očekuje. Takođe, ona je potpuno prilagodljiva klincima, u stanju da zaobiđe pravila i pusti ih da uživaju u svojim igricama više nego što bi se to roditeljima svidelo. Ali nešto s njom je “off” od samog početka, prosto osećamo da folira, i jedno sasvim obično veče koje su roditelji uzeli kao zasluženo vreme za sebe će postati prilično zastrašujuće.
Uostalom, ton filma, taj puzajući užas, diktira već prva scena koja naizgled nema veze sa ostatkom radnje, sve do trenutka otkrovenja, negde na dve trećine filma. U njoj iz daljine posmatramo devojku kako razgovara preko mobilnog telefona i kuka kako ne može na žurku jer ima dogovoren poslić. Okruženje je prigradsko, dan je siv, sve je bezlično. Onda se zaustavlja automobil i devojka koja telefonira biva upitana za pravac kretanja, da bi iza toga sledio napad i “gepekovanje”. U pitanju je daleki total, potpuno statičan i sa neoštrim granama drveta kao preprekom, ali to ne umanjuje užas viđenog nego ga pojačava. Udica je bačena.
 Dobra vest je da je u toj uvodnoj sceni prvi i jedini “jump scare” momenat, ta univerzalna horor-štaka je u daljem toku filma napuštena. Umesto toga, Michael Thelin, najpoznatiji kao reditelj koncertnih videa, i njegov ko-scenarista Rich Herbeck, čija je dosadašnja karijera bila obeležena asistentskim poslovima na scenariju i u produkciji, pametno i ispravno gradiraju jezu kroz ponašanje četvoro likova u kući. Dinamika je čudna, sa prvim igrama prijatna, naročito kada devojka objašnjava deci da se mogu pretvarati i kroz to biti šta žele, da bi posle skrenula u pravcu životnih lekcija koje postaju sve surovije. Keksi polizani iz obesti se moraju pojesti, makar na silu. Priroda je surova, a demonstracija lanca ishrane još surovija. Dečak pred pubertetom će naučiti nešto o menstruaciji, a klinci nešto o svojim roditeljima.
Problem, međutim, nastaje na kulminaciji filma, na prelazu iz drugog u treći čin. Napetost gradualno raste i saznajemo da Anna uopšte nije Anna, nego naslovna junakinja Emelie (Anna je, po svemu sudeći, ona cura “gepekovana” na početku), a za svoje ponašanje ima jak motiv, bilo da je njena tvrdnja istinita ili ne. Izvedba se nadovezuje na prethodne “stuntove”, ali je elegancija nepovratno izgubljena time što je Emelieina tvrdnja na dugačkom štapu. Film onda prelazi na klasičnu “home invasion” mehaniku u kojem se trio klinaca od kojih je samo najstariji svestan šta se događa, mora izboriti protiv uljeza koji im ugrožava sigurnost, pa i goli život, dok pojačanje u vidu roditelja jednom ne stigne.
 I to je šteta i propuštena šansa da Emelie bude zaista sjajan i inovativan triler sa hororom u pod-tonovima. Jer pre toga ima mnogo toga u čemu možemo uživati, od inventivno rešene prve scene, preko efektne gradacije do elegantnih pojedinačnih rešenja. Naravno, scenario je mestimično rupičast glede logike i oslonjen na nekoliko klišea. Zašto jednom kad veliko sranje izbije Josh zove svog druga, a ne policiju? Zašto bi roditelji zvali devojku da im čuva decu pored dovoljno velikog najstarijeg sina kojem bi to bio savršeni trening odgovornosti? Kako ih je Emelie isledila kad je već podrobno isplanirala svoju akciju? Kako sebi dokazuje da su upravo oni prava meta za njen cilj?
No dobro, žanrovski klišei se održavaju iz prostog razloga što uglavnom rade posao. Thelinu je jača strana i stilizacija i vizuelizacija. “Home invasion” je trend iz 90-ih i sa samog početka milenijuma, pa su i detalji okrenuti u tom pravcu: video-kaseta kao jedan od elemenata zapleta, stari mobilni telefoni i to kako se roditelji odnose do činjenice da deca žele takve “igračke”, postojanje fiksnih telefona, klinci koji razgovaraju voki-tokijima... To je pametna i fino provedena odluka jer bi deca izložena sveprisutnom internetu i “pametnim” telefonima verovatno imala potpuno drugačije reakcije.
 Odličan je i izbor glavne glumice. Mlada irska glumica Sarah Bolger (In America, serije The Tudors, Once Upon a Time) je apsolutno sjajna u gradualnom doziranju čudnosti i pretnja, sposobna za transformacije i promene tona iz scene u scenu i razlog je zašto su prve dve trećine Emelie nešto prilično sveže kada je reč o američkoj nezavisnoj horor produkciji i zašto poslednja trećina, iako slaba, predvidljiva i ograničena klišeima nije posve negledljiva. Njenu dalju karijeru treba pratiti. Rediteljevu takođe. Mislim da sa ovim filmom nije rekao sve što je imao.

