Sully

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Clint Eastwood

scenario: Todd Komarnicki (prema knjizi Highest Duty Chesleya Sullenberga i Jeffreya Zaslowa)

uloge: Tom Hanks, Aaron Eckhart, Laura Linney, Mike O’Malley, Jamey Sheridan, Anna Gunn, Chris Bauer, Michael Rapaport

Termin “Čudo na Hudsonu” skovan je za stvarni događaj iz januara 2009. godine kada je Chesley “Sully” Sullenberg uspeo spustiti putički avion Airbus US Airwaysa kojem su otkazala oba motora usled sudara sa jatom gusaka u reku Hudson između New Yorka i New Jerseya. Poenta čuda nije samo prinudno sletanje u vodu u jednoj od najgušće naseljenih zona na svetu, nego i to da su svih 155 putnika i članova posade preživeli i uspešno evakuirani. Kako se to na jednom mestu u filmu navodi, bila je to preko potrebna dobra vest za Ameriku upletenu u ratove kojima se nije nazirao kraj i pritisnutu ekonomskom krizom na svom vrhuncu. Posebno za New York i posebno što je uključivala avion.

 Sullenberg je promptno proglašen za heroja, iako je on insistirao da je samo radio svoj posao i cela nacija mu je želela stisnuti ruku. Istini za volju, pored njegovog četrdesetogodišnjeg pilotskog iskustva, trezvenosti i sposobnosti da potraži alternativno rešenje, na tok događaja je presudno uticala sreća da su se u kratkom roku pojavili brodovi javnog prevoza i nadležne službe, te besprekorna organizacija i koordinacija gradskih vlasti. Međutim, nisu baš svi bili oduševljeni razvojem događaja: kompanija i nadležni organi su se zapitali ne bi li bilo logičnije vratiti se na aerodrom ili izabrati neki u okolini, pa time izbeći rizičan manevar i spasiti šta se spasiti da od aviona. Usledila je podrobna istraga, a isti mediji koji su čoveka izvikali za heroja bi vrlo lako mogli promeniti stranu i od njega napraviti hazardera koji je bespotrebno stavio ljudske živote na kocku.

Pitanje za milion dolara glasi: kako od ukupno 208 sekundi incidenta (možda sve skupa 5 minuta leta) i oko pola sata akcije spasavanja napraviti dinamičan celovečernji film. Veteran Clint Eastwood je to uspešno rešio nesvakidašnjom i pametnom konstrukcijom u koju nije inkorporirao samo film katastrofe (preživljavanja) i korporativni (sudski) triler o istrazi koja je usledila, nego je ubacivao flashback momente, košmarne snove, melodramu, “reality check” od kojeg je izgradio kontekst, kompjuterske simulacije, crni humor, ispipavao puls javnosti po tom pitanju, nošenje pojedinca sa novostečenom slavom, post-traumatski stres i krhkost sećanja na odluke donešene u deliću sekunde. Naravno, neki aspekti su urađeni bolje i detaljnije, neki slabije i površnije, ali uzevši sve u obzir, Sully je sa svojih 97 minuta trajanja izuzetno kompaktan i prilično dinamičan film. Još više od toga je hrabar i iskren, jer iako pripoveda zašećerenu istinitu priču, Eastwood ne preza od toga da bude otvoreno političan i kaže šta on smatra ispravnim i pristojnim.

 Već sam početak filma je radikalan: iako nam je poznata priča iza događaja, Eastwood film počinje sa scenom aviona u niskom letu iznad New Yorka koji posle rizičnog manevra udara u zgradu. Ispostavlja se da je to košmarni san iskusnog pilota Sullyja (Hanks) koji će koliko sutradan zajedno sa kopilotom Skilesom (Eckhart) i članovima posade dati svoj iskaz pred tročlanom komisijom. Iako ga nacija smatra herojem, a komisija se divi njegovom podvigu spuštanja aviona u reku (ili ga makar smatra ludo srećnim da mu je to uspelo), preliminarni izračuni, pretpostavke i kompjuterske simulacije mu ne idu u prilog, sletanje u reku je možda bilo nepotrebno, i to ga dovodi u stresnu situaciju. Iz flashbackova na letačke početke i angažman u vojsci saznajemo da je Sully predan, posvećen i priseban pilot, a iz razgovora sa ženom (Linney) da njihova egzistencija još uvek ovisi o njegovom poslu koji može izgubiti.

