The Disaster Artist

kritika objavljena na DOP-u

Ima nečeg vrlo američkog, zapravo mitski amerikanskog u filmu The Room. Na stranu što je autor Tommy Wiseau svoj filmski alter-ego zamislio kao “sveameričkog heroja”, a da to ničim nije opravdao osim što je i na samog sebe gledao tako, sam poduhvat snimanja takvog filma je oda kapitalizmu. Zamislite samo, imigrant nepoznate starosne dobi i porekla vlastitim novcem nepoznatog porekla snima film po vlastitoj viziji, gotovo pionirski u svojoj hrabrosti i radikalnosti. Čak je i neočekivani kasniji uspeh The Room, filma koji je proglašen najlošijim u istoriji, ali se oko njega izgradio ozbiljan kult, slika i prilika američkog sna. Za umetnost su potrebni talenat i rad, za uspeh je možda dovoljno samo verovati u sebe.

The Disaster Artist, knjiga Wiseauovog glumačkog partnera Grega Sestera, kao i ekranizacija u režiji Jamesa Franca i po scenariju Scotta Neustadtera i Michaela H. Webera, počinje upravo kao oda hrabrosti. Greg (rediteljev brat Dave Franco) pohađa satove glume, ali pati od strašne treme da nije u stanju da se izrazi na pozornici, dok jedan od “drugara iz razreda” Tommy (reditelj James Franco) puca od samopouzdanja i hrabrosti iako nema ni trunke talenta. Njih dvojica će se početi družiti, učiti “važne životne lekcije” jedan od drugoga, čak se i zbratimiti na mestu pogibije Jamesa Deana kojeg obojica štuju, odseliti u Tommyjev stan u Los Angeles i zajedno pojuriti uspeh. Kada shvate da su im vrata kao tandemu, a i svakom ponaosob zatvorena, njih dvojica će rešiti da snime film po Tommyjevoj ideji. Film je The Room, ostalo je istorija.

Naravno da je produkcija filma bila problematična. Naravno da je Tommyjeva vizija bila sve samo ne koherentna i da je on menjao scenario putem. Naravno da on ni kao reditelj ni kao glumac nije znao šta da radi, kao što nije posedovao nikakva tehnička znanja, pa je film istovremeno sniman i analogno i digitalno dvema paralelnim kamerama, s tim da je slika bila nefokusirana kako god, njegove scene su ponavljane u nedogled, on je maltretirao glumce, naročito glumice, i ekipu ako bi se na nekog naljutio, a prema Gregu se postavljao posesivno naročito kada je u priču ušla njegova devojka Amber (Alison Brie). Veći deo režijskog posla je obavljao supervizor scenarija (Seth Rogen), glumci i ekipa su napuštali produkciju i bivali menjani.

James Franco sve to rekreira sa izraženim osećajem za detalj. Možda nema konstantnog bombardiranja sa citatima The Room, ali su zato scene i replike precizno ponovljene. Čak i on kao glumac, a u principu nikada nije vešto režirao samog sebe, savršeno skida Wiseaua iz mlađih dana, njegovu “vampirsku”, preteću pojavu, čudnu govornu shemu i nedefinirane akcente, dok je hemija između njega mlađeg mu brata savršena u ulozi najboljih prijatelja i rivala. Jasno je na šta je James Franco išao sa tim casting izborom iako se Dave ne čini idealnim u tom pogledu, ali se kocka isplatila.

Postoji solidan razlog zašto je James Franco ušao toliko duboko u fenomen The Room i Tommyja Wiseaua. Jasno je da se divi njegovoj hrabrosti i odsustvu bilo kakvih kočnica. Tu ima i dosta identifikacije, cinici bi rekli sa dobrim razlogom. James Franco je isto tako kao čovek bez znanja i iskustva uporno pokušavao da režira i to često samog sebe u glavnoj ulozi od tih famoznih ranih radova koji više nego što bi to bilo zdravo koketiraju sa trashom tipa The Room do masakriranja američkih literarnih klasika. Čini se da je makar zanat ispekao sa prethodnim naslovom In Dubious Battle, ekranizacijom Johna Steinbecka, a The Disaster Artist ima čak i neke šanse u sezoni nagrada.

