September 5

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Za one koji ne znaju, 5. septembra 1972. godine, za vreme trajanja Olimpijskih Igrara u Minhenu, članovi palestinske terorističke skupine Crni Septembar napali su Olimpijsko selo, ciljajući posebno dva stana u kojima su bili izraelski sportisti i treneri. Na mestu su ubili jednu osobu, smrtno ranili drugu, a ostalih 11 uzeli kao taoce. Tražili su oslobađanje nekih 200 Palestinaca iz izraelskih zatvora pod pretnjom da će ubiti po jednog taoca svakih sat vremena. Reakcija nemačke policije bila je nespretna i zapravo kriva (budući da pripadnici iste nisu bili obučeni i opremljeni da se nose s takvim tipom pretnje), pregovori neuspešni, a sve se završilo kobno po otete sportiste i sportske radnike...

Izraelska premijerka Golda Meir je zahtevala osvetu i u tu svrhu oformila odred specijalaca koji će teroriste loviti po svetu, a Stiven Spilberg je o tome snimio svoj Munich (2005) u kojem se specijalci suočavaju sa svojim moralnim dilemama. September 5 Tima Felbauma (poznatog po smaračini Tides iz 2021. godine) funkcioniše kao nekakav „prikvel“ Spilbergovom filmu, budući da prati same događaje od jutra do duboke noći 5. septembra.

Uprkos tome što film poseduje privlačnost američke ozbiljne doku-drame i zvezdanu postavu otprilike na tom nivou (predvode je Džon Magaro, Ben Čaplin i Piter Sarsgard), zapravo se nije očekivalo da će odjeknuti dalje od festivalskog ciklusa pre obavezne kratke bioskopske distribucije, sletanja na „striming“ i televiziju, ali September 5 se pominje u sezoni nagrada. Bio je nominovan za Zlatni Globus u kategoriji drame, a trenutno ima nominaciju za Oskara za najbolji originalni scenario.

Taj scenario koji reditelj potpisuje zajedno s Moricom Binderom, a po priči Aleksa Dejvida, svakako je jedan od bitnijih aduta filma jer uspeva da uhvati ono što ga izdvaja od brojnih drugih filmova po istinitim događajima. Naime, Švajcarac Felbaum i Nemac Binder su i više nego svesni implikacija Olimpijade u Minhenu u kojoj su sportski rezultati (uključujući tu i rekorde plivača Marka Spica kao najpoznatije) najmanje bitni. Osim terorističkog napada i smetenog odgovora na njega, za Olimpijadu u Minhenu je posebno bio važan kontekst posleratne (Zapadne) Nemačke, njene obnove i izgradnje modernog, tolerantnog društva, pa je propust u obezbeđenju velikog događaja u kojem su (ponovo) stradali Jevreji ostavio poprilično vidljiv ožiljak. Za film je, međutim, posebno važan komad tehnološko-istorijske trivije vezan za dotičnu Olimpijadu: to je bio prvi događaj koji je uživo televizijski prenošen s kontinenta na kontinent putem satelitske veze.

E, zbog toga je perspektiva koju zauzima Felbaum posebna: mi sve te događaje visokog intenziteta gledamo iz „kontrolne sobe“ gde realizator Džefri Mejson (Magaro) mora da donosi odluke u sekundi, pritom se konsultujući sa svojim urednikom Marvinom Baderom (Čaplin) i šefom cele operacije prenosa Runom Oldričom (Sarsgard). Štos je u tome da su Mejson i ekipa ljudi ispred i iza kamere od novinara Pitera Dženingsa (Bendžamin Voker) nadalje, specijalisti za sportske prenose i studijske emisije na tu temu, potpuno nepripremljeni za izveštavanje o talačkoj krizi, dok šefovi, budući da imaju prelomnu vest, moraju ispregovarati s konkurentskim TV kompanijama o korišćenju satelitske veze. Na terenu se svašta dešava, od pokušaja da se idealno pozicionira kamera i prošvercuje traka za nju mimo policijskog kordona, pa do moralno-pragmatičnih odluka šta puštati u program, pošto i teroristi mogu da ga gledaju. Sve veću ulogu u tome prograsivno igra i Mariane Gebhard (Leoni Beneš) koja od prevoditeljke avanzuje do reporterke s lica mesta.

Scenario je, dakle, vrlo bistar da zauzme tu objektivnu, novinarsku, ali nikako apolitičnu ili etički fluidnu distancu, te da nas kao gledaoce povede iza scene samog prenosa tog događaja i prenosa događaja tog tipa uopšte. Njega prati Feldbaumova efikasna režija koja gađa i pogađa naturalistički ključ, od uverljive glume svih uključenih, preko verističke kamere iz ruke s oštrim švenkovima (direktor fotografije Markus Ferderer zaslužuje pohvale), pa do vrhunske montaže Hansjerga Vajsbriha u kojoj se stapaju novosnimljeni materijal i onaj postojeći, arhivski, koji se obilato koristi.

Rezultat svega toga je savršeno stilizovani triler koji sasvim neočekivano uspeva na polju na kojem su mnogi pali. September 5, naime, od istinitog, poznatog i uveliko publikovanog događaja, pravi film koji se gleda netremice, uz opcionalno grickanje noktiju od napetosti.

She Said

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Najnoviji film njemačke televizijske i filmske glumice Marije Schrader koja je od 1998. godine sporadično aktivna i kao redateljica, nastao je po članku objavljenom u novinama The New York Times. Napisale su ga Jodi Kantor i Megan Twohey, a doveo je do prekida zavjeta šutnje glede zlodjela slavnog filmskog producenta Harveyja Weinsteina. Sam film Rekla je prije svega se bavi novinarskom istragom kojom Kantor (igra ju Zoe Kazan) i Twohey (Carey Mulligan), uz mentorstvo iskusnije kolegice Rebecce Corbett (Patricia Clarkson), prije traže potvrdu (njima već) poznatih teza, nego što otkrivaju nove činjenice oko Weinsteinovih seksualnih napada na glumice i zaposlenice kompanija kojima je upravljao. Interesantno, obje novinarke mlade su majke kojima je misija učiniti svijet sigurnijim mjestom za svoje kćeri. Za svoju istragu će konkretniju pomoć dobiti od muškaraca (svojih muževa, muškog dijela uredništva, Weinsteinovih bivših suradnika, kao i onih trenutnih koji bi, doduše oprezno, igrali igru protiv njega), dok će im namjerno ili iz opreza prepreke postavljati uglavnom žene (glumice koje ne bi same svjedočile, čak i feministička autorica Lisa Bloom koja je svoj ugled zamijenila za honorar kod Weinsteina). Drugi zanimljiv pogled je da su prva javna svjedočanstva dale upravo bivše zaposlenice, pa tek za njime glumice, i to one kojima je Weinstein okončao karijeru. Rezultat znamo: Harvey Weinstein je otjeran iz vlastite kompanije, optužen i osuđen, a članak Kantor i Twohey te serija članaka koja je uslijedila poslužili su kao inicijalna kapisla za pritisak javnosti.

Tema je svakako važna, priča oko nedoličnog ponašanja u Hollywoodu i drugdje na radnim mjestima nije završena (jer zapravo i ne može biti), ali je možda sve to još uvijek svježe za ultimativni #MeToo film kakvim se Rekla je pokušava predstaviti. Jednostavno, potraga za potvrdom teza, svjedocima i svjedokinjama koji bi javno progovorili o Weinsteinovom ponašanju i praksama kojima se štitio od tužbi (nagodbe praćene ugovorima o tajnosti), po pravilu se svodi na putovanja na različite krajeve New Yorka, Amerike i svijeta različitim prijevoznim sredstvima, ili na uvjeravanja i nadmudrivanja. Problem prvenstveno leži u scenariju Rebecce Lenkiewicz i njegovom oslanjanju na suhu faktografiju u kojoj se ni na koji način ne problematizira osoba čije ponašanje predmet istrage i njena pozicija u svijetu filmske industrije i društvu općenito. Maria Schrader taj pristup suhe faktografije prihvaća i razrađuje dalje u smjeru filma uglavnom bez stila i dinamičkih akcenata, sve do nevoljnog antiklimaksa na kraju. Stilizacija je tu i tamo prisutna, primjerice kada glumice telefonskim putem novinarkama govore o tome kako ih je Weinstein napastvovao, prije nego što zamole da njihova priča bude tretirana kao pozadinska ili kao nešto što dolazi od skrivenog izvora, što je propraćeno dugim i sablasnim kadrovima hotelskih soba i hodnika, ili kada treba snoliko-košmarno oslikati naraciju bivših zaposlenica, a dinamički akcenti dolaze isključivo u obliku „udarnih” replika. Ima tu i nespretnih redateljskih izbora koji ruše kredibilitet ili čak realističnost filma, od toga da većinu javnih ličnosti igraju glumci, dok se Ashley Judd pojavljuje u ulozi same sebe, pa do toga da je na kraju borba i žrtva dviju hrabrih novinarki oslikana tako da su one zapravo prigrlile patrijarhalni model, u smislu izbivanja od kuće i obitelji, samo su obrnule rodne uloge.

U konačnici, Rekla je ne može biti ultimativni film MeToo pokreta, kako zbog vlastitih nedostataka, tako i zbog činjenice da već imamo dva bolja. To su relativno konvencionalni Bombshell Jaya Roacha koji se bavi pobunom novinarki protiv medijskog mogula Rogera Ailesa, te Asistentica Kitty Green koja se upravo bavi Weinsteinovim praksama, ali iz vrlo jasne perspektive posredne svjedokinje i pritom bez imenovanja aktera. Čini se da je jedino što Rekla je postiže to da Weinsteina imenuje sada kada je već osuđen, ali i to čini na način da se ne zamjeri nekome tko će ga na tronu naslijediti i da se ne zamjeri široj strukturi.