Iskreno, to verovatno nije bilo potrebno. Sullyja ipak igra Tom Hanks, glumac koji je sinonim za sveameričkog heroja i koji u poslednje vreme bira uglavnom takve uloge (Captain Phillips, Bridge of Spies), pa mu možemo verovati na reč da mu je pilotska čast dovoljna motivacija. Međutim, Hanks ovde nije toliko u herojskom izdanju koliko u izdanju čoveka koji je tvrdo uveren da je samo radio svoj posao odgovorno i najbolje što je mogao. On je predivno ljudski smušen kao neko ko se susreće sa neočekivanom slavom, ko nespretno gostuje u medijima, kome ljudi na ulici čestitaju i kome u čast barmen u lokalnom baru (Rapaport) izmišlja grozan koktel. Sa druge strane, on je i pojedinac nateran da svoju čast brani pred birokratskim aparatom i da se bori za svoj profesionalni ugled i integritet. Uparen sa relaksiranijim i lagano komičnim Aaronom Eckhartom, Hanks briljira i uspeva da odigra svoju najkompleksniju ulogu u poslednje vreme.

 Verovatno nije bilo potrebno neke scene ponavljati po nekoliko puta sa minimalnim varijacijama, ali upravo u tim varijacijama leži suptilnost Eastwoodovog pristupa u ispitivanju ispravnosti odluke pod naletom adrenalina i mogućnosti za prisebnost pri donošenju odluka u kriznim situacija. Kroz te varijacije, bilo da se radi o košmarima, sećanjima ili simulacijama, upoznajemo Sullyja kao običnog čoveka u neobičnoj situaciji, vrsnog profesionalca sposobnog za velika dela. Takođe upoznajemo sistem kao rigidan i bez poštovanja prema ljudima koji su se iskazali baš u takvim nepredviđenim situacijama.

Istini za volju, baš u tim scenama letenja efekti su mogli biti bolji i uverljiviji, ali Eastwoodov fokus je očito bio na drugom mestu. Jednako tako, Sully nije primer savršenog korporativnog i procesnog trilera i tu se u režiji vidi koliko je kod Eastwooda došlo do zamora materijala usled starosti. Te scene jednostavno nisu napete, već deluju kao da pripadaju nekom drugom filmu, recimo televizijskoj doku-drami. Ali kao studija slučaja, individue i društva u određenom vremenskom trenutku, Sully je više nego uspešan film.

 Čak dovoljno dobar da Eastwoodu možemo oprostiti egomaniju posvete samom sebi (doduše, diskretno i samo na rubu jednog kadra). Naime, vidi se plakat za Gran Torino, Eastwoodov poslednji zaista veliki film, pa to čak ispada i pomalo ironično. Sully je dobar film širokog zamaha koji ipak nije veliki, iako pokušava. Zapravo, i ne mora biti. Kupujemo njegov heroizam i to nam je sasvim dovoljno.

Against the Sun

2014.

režija: Brian Falk

scenario: Brian Falk, Mark David Keegan

uloge: Garret Dillahunt, Tom Felton, Jake Abel

Produkcijska kuća American Film Company je izuzetno zanimljiva pojava na rubu Hollywooda. Njena specijalnost su igrani filmovi o događajima iz američke istorije koji bacaju novo svetlo na njih. Nešto kao “Nepoznato o poznatome”, segment TV Kalendara na HRT-u, gde sam, na primer, saznao da je Dubrovačka Republika imala svoju koloniju u Indiji. Princip sa AFC je sličan, dohvate se istorijskog događaja i obrade ga iz široj javnosti nepoznatog ugla.