Takođe, epizodne i cameo-uloge koje igraju poznati glumci i slavne ličnosti čine The Disaster Artist vrlo prijemčivim filmom ne samo za “fanove” The Room nego za sve koji prate hollywoodsku scenu. Tu je Judd Apatow kao hollywoodski producent, a tu je i dobar deo njegove klike (kojoj pripadaju i braća Franco i Rogen) raštrkan po filmu. Tu su dve pomalo zaboravljene zvezde, Melanie Griffith kao profesorka glume kod koje Tommy izvodi onaj masakr Tramvaja zvanog čežnja i Sharon Stone kao Gregova agentica Iris. Tu je i Bryan Cranston koji igra samog sebe iz Malcom in the Middle perioda. Ipak, dve uloge ili makar imitacije za pamćenje su Ari Graynor koja igra Juliette Daniel koja u The Room igra Lisu i Jacki Weaver kao Carolyn koja u The Room igra Lisinu majku.

Zapravo, jedino što je u filmu promašeno su one “govoreće glave” iz sveta filmskih autora na početku. Informacija koju oni prenose, da “najgori film svih vremena” ima kult oko sebe, možda i nije tako općenito poznata, ali se taj dokumentaristički uvod ne uklapa u ostatak precizno rekonstruiranog, ali opet igranog filma. Mnogi će The Disaster Artist porediti sa Burtonovim naslovom Ed Wood kao što The Room porede sa Woodovim Plan 9 from Outer Space. To možda nije baš pošteno, ali svakako nije bez neke i, iskreno, The Disaster Artist ne zaostaje puno.

In Dubious Battle

2016.

režija: James Franco

scenario: Matthew Rager (prema romanu Johna Steinbecka)

uloge: Nat Wolff, James Franco, Vincent D’Onofrio, Selena Gomez, Ahna O’Reilly, Analeigh Tipton, Jack Kehler, Scott Haze, Sam Shepard, Joel Marsh Garland, John Savage, Robert Duvall, Ed Harris, Josh Hutcherson, Bryan Cranston, Zach Braff

James Franco, pod određenim uslovima dobar glumac, ali apsolutno nabeđeni reditelj, nastavlja svoj pohod po američkim literarnim klasicima. Nakon Cormaca McCarthyja (Child of God) i Williama Faulknera (As I Lay Dying, The Sound and The Fury), pa i Bukowskog (premda film naslovljen Bukowski to ne navodi, u pitanju je ekranizacija romana Ham on Rye), red je došao na Steinbecka i njegov prvi, hajdemo reći ozbiljan roman iz trilogije o radnicima-migrantima u doba Velike depresije, In Dubious Battle.

Radnja filma zahvata malo uže nego radnja romana, izbacuje nekoliko likova, a drugima smanjuje prostor ili ih prenamenjuje, uglavnom se fokusirajući na centralni događaj: štrajk berača jabuka koji je iniciran od strane Partije (znate već koje). U toku tog štrajka junoša Jim Nolan (Wolff) se politički formira pod paskom iskrenog idealiste, a u praksi veštog manipulatora Maca McLeoda (Franco). Ulog su sudbine radnika koje predvodi London (D’Onofrio) i sitnog sopstvenika Andersona (Shepard) koji ih prima na svojoj zemlji pokušavajući da se izbori protiv kartela velikih zemljoposednika i bankara koji predstavlja Bolton (Duval). Centralno pitanje romana i filma je moralno: koliko je moguće i koliko je uputno podizati revoluciju protiv iskvarenog sistema ako će ona odneti toliko žrtava.

Očuvana je i ljubavna priča između Jima i Londonove snahe Lise (Gomez), verovatno kao ogledalo kako se Jim menja kao ličnost pod opojnim uticajem politike, operativne moći i iskrenih ideala, kao i u principu faktografski ton romana po kojem se on razlikuje od ostatka Steinbeckovog opusa fokusiranog na psihologiju likova. Uostalom, In Dubious Battle (čiji naslov citira Miltonov Paradise Lost) je zapravo fikcionalizacija piščeve inicijalne namere da napiše feljton o eksploataciji radnika migranata. Scenario Matthewa Ragera se toga prilično verno drži, pa je film prilično pratljiv.

