2016.
režija: Stephen Frears
scenario: Nicholas Martin
uloge: Meryl Streep, Hugh Grant, Simon Helberg, Rebeca Ferguson, Nina
Arianda
Meryl Streep. Najbolja još uvek aktivna glumica, možda i najbolja
glumica ikada. Obožavana od strane publike i kritike, ovenčana sa
tri Oscara (od rekordnih 19 nominacija). Snažna žena koji svoj
privatni život drži daleko od glamura, ali koja može uskočiti u
bilo koju ulogu. U poslednje vreme izgleda kao da je ostala bez
izazova, pa je rešila da ga izmisli igrajući u mjuziklima. Pop u
Mamma Mia (2008), dečije pesmice u Into the Woods
(2014), rock u Ricki and the Flash (2015) i sada opera, i to
kakva, u biopicu o Florence Foster Jenkins, najpoznatijoj groznoj
pevačici na svetu čiji su masakri poznatih arija čak poslužili
Waltu Disneyu kao inspiracija za lik one krešteće kokoške.
Neka vas prva pretpostavka ne zavara: uopšte nije lako pevati loše
pod kontrolom za potrebu uloge. Čak je, čini se, pevati dobro manji
problem: ili imate talenta ili dotične numere nagruvate napamet
jednom za sva vremena. Pevati loše i to na tačno odrađeni način
je umetnost za koju je potrebno i puno talenta i dosta prakse. Meryl
Streep je, za glumicu, vrlo dobra pevačica i to je pokazala u svojoj
mjuzikl fazi. Međutim, sa ulogom Florence Foster Jenkins je imala
svoj najveći izazov u kasnijoj fazi karijere i opet je pokazala
koliko je briljantna.
U slučaju Florence Foster Jenkins, nije najbitnije njeno loše
pevanje i aristokratsko držanje koliko stav i tvrdo uverenje da je
ono što ona radi značajno, potrebno, plemenito i kvalitetno, a ne
trivijalno i zabavno iz razloga svoje lošosti. Potrebno je, dakle,
odigrati samozavaravanje u toliko uznapredovaloj fazi da se ono može
smatrati skoro patologijom, nekom formom demencije ili socijalne
isključenosti. Jer kada u doba najvećih ratnih sukoba u istoriji
civilizacije dokona bogata naslednica koja ne zna da peva snima ploče
i drži koncert u Carnegie Hallu, jasno je da ona nema pojma o
realnom svetu. Niti je baš zanima, da budemo iskreni.
Realnost ne zanima naročito ni profesore pevanja koji joj drže
instrukcije i to masno naplaćuju, ni izdavače, ni vlasnike
koncertnih dvorana (dokle god im je publika po ukusu), a verovatno ni
pijaniste koji se guraju da joj budu korepetitori. Oni možda čak i
ne naslućuju u šta bi se upleli, kao što to nije naslućivao ni
mladi Cosme McMoon (Helberg) koji je taj posao dobio pukom srećom i
izborom pravog lakog komada za Florence koja je možda zahtevna
osoba, ali nije zahtevna publika. Jednom kad otkrije će se možda u
sebi smejati, ali nije šuškavi zov iz džepa jedino što će ga
motivirati da ostane uz Florence, koliko spoznaja da je ona možda
jedina osoba iskrena u svojoj ljubavi prema muzici u pretvornom
muzičkom svetu.
Realnosti je, međutim, od samog početka svestan St Clair Bayfield
(Grant), Florencin menadžer i muž u vrlo atipičnom braku u kojem
ona živi u luksuznom hotelu, a on kada je smesti u krevet ide u stan
u koji je uselio i ljubavnicu (Ferguson). Opet, bilo bi posve krivo
reći da propali glumac Bayfield koji ima smisla za menadžment i
prezentaciju kabaretskih predstava, Florence gleda samo kroz korist i
da je ne voli. Naprotiv, aranžman je takav da odgovara oboma, a
Bayfield iskreno brine za Florence i njen mehur od sapunice na kojem
gradi karijeru (iz razloga da se ona ne bi potresla, a ne iz nekog
materijalnog motiva) i čak je voli.
Da je Meryl Streep odlična glumica sposobna za skoro svaku ulogu
nije novost, pa to što je ona odlična i raspoložena (hoće to kad
glumac sam bira uloge) i nije neka vest. Takođe, Hugh Grant sa
godinama dobija na integritetu, pa potpuno prirodno nalazi balans
između pozicije menadžera, muža i ljubavnika i iz te pozicije
uspeva da demonstrira i nešto topline. Lagano iznenađenje je Simon
Helberg (inače, njuška s televizije, Howard u The Big Bang
Theory) čije neurotično glumačko ostvarenje, zapaljivo sa
Meryl Streep u blizini, a komplementarno sa mirnim Grantovim
tonovima, daleko prevazilazi nivo solidnog. Nina Arianda isto ima
pamtljivu epizodicu kao žena niskog porekla koja je nova u visokom
društvu u kojem se kreće Florence i njeni prijatelji i
“prijatelji”. Šteta je jedino da Rebeca Ferguson nije dovoljno
razigrana, ne svojom krivicom, koliko usled scenarija koji zanemaruje
njen lik.
Ono što se za film Florence Foster Jenkins može bez bojazni
reći je da je u pitanju sasvim dobar “crowd pleaser” starinskog
šmeka. Njegov jedini greh je što se možda previše trudi da nam se
svidi i kao film i da nam se Florence svidi kao filmski lik i kao
osoba, u čemu ne uspeva uvek. Klasično napisan i režiran, Florence
Foster Jenkins je vrlo dobar film, zabavan i nenametljiv.
Uostalom, Stephen Frears (Dangerous Liaisons, The Queen,
Philomena) je reditelj koji može napraviti dobar posao.