Uspeh tih filmova je promenljiv. The Conspirator (2010), u režiji Roberta Redforda, bavio se atentatom na Lincolna, odnosno jedinom ženom u zavereničkoj grupi Mary Surratt. Parkland (2013), tempiran za pedesetogodišnjicu ubistva Kennedija, otišao je suviše na sve strane i izgubio nit kao film, ali je ostao relativno zanimljiv kao komad trivije. Against the Sun je drugačijeg pristupa i ne bavi se nekim od velikih istorijskih događaja, već jednim sasvim rubnim podvigom na marginama Drugog svetskog rata.

Junaci filma su trojica članova posade torpednog bombardera na Pacifiku. Januar je mesec 1942. godine, rane od Pearl Harboura su sveže i američka vojska je u punom pokretu da se suprotstavi Japancima. Pilot Harold Dixon (Dillahunt), bombarder Tony Pastula (Felton) i vezista Gene Aldrich (Abel) su odlutali s kursa, izgubili orijentaciju i ostali bez goriva u avionu da se vrate na matični nosač. Prinudno sletevši u more i bez većine od potrebne opreme, morali su da provedu preko mesec dana na čamcu za spasavanje. Mali spoiler: uz velike muke, preživeli su, iscrpljeni, najčešće gladni i žedni, i čak su imali toliko sreće da se iskrcaju na otok koji Japanci još nisu bili okupirali. U suprotnom ne bi bilo filma.

Dakle, ovo je tipična “survival” priča, nešto što je u anglosaksonskoj kulturi prisutno od Daniela De Foea i Robinsona Crusoea, a filmova o preživljavanju u pustinji, svemiru, džungli ili na moru je previše, po istinitim događajima ili po potpuno imaginarnim predlošcima. U tom smislu, u poslednje vreme smo imali pravi nalet “morskih” filmova katastrofe, od The Life of Pi (2012) Ang Leeja, preko Chandorovog All Is Lost (2013) do Unbroken (2014) Angeline Jolie. Upravo sa ovim poslednjim naslovom, odnosno sa njegovim jednim delom (radnja se kasnije seli u japanski logor za zarobljenike) Against the Sun deli najviše sličnosti.

I tu moramo postaviti jedno logično pitanje: je li o datoj temi, pustimo sad slučaj, već sve rečeno? Razumem ja i herojske podvige i snagu ljudskog duha, ali nije li svaka takva priča o preživljanju u suštini potpuno ista? Frajer ili frajeri se ponesreće na ovaj ili onaj način i moraju da prežive sami na moru. Naravno da će onda loviti manje ribe ili mlade ajkule noževima i jesti sirovu ili blago usoljenu ribu ili da će loviti ptice (ako imaju sreće da su relativno blizu kopna) i jesti ih žive. Naravno da će preživeti, jer u suprotnom nema filma. Naravno da će to biti na jedvite jade, jer onda nema ni poruke o opasnosti i snazi ljudskog duha. Naravno da će sami na brodu imati nekakvu međusobnu dinamiku i naravno da će ta dinamika biti slična. U to ubrajam čak i one pripremljene, hrabre istraživačke, ali ludački rizične ekspedicije, tipa Kon-Tiki.

Nije Against the Sun loš film, svakako ne lošiji od prethodnog ili sledećeg takvog. Ali pitanje je koliko puta moramo čuti istu priču. Glumci, sami u kadru, u nekom skučenom teatarskom “settingu” komorne drame čine sve što je moguće sa svojim relativno detaljno oslikanim likovima i sa lagano previše napisanim tekstom koji objašnjava vidljivo. Pozitivno je ne samo što se gradi odnos među njima, nego čak i one male rutine koje se zaboravljaju. Kamera je atraktivna koliko su i lokacije atraktivne, ali ponavljanje jednih te istih prizora je skoro neizbežno.