Solidna je i vest da je James Franco do sada shvatio osnove produkcije i makar na kratko pokušao da se odlepi od amaterske estetike kojoj je sklon. Ni ranije nije imao problema da privuče zvučna glumačka imena, ali ovde je postava zaista impresivna. Problem sa tim je, međutim, to što većina njih nema mesta da se razmaše. Recimo, Bryan Cranston ima jednu jedinu scenu kao šerif, a John Savage kao stari berač, Ed Harris možda dve kao usled policijske brutalnosti psihićki i fizički oštećen veteran borbe za radnička prava, Duvall i Sheppard možda po tri scene. Vincent D’Onofrio je začuđujuće pod kontrolom i bez šmiranja, Ahna O’Reilly i Analeigh Tipron uspevaju da svoje likove razviju u pamtljive epizode. Nat Wolff svakako ima zvezdani potencijal i uloga Jima mu je prva zaista ozbiljna, a i Selena Gomez sazreva kao glumica, samo što joj ne uspeva da nas uveri da je izgladnela radnica i majka iz 30-ih godina prošlog stoleća, što zbog hollywoodski dobrog izgleda, što zbog savremenog govora po kojem odudara od ostatka ansambla.

Inflacija poznatih glumaca i aljkavost u radu s njima su svakako Francova greška. On nije u stanju da režira ni samog sebe, pa je njegov Mac dosta “kartonski”, niti se vidi njegov autoritet u radu s drugima. Oni su prepušteni sebi i svojoj savesti, što se ovde u suštini isplatilo. Franco ima problema i sa ostalim aspektima režije, odnosno fali mu i talenta i znanja zanata. Srećom, umesto njegovog potpisnog diletantizma, ovde imamo školska i pešačka rešenja u pogledu kadriranja ili upotrebe muzičke podloge (koja je preglasna i očito emotivno-manipulativna), pa čak i nekoliko suštinski nepotrebnih poetskih scena i kadrova plavog neba, rajskog voćnjaka i zaljubljenog para u njemu.

In Dubious Battle je za sada najsolidniji Francov film, i zaista stoji je da je Steinbecka uspeo pročitati, razumeti i ne masakrirati svojim larpurlartizmom. Kao i roman, i film poštuje svoje likove tako što humanističke ideale pretpostavlja političkima. Međutim, solidno je nivo do kojeg Franco može dobaciti. Da bi uradio nešto dobro morao bi najpre da shvati čime se želi baviti i da se tom zanatu poduči.

Burn Country

2016.

režija: Ian Olds

scenario: Ian Olds, Paul Felten

uloge: Dominic Rains, Melissa Leo, James Franco, Rachel Brosnahan, Thomas Jay Ryan, James Oliver Wheatley

Ponekad baš intenzivno navijam za neki film i iz sveg srca želim da bude dobar ili makar da mi se svidi. Uglavnom jer ga smatram potencijalno važnim. U tom smislu, priča o novinaru izbeglom iz Afganistana koji u naizgled mirnom, ruralnom kalifornijskom gradiću otkrije monstruozne kriminalne radnje ispod površine obećava mnogo toga. Uostalom, spoj socijalne drame i “backwoods noira” nije čudna kombinacija, za početak eto ga Winter’s Bone, jedan od najboljih filmova trenutne dekade. Sa žaljenjem moram prijaviti da me je Burn Country, igrani prvenac autora zapaženih dokumentaraca Iana Oldsa, razočarao.

Prvo i osnovno, Olds u svom igranom prvencu ne uspeva ni da uhvati neki konzistentan ton. Na početku imamo socijalnu dramu na tragu zapažanja da nekome ko dolazi iz društva opsednutog čašću kao što je protagonista Osman (Rains) ljigavština ispod površine pristojnosti može biti jednako traumatična kao što je njegovom američkom prijatelju, novinaru (Wheatley) za kojeg je radio kao “fixer”, odnosno “katica za sve”, to ratom pocepani Afganistan gde se konstantno nalazi između čekića i nakovnja, odnosno vazdušnih udara i talibanskih napada. Međutim, ta se socijalna drama trapavo i skoro uvredljivo meša sa komedijom apsurda u kojoj se došljak divi oslobođenosti loše, pseudo-avangardne pozorišne predstave i na prečac se sprijateljuje sa likom kojem na čelu ne piše samo “budala”, nego i “nevolja” (Franco). Kao dodatak tome imamo i “cocktease” ljubavnu priču sa “umetnicom” (Brosnahan) i egzistencijalnu dramu oličenu u dugim kadrovima blejanja u prazno, odnosno u more i nebo u sivo-zimskim tonovima. Stvar se ne popravlja ni kad sve skrene u smeru trilera i misterije koji opet izgledaju kao da su drpljeni direktno iz žvrljotina Cormaca McCarthyja koje je pisac odbacio.