20.9.16

Ja, Olga Hepnarova / I, Olga Hepnarova

2016.
režija: Petr Kadza, Tomas Weinreb
scenario: Petr Kadza, Tomas Weinreb, Roman Cilek
uloge: Michalina Olszanska, Martin Pechalt, Klara Meliskova, Marika Soposka


“Ja sam usamljenik. Uništena žena. Žena uništena od strane ljudi... Imam izbor – ubiti se ili ubiti druge. Biram da se osvetim onima koji me mrze. Bilo bi suviše lako napustiti ovaj svet kao anonimni samoubica. Društvo je suviše indiferentno, s punim pravom. Moja presuda glasi: Ja, Olga Hepnarova, žrtva vaše bestijalnosti, osuđujem vas na smrt.”
odlomak iz pisma Olge Hepnarove novinama


Destinacija: Prag, 1973. godine. Tramvajska stanica i ljudi na njoj. Kamion prelazi na trotoar i zaleće se pravo u gužvu od ljudi, ubivši ukupno osmoro. Za volanom kamiona je devojka koja ne izlazi sve dok policajac ne dođe po nju. “Učinila sam to namerno”, kaže sa nepromenjenim izrazom lica. Dve godine kasnije, Olga Hepnarova biva pogubljena kao poslednja žena nad kojom je izvršena smrtna kazna u Čehoslovačkoj.
Svi ti podaci dostupni su na internetu, od Wikipedije do baza podataka o serijskim i masovnim ubicama. Ali, kao što je to slučaj sa takvim ličnostima, kraj je predodređen, a zanima nas put dotle. Kako je devojka koja je odrastala u normalnom domu, kćerka dobrostojećih roditelja, oca bankarskog službenika i majke zubarke, postala patološka ličnost koja je planirala i izvela masovno ubistvo nedužnih ljudi? Je li njena patologija počela sa hladnim odnosom i nerazumevanjem u kući? Je li bila uslovljena stigmom homoseksualnosti? Je li prvo društvo nju odbilo ili je ona bila ta koja je odbila društvo?
Upozoravajući znaci su bili sveprisutni. Pokušaj samoubistva sa trinaest godina. Majčina kritika da je za samoubistvo potrebna snaga volje koju Olga nema. Trauma mentalne institucije i sukoba sa drugim štićenicama. Rano osamostaljenje. Loša lična higijena. Povučeno, gotovo preplašeno držanje u socijalnim situacijama. Intelekt koji prevazilazi formalno obrazovanje i serija manuelnih poslova sa kojih je Olga bivala otpuštana.
Olgina hladnoća zapravo nije bila maska nego poslednja linija odbrane od sveta koji ona nije razumela i koji nije razumeo nju. Tek u pojedinim situacijama vidimo da je Olga ljudsko biće, a ne tužna, disfunkcionalna olupina. U izlascima sa devojkama i seksualnim odnosima s njima. Ili u druženju sa bivšim robijašem – pivopijom (Pechalt). Ali ni tu nema dubine odnosa. Devojke će se, kao Jitka (Soposka), pre ili kasnije uplašiti Olgine mračne strane i “clingy” stava, pa tako neće biti šanse za ozbiljnu, ispunjujuću vezu. A ni prijateljstvo neće biti duboko jer jedna strana ne zna kako pristupiti, a druga ne želi.
Olgu Hepnarovu apsolutno savršeno i dozirano igra poljska glumica Michalina Olszanska, poslednjih nekoliko godina sveprisutna u poljskoj kinematografiji, od moje malenkosti zapažena kao jedna od sestara-sirena u horor-mjuziklu The Lure / Corki Dancingu. Njena hladnoća ovde je zastrašujuća, ali i magnetična tako da nam je teško odvojiti pogled od ekrana. Očito se radi o glumici pred kojom je budućnost i čiji talenat je internacionalno prepoznat: u narednih nekoliko godina očekuje se solidan broj uloga od mlade glumice, u Poljskoj i van nje.
Njena gluma je osnova oko koje autorski dvojac Kadza-Weinreb gradi film. Lik Olge je prisutan u svakoj sceni i svakom kadru, prepoznatljiv i upečatljiv, apsolutno zloslutan, ali i u skladu sa atmosferom. Prag ranih 70-ih je pogođen potpuno, u svoj depresiji nakon sloma Češkog proleća (koje, opet, na samu Olgu nije uticalo, naprosto nije takav tip, i koje se nigde ne spominje eksplicitno). Odličan produkcijski dizajn je briljantno uslikan u crno-beloj digitalnoj tehnici od strane poljskog direktora fotografije Adama Sikore.