To je više greška reditelja koji je loše raskadrirao, nego li direktora fotografije koji radi po njegovim instrukcijama. Brian Falk, po prvi put u rediteljskoj fotelji, prvenstveno je producent, i to televizijski, a ne filmski. U tom smislu je Against the Sun značajan film za njega i možda za produkcijsku kuću AFC koja je probala jednu drugu priču. A mi gledaoci smo to već videli. Čak je All Is Lost efektniji film od ovog, makar zbog štosa da imamo samo jednog frajera i dve psovke teksta za celi film.

Little Accidents

2014.
scenario i režija: Sara Colangelo
uloge: Jacob Lofland, Boyd Holbrook, Elizabeth Banks, Josh Lucas, Chloe Sevigny

Rudari su heroji industrijskog društva i o tome nema rasprave. Oni obavljaju težak i rizičan posao i početak su u lancu proizvodnje. Kada se desi rudarska nesreća, cela šira zajednica je pogođena time. Ko krade od rudara i ko pokušava da sreže svoje troškove tako što će njih izložiti još većem riziku, nečovek je. Ali, kako stvari stoje u post-industrijskom kapitalizmu i u balkanskom pretkapitalističkom burazerizmu, malo ko mari za to, diktat profita i diktat rođačkih, kriminalnih i političkih veza malo mari za ljudskost i dovodi do diktata borbe za goli život.
Little Accidents, vizuelno upečatljiv film snimljen na lokacijama pravog rudarskog gradića u američkoj nedođiji i film sa impozantnim “settingom” i plemenitom idejom, prati lančanu reakciju malih nesreća koje su posledica jedne relativno velike u kojoj je poginulo 10 rudara verovatno zbog menadžerskog nemara. U kolo tih posledica uhvaćene su najdirektnije tri familije sa različitih početnih pozicija.
Amos (Holbrook) je jedini preživeli u toj nesreći i zbog nje je ostao invalid nesposoban za rad i u fizičkom smislu i u smislu psihičke traume koju je preživeo. Na njega se vrši dvostruki pritisak. Familije poginulih rudara ga pritiskaju da otkrijeumešanost uprave rudnika u nesreću, što bi njima omogućilo pozamašnu novčanu odštetu. Sa druge strane, pritiska ga i uprava, ali i sami rudari koji nisu bili uključeni u tu nesreću da to ne čini, jer će to finansijski iscrpeti rudnik, jedino industrijsko postrojenje oko grada, koji će se zatvoriti, pa će svi završiti na ulici.
Sa druge strane je Owen (Lofland), čiji je otac poginuo u toj istoj nesreći. Njegova majka (Sevigny) ga zasipa skupim igračkama od novca od odštete ili osiguranja, ali čini se da mu ne posvećuje stvarnu pažnju nego brine neke svoje brige. Owen zbog toga oseća želju da pripada negde, pa pokušava da se ubaci u društvo obesnih lokalnih momaka. Kada sukob sa jednim od njih, sinom lokalnog menadžera, T.J.-em završi loše po potonjeg, Owen sakriva telo i preuzima breme krivice i tišine na sebe, ali i na svog slaboumnog mlađeg brata koji je svedočio incidentu.
T.J. ima uticajnog oca (Lucas), menadžera čija je prevashodna krivica za nesreću u rudniku, kao i majku Diane (Banks) u kojoj nestanak sina budi cikluse depresije. Ni situacija sa mužem pod suspenzijom (dok se situacija ne ispita) nije idealna, pa tako Diane skreće u nekoliko neprimerenih shema. Prvo, ubica njenog sina (to znamo mi, ali ne ona) pokušava da opere svoju savest pomažući njoj, a onda ona uspostavi vezu, kasnije i aferu, sa Amosom koja započinje na grupnom iščitavanju Biblije kao nekakvoj terapiji. Da li ona čini to iz romantičnih razloga, iz slabosti i potrebe za utehom, ili je njeno zavođenje proračunato, ostaje nam da se pitamo.
Rekoh već, film je tehnički maestralan, koliko jedan mali indie, prvenac autorice nagrađivanih kratkih filmova, može da bude. Analogna fotografija Rachel Morrison (Fruitvale Station) na 35mm traci je impresivna, a izbor lokacija za svaku pohvalu. Odlična je i gluma, kao i izbor glumaca. Boyd Holbrook ima veoma izraženo prisustvo na ekranu i sposobnost da nas veže za sebe. Amosa igra sa puno takta i ne klizi u patetiku. Elizabeth Banks je potpuno van manira svojih tipičnih romantičnih komedija i pokazuje spremnost da raste kao dramska glumica. Mladi Jacob Lofland (Mud) pokazuje da će izrasti u sjajnog glumca, sposoban je da izazove empatiju, nema potrebe za šmiranjem, foliranjem i lakim poenima. Čak se i motivi autorice čine plemenitim i pristup iskrenim, u teoriji na tragu The Sweet Hereafter Atoma Egoyana.
Problemi nastaju kada se teorija pretoči u praksu. Umesto iskrene emocije, ovde uglavnom imamo dosadnjikavu melodramu sa likovima koji imaju potencijala, ali im fali razrade, pre svega u pisanju. U teoriji, ovo bi morao biti film koji nas pogađa duboko, ali nam je u praksi relativno malo stalo za sve njih. Tako da umesto Egoyana i njegovog štiha, ovde imamo štih dramuljina sa Hallmark kanala, gde se socijalnom pričom pokušava dati legitimitet ljigavštini. I to je nedopustivo sa iskustvom gledanja Winter's Bone i sličnih, socijalno potentnih filmova. Možda je problem u pokušaju “hyperlinka” koji je Sara Colangelo nekako zaplela, ali nije uspela ni da ga održi ni da ga rasplete, pa Little Accidents ostaje film sa puno potencijala koji ne ispunjava očekivanja, što je šteta.