Problem sa tim je apsolutna nemogućnost da se uspostavi i ispostavi, a kamo li obradi, neka važna tema. Važnih tema ima i Olds ih podigrava, ali nikad se ne dižu na nivo iznad bazične ideje. A u toj bujici ideja, ne mogu se oteti dojmu da bi film bolje izgledao kada bi ih polako i dosledno razvijao, verovatno u formi jednosezonske televizijske serije jer milje naprosto ima taj šmek. Ovako, sa svojih 100 i kusur minuta trajanja, Burn Country izgleda kao nevešto sklepan film iz nekog obimnijeg materijala.

Razlog tome može biti Oldsovo dokumentarističko poreklo i za tu branšu tipičan način rada da se uvek snimi više materijala nego što ga se može upotrebiti, ali to nije jedini razlog. Znajući Oldsov “background” u svojstvu montažera na igranim filmovima, te za koga je i na čemu radio (bili su to oni ludački pokušaji Jamesa Franca da ponudi novo čitanje američkih literarnih klasika), za posumnjati je da mu se jedan od glumaca (koji je, uzgrad budi rečeno, potpuno fulao svoj lik i zapravo više nosio periku i pokušavao da isfura ekscentričnost) umešao i u priču i u režiju. Burn Country se stoga može posmatrati kao još jedan neuspeli film iz opusa hiperaktivnog, ali limitirano talentiranog Jamesa Franca.

Opet, nije sve za baciti, niti bi Olds morao da po svaku cenu batali igrane filmove. Melissa Leo je, recimo, očekivano sjajna u svom tipičnom spoju čvrstine i mekane čovečnosti kao Osmanova stanodavka, majka njegovog najboljeg prijatelja i najiskusnija policajka u kraju. Takođe, vizuelni identitet koji deluje kao spoj dokumentarca sa lica mesta, američkog nezavisnog igranog filma i evropskog arthouse filma na socijalnu temu je potpuno uspeo sa svojim prirodnim bojama, kamerom iz ruke i čestim snimanjem preko ramena likova. Pa ni teme koje Olds kroz Burn Country nisu trivijalne, samo su inflatorne i nerazvijene. Da je bilo sreće, ovo bi bio bolji film.

The Adderall Diaries

2015.

scenario i režija: Pamela Romanowsky (prema istoimenoj memoarskoj knjizi Stephena Elliotta)

uloge: James Franco, Amber Heard, Ed Harris, Cynthia Nixon, Jim Parrack, Christian Slater, Wilmer Valderrama

The Adderall Diaries izgleda kao nešto čega bi se James Franco uhvatio onako oberučke, pa napravio adaptaciju, sam režirao i odigrao glavnu ulogu, sve lošije jedno od drugog. Srećom pa je ovde samo producent i glavni glumac, i to u jednoj od svojih boljih uloga u poslednje vreme, a scenario i režiju je prepustio nekom drugom. Ime Pamela Romanowsky možda ne znači ništa, u pitanju je debitantkinja, ali makar nije siguran znak za izbegavanje. Opet, pošteno bi bilo reći da je The Adderall Diaries sve samo ne savršen film.

U pitanju je ekranizacija distorzirane memoarske proze koja se, između ostalog, bavi i odstupanjem sećanja od stvarnosti, podsvesnim i svesnim manipulacijama, pisanjem kao umetnošću pričanja priče, odnosom oca i sina usled nesporazuma i obavezujućeg igranja uloga žrtve i zlikovca, drogom, seksom i stvaralačkom krizom. Adaptacija dosta odstupa od originala i skreće u pravcu hollywoodskog klišea mučenog pisca u blokadi, uglavnom na štetu filma. Makar je sam Elliott bio pošten pa rekao da je tako nešto i očekivao, ali da mu je svejedno drago da je prodajom prava na adaptaciju nešto zaradio.