 Kao i njegova junakinja, film Ja, Olga Hepnarova je jedno hladno, sporo, skoro nedogađajno i svakako neprijatno iskustvo. Ali štos je u tome da ga nećete tek tako zaboraviti i da ćete se od utiska oporavljati još neko vreme. Valjan, stiliziran i emotivno snažan doprinos doprinos sve popularnijem trendu mešanja dokumentarne građe sa igranom formom.

19.9.16

Sully

kritika originalno objavljena na Monitoru
2016.
režija: Clint Eastwood
scenario: Todd Komarnicki (prema knjizi Highest Duty Chesleya Sullenberga i Jeffreya Zaslowa)
uloge: Tom Hanks, Aaron Eckhart, Laura Linney, Mike O’Malley, Jamey Sheridan, Anna Gunn, Chris Bauer, Michael Rapaport


Termin “Čudo na Hudsonu” skovan je za stvarni događaj iz januara 2009. godine kada je Chesley “Sully” Sullenberg uspeo spustiti putički avion Airbus US Airwaysa kojem su otkazala oba motora usled sudara sa jatom gusaka u reku Hudson između New Yorka i New Jerseya. Poenta čuda nije samo prinudno sletanje u vodu u jednoj od najgušće naseljenih zona na svetu, nego i to da su svih 155 putnika i članova posade preživeli i uspešno evakuirani. Kako se to na jednom mestu u filmu navodi, bila je to preko potrebna dobra vest za Ameriku upletenu u ratove kojima se nije nazirao kraj i pritisnutu ekonomskom krizom na svom vrhuncu. Posebno za New York i posebno što je uključivala avion.