Nightcrawler

2014.

scenario i režija: Dan Gilroy

uloge: Jake Gyllenhaal, Rene Russo, Riz Ahmed, Bill Paxton

Nightcrawler je film o kojem je teško pisati odmah. Ne zato što zahteva više gledanja, već iz prostog razloga što nudi previše informacija, senzacija (u smislu podražaja, ne šokantnih otkrića) i utisaka koji zahtevaju neko vreme inkubacije ne bi li se slegli u konačni sud. Jasno nam je da je u pitanju film koji ima grandioznu ambiciju da kroz portret jednog sociopate na putu uspeha ili propasti (kod takvih ljudi najčešće nema kalkulacije, igra se na sve ili ništa) oslika celokupni zeitgeist našeg vremena.

Dotični sociopata je Lou Bloom, igra ga maestralno Jake Gyllenhaal, koji je za potrebe snimanja smršao deset ili petnaest kilograma, sa umornim licem i upalim očima. Počinje na samom dnu, kradući žičanu ogradu u napuštenoj industrijskoj zoni. On nije običan lopov i očajnik koji se zadovoljava mrvicama, on je čovek koji želi uspeh. Teško da će od sekundarnih sirovina napraviti karijeru, a spas mu donosi susret sa iskusnim “freelance” reporterom (Paxton) koji lokalnim televizijama nudi svoje snimke saobraćajnih nesreća, požara i kriminala na širem području Los Angelesa. Lou po hitnom postupku nabavlja uređaj za praćenje policijske radio-veze i prvu ručnu kameru i daje se u akciju.

 

Jasno nam je da Lou nije kao ostali lešinarski šljam koji lovi krvave slike, nego da svom poslu pristupa sa gotovo šahovskim promišljanjem poteza. Ostali nude snimke prvom ili najboljem ponuđaču, ali Lou se vezuje za jednu stanicu (najniže rangiranu od svih) i za najočajniju noćnu urednicu vesti, Ninu (Russo). On gradi ime, reputaciju, odnos i karijeru. Sposoban je da ispregovara sve, da se zaštiti, da se sakrije iza svog bezličnog govora i robotski ravnog glasa, dok u glavi broji novac. Lou uskoro dovlači i asistenta, mladog beskućnika Ricka (Ahmed) koga jedva plaća, kupuje bolji auto, bolji “skener”, bolju navigaciju, bolje kamere (dva ugla su bolja od jednog). Etiku shvata vrlo labavo, pa mu ni petljanje sa mestom nesreće ili zločina nije strano, bilo da je to pomeranje magneta na frižideru, bilo da je to gnjavljenje ljudi za izjavu, bilo da je to zgodno rearanžiranje leševa.