Ono što The Adderall Diaries čini nedovoljno dobrim, iako ne sasvim lošim i promašenim, filmom je, uz obilje klišea kako u slučaju glavnog, tako i u slučaju sporednih likova – pre svega njegove slučajne devojke (Heard), su i kapilari u koje skreće priča. Znamo kako se ovakvi filmovi o piscima u problemima završavaju: on nakon peripetija i nekakve spoznaje predaje delo koje nosi baš taj naslov, ali dotle predstoji put. Ne čak ni naročito dug, koliko konfuzan i proizvoljan, a film bi profitirao od nekoliko dodatnih minuta. Naravno, i to ima svoje zašto: tako najbolje osećamo atmosferu izgubljenosti i tapkanja u mraku, ali čini se da Pamela Romanowsky sa tim preteruje, iako je film makar vizuelno efektan.

Elem, naš Stephen (Franco) je pisac sa uspešnom prvom knjigom i karijernim opcijama: poslom profesora i pozamašnim avansom za drugu koji mu je izborila agentica (Nixon). Frka je u tome što je on pisac od jedne teme i opsesije, radi se o odnosu sa ocem (Harris) za kojeg tvrdi da je mrtav. Otac se, međutim, živ i osvetoljubiv pojavljuje na jednom čitanju i to preti Stephenovoj karijeri na svim poljima. Stephen pokušava da nađe spas u sudskom slučaju koji prati i za koji smatra da će biti inspiracija za njegov In Cold Blood što će njegovu karijeru okrenuti u pravcu Capoteove, a koji se tiče softverskog tajkuna (Slater) koji je navodno ubio ženu. Ne treba previše pogađati, ta dva oca se dovode u vezu u piščevoj glavi. Na slučaju će Stephen upoznati i devojku – novinarku sa kojom će se upustiti u uvrnutu seksualnu vezu zasnovanu na njihovoj zajedničkoj sjebanosti. Zapravo, jedina osoba u filmu koja može poslužiti kao glas razuma je Stephenov prijatelj (Parrack) sa kojim se druži od detinjstva i koji je bio svedok i učesnik u većini njegovih sranja.

Digresija: Američki pisci imaju urođeni osećaj za rečenicu koja zvuči cool. Prevodim po sećanju: “Bez roditeljskog nadzora, Roger i ja smo postali stručnjaci za masturbaciju, jeftinu votku i loše odluke”. Genijalno zvuči i dobro dođe u filmu.

Osim nešto Elliottovih efektnih rečenica prenetih direktno sa papira i generalno intrigantne teme za nekoga ko voli američku književnost, The Adderall Diaries je generalno problematičan i sputan film. Jedan od onih koji dobre glumce troši na nerazrađene likove. Od toga pate i Amber Heard i Cynthia Nixon i Christian Slater koga u poslednje vreme retko i viđamo u smislenim filmovima. Izuzetak je, naravno, James Franco u ulozi koja mu prirodno leži i koju je kao producent sam sebi namenio i Ed Harris sa kojim ima puno hemije u zajedničkim scenama. Na tih par mesta, The Adderall Diaries se diže glede ozbiljnosti i dinamike i da se naslutiti da se tu skrivao jedan bolji, strastveniji i koherentniji film. Ne da je ovako striktno loš, ali je svakako mogao i morao biti bolji.

True Story

2015.

režija: Rupert Goold

scenario: Rupert Goold, David Kajganich (po knjizi Michaela Finkela)

uloge: Jonah Hill, James Franco, Felicity Jones, Gretchen Mol, Betty Gilpin, John Sharian

Ako ćemo iskreno, i James Franco i Jonah Hill su imali svojih ozbiljnih uloga. Što se Franca tiče, pomenimo Long Beach sa Robertom De Nirom, ako već ne idemo na zicere tipa 127 Hours. I sada Franco pokušava da bude ozbiljan, uglavnom u besmislenim narcisoidnim projektima koje piše (adaptira) i režira, dok tu i tamo zna odraditi tuđi film, nekad loše, nekad pristojno, retko dobro. Jonah Hill, valjda zbog svoje prirodne konstitucije, po pravilu dobija komične “sidekick” uloge čak i u ozbiljni(ji)m filmovima, i upravo su mu Moneyball i The Wolf of Wall Street dofurali dve nominacije za Oscara.