France

 kritika objavljena na XXZ

2021

scenario i režija: Bruno Dumont

uloge: Léa Seydoux, Blanche Gardin, Benjamin Biolay, Gaëtan Amiel, Emanuel Arioli, Jawad Zemar

Bruno Dumont je u sadašnjem trenutku jedan od najcenjenijih francuskih reditelja. Njegovi raniji, ozbiljniji filmovi kao što su to Humanity (1999), Flanders (2006), Hadewijch (2009) i Outside Satan (2011) su osvajali nagrade i pokretali žučne rasprave među kritičarima. U nekom trenutku se sa mini-serijom P‘tit Quinquin (2014) Dumont publici prikazao i kao zezator (seriju bi bilo najbolje moguće opisati kao kombinaciju klinačkih detektivskih avantura i farse na francuskom selu), i u tom raspoloženju ostao i za filmove Slack Bay (2016) i za mjuzikl o Jovanki Orleanki u dva toma (Jeannette, 2017 i Jeanne, 2019), između kojih se smestio nastavak serije Coincoin (2018).

Makar dok ne stigne najnovije zezanje, L‘Empire, France će ostati njegov najkontroverzniji film. Nakon premijere u Cannesu prošle godine, France je oštro podelio kritiku i to najviše po nacionalnoj/kulturalnoj liniji. Francuski kritičari su ga uvrstili na top-liste, a na anglofone nije ni izbliza ostavio takav utisak, požnjevši uglavnom mlake do negativne kritike. Razlog tome je svakako makar jednim delom kulturalni kontekst, što znači da su neke finese vezane za savremenu francusku buržoaziju svakako „pobegle“ kritičarima koji u takvom svetu ne obitavaju, dok se drugi razlog može tražiti u vrlo specifičnoj Dumontovoj poetici u kojoj kao da spaja svoje dve faze, pa nije jasno kada je France društvena satira, kada studija karaktera, kada drama, a kada najšire moguće shvaćeno komedija.

Na krive tragove navodi već sam naslov. Možda je Dumont s njime ciljao i Francusku kao zemlju i kulturu koja se teško miri sa svojim statusom bivše imperije, ali France je ime i glavne, centralne junakinje filma, poznate televizijske novinarke France de Meurs. Prezime je tek posebna priča jer se fonetski poigrava s pojmovima smrti, preživljavanja i zatvaranja među zidove, a da pritom u pisanju ne odlazi ni na jednu od tri moguće stvari. Nju ćemo, u interpretaciji Lée Seydoux, pratiti u seriji kraćih i dužih vinjeta na poslu, kod kuće i generalno u životu.

Upoznajemo je na konferenciji za štampu kod predsednika Macrona. Ona je sigurna u sebe i zeza se sa svojom sekretaricom, producentkinjom i prijateljicom Lou (Gardin), čak prilično vulgarno i pred svima, a onda predsedniku postavlja ne baš pametno, a svakako uvredljivo pitanje na koje on ipak mora da odgovori, makar se putem koprcao. Dumont na tom mestu pokazuje koliko je vešt reditelj, budući da mu ni Macron ni njegov dvojnik ne igraju u filmu, a razgovor njih dvoje plod je serije izuzetno vešte montaže sačinjene od preciznih isečaka arhivskog materijala. Poruka je jasna: France možda neko svoje jasno ideološko opredeljenje (to će Dumont podvući u kasnijim scenama susreta s političarima u kojima ona uzima ulogu „đavoljeg advokata“ bez obzira na ideološku pozadinu), ali je u svom poslu velika zvezda.

Osim što „rešeta“ domaće političare, France prati i međunarodnu politiku i to tako što izveštava iz konfliktnih situacija i u njima pronalazi one „ljudske priče“ koje senzibiliziraju publiku. Bilo da je reč o situaciji u kojima francuska vojska mora da sarađuje s Tuarezima protiv salafista-džihadista, ratu na Bliskom Istoku ili izbegličkoj krizi, ona će na licu mesta preuzeti ulogu reditelja, vojnike i civile režirati kao statiste, sama ponavljati svoje replike dok i insistirati na tome da se snimi dovoljno materijala za „pokriće“. Ljigavo? Možda, ali vesti su sadržaj, a njen posao je da ga proizvede.

Kod kuće, pak, France ima hladan odnos sa svojim ljubomornim i zavidnim mužem, piscem Fredom (Biolay) koji nije ni izbliza uspešan kao ona, a nije puno bolja ni prema sinu Jou (Amiel) koji joj je zapravo teret. Jedna rutinska vožnja sina u školu će je, međutim, naterati na samo-preispitivanje. Kada ga ostavi u gužvi, ona slučajno staje na gas pre vremena i obara motociklistu Baptistea (Zemmar) što kod njega rezultira dislokacijom kolena, a kod nje malim tabloidnim skandalom. Zbog toga ona preuzima obavezu na sebe da izdržava njegovu familiju, a sama počinje da pati od napada plakanja iz vedra neba, naročito kad im vreme i mesto nisu. Možda joj predah od posla pomogne, ali situacije će se često okretati na način da to za nju bude izazov...

Jasno je da se Dumont, između ostalog, bavi pitanjima slave i poznatosti, bilo da je ona zaslužena nekim kvalitetnim radom ili da nije. U slučaju France, verovatnija je ona druga opcija. Uostalom, jedan političar desne orijentacije je naziva „lepom i korisnom“, sugerišući njenu ispraznost. Ipak, ona je toga tek delom svesna, a verovatno da ne može to ni da osvesti, jer je ljudi prepoznaju na ulici i pitaju za selfije, pa ona mora da popravlja svoju „masku“ dok ista ne sraste potpuno s njom. Opet, France kao takva nije loša osoba, odnosno nije toliko loša koliko je društvo oko nje takvo, a ona samo igra ulogu koja joj je namenjena, a i kada je slučajno ne prepoznaju, to ne znači da može da se opusti i bude ono to jeste, šta god to bilo, jer ona je dobrim delom definisana svojim poslom, a spuštanje garda može rezultirati i iznenadnim udarcem... Međutim, u toj postavci društva i medija, Dumont čak ispada pomalo i anahron, targetirajući televiziju i tabloide, a uglavnom ignorišući internet koji je postao glavna platforma i za produkciju, i za distribuciju, i za konzumaciju, i za kritičku validaciju sadržaja.

U svojoj opservaciji društva, Dumont je, dakle, pomalo zatajio kao pisac, što pokušava i u solidnoj meri uspeva da pokrije kao reditelj. Njegovom pripovedanju vizuelno mnogo bolje leži nego verbalno, i to se naročito dobro vidi u detaljnim kompozicijama kadrova, posebno kada su oni locirani u Francinom stanu. U tim scenama nam je jasno da Dumont pokušava da kaže nešto više od onoga što komunicira s nama rečima, odnosno da njegov pogled ide više i u širinu i u dubinu od onoga što nam se na prvi pogled čini. Opet, i kao reditelj će Dumont par puta posegnuti za „teškom rukom“ i prenaglašavanjem, pritom odbijajući da „offira“ svoj generalni ton, za šta su dokaz i različiti pristupi glumaca. Dok Léa Seydoux ostaje u dramskom ključu (s izletom u melodramski), ostali, a posebno Blanche Gardin, dosta više obitavaju u komičnom i satiričnom.

Opet, verovatno najveći problem filma je nešto što je znalo da iskoči kod Dumonta: nismo sigurni kuda sve to ide i ide li to uopšte ikamo. To ne zavisi od „faze“ u kojoj se Dumont nalazi, tako je, primera radi, i Camille Claudele 1915 (2013) bila manje ili više jedna slika uhvaćena u vremenu obojena jednom ličnom i društvenom tragedijom i neznanjem naslovne junakinje da će do kraja života biti zarobljena, ali manje smeta u „zezatorskom“ delu opusa. Za France, pak, nismo sigurni je li ili nije deo njega, kao što nismo sigurni je li komedija ili drama i studira li društvo ili jednu njegovu istaknutu članicu, ili od svega po malo i u kojim razmerama.

The Post

kritika originalno pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Washington Post je postao jedna od svjetskih najrelevantnijih dnevnih novina sa otkrivanjem i objavljivanjem materijala afere Watergate, što je bila tema apsolutnog filmskog klasika na temu novinarstva, Pakulinog Svi predsjednikovi ljudi. Zanimljivo je zamjetiti da se kroz tekst filma provlači da je Post još uvijek prije svega lokalni list (bez obzira što “lokal” podrazumeva grad u kojem je koncentrirana politička moć na nacionalnom i globalnom nivou), te da je prvoligaški status koji se za New York Times podrazumjeva stečen nedavno. Riječ o aferi The Pentagon Papers koju Post nije pokrenuo, ali se na nju znalački brzo zakačio usljed novinarskog instinkta urednika Bena Bradleeja i izdavačke hrabrosti Katherine “Kay” Graham, što je tema Spielbergovog filma Novine koji se može pokazati “vrućim” u predstojećoj Oscar-sezoni, iako je na Zlatnim Globusima ostao bez ijedne nagrade od šest nominacija.