Lou Bloom je sociopata zato što ne shvata socijalno ponašanje. Možda čak i psihopata nesposoban za empatiju. Obratite pažnju na njegov govor i kliničku hladnokrvnost sa kojom pregovara. On zvuči kao udžbenik iz Uvoda u menadžment, kao jeftina self-help knjiga skinuta sa interneta, kao tipski CV poslat na 100 različitih konkursa. U poređenju s njim Top Shop oglasi deluju kao stvarna ljudska bića. U Nini on nalazi pravog životnog i poslovnog partnera i u odnosu s njom je klinički hladan kao i u odnosu sa Rickom koji je jedino pravo ljudsko biće u celom filmu.

Upravo je odnos između Loua i Nine centralna tačka u filmu. Na prvi pogled, ona je normalna osoba koja ima posao za koji zna da nije baš nešto, ali ga se grčevito drži. Da je na nekom drugom mestu, možda bi imala moralnih skrupula ili se makar pretvarala da ih ima. To što je ona formalno nadređena lešinarima koji joj doturaju snimke ne znači da i ona sama nije očajna i spremna na svaku niskost da bi posao zadržala. Njih dvoje žive u simbiozi i uče jedno od drugog.

Filmovi o beskrupuloznosti medija, a što su manji i bedniji, to moraju biti beskrupulozniji kako bi se takmičili sa većim igračima i prešli u veću ligu, nisu neka novost. Njihova rastegljiva etika teško koga može da šokira. Nije potrebno gledati filmove, dovoljno je gledati vesti tu i tamo. “If it bleeds, it leads” je poslovica stara koliko i novinarski posao. Stoga, Nightcrawler nije ni izbliza toliko šokantan kao što je to bio Network, skoro četrdeset godina ranije. Vremena su takva kakva su, mi smo oguglali na sve i malo šta nas može iznenaditi. Čak ni institucionalni rasizam i klasizam medija. Da bi se priča prodala bolje, idealno mesto zločina je sigurno predgrađe, idealna žrtva je dobrostojeća bela žena koja “prerezanog grkljana trči i vrišti upomoć”, a idealni počinilac je siromašni pripadnik neke od manjina. Jako zanimljiva implikacija koja se nigde u filmu ne pojavljuje otvoreno je to da nam mediji serviraju ono što tražimo. Sa upozorenjem ili ne, i tako se tu upozorenje pre može shvatiti kao najava, reklama, “teaser”, to nije samo sadržaj koji nam senzacionalistički mediji serviraju, to je sadržaj koji mi gutamo i tražimo još.

Louova sociopatija nije neko bljutavo moralističko upozorenje nama da ima raznih ljudi kojih se treba čuvati. Da je samo to, Nightcrawler bi bio samo jedan od gomile filmova ugodnih za gledanje i zaboravljanje. Lou je jedan od detaljnijih i strašnijih likova u poslednje vreme, od pojavnog oblika, do moralnog kompasa i slike koju on ima sam o sebi. Nije nimalo slučajno što on govori rečnikom kojim govori. Nije nimalo slučajno što on iz raspalog auta Ricku prodaje priču o korporativnoj kulturi i stažiranju. Nije nimalo slučajno da se naučio o biznisu čitajući besplatne kurseve na internetu. Nije nimalo slučajan njegov stav i nastup kada pregovara, izvlači se iz nevolje ili namešta situaciju za još bolje i bolje snimke. On je ideal savremenog (koje već traje 30-ak godina) američkog preduzetništva, on je “go-getter”, on je “fast-learner”, on je spreman da radi kao crv i veruje da će mu naporan rad doneti uspeh, ništa mu nije strano i ništa mu nije sveto. On je mešavina “hotshot” uloga Toma Cruisea iz 80-ih i 90-ih, Travisa Bickla i Gordona Gekka, ujedno i fotorobot idealnog radnika i preduzetnika i njegova mračna strana.