Međutim, zajedno su ova dvojica glumaca (i drugara) uglavnom igrali u (ćoravim) komedijama, najčešće sa Sethom Rogenom. True Story onda u tom smislu treba posmatrati kao nekakav mentalni eksperiment: mogu li njih dvojica, zajedno, jedan nasuprot drugog, odigrati 100% ozbiljne uloge u 100% ozbiljnom filmu, pa to još u adaptaciji jedne ozbiljne nefikcijske knjige koja je ozbiljno uzdrmala američku javnost po pitanju novinarske etike i večitog odnosa između reportera i osumnjičenog ubice, pa još u režiji veterana londonske teatarske scene koji po prvi put režira celovečernji film. Bez potrebe za posebnim isticanjem, nije naročito uspeo. Zamislite Čkalju i Miju u ozbiljnom filmu. Ne ide, očekujete da se smejete.

Ako ćemo pravo, Jonah Hill je u ulozi Michaela Finkela još i nekako održao tu štrebersku blesavost, onako dežmekast i skriven iza debelih naočara. O uverljivosti se da raspravljati. Sa druge strane, James Franco kao ubica Christian Longo ni u kom slučaju nije na visini zadatka, ma koliko se trudio. Odnosno, u prvoj polovini filma se upire da potisne njegovo tipično “kurčenje” kojem zdušno pribegava, da bi jednom kad suđenje počne počeo da namiguje i šmira, jednom rečju preteruje, glupira se i naravno da na kraju upropasti sve.

Iako je priča relativno poznata američkoj javnosti, evo kratkog pregleda. Finkel je uhvaćen bilo sa nepotpunim beleškama, bilo u konstrukciji kompozitne priče koja mu je donela naslovnicu Sunday Timesa i puno publiciteta. Njegovi motivi su možda bili ispravni, ali njegov postupak je u svakom slučaju bio upitan. Usled toga se sa svojom devojkom (Jones) punom razumevanja povukao na malo imanje u Montani. Iz “tihovanja” ga je preneo poziv portlandskog novinara koji ga je pitao za komentar kako to da se ubica Christian Longo skrivao pod njegovim imenom.

Sad, umesto da se jednostavno ogradi od cele priče, Finkel to vidi kao priliku da se vrati u “igru”, ma koliko bio parija u datom trenutku. Njegov plan je da prati suđenje, jer Longo možda i nije tako kriv, i da o tom slučaju napiše knjigu. Longo mu nudi ekskluzivu u zamenu za uslugu da ga ovaj poduči pisanju. Suština svega je da je Longo slatkorečivi manipulator, a da je Finkel, po običaju najpametniji dasa u sobi, ipak nedovoljno pametan da sakrije da to misli. Finkelova i Longova ambicija se nalaze na udaru realnosti.

U principu, True Story donekle funkcioniše kao duo-drama između te dve ambicije i manipulacije, jer nijedan od njih dvojice nije cvećka. Međutim, iskustvo nam nalaže da se upitamo: ima li taj slatkorečivi ljigavac, ubica svoje žene i svoje troje dece, svog advokata. Zašto novinar ne pregovara s njim o poslu sa knjigom (jer to advokati rade, nema razlike između ubica u popularnim slučajevima i sestara Kardashian)? Gde je tu policija? Tužilaštvo? Naravno, svi oni će se pojaviti u ključnom trenutku i okrenuti priču ovamo ili onamo. Nažalost, ne dalje od ustaljenih klišea i opštih mesta.