 Veza sa Pakulinim filmom, ali i sa suvremenim dobom, očita je kroz lik agresivnog predsjednika Nixona koji ratuje protiv medija (zvuči poznato), kojem čujemo samo glas i vidimo stas sniman s leđa, iz daljine i kroz prozor Bijele kuće, te na samom kraju filma gdje imamo aferu Watergate. Ipak, neozbiljno bi bilo tvrditi da su Novine prednastavak, čak i nezvanični, što je teza koja se progurava kroz američku filmsku kritiku, premda će se Spielberg referirati na Pakulin klasik nekoliko puta snimajući užurbani desk, uredničke kolegije, ogromne tiskarske prese, cigarete, kave, pisaće mašine i ostatak novinarske nostalgije iz ranih 70-ih (uključujući i užurbane dostavljače u ranim jutarnjim satima, telefonske govornice i sitniš koji ispada iz ruku pred važan poziv, novine relativno velikog formata čiji listovi lete na vjetru i slično). Sami pentagonski dokumenti (zapravo studija povijesti američko-vijetnamskih odnosa i svih duboko krivih poteza svih poslijeratnih američkih administracija koja implicira da rat nikada i nije bilo moguće dobiti, a da bi pat-pozicija tek zadržala SSSR-ove komunističke satelite i Kinu na istim pozicijama) s kojima nakon vijetnamske epizode budućeg zviždača, a tada istražitelja za Ministarstvo obrane, Daniela Ellsberga (Matthew Rhys) Spielberg otvara film, opet se mogu promatrati u svojevrsnoj opoziciji s današnjim aferama: diplomatskim tračevima i špijunskim podvalama selektivno objavljivanim na Wikileaks, Snowdenom i maglom oko njega, a naročito s minimumom pažnje koju je dobila jedna prava i suvisla suvremena afera, The Panama Papers. U doba instantnih, a neprovjerenih informacija, kratkog opsega pozornosti i “info-tainmenta”, Spielberg nas želi podsjetiti kako je to bilo nekad kada su novine nešto značile. Jedan od preostalih hollywoodskih veterana i jedan od rijetkih još uvijek hollywoodskih “prvoligaša” zna kako s takvim materijalom raditi: kamera Janusza Kaminskog se ozbiljnije i kontroliranije kreće kroz sve tri dimenzije, nije zakucana u rakursu oduševljenog djeteta kao u recentnim Spielbergovim “ozbiljnim” radovima, dok muzika Johna Williamsa pleše na rubu patetike akcentirajući za to predviđena mjesta, ali ga ne prelazi. Također, izbor glumaca za glavne uloge (sveamerički heroj Tom Hanks kao Bradlee i feministička i glumačka ikona Meryl Streep u ulozi Kay Graham), kao i za sporedne (Bob Odenkirk kao naoko neugledni Ben Bagdakian koji je jedini u redakciji na tragu nečega, Sarah Poulson kao gospođa Bradlee, Alison Brie kao Lally Graham, Tracy Letts kao advokat i savjetnik, Bruce Greenwood kao jedna od najintrigantnijih ličnosti globalne povijesti Robert McNamara, te brojni karakterni glumci poput Jesseja Plemonsa, Davida Crossa, Pata Healyja i drugih) apsolutno je impozantan, kao i izbor debitantice Liz Hannah i Josha Singera koji iza sebe već ima scenarij za jedan suvremeni klasik na temu istraživačkog novinarstva, Spotlight.

 Spielberg ima ambiciju da Novine budu više od klasične doku-dramske kronike afere i njezina objavljivanja, političkih pritisaka i sudskih sporova, pa zato uvodi nove momente i riskira gužvu ideja. U tom smislu, razbijanje očekivanih kanona i žanrovskih matrica nije novina u njegovom opusu, već ju je s uspjehom isprobao u Lincolnu gdje je predsjednik postao sporedan lik u političkoj igri skupljanja glasova za Trinaesti amandman. Ovdje, pak, imamo gotovo trilerski pritisak izlaska na burzu te opasnost da afere i kršenje sudskih zabrana otjeraju potencijalne investitore, što se kasnije razvija u borbu moći u upravnom odboru u kojem Kay, iako, nominalno izvršna predsjednica, biva gurana u stranu i ignorirana od strane ostatka članova, redom muškaraca. To će se na kraju pretvoriti u studiju pozicije žene u muškom svijetu, gdje se ona teško snalazi, dok drugi misle da tu čak ni ne pripada, da je njeno da priređuje zabave i bankete, a ne da donosi izvršne odluke na svoju ruku. Takav tip pritiska, ma koliko okvir djelovao didaktično, nije lako odigrati, i u tom smislu je Meryl Streep ne samo pravi izbor nego i noseći stup filma, posebno ako znamo što je “na kocki” za Kay (prijateljstvo s McNamarom i veze sa prethodnim demokratskim administracijama) i koliko će takav potez promjeniti odnos između tiska i politike, baš kao što je Hanksova sasvim nova i svježa interpretacija uloge koju vezujemo za Jasona Robardsa iz Svih predsjednikovih ljudi drugi čvrsti oslonac filma. Konačni dojam je da je Steven Spielberg sa Novinama ipak pokušao ispričati nekoliko odvojenih priča i nije polučio jednaki uspjeh sa svima njima, ali interesantni i inteligentni dijalozi, furiozni tempo, vrhunska gluma i raskošno posuti začin nostalgije to vješto maskiraju.

Burn Country

2016.

režija: Ian Olds

scenario: Ian Olds, Paul Felten

uloge: Dominic Rains, Melissa Leo, James Franco, Rachel Brosnahan, Thomas Jay Ryan, James Oliver Wheatley

Ponekad baš intenzivno navijam za neki film i iz sveg srca želim da bude dobar ili makar da mi se svidi. Uglavnom jer ga smatram potencijalno važnim. U tom smislu, priča o novinaru izbeglom iz Afganistana koji u naizgled mirnom, ruralnom kalifornijskom gradiću otkrije monstruozne kriminalne radnje ispod površine obećava mnogo toga. Uostalom, spoj socijalne drame i “backwoods noira” nije čudna kombinacija, za početak eto ga Winter’s Bone, jedan od najboljih filmova trenutne dekade. Sa žaljenjem moram prijaviti da me je Burn Country, igrani prvenac autora zapaženih dokumentaraca Iana Oldsa, razočarao.

Prvo i osnovno, Olds u svom igranom prvencu ne uspeva ni da uhvati neki konzistentan ton. Na početku imamo socijalnu dramu na tragu zapažanja da nekome ko dolazi iz društva opsednutog čašću kao što je protagonista Osman (Rains) ljigavština ispod površine pristojnosti može biti jednako traumatična kao što je njegovom američkom prijatelju, novinaru (Wheatley) za kojeg je radio kao “fixer”, odnosno “katica za sve”, to ratom pocepani Afganistan gde se konstantno nalazi između čekića i nakovnja, odnosno vazdušnih udara i talibanskih napada. Međutim, ta se socijalna drama trapavo i skoro uvredljivo meša sa komedijom apsurda u kojoj se došljak divi oslobođenosti loše, pseudo-avangardne pozorišne predstave i na prečac se sprijateljuje sa likom kojem na čelu ne piše samo “budala”, nego i “nevolja” (Franco). Kao dodatak tome imamo i “cocktease” ljubavnu priču sa “umetnicom” (Brosnahan) i egzistencijalnu dramu oličenu u dugim kadrovima blejanja u prazno, odnosno u more i nebo u sivo-zimskim tonovima. Stvar se ne popravlja ni kad sve skrene u smeru trilera i misterije koji opet izgledaju kao da su drpljeni direktno iz žvrljotina Cormaca McCarthyja koje je pisac odbacio.

Problem sa tim je apsolutna nemogućnost da se uspostavi i ispostavi, a kamo li obradi, neka važna tema. Važnih tema ima i Olds ih podigrava, ali nikad se ne dižu na nivo iznad bazične ideje. A u toj bujici ideja, ne mogu se oteti dojmu da bi film bolje izgledao kada bi ih polako i dosledno razvijao, verovatno u formi jednosezonske televizijske serije jer milje naprosto ima taj šmek. Ovako, sa svojih 100 i kusur minuta trajanja, Burn Country izgleda kao nevešto sklepan film iz nekog obimnijeg materijala.

Razlog tome može biti Oldsovo dokumentarističko poreklo i za tu branšu tipičan način rada da se uvek snimi više materijala nego što ga se može upotrebiti, ali to nije jedini razlog. Znajući Oldsov “background” u svojstvu montažera na igranim filmovima, te za koga je i na čemu radio (bili su to oni ludački pokušaji Jamesa Franca da ponudi novo čitanje američkih literarnih klasika), za posumnjati je da mu se jedan od glumaca (koji je, uzgrad budi rečeno, potpuno fulao svoj lik i zapravo više nosio periku i pokušavao da isfura ekscentričnost) umešao i u priču i u režiju. Burn Country se stoga može posmatrati kao još jedan neuspeli film iz opusa hiperaktivnog, ali limitirano talentiranog Jamesa Franca.

Opet, nije sve za baciti, niti bi Olds morao da po svaku cenu batali igrane filmove. Melissa Leo je, recimo, očekivano sjajna u svom tipičnom spoju čvrstine i mekane čovečnosti kao Osmanova stanodavka, majka njegovog najboljeg prijatelja i najiskusnija policajka u kraju. Takođe, vizuelni identitet koji deluje kao spoj dokumentarca sa lica mesta, američkog nezavisnog igranog filma i evropskog arthouse filma na socijalnu temu je potpuno uspeo sa svojim prirodnim bojama, kamerom iz ruke i čestim snimanjem preko ramena likova. Pa ni teme koje Olds kroz Burn Country nisu trivijalne, samo su inflatorne i nerazvijene. Da je bilo sreće, ovo bi bio bolji film.

Special Correspondents

2016.

scenario i režija: Ricky Gervais

uloge: Ricky Gervais, Eric Bana, Vera Farmiga, Kelly Macdonald, Kevin Pollack, America Ferrera, Raul Castillo

Reći da Ricky Gervais nema talenta bilo bi krivo. Ali ako pogledamo samo njegovu filmsku autorsku karijeru, teško da ćemo naći nešto kao “saving grace”. Stvar je jasna, format mu ne leži, on je čovek televizije i kraćih formi, a takav humor se ne transferira na film. Naprosto, deluje veštački i drveno, a ako su štosevi standardni (a jesu, televizijska komedija je stvar rutine skoro kao stand-up), to čak može biti i ubibože dosadno.