Jake Gyllenhaal je apsolutno maestralan u svojoj ulozi i pokazuje se kao pouzdan izbor za čudne i sjebane likove. To ne treba da čudi, jer je pažnu na sebe privukao sa takvom ulogom u filmu Donnie Darko. Ono što valja napomenuti je da Gyllenhaal ima seriju sjajnih uloga u poslednje vreme (End of Watch, Enemy, Prisoners) koju nastavlja. Za ulogu u Nightcrawleru je dobio nominaciju za Zlatni Globus, a nije bez šansi da na to doda i nominaciju za Oscara.

Ne zaostaju ni ostali glumci. Riz Ahmed je odličan kao Rick i pokazuje da je versatilniji glumac od tipskih uloga britansko-muslimanskih intelektualaca. Bill Paxton ima malu, ali koloritnu epizodu kao iskusni lešinar. Iznenađenje je povratak Rene Russo u vode ozbiljne glume. Glumica je napravila šestogodišnju pauzu, da bi se vratila sa sitnim ulogama u dva dela Thora. Njen izbor ne treba da čudi pošto je supruga autora Dana Gilroya, ali ukazano poverenje se isplatilo. Rene Russo dokazuje da nije samo lepo lice, nego i sposobna glumica koja sa dobrim materijalom može svašta napraviti.

Ono što čudi je činjenica da je Nightcrawler Gilroyevo debitantsko ostvarenje što se tiče režije. Dan Gilroy je poznatiji kao autor ili ko-autor nekoliko scenarija za filmove različite po žanru i kvalitetu, ali je još poznatiji kao brat Tonija Gilroya, još jednog scenariste koji se dohvatio režije. Scenario za Nightcrawler je daleko bolji od svega što je Dan Gilroy napisao do sada i može poslužiti kao prekretnica u njegovoj karijeri. Scenario je detaljan, slojevit i intrigantan i, najvažnije, ostavlja prostora razmišljanje nakon gledanja filma. Režija je dobra, odmerena i sigurna, sa sjajnim osećajem za ritam i napetost. Fotografija Roberta Elswita, inače čestog saradnika Paula Thomasa Andersona, sjajno hvata suštinu miljea, atraktivna je i sugestiva. I montaža Johna Gilroya (još jednog od braće) zaslužuje pohvalu.

Nightcrawler je izuzetno dobar film, posebno kad se u obzir uzme da je debitantsko ostvarenje. Školski je, nastudiran, inteligentan, referentan i pažljivo urađen, sa svim izbalansiranim aspektima. Ono što mu nedostaje je “wow” faktor. Nije zadivljujući, i čini se da ne uspeva da ispuni svoje ambicije. Nije onoliko dobar, sveprožimajući i genijalan kao što bi želeo da bude. Ne glede na to, možemo samo poželeti još ovakvih ambicioznih i kompletnih filmova.

The Pretty One

2013.

scenario i režija: Jenée LaMarque

uloge: Zoe Kazan, Jake Johnson, Ron Livingston, Frankie Shaw, John Carroll Lynch

Identični blizanci različitih karaktera nisu nikakva novost na filmu. To može biti osnova za laganu komediju jednako kao i za tešku perverziju, zavisi od želja i preferncija autora. U svakom slučaju, sa tako obrabljenim konceptom teško je biti svež. Za svežinu je potreban dobar, uverljiv scenario (ili neka svesna ironija prema samom konceptu) i više nego sposoban glumac da iznese dvostruku ulogu.