 Sullenberg je promptno proglašen za heroja, iako je on insistirao da je samo radio svoj posao i cela nacija mu je želela stisnuti ruku. Istini za volju, pored njegovog četrdesetogodišnjeg pilotskog iskustva, trezvenosti i sposobnosti da potraži alternativno rešenje, na tok događaja je presudno uticala sreća da su se u kratkom roku pojavili brodovi javnog prevoza i nadležne službe, te besprekorna organizacija i koordinacija gradskih vlasti. Međutim, nisu baš svi bili oduševljeni razvojem događaja: kompanija i nadležni organi su se zapitali ne bi li bilo logičnije vratiti se na aerodrom ili izabrati neki u okolini, pa time izbeći rizičan manevar i spasiti šta se spasiti da od aviona. Usledila je podrobna istraga, a isti mediji koji su čoveka izvikali za heroja bi vrlo lako mogli promeniti stranu i od njega napraviti hazardera koji je bespotrebno stavio ljudske živote na kocku.
Pitanje za milion dolara glasi: kako od ukupno 208 sekundi incidenta (možda sve skupa 5 minuta leta) i oko pola sata akcije spasavanja napraviti dinamičan celovečernji film. Veteran Clint Eastwood je to uspešno rešio nesvakidašnjom i pametnom konstrukcijom u koju nije inkorporirao samo film katastrofe (preživljavanja) i korporativni (sudski) triler o istrazi koja je usledila, nego je ubacivao flashback momente, košmarne snove, melodramu, “reality check” od kojeg je izgradio kontekst, kompjuterske simulacije, crni humor, ispipavao puls javnosti po tom pitanju, nošenje pojedinca sa novostečenom slavom, post-traumatski stres i krhkost sećanja na odluke donešene u deliću sekunde. Naravno, neki aspekti su urađeni bolje i detaljnije, neki slabije i površnije, ali uzevši sve u obzir, Sully je sa svojih 97 minuta trajanja izuzetno kompaktan i prilično dinamičan film. Još više od toga je hrabar i iskren, jer iako pripoveda zašećerenu istinitu priču, Eastwood ne preza od toga da bude otvoreno političan i kaže šta on smatra ispravnim i pristojnim.
 Već sam početak filma je radikalan: iako nam je poznata priča iza događaja, Eastwood film počinje sa scenom aviona u niskom letu iznad New Yorka koji posle rizičnog manevra udara u zgradu. Ispostavlja se da je to košmarni san iskusnog pilota Sullyja (Hanks) koji će koliko sutradan zajedno sa kopilotom Skilesom (Eckhart) i članovima posade dati svoj iskaz pred tročlanom komisijom. Iako ga nacija smatra herojem, a komisija se divi njegovom podvigu spuštanja aviona u reku (ili ga makar smatra ludo srećnim da mu je to uspelo), preliminarni izračuni, pretpostavke i kompjuterske simulacije mu ne idu u prilog, sletanje u reku je možda bilo nepotrebno, i to ga dovodi u stresnu situaciju. Iz flashbackova na letačke početke i angažman u vojsci saznajemo da je Sully predan, posvećen i priseban pilot, a iz razgovora sa ženom (Linney) da njihova egzistencija još uvek ovisi o njegovom poslu koji može izgubiti.
Iskreno, to verovatno nije bilo potrebno. Sullyja ipak igra Tom Hanks, glumac koji je sinonim za sveameričkog heroja i koji u poslednje vreme bira uglavnom takve uloge (Captain Phillips, Bridge of Spies), pa mu možemo verovati na reč da mu je pilotska čast dovoljna motivacija. Međutim, Hanks ovde nije toliko u herojskom izdanju koliko u izdanju čoveka koji je tvrdo uveren da je samo radio svoj posao odgovorno i najbolje što je mogao. On je predivno ljudski smušen kao neko ko se susreće sa neočekivanom slavom, ko nespretno gostuje u medijima, kome ljudi na ulici čestitaju i kome u čast barmen u lokalnom baru (Rapaport) izmišlja grozan koktel. Sa druge strane, on je i pojedinac nateran da svoju čast brani pred birokratskim aparatom i da se bori za svoj profesionalni ugled i integritet. Uparen sa relaksiranijim i lagano komičnim Aaronom Eckhartom, Hanks briljira i uspeva da odigra svoju najkompleksniju ulogu u poslednje vreme.
 Verovatno nije bilo potrebno neke scene ponavljati po nekoliko puta sa minimalnim varijacijama, ali upravo u tim varijacijama leži suptilnost Eastwoodovog pristupa u ispitivanju ispravnosti odluke pod naletom adrenalina i mogućnosti za prisebnost pri donošenju odluka u kriznim situacija. Kroz te varijacije, bilo da se radi o košmarima, sećanjima ili simulacijama, upoznajemo Sullyja kao običnog čoveka u neobičnoj situaciji, vrsnog profesionalca sposobnog za velika dela. Takođe upoznajemo sistem kao rigidan i bez poštovanja prema ljudima koji su se iskazali baš u takvim nepredviđenim situacijama.
Istini za volju, baš u tim scenama letenja efekti su mogli biti bolji i uverljiviji, ali Eastwoodov fokus je očito bio na drugom mestu. Jednako tako, Sully nije primer savršenog korporativnog i procesnog trilera i tu se u režiji vidi koliko je kod Eastwooda došlo do zamora materijala usled starosti. Te scene jednostavno nisu napete, već deluju kao da pripadaju nekom drugom filmu, recimo televizijskoj doku-drami. Ali kao studija slučaja, individue i društva u određenom vremenskom trenutku, Sully je više nego uspešan film.
 Čak dovoljno dobar da Eastwoodu možemo oprostiti egomaniju posvete samom sebi (doduše, diskretno i samo na rubu jednog kadra). Naime, vidi se plakat za Gran Torino, Eastwoodov poslednji zaista veliki film, pa to čak ispada i pomalo ironično. Sully je dobar film širokog zamaha koji ipak nije veliki, iako pokušava. Zapravo, i ne mora biti. Kupujemo njegov heroizam i to nam je sasvim dovoljno.