Da se Gervais nije petljao u ono što mu ne ide, neko pozvaniji bi mogao reći koju o lenjim medijima koji nikad ne proveravaju ni izvore ni svoje novinare, spoljnoj politici koja sve to puši i humanitarnom biznisu kao pratećoj formi ratnog. Jer tu ima mesta za satiru, otvoreno ismevanje, prezir, pa čak ni umetnički pamfletizam ne bi bio potpuno neukusan, što Gervais ne uspeva da postigne. Bilo da ne zna ili jednostavno neće iz straha.

Film, međutim, počinje sa solidnim standardnim fazonom kada Frank (Bana), novinar koji bi želeo da bude “hotshot”, ali je dostigao tek nivo lokalne radio-stanice, koristi policijsku značku sa plišane igračke kako bi se umuljao na mesto zločina. Detaljnost njegove akcije je fantastična, od kupovine igračke u hodu, njenog uvaljivanja u dečija kolica dok detetova majka ništa ne sumnja do pojavljivanja pred policijskom trakom. Sekvenca je kinetička i zbog toga dovoljno zanimljiva. Ono što se dešava kasnije je već klasika, ali makar uspeva da nam predstavi prvo njegov lik, pa onda i druge: Gervaisa u ulozi mlitavog tonca Iana (autori neće često izabrati tunjavca za svoju personu, ali Gervais tu računa na komičarske poene) i mlađu, “mousy” koleginicu koju igra Kelly Macdonald.

Do sledećeg, drugog i poslednjeg uspelog štosa ćemo se načekati do duboko u drugoj polovini filma. Taj štos je potpuno “offbeat”, nevezan za ton filma i traje svega par sekundi, kada Ian čuvši lupanje po klaviru pred seoskom krčmom u Južnoj Americi sarkastično izjavi da mu je samo jazz falio. Lupanje je, naravno, nastalo usled nečeg drugog. U međuvremenu, ređaju se loši vicevi i klišei. Kevin Pollack kao nadrkani urednik, America Ferrera i Raul Castillo kao slatki, ali tupavi vlasnici restorana, Vera Varmiga kao Ianova žena Eleanor, beskrupulozni anti-ratni profiter.

Zaplet je isto ispričana priča: Frank i Ian dobiju zadatak u Ekvadoru u kojem se sprema revolucija, ali ne uspeju da otputuju jer Ian nešto zajebe, pa se uštekaju u potkrovlju restorana i šalju lažne izveštaje odatle. Kada se situacija zahukta, a veliki mediji i administracija progutaju njihove izmišljotine i nastave da na tome grade narativ, oni smisle lažnu otmicu. Međutim, jedini put povratka je da se zaista nekako dovuku do Ekvadora, pa tamo zaglavljuju kao žrtve prave...

Iz zapleta i tretmana se bez problema daju prepoznati uticaji i inspiracije, odrađeni ranije i bolje u drugim filmovima prema kojima Special Correspondents deluje naprosto bezubo. Kritika lokalnih, “bottom feeders” medija je bila elokventnija u Nightcrawleru, ovde je odsečena u startu besmislicom da lokalni radio ima ikakvu želju pokriti spoljnopolitički događaj s lica mesta (takve stvari se jednostavno ne rade). Inžinjering rata i humanitarne kampanje je kao preuzet iz Levinsonove satire Wag the Dog. A dinamika između dvojice glavnih likova je tipična za buddy-buddy komedije iz 80-ih godina, toliko da se zapitamo kada će na scenu stupiti i neizbežna akcija sa ili, u ovom slučaju, bez ironije (lošija varijanta), uz muljavi ljubavni pod-zaplet ili dva. Čak je i izbor relativno stabilne južnoameričke države anahron do daske, kao i kriva percepcija uticaja štampe u eri interneta.

Da, Special Correspondents je glupost koja čak nije ni naročito zabavna, ali nije sve tako užasno. Eric Bana prolazi kao frajer, nekakav mlađi George Clooney (takva mu je uloga, simpatični seronja), a Ricky Gervais ga solidno prati kao karikaturalni šonja, premda je insistiranje na nekim stvarima poput njegove “geekovštine” preterano. Pollack je solidan u svojoj ulozi, a i Kelly Macdonald pokazuje potencijal za više nego što lik nudi. Vera Farmiga se zabavlja na račun svih ostalih, njoj kučkaste uloge solidno leže, a ovde može zahvatiti šire nego u Up in the Air, što i čini. Mada, svaka pojedinost nije za utehu kada se ne sklapa u zadovoljavajuću celinu. Solidna glumačka imena i malo improvizacije nisu dovoljni da premoste loš scenario i dosadnu režiju. Pitam se jesu li majstori iz Netflixa to kapirali pre nego što su ovo sranjce pustili u distribuciju.

Whiskey Tango Foxtrot

2016.

režija: Glenn Ficarra, John Requa

scenario: Robert Carlock (prema knjizi Kim Barker)

uloge: Tina Fey, Margot Robbie, Martin Freeman, Christopher Abbott, Alfred Molina, Billy Bob Thornton, Nicholas Braun, Josh Charles

Život na putu i festivalski život ima svojih čari. Možda je u pitanju mehur, paralelni svet, ali u njemu se sasvim ugodno osećam. Postajem aktivniji, pametniji, sposobniji, hrabriji, menjam navike, više stižem i postižem. Umesto operativnih pitanja svakodnevice, na scenu stupaju žurke, zabava i inspirativni razgovori o filmu, umetnosti, aktuelnim socijalnim ili večitim filozofskim temama. Možda je moja komparativna prednost u odnosu na neke kolege što se u takve avanture upuštam u proseku po nekoliko dana u mesecu, dok neki od njih skaču s festivala na festival kroz veći deo godine. Možda njihov privatni život zbog tog tramakanja pati. Možda im tako naprosto odgovara. Uostalom, filmski festivali su jedan prijatan mehur.

Ima i mnogo sjebanijih i opasnijih načina da se provede život, isto tako u mehuru. Biti ovisnik o filmovima je mnogo ugodnije nego recimo biti ovisnik o ratu i tragediji. Tu čak ne govorim ni o profesionalnim vojnicima, pa čak ni o vojnim, političkim i humanitarnim administrativcima, njima to po defaultu spada u opis posla. Više mislim na lekare, novinare, reportere i fotografe koji su verovatno imali potpuno drugačije ideje o svom poslu, ali su se navukli jednom kada su osetili adrenalin. Možda se oni privatno zavaravaju tako što misle da spasavaju svet ili makar grade karijere, ali barem su delimično tu zato što “uživaju u vožnji”.

Whiskey Tango Foxtrot je film rediteljskog dvojca Glenn Ficarra – John Requa (I Love You, Phillip Morris; Crazy, Stupid, Love; Focus) po scenariju Roberta Carlocka (Saturday Night Live, 30 Rock) i sa njegovom standardnom saradnicom, komičarkom Tinom Fey u glavnoj ulozi i u ulozi producenta. U pitanju je ekranizacija memoarske knjige Kim Barker o njenim reporterskim danima u Afganistanu i Pakistanu sačinjene uglavnom od anegdota na tragu Altmanovog M.A.S.H.-a. Priča se da je Tina Fey dobila ideju za film posle prikaza knjige u New York Timesu u kojoj je kritičar nazvao lik naratorke, novinarke bez iskustva na opasnim zadacima, likom koji bi na televiziji igrala Tina Fey. Što će reći, glumica/producentkinja je imala dobar razlog za ekranizaciju i za svoju ulogu u filmu.

Ako ste zbog toga pomislili da ćete imati prilike da gledate vernu adaptaciju romana, prevarili ste se. Ne samo da je protagonistkinja preimenovana u Kim Baker i da je njen medij od novina postao televizija (legitimno, žena pred kamerom u ratnoj zoni je interesantniji prizor od žene u hotelskoj sobi za kompjuterom), nego je i ceo pakistanski deo priče (integralan ne samo za knjigu, nego i za taj rad uopšte) ispušten. Tako je i naslov The Taliban Shuffle (termin koji označava šaltanje po različitim frontovima u potrazi za pričom) promenjen u akronim WTF izgovoren u vojničkom slengu. Uz to, likovi su uglavnom kompozitni, a narativ je izmenjen brojnim filmskim pomagalima. Ali na kraju je filmska adaptacija u duhu knjige, a anegdotarna struktura, humor i opservacije su u velikoj meri očuvani.

Naša protagonistkinja je na početku zadužena za pisanje televizijskih vesti “koje čitaju lepi ljudi pred kamerama” i njen život je dosadan i besmislen. Klasika, neudata je i bez dece, ali ima nekog verenika koji će verovatno izleteti iz priče. Zato i prihvata premeštaj u ratnu zonu i poziciju reportera pred kamerama iako o ratnom novinarstvu ne zna ništa. To će je dovesti u brojne opasne, ali i smešne situacije sa vojskom (oličenom u “folksy” generalu kojeg igra Billy Bob Thornton), lokalnim političarima i dužnosnicima (Alfred Molina kao slatkorečivi, ljigavi tužilac) i kolegama novinarima i reporterima (između ostalih Margot Robbie kao iskusnija, prekaljena koleginica i Martin Freeman kao arogantni fotograf koji će joj postati simpatija), kao i sa lokalnim stanovništvom čiju kulturu u početku ne razume, ali vrlo brzo počinje da shvata osnovne modele ponašanja. Za to je od posebne važnosti njen vodič i prevodilac (Abbott). Štos je samo u tome što je sa intervencijom u Iraku i posledičnim raspadom zemlje Afganistan ispao iz fokusa javnosti, pa Kim mora da ide dalje i dalje u potrazi za pričom koja će zapravo biti objavljena i koja će joj osigurati povratak u Ameriku na bolju poziciju od one sa koje je otišla.