The Pretty One je prvenac autorice Jenée LaMarque i, što se tiče scenarija i režije, pokazuje šansu da su pred njom veća dela, nešto iskrenih emocija i spremnosti da se bavi njima, ali i nekoliko simptoma poslovičnih “prvih mačića”. Glumica Zoe Kazan, unuka slavnog Elie Kazana, demonstrira sposobnost da ležerno i sa lakoćom odigra dvostruku ulogu kroz niz različitih situacija i ona je što filmu daje početnu vrednost.

Dakle, imamo bliznakinje Laurel i Audrey. Laurel je naivna, tiha i povučena, reklo bi se pomalo čudna devojka koja živi na selu sa ocem (Lynch) i brine se o njemu nakon majčine smrti. Otac je slikar jeftinih kopija poznatih slika (nije falsifikator jer ih ne potura kao originale) i Laurel se kreće njegovim stopama. Audrey, naslovna “ona lepša” je sušta suprotnost, otišla je u veliki grad i potpuno se osamostalila, te želi povući Laurel sa sobom. Kod njih je sve drugačije iako su identične, počev od frizure i odevanja, pa do držanja i facijalne ekspresije.

Zaplet nastaje kada Audrey pogine u saobraćajnoj nesreći, a Laurel završi sa blagom post-traumatskom amnezijom. Zabuna je u tome što je Laurel upravo promenila frizuru i zaličila na Audrey, pa čak i rođeni otac misli kako je Laurel poginula, a Audrey preživela. Malo iz radoznalosti, a malo i iz očaja i smorenosti seoskim životom, Laurel reši da preuzme ulogu svoje sestre, uskoči u njenu odeću, ode u njen stan u gradu, na njen posao i preuzme njen život. Štos je u tome da je tuđa trava zelenija samo kada gledamo preko plota, a ne i kada po njoj gazimo i Laurel će se suočiti sa nizom sitnijih i krupnijih neprijatnosti.

Dobro, neke od njih se mogu otpisati na stres usled nesreće i gubitka voljene osobe, ali Audreyin veoma oženjeni ljubavnik (Livingston), koleginica s posla (Shaw), pa čak i dobronamerni blentavi sused Basel (Johnson) će primetiti da se “nova Audrey” ponaša dosta drugačije nego “stara” i da to predugo traje za privremenu amneziju ili post-traumatski stres. Logično je pretpostaviti da Laurel neće zapravo postati Audrey i da će morati konačno da pronađe sebe.

U stvari, kada bolje pogledamo, Zoe Kazan ne igra samo dve nego četiri uloge: naivnu Laurel, kučkastu, ali snalažljivu Audrey, Laurel koja se pretvara da je Audrey i na kraju pravu, odraslu Laurel. Sve četiri uloge igra odlično i distinkcija među njima je dovoljno jasna, a opet dovoljno prirodna. U tome joj dosta pomaže interakcija sa drugim glumcima, od kojih je Ron Livingston (Office Space) još i najmanje primetan. Jake Johnson pronalazi svoj tip uloge, flegmatičnog, zaigranog sanjara. John Carroll Lynch krade svaku scenu u kojoj se pojavi, ali i lik mu je tako koloritan i ekscentričan.

Scenario prolazi kroz nekoliko nelogičnosti i nikad ne zalazi dovoljno u emotivne dubine, a pritom je opterećen i prilično nategnutom simbolikom, kao što je recimo Laurelino traženje svojeg “ja” u životu jednako kao i u slikarstvu. Režija je veoma standardna i neprimetna, što i nije loše jer omogućava glumcima da zablistaju.

Kada ne pokušava da kaže nešto neverovatno pametno ili neverovatno slatko i pusti likove i glumce u interakciju, Jenée LaMarque uspeva da sa svojim scenarijem i režijom kaže mnogo više nego kada se trudi iz petnih žila. Sve u svemu, The Pretty One je jedna sasvim solidna indie dramica sa nekoliko apsurdno komičnih momenata i odličnim glumačkim ostvarenjima.