Osvežavajuće je to što se Whiskey Tango Foxtrot zapravo vrlo malo bavi ratom, bilo konkretnim u Afganistanu, bilo ratom kao takvim, a akcenat stavlja na lični i karijerni razvoj, poziciju ratnog reportera i paralelni svet – mehur u kojem medijsko osoblje živi u tom ratu. Tu su žurke, alkohol, priče o seksu i poslu, prijateljstva, mentorstva i lične izdaje. U spoljnom svetu se odvija mešavina tragedije i apsurda, naša protagonistkinja to vidi i oseća, možda manje od nekih svojih kolega, a opet više od drugih, ali po tom pitanju ne može mnogo toga da uradi. Pa ipak, to će nedvojbeno uticati na nju.

Štos sa anegdotarnom strukturom je to da je ona sasvim pogodna, čak i poželjna za knjigu takve tematike, više ili manje povezane vinjete i minijature je gušt čitati, ali za transfer toga na film treba biti veliki majstor ili makar imati inspiraciju ili osetiti vreme kao Altman sa majkom svih ratnih vojničkih komedija. Carlock, Ficarra i Requa nisu tog nivoa i u najboljem slučaju mogu napraviti nelošu kopiju Altmanovog modela i prizvati ga u sećanje. Oni svejedno nisu paceri nego filmski profesionalci kaljeni na komedijama i više nego sposobni da nam prodaju po nekoliko brzih i otrovnih fazona koji izazivaju glasan smeh i popravljau utisak, pa čak ni okvir ličnog i profesionalnog napretka nije loša ideja, ima tu nekoliko finih dramskih momenata. Problem je, međutim, sa štakama poput karikaturalno korumpiranog političara, verolomnih kolega i urednika i dosta mlitavo izvedene ljubavne priče koja služi kao uvod za prigodni rasplet filma.

Ne treba se čuditi brzim štosevima i humoru lakih poena. Scenarista dolazi iz miljea televizijske komedije gde je to osnova svega. Loša strana toga su tek skicirani likovi koji glumce dovode u nezgodnu situaciju da se sami snalaze i improvizuju njihovu ličnost. Na televiziji to nije toliki problem, u serijama se likovi detaljnije profiliraju gotovo sami od sebe , za to ima vremena. Na filmu – kako se ko snađe. Ovde su se uglavnom snašli: Billy Bob Thornton je pouzdan glumac i lik vojnika na apsurdnoj misiji mu leži, Alfred Molina je sposoban da dozira komiku, rediteljski dvojac je već sa Focusom dokazao da zna da izvuče ono najbolje iz Margot Robbie, Martin Freeman se snalazi u ulozi šarmantne barabe, a Christopher Abbott je glumac neverovatnog dramskog potencijala.

Tina Fey je više nego logičan izbor za glavnu ulogu ne samo zbog poređenja u književnoj kritici i zbog toga što se poznaje sa scenaristom. Prvo, njenu TV personu (lagano nesigurnu, lagano ćaknutu sredovečnu ženu koja često nema sreće u životu) možemo zamisliti u takvoj situaciji. Drugo, ne treba joj puno prostora da se upusti u improvizaciju i svojim angažmanom produbi lik. Neki će joj zameriti manirizam u glumi koji joj je ostao od televizije, ali to je površno. Mišljenja sam da je u filmskoj glumi zasnovanoj na kameleonskim transformacijama prisustvo glumaca i glumica koje možemo prepoznati po stilu glume čak i lekovito.

Postavlja se pitanje je li etično snimati komediju o ratu koji je za sobom ostavio propale države i koji se kao trakavica nastavlja. Za mene je to pitanje deplasirano i opet ću se pozvati na Altmana: on je svoj film smestio u Koreju, ali se jasno referira na Vijetnam koji je u to doba buktao. Meni je mnogo zanimljivije drugo pitanje: ima li smisla raditi komediju o stranim profesionalcima ne-vojničke struke u ratu koji žive u svom mehuru i paralelnom svetu? Prvo, bilo ih je onoliko. Drugo, domaće stanovništvo oko kojeg se i preko čijih leđa se taj rat vodi je po pravilu prikazano jedino kao deo scenografije i pozadinski šum. Whiskey Tango Foxtrot nije loš film, daleko od toga, iako je neujednačen, generalno je pristojnog kvaliteta sa skokovima prema dobrom, ali na tom planu ne donosi ništa naročito novo, pa je teško naći neke više moralne razloge za njegovo postojanje.

Manhattan Night

2016.

scenario i režija: Brian DeCubellis (prema romanu Manhattan Nocturne Colina Harrisona)

uloge: Adrien Brody, Yvonne Strahovski, Jennifer Beals, Campbell Scott, Steven Berkoff, Linda Lavine

Roman Manhattan Nocturne Colina Harrisona izašao je 1996. godine. Iste godine izašao je i Lummetov procesni triler Night Falls on Manhattan. Čudna podudarnost, lokacija i doba dana, ništa više od toga. Reditelj video-spotova Brian DeCubellis je navodno još 1999. godine krenuo u slaganje finansijske konstrukcije da otkupi prava i snimi svoj celovečernji filmski prvenac. Potrajalo je i konačni rezultat potpomognut producentskim integritetom glumaca je pred nama. “Lionsgate presents” lepo zvuči, ali šta se iza toga skriva?

Nomen est omen. Manhattan Night je noir. Sa sve muzikom na saksofonu i “hard boiled” naracijom glavnog lika koji se, naravno, i sam čudi kako se baš toliko upetljao. On (Brody) je tipičan slučajni heroj, piskaralo u crnoj hronici jednog tabloida kojem se jednom posrećilo da pronađe telo pre policije, što je iskoristio da od reportera postane kolumnista. Od tada praktično živi od stare slave, zapravo ne istražuje, nego otaljava tekstove o newyorškom podzemlju. Naravno, oženjen je vernom suprugom (Jennifer Beals, onom ženskom iz Flashdancea, sada skoro neprepoznatljivom i neiskorištenom) i ima dvoje slatke dečice i svi oni žive u kući ušuškanoj između newyorških nebodera.

Takođe, imamo i tipičnu noirovsku “femme fatale” koja će ga (namerno ili ne) uvući u pičvajz. Ona je, logično, elegantna plavuša i igra je Yvonne Strahovski, jedna od onih Dexterovih plavuša na koje je serijski ubica visokih moralnih načela tako padao. Uz to, potreban nam je i negativac, pa neka on bude bezosećajni medijski tajkun (Berkoff) koji je upravo kupio novine u kojima naš junak radi i koji govori kao da je život melodrama ili kao da je u stanju da ga učini takvim. Naravno, ne ide ni bez mrtvaca koji se pojavljuje samo kroz flashback momente. On je ekscentrični i teško podnošljivi reditelj (Scott), pokojni muž naše fatalke u nevolji.

Galerija likova je spremna, misterija je zakuvana, tragovi pobacani okolo i prilagođeni duhu vremena (SD kartice umesto starih fotografija), a scenario dovoljno prati događaje iz romana koji je, pak, dovoljno dobro napisan da nas može zabaviti i držati nas u mraku taman koliko treba. Naravno, gutači misterija će sve obrate predvideti na vreme, ali nije faktor iznenađenja baš sve na šta se roman i film mogu osloniti.

Film u velikoj meri iznad vode drže glumci, pre svega Brody koji deluje kao dovoljno čudan tip da bi bio novinar-lešinar, Yvonne Strahovski je dovoljno zavodljiva bez preterane vulgarnosti, pa postaje i ostaje žena sa tajnom, a Berkoff i Scott su dovoljno raspoloženi da svoje od kartona izrezane likove učina koloritnima, iako ne preterano uverljivima. Takođe, DeCubellis pokazuje osećaj za vizuelno, pa uspeva da rekreira atmosferu noirovski opasnog Manhattana bez upotrebe poznatih lokacija, a svom direktoru fotografije Davidu Tumbletyju ostavlja mogućnost da se igra sa raznim formatima slike, od snimaka sigurnosnih kamera, preko home video estetike do snimaka navodno snimljenih minijaturnim špijunskim kamerama sakrivenim u olovke, što je sve plod zapleta sa pomenutim karticama koje su, naravno, zaostavština ludog i briljantnog reditelja koji je pokušao da kamerom uhvati istinu, ma šta to značilo.

Međutim, čak i na prvi pogled nam je jasno da je sve kliše. Od voice-over monologa, preko likova i njihovih znakovitih imena, a naročito prezimena, njihovih motivacija (jeftine psihologije na kile), tragova, obrata, atmosfere koja deluje veštački, modernizacije konteksta koja je nepotrebna i na silu ubačena (naš novinar se žali na internet, Youtube i Twitter, bez neke velike potrebe), pa do seksualnih napetosti koje vode samo do ucena i voajerizma u čemu DeCubellis nevešto imitira De Palmu. Nije kliše sam po sebi loša stvar, ne bi bio kliše da ne radi, ali DeCubellis te klišee ne ispituje i ne propituje, ne kombinuje stare sa novim na neki inventivan način, čak ne ostavlja ni neki svoj komentar. On se njima služi za “paint by numbers” ekranizaciju.

I to jednostavno nije “classy” i “stylish”, što nikako nije preporuka za noir. Ne možeš napraviti “hard boiled” film bez rizika. Opet, Manhattan Night nije ni izrazito smeće od filma, gledljiv je i elementarno zabavan, čak može da vas povuče da odgledate do kraja, ali to jednostavno nije to.

Truth

2015.

scenario i režija: James Vanderbilt (prema knjizi Mary Mopes)

uloge: Cate Blanchett, Robert Redford, Topher Grace, Dennis Quaid, Elizabeth Moss, Bruce Greenwood, Stacy Keach, John Benjamin Hickey

Godina je 2004. i Americi predstoje predsednički izbori. Predsednik u kabinetu je svoj prvi mandat osvojio tesnom i sumnjivom većinom, a sranje koja ga je zadesilo (napad na WTC i Pentagon) je zajedno sa svojom klikom iskoristio kako bi pokrenuo barem jedan nepotrebni haotični rat (onaj u Iraku, intervencija u Afganistanu je sasvim legitimna, premda je upitno kako je vođena) i reformirao unutarnje prilike, od sigurnosnih službi nadalje. Tokom leta razlika između njega i “izazivača” Johna Kerryja je tesna, ali još uvek u njegovu korist. Kampanja je oštra i predsednikova administracija po svom protivniku puca iz svog raspoloživog oružja, uključujući i glasine o tome kako je Kerry u velikoj meri lagao o svojim borbenim zaslugama u Vijetnamu.

Ispostavlja se da je to rizičan potez jer ni vojni put predsednika Busha nije bez mrlje. Ako ga je uopšte bilo, to jest. Ne zvuči nimalo laskavo za “trigger-happy” predsednika da je iskoristio veze svoje veoma bogate i uticajne familije kako bi izbegao da služi u Vijetnamu, pa je umesto toga prolazio obuku za vojnog pilota u teksaškoj Nacionalnoj Gardi (što je presedan, pošto Garda svoje vazduhoplovstvo uglavnom popunjava penzionisanim vojnim pilotima). Još manje dobro zvuči činjenica da se vrli budući predesednik na toj obuci praktično nije ni pojavio, a da su izveštaji popunjavani i falsifikovani uz pritiske sa najvišeg mesta.

Emisija 60 Minutes na televizijskoj mreži CBS smatra se zlatnim standardom televizijskog istraživačkog novinarstva. Njen tim voditelja, producenata i istraživača je otkrio i plasirao priču o Bushovom (ne)služenju vojnog roka. Truth je film o tom timu, njihovom radu na slučaju i njihovim posledičnim sudbinama.

Prva trećina filma se može podvesti pod klasične filmove o istraživačkom novinarstvu. Producentkinja Mary Mopes (Blanchett) okuplja svoj tim, koji pored iskusnog voditelja Dana Rathera (Redford) sačinjavaju i konsultant i bivši aktivni oficir Roger Charles (Quaid), nadobudni istraživač Mike Smith (Grace) i Lucy Scott (Moss). Nakon dojave o poslovnim vezama familija Bush i Bin Laden, gde nema ničeg ne znam kako vrućeg, Mary i ekipa dolaze do Bushovog vojnog dosijea i vode istragu u tom pravcu. Mary uspeva da od bivšeg oficira Billa Burketta (Keach) dobije skrivene podatke i izveštaje koji potvrđuju teoriju o tome da je Bush eskivirao i onako smanjenu vojnu obavezu, a tim juri druge izvore, potvrde i goste dok im krajnji rok (smatra se da bi posle početka septembra takva emisija nužno imala dnevno-političke konotacije, ako je već kampanja u toku) visi nad glavama.

Ok, oni su ga raskrinkali, još u prvih 45 minuta filma, ali znamo da to nije to. Mislim, ipak je Bush dobio te izbore. Tu film okreće na drugu stranu, a naši novinari-istraživači umesto lovaca postaju lovina, odnosno meta difamacijske kampanje. Teza desničarskih medija i blogera (vrli novi svet u kojem se svako mišljenje smatra jednako legitimnim) je ta da su Mopesova i Rather imali političku agendu i da su u procesu zaboravili da provere autentičnost dokumenata ili namerno podvalili falsifikate.

 U tom trenutku priča skreće sa Busha i njegovog vojnog angažmana prema potpisima, slovima i fontovima, pisaćim mašinama i kompjuterima, dakle detaljima. Ne raspravlja se o izvornoj temi, nego o propratnim detaljima. Suština je u tome da novinari zaista nisu potvrdili autentičnost izvan svake sumnje, a njihovi papiri za koje svedoci tvrde da su relevantni su fotokopije, a ne originali, a oni koji tvrde da je sve falsifikat to takođe nisu dokazali, pa smo tu u sivoj zoni. Još je zanimljivije kako se medijska kuća CBS, oličena u jednom od urednika, Andrewu Heywardu (Greenwood) ponela prema svojim novinarima koje je ostavila na vetrometini kritika i na kraju otpustila, iza čega se možda krije splet korporativnih i političkih uticaja.

James Vanderbilt kao autor i Truth kao film jasno stoje na strani novinara, mada tu nije reč o nekakvoj glorifikaciji bilo njih kao ličnosti, bilo novinarstva kao profesije. Oni jesu prikazani kao žrtve, ali i kao u solidnoj meri odgovorni za svoje sudbine. Uostalom, i izbor Roberta Redforda i Cate Blanchett za glavne uloge je indikativan i govori u tom pravcu, kao i izbor izvorne knjige Mary Mopes. Vanderbilt ipak uspeva da održi nekakvu distancu, iako ne postiže objektivnost, što mu nije ni cilj. On, međutim, uspeva da pozicionira teme političkih pritisaka na novinarstvo i sukoba novih medija sa tradicionalnim i da kroz sve to provuče interese kapitala, kao i da kontrolom tempa napravi jedan sasvim pratljiv film.

Treba napomenuti da je Vanderbilt debitant u funkciji reditelja, ali je zato prekaljeni scenarista koji iza sebe ima i gomilu slabih filmova, rad na franšizi The Amazing Spider-Man, ali i scenario za Fincherov Zodiac. Njegova režija se može nazvati školskom i sigurnom, od izbora glumaca do rada sa njima. Cate Blanchett je sjajna kao obično, iako se u njenoj interpretaciji Mary Mopes mogu naći odjeci uloge Jasmine French: u pitanju je pametna i sposobna žena koja se suočava sa izazovom u životu koji je dovodi na rub rastrojstva. Robert Redford možda ne liči na Dana Rathera, ali je kao stvoren za ovakve uloge, ne samo zbog ranijih uloga tog tipa, koliko zbog prijemčivosti, ljudskosti i pristojnosti kojom kao glumac odiše.

 Problemi filma i scenarija su na drugim mestima. U suštini, osim ovo dvoje likova, drugi nisu ni razvijeni dalje od osnova. Čak su i njihove motivacije jednostavne i relativno grubo ocrtane, a Vanderbilt se na njih vraća i vraća. Zapravo, jedino Mary ima ikakav privatni život sa mužem (Hickey) i problematičan odnos sa ocem kao motivaciju za profesiju postavljanja pitanja. Tako je Elizabeth Moss potrošena na lik bez svojstava, sveden na funkciju operativca, Topher Grace ima jednu scenu sa velikom govorancijom, a jedino Dennis Quaid od istraživačkog tima uspeva da se nametne zahvaljujući svom glumačkom iskustvu i snađe se sa oskudnim materijalom. Stacy Keach uspeva da odigra epizodu na svom nivou, a Bruce Greenwood solidno prolazi kao negativac, nepoverljivi šef koji istraživače tretira u najboljem slučaju sa učtivom distancom (kada je sve kako treba), a spreman je da ih žrtvuje u deliću sekunde na prvi znak problema.

Istina je da bi film profitirao od profiliranijih likova, ali je daleko od lošeg kako god. Njegov glavni problem je, ipak, vezan za odabir vremenskog trenutka. Tu ne govorim o 2016. kao izbornoj godini, a 2015. kao uvodu u politički cirkus koji trenutno posmatramo. Štos je u tome da smo u poslednje vreme imali priličnu količinu doku-drama i filmova prema istinitim događajima koji su se bavili istraživačkim novinarstvom i prljavim političkim igrama. Nije čak novina ni da novinari ne uspeju u svojoj misiji (Kill The Messenger kao primer). Truth će mnogi porediti sa Spotlightom i to mu neće ići na ruku.

Spotlight

kritika originalno objavljena na: monitor.hr

2015.

režija: Tom McCarthy

scenario: Tom McCarthy, Josh Singer

uloge: Michael Keaton, Mark Ruffalo, Rachel McAdams, Liev Schreiber, John Slattery, Brian d'Arcy James, Stanley Tucci, Jamey Sheridan, Billy Crudup, Richard O'Rourke

Divim se istraživačkim novinarima, ozbiljno i do kraja. To su ljudi koji rizikuju svoju karijeru, fizičko i mentalno zdravlje da bi napravili bolji svet, otkrili i ispravili nepravde i u svom poslu su često sami i neshvaćeni. Njihovi protivnici su brojniji, moćniji i međusobno povezani i često nastupaju sa pozicije autoriteta. Na svom putu će čak retko naći razumevanje i onih za čije se interese zalažu, jer je oportunizam ugrađen u ljudsku vrstu, pa je lakše dogovoriti se s gazdama nego im se suprotstaviti.

Takođe mislim da ovi hrabri ljudi zaslužuju dostojanstven filmski tretman, a u te svrhe najbolja opcija je doku-drama, što više oslonjena na faktografiju – to bolje. Istina je da ona često neće gledaocu pružiti njegovu tačku očekivanu i priželjkivanu tačku gledišta u vidu idealiziranog lika s kojim je moguća identifikacija, te da će u sebi imati previše likova, poveznica i podataka za zapamtiti, pa gledanje takvog filma može predstavljati intelektualni napor koji neće svima biti jednako privlačan. Afere, zavere i muljaže su jednostavno takve i red je prokužiti njihovu anatomiju. Da su očigledne, istraživanje bi bilo obesmišljeno.

Spotlight je doku-drama takve vrste u najboljem maniru klasika All The President's Men (1976) Alana J. Pakule. Naslov filma je zapravo naslov istraživačke rubrike u uglednim dnevnim novinama Boston Globe, a predmet istraživanja su pedofilski skandali u okviru katoličke crkve koji su potresali bostonsku nadbiskupiju. Skandali su se vukli godinama, crkva je pojedinačne slučajeve “pospremala pod tepih” uz minimalne finansijske kompenzacije, a sporne sveštenike bi jednostavno selila od župe do župe. Slučajeva je bilo mnogo, a situacija je posebno osetljiva ako se uzme u obzir da su se pojedinačni slučajevi po pravilu događali u siromašnim, radničkim četvrtima gde je crkva često najveći, ako ne i jedini moralni autoritet.

Postavlja se pitanje kako se to moglo dešavati toliko dugo, a da niko ništa nije primetio. To naprosto nije istina, sveštenicima se uglavnom verovalo na reč u policiji i tužilaštvu, a u krajnjem primeru na scenu su stupali advokati sa nagodbama. Boston je ipak malo mesto, i uz to još i natpolovično katoličko, a crkva je bila i ostala jedan od temelja zajednice. Opet, ma kako cinično to zvučalo, po novinarskoj logici jedan pojedinačan slučaj ne odzvanja dovoljno da bi zaslužio naslovnu stranu i dalje praćenje, a skoro niko se s njima nije bavio sistemski, nije ih povezivao i nije otkrivao zataškavanje velikog opsega u čemu su učestvovale i civilne i crkvene vlasti.

Pre Spotlightovog tima koji predvodi Walter “Robby” Robinson (Keaton), a u kojem su pored njega još i novinari: mladi i napaljeni Mike Rezendes (Ruffalo), povučeni Matt Carroll (d'Arcy James) i osećajna Sacha Pfeiffer (McAdams), istragu je sam za sebe vodio tužilac Mitch Garabedian (Tucci), ali njegova pozicija je bila suviše “autsajderska”, ne-bostonska i ne-katolička. Tek sa novom upravom u Globeu, koju predstavlja došljak iz Miamija Marty Baron (Schreiber), “Židov, neoženjen i koji ne voli bejzbol”, kako ga duhovito opisuje njegov zamenik (Slattery). I njegova pozicija je takođe “autsajderska”, pa može istraživački tim u novinama poslati na autoritet kao što je crkva. Kada novinari sklope nevoljno savezništvo sa tužiocem, klupko se odmotava u mnogo pravaca, pa se čini da će se ta hrabra isplatiti.

To, naravno, podrazumeva ne samo rad na terenu i često sa nesaradljivim akterima i svedocima, koliko organizaciju dobijenih podataka u celinu, a ponekad i pravnu borbu za dostupnost podataka od javnog značaja. Spotlight tim ima običaj da istražuje mesecima i godinama pre nego što objavi rezultate. Treba znati i tempirati pravi trenutak, a u tom smislu i istraga i film dobijaju zanimljiv obrat u vidu jednog globalnog događaja. Naime, 11. septembra 2001. jedan od aviona koji su se zakucali u WTC je poleteo baš iz Bostona, što je resurse istrage preusmerilo na drugo mesto i na neodređeno vreme.

Ovakvi filmovi često zavise od fluidnosti, da mi kao gledaoci ne postanemo previše obremenjeni podacima i zbog toga izgubimo interes. U tom smislu je scenario Toma McCarthyja i televizijskog profesionalca Josha Singera (The West Wing, Lie to Me, Fringe) izuzetno solidan i fokusiran, pa film napeto pratimo. Tom McCarthy režira film lagano i neprimetno, pušta činjenice da govore same za sebe i perfektno usmerava glumce. McCarthy je autor koji je naznačio svoj potencijal sa prvim filmom The Station Agent (2003), ali ga do sada nije realizovao do kraja, iako je imao i zanimljivih filmova poput The Visitor (2007) i Win Win (2011). Sa Spotlight je bez sumnje pogodio u centar.

Još jedna od vrednosti filma je i savršeno iskorištena glumačka ekipa sastavljena od zvučnih imena. Mark Ruffalo ima veoma intenzivnu i zahtevnu ulogu mladog novinara i igra je odlično. Michael Keaton izgleda kao novi čovek nakon ponovnog pojavljivanja na sceni prošle godine sa Birdmanom, pažljivo bira uloge i pokazuje puno talenta i znanja. Ovde je čak i poslovično bezlična Rachel McAdams odlična. Dve odlične i pamtljive epizode su ostvarili i Liev Schreiber i Stanley Tucci.

Da je samo korektan film, vež zbog precizne slike anatomije jedne afere, Spotlight bi bio jedan od filmova godine. Spotlight, međutim, ide dalje od toga i daje nam uvid u neke univerzalnije stvari. Da zajednica ne mora biti isključivo dobra stvar, već može biti jedan od onih rigidnih mehanizama koji je usmeren protiv pojedinaca. Da je povezivanje moći potencijalno opasno. Da je potraga za istinom civilizacijska obaveza.

Meni je ipak najbolji momenat kada psiholog sa kojim se dopisuju otkriva mehanizam i uzroke pedofilskih skandala koji se događaju u katoličkoj crkvi i da to nije samo “nekoliko trulih jabuka”, nego sistemski problem takve organizacije. Osnova svega je celibat koji poštuje polovina sveštenika. Od druge polovine, većina stupa u tajne seksualne odnose sa odraslim osobama istog ili suprotnog pola uz obostrani pristanak. Ostaje manjina, možda i manjina manjine, od nekih 5 % sveštenika koji zlostavljaju decu. Čak i da nema sistemskog zataškavanja, ako se uzme u obzir brojnost i finansijska moć organizacije, to su porazne brojke. Poštujući psihiloška istraživanja, što se i potvrđuje kroz lik velečasnog Paquina na jednom mestu u filmu, da je seksualno uznemiravanje ili zlostavljanje pitanje pre svega moći, a ne nagona ili zadovoljstva, jasno nam je zašto se to dešava baš u crkvi, a ne u školi i imamo puno razloga za zabrinutost.

Film se završava karticom, kao svojevrsnim epilogom istraživanja Spotlight tima u Boston Globeu, na kojoj su navedena mesta diljem sveta gde su pedofilski skandali zabeleženi ili se makar na njih sumnja. U malom katoličkom gradiću gde ja živim bivši župnik je zbog toga završio na robiji. Našao sam ime tog gradića na kartici. A našao sam i nekoliko hrvatskih lokacija. Mislite o tome.

The Snow White Murder Case / Shirayuki hime satsujin jiken

2014.

režija: Yoshihiro Nakamura

scenario: Kanae Minato (prema sopstvenom romanu)

uloge: Inoue Mao, Ayano Go, Renbutsu Misako, Nanao, Kanjiya Shihori, Kaneko Nobuaki, Ono Erena

Prvo što vidimo je njeno lepo lice. Kako se kamera udaljava, vidimo kapi krvi koje izgledaju još jarkije i crvenije na njenoj beloj haljini. Negde u pozadini je i zgraište. Ona je mrtva, ubijena i “overena”, i o njoj pričaju na vestima. Ona je Miki Noriko (Nanao), 24 godine, zaposlenica fabrike sapuna i druge kozmetike i kućne hemije. Poslednji put je viđena kako prethodne večeri ranije odlazi sa zabave njene koleginice s posla, da bi ujutro njeno telo bilo pronađeno u nacionalnom parku.

Ona je, dakle, naša Snežana, iliti Snow White. Ali njeno ubistvo nećemo videti iz njene vizure. Bilo bi morbidno čak i za poslovično otkačene Japance. Naše “oči” pripadaju Akahoshiju (Ayano), televizijskom reporteru najnižeg ranga i revnosnom twitterašu i do njega će priča doći slučajno, preko njegove poznanice (Renbutsu), jedne od Norikinih koleginica. U njenom izlaganju, ona sumnju svaljuje na Miki Shirano (Inoue), a kao motiv navodi ljubomoru. Shirano je uostalom savršena za žrtveno jagnje, ona je jedna od onih čudnih, nekomunikativnih cura sa kojima se niko nikad ne druži. I izjave ostalih kolega se mogu bez problema uklopiti u takvu priču. Uostalom, posao novinara nije traganje za istinom nego za pričom. Ako vam to nije jasno, savetujem opetovano gledanje Gone Girl.

Štos je, međutim, u tome što je naš Akahoshi potpuno s razlogom reporter najnižeg ranga. Prvo, čovek je beskrupulozni šljam i zato bira što tabloidniji, senzacionalistički pristup. Drugo, ni u tom postupku nije baš najpametniji i najpromišljeniji, njegova priča je od početka do kraja prigodna i više kani uklopiti ili izvrnuti dokaze nego je promeniti. Njegove eskapade na Twitteru su kombinacija ta dva faktora, nemorala i gluposti, i brzo će ga uvaliti u nevolju. A ona počinje sa pismom jedne od prijateljica osumnjičene u kojem ona u potpunosti pobija tvrdnje sa televizije. Nekako će se Akahoshi izvući iz toga, jer je za svaku tvrdnju moguće naći kontra-tvrdnju, ali kada se i sama osumnjičena ispovedi preko pisma, misterija će biti razrešena, a Akahoshijev pad se čini neminovnim.

Zapravo, sama zapletena misterija oko ubistva je i ponajbolji deo filma, iako je fokus bio svugde drugde pre nego li na tom aspektu. Misterija je efektna pre svega zbog načina izlaganja i igrarija sa formatima fotografije (imamo i snimke nalik na televizijske, uz sve propratne grafike, kao i grafike modernih društvenih mreža). Posebno je upečatljivo da se svako “poglavlje” filma završava sa snimkom TV emisije kao svojevrsnom rekapitulacijom. U drugim slučajevima, ovakav pristup bi bio redundantan, i ovde je, ali samo donekle. Ne svodi se na ponavljanje onoga što smo već videli, već podvlači razlike između Akahoshijeve novinarske istrage i priče koju on sklapa vođen svojom ničim utemeljenom ambicijom.

Problem je u tome što je novinarska beskrupuloznost u suštini jedna potrošena i već ispričana priča i što na tom polju, koje je, po svemu sudeći, i centralna tačka filma, The Snow White Murder Case ne donosi ama baš ništa novo. Sve smo to već videli i čuli, to možda jeste fino spakovano, ali je još uvek ispod naših podgrejanih očekivanja. Ni aspekt sa društvenim mrežama, što je relativno sveža, ali takođe u poslednje vreme (zlo)rabljena tema, nije posebno inovativan. Niti ćemo otkriti nešto novo, niti će film artikulirati ikakav sud o tom fenomenu dalje od floskula.

Konačno, nije The Snow White Murder Case loš film. Uopšte. Naprotiv, film je pratljiv i zbog zanimljivog pristupa čak i pamtljiv, i pre svega zabavan. Za svojih preko 120 minuta trajanja besprekorno drži pažnju. Problem leži u tome što su naša očekivanja već otišla nebu pod oblake, što zbog pomenutog pristupa, što zbog autorske ekipe iza filma. I reditelj Yoshihiro Nakamura i spisateljica / scenaristkinja Minato Kanae su izuzetno poznata imena u japanskoj pop-kulturi, i to poznata po inovativnim konceptima. Od njih dvoje smo ipak očekivali nešto svežije.

Kill The Messenger

2014.

režija: Michael Cuesta

scenario: Peter Landesman (prema nefikcijskim knjigama Garija Webba i Nicka Schoua)

uloge: Jeremy Renner, Rosemarie DeWitt, Mary Elizabeth Winstead, Oliver Platt, Andy Garcia, Robert Patrick, Michael Kenneth Williams, Ray Liotta, Lucas Hedges, Paz Vega, Yul Vazquez, Tim Blake Nelson, Michael Sheen, Richard Schiff

Kada sam prvi put pisao kritiku za ovaj film desila mi se žestoka blokada. Nisam znao kako da počnem, o čemu sve da pišem, da razdvojim bitno od nebitnog i budem relativno koncizan i konkretan. Nisam odustao, na silu sam napisao nekih 1.000 reči i pročitao tekst. Shvatio sam da ništa ne valja, da to jednostavno nije to. Takve stvari se obično dešavaju sa nekim lošim, neinspirativnim filmom, generalno praznim i dosadnim, pa onda je onda i kritika kao i film: mlaćenje prazne slame. Štos je u tome što je Kill The Messenger dobar film koji me se dojmio kako svojom tematikom, tako i svojom izvedbom. Možda je štos u tome da se moram opustiti, biti otvoren i iskren, manje paziti na formu, a više na sadržaj.

Film u meni kao gledaocu sa iskustvom (ne nužno kritičaru koji lupa recke i hvata mane) pogađa nekoliko žica koje se mogu smatrati ličnim preferencijama. Prvo, volim filmove sa političkom, naročito spoljno-političkom i špijunskom tematikom. To ne znači da sam pobornik teorija zavere, ali smatram da je državna moć i vlast itekako zloupotrebljiva stvar iz ovih i onih razloga, od čisto materijalnog aspekta, preko ego-tripova do ludačkih misija. Drugo, smatram da je novija istorija Latinske Amerike fascinantna i da upada u onu kinesku definiciju “zanimljivih vremena”. Strašne stvari su se tamo događale, ali to ne znači da kakav istoričar ili samo znatiželjnik neće u proučavanju toga naći neko zadovoljstvo. Treće, film se bavi temom istraživačkog novinarstva i odnosa između vlasti i medija, od teoretske postavke da su mediji odgovorni samo javnosti i da služe kao organ kontrole vlasti, do prakse u kojima su vlast i mediji povezani spletom zajedničkih interesa, a da javnost, naročito onaj manje uticajan i bogat deo, u toj podeli karata izvlači “pet dasaka”.

Četvrto, Kill The Messenger je klasično koncipirana doku-drama, ne mnogo različita od JFK ili All The President's Men. To u prevodu znači da će se navoda iz izvornih nefikcijskih knjiga držati čvrsto, bez “šećerenja” i izvrtanja, čak i bez preteranog objašnjavanja gledaocima. Ovakav film treba podrobno pratiti, a to nije težak zadatak: izlaganje je uglavnom linearno, imamo perspektivu jednog lika i njegove borbe za istinu, ali imamo i mnoštvo podataka, aspekata, motivacija i epizodnih likova.

Takav pristup kada se radi o filmovima o aferama je klasičan, ali nije jedini mogući. Setimo se samo American Hustle koji je veseljački mešao istinite događaje i kompletnu fikciju, čak namerno razasute faktografske i logičke greške kroz ceo film, ili filma Fargo koji je baziran na nekoliko različitih istinitih priča složenih u jednu, potpuno fikcijsku celinu.

Peter Landesman, i sam istraživački novinar, nama poznat kao autor filma Parkland koji se bavi perifernim aspektima atentata na predsednika Kennedija, ipak bira klasičan pristup zasnovan na činjenicama i navodima, bez potrebe da bude korektan ili lažno objektivan, pa da uključi drugu stranu priče. 

Reditelj Michael Cuesta koji je ostvario karijeru paralelno u indie filmovima (L.I.E, Roadie, 12 and Holding) i na televiziji (Dexter, Homeland) uglavnom sigurno i suvereno interpretira scenario. Televizijsko poreklo ne uspeva potpuno maskirati, odjeci Homelanda su prisutni, pre svega u spajanju političke priče sa porodičnom i ličnom (melo)dramom, kao i prečesta upotreba “shaky-cama”. U konačnici, Kill The Messenger bi bio sjajan TV film, ali ima i nešto više od toga, onu napetost koju očekujemo od bioskopskog naslova.

Glumačka ekipa je odlična, Jeremy Renner je vrlo raspoložen i pokazuje da se radi o glumcu na kojeg treba računati. On je jedan od onih glumaca koji će uspešno preneti ljudskost u ulogu kad god su u prilici. To je pokazao i u American Hustle u ulozi gradonačelnika – narodnog tribuna koji se ne libi nezakonitog poslovanja ako to odgovara njegovom gradu. On je uspeo da sa lakoćom iznese veoma zahtevnu ulogu u The Hurt Locker. Na kraju krajeva, odličan je i u biskopskim spektaklima kojih se prihvati. U Kill The Messenger briljira kao Gary Webb, uspeva da ga artikulira i kao novinara sa motivacijom da dođe do dna priče bez dna, i kao čoveka u problemu jer se uhvatio u borbu sa ljudima iznad svoje lige što se tiče moći i kao porodičnog čoveka koji zbog svega toga pati i propada. Naravno, gde se umeša melodrama, standardna nuspojava je afektiranje, ali Renner to uglavnom uspešno izbegava, ali u par scena potkraj filma afektiranje postaje očito.

Epizodnih uloga ima previše i uglavnom su karakterne i zanimljive, pre svega zbog mnoštva veoma sposobnih glumaca. Nešto veću minutažu imaju tek neki. Rosemarie DeWitt igra Webbovu suprugu Susan i pravi je izbor za tu ulogu, ali sama uloga ima ograničenje da služi kao “štaka” glavnom liku. Slično se može reći i za Lucasa Hedgesa u ulozi najstarijeg sina. Nešto više profila imaju i uspevaju da iskažu Mary Elizabeth Winstead kao Webbova neposredna urednica i Oliver Platt kao glavni urednik njegovog lista

Filmovi dosta zavise od kvaliteta svojih glavnih likova, a Gary Webb je bio fascinantna ličnost. On je kao novinar – istražitelj pokrivao kriminal u Californiji i spletom okolnosti otkrio da je CIA iz “višeg interesa” pustila “crack” u američke gradove. Ključna reč i za film i za Webbovo pisanje i posledice koje su usledile je upravo to “pustila”. Nema dokaza i nigde se ne tvrdi da je u pitanju bila planirana operacija trovanja američke sirotinje, reč je pre svega o toleranciji na narko-dilere iz Nikaragve dokle god su oni finansirali “kontraše”, desničarske pobunjenike protiv izabrane socijalističke vlasti. Bilo je to za vreme Hladnog rata i svakakva sranja su se dešavala. CIA je finansirala operaciju van kontrole Kongresa i bio joj je potreban “cash” bez traga, pa su zato dileri imali određenu zaštitu. Bilo je tu i luđih kombinacija, recimo afera Iran-Contra. Problem sa takvim aferama je što imaju repove koji se vuku, a zaštićeni kriminalci neće biti kooperativni i preći u legalne tokove kada više ne budu potrebni. Problem je u tome što oni imaju informacije i mogu biti lajavi, pa njihova zaštita i dalje traje.

Afera kao afera, ništa posebno. Ono što je, međutim, strašno u celoj toj priči je Webbova sudbina. On je kao novinar relativno sitnog lista iz San Josea tu aferu otkrio i uobličio kroz seriju članaka. Dobio je isprava na popularnosti, veliki mediji su ga zvali za komentar i dobio je neke nagrade. Njegovi problemi su počeli kada su se velike novinske kuće uključile u priču i upregle resurse da Webbovo pisanje opovrgnu. Razlog za to može biti bilo koji, od proste poslovne logike da je CIA važniji saveznik od lokalnih novina, preko zavisti do intervencije sa najvišeg nivoa. Istina je da Webb nije stigao duboko i da nije imao uverljive zvanične izvore da pisanje potvrdi. Njegova priča se bazirala na navodima kriminalaca za šta je dobio tek nezvanične potvrde od vladinih službenika. U sukobu velikih i malih, Webb je izvukao najdeblji kraj, postao je žrtveno jagnje i njegova matična kuća ga se odrekla. To je označilo kraj njegove karijere. Webb nije odustao, gurao je priču dalje i dalje, dobio nekakvu zaštitu od liberalnijih političara i od afro-američke populacije i na kraju mu je uspelo da dobije nekakvo priznanje od upletenih. Ironija cele priče je u tome da se to kolidiralo sa drugom aferom (Lewinsky) i da je prošlo ispod radara. Webb je nesrećno skončao, sam, siromašan, sa uništenom karijerom.

Zanimljivo u celoj toj priči je da Webb nije bio nekakav bundžija i mudroser, on se držao medijskog sistema i bio etičan, pedantan i pažljiv novinar. On je bio glasnik koji je donosio loše vesti. Kill The Messenger je njegova priča i on ju je svojim delom zaslužio. A ovaj film je zaslužio moju apsolutnu preporuku.