I to je šteta, jer je ovo mogao biti čak i dobar film. Možda su Hill i Franco umislili da će makar jednom od njih dvojice ovaj film biti ono što je Capote bio za pokojnog Philipa Seymoura Hoffmana. To nije bio slučaj. Niti je Goold kalibar za to, niti je Kajganichev scenario zalazio dublje od pojavnog i površnog. True Story ne ide nikuda, ni u dubinu, ni u širinu. Nema tu propitivanja novinarske etike. Nema tu istraživanja fenomena popularnosti karizmatičnih kriminalaca. Nema tu ni nekog dubokog odnosa između jednog i drugog. Svega toga je moglo biti u nekom drugom, boljem filmu. Sa primerenijim glumcima kojima je stalo do nečega drugog osim kupovine kredita ozbiljnosti. True Story je traćenje potencijala dobre priče i gledateljskog vremena.

The Interview

2014.

režija: Seth Rogen, Evan Goldberg

scenario: Seth Rogen, Evan Goldberg, Dan Sterling

uloge: James Franco, Seth Rogen, Randall Park, Diana Bang, Lizzy Caplan

The Interview je film koji je podigao poprilično prašine u industriji zabave. Podsetimo se, neposredno pred premijeru Sony Pictures je bio žrtva hakerskog napada širokog spektra: nekoliko filmova iz zimske, praznične sezone je završilo na piratskim stranicama pre objavljivanja, a pored toga su procureli tračevi iz interne komunikacije dvoje direktora. Neki od tih tračeva su sočna hollywoodska ogovaranja, dok su drugi razvejali mit o američkom društvu kao post-rasnom. Tokom napada je Soniju zaprećeno da će još više prljavog veša isplivati na površinu i da će još filmova završiti na internetu ako The Interview slučajno izađe u planiranu široku distribuciju. Zaprećeno je i terorističkim napada na bioskope i oni su prvi “trepnuli”, pa su u Soniju ostali bez izbora i film je na neko vreme povučen, odnosno izašao je na internet platformama.

Imajući u vidu sadržaj filma, prvi osumnjičeni su državne službe Severne Koreje i to je prouzročilo razne reakcije. Raspravljo se o slobodi nasuprot sigurnosti, o politici pregovora sa teroristima, o snazi ucene, o pomenutom rasizmu. Ako ćemo iskreno, ovaj napad i za sada praznu pretnju je mogao da izvede bilo ko, od pomenutih korejskih službi, preko otpuštenih službenika do dokonih klinaca, pa i same Sonijeve strukture u okviru marketinške strategije kako bi potencijalni finansijski fijasko sprečili pričom kako je to bitan film koji stoji na braniku slobode i demokratije. 

Poslednji scenario je malo verovatan jer je šteta ispala veća od koristi, Sony Pictures je zbog toga postao i ostao posvađan sa solidno velikim glumačkim i autorskim imenima, da ne pominjemo onako nisko, rasističko vređanje predsednika Obame. Na “frontu” sa Severnom Korejom je stanje stabilno, i jedni i drugi proizvode buku, ali se ništa značajno ne dešava ni posle relativno široke distribucije. Zanimljiv je podatak da je ceo skandal ispao ni godinu dana nakon relativno otpuštanja u kompaniji, pa to može biti zanimljiv motiv za osvetu. Ipak, senka cyber-terorizma je ostala, i ostala je poprilično duga.

Na kraju svoje kritike za The Interview, Richard Roeper je poentirao da već u februaru nikom neće biti jasno kako je takav film prouzročio toliki pičvajz u redovima filmske industrije da se i visoka politika umešala. Tu ću se složiti s njim, a mogao bih se složiti i na neviđeno: u principu, nijedno umetničko delo, a posebno ne proizvod industrije zabave, ne može pokrenuti niz političkih događaja, izazvati ratove i promeniti sudbinu sveta. Njegova poenta je bila da je dotični film osvežavajuće glupa politička farsa. I tu se delom slažemo, posebno u delovima “glupa” i “farsa”, ali što se tiče osvežavajućeg karaktera, meni je film prijao koliko i izvetrelo pivo.

U pitanju je nešto što Rogen i Franco izbacuju kao na pokretnoj traci: homofobna i homoerotična “buddy-buddy” stoner-komedija sa forama o drogiranju, “bromance” odnosu, kenjanju, pišanju i guranju nečega u dupe. Pitanje svih pitanja u filmu je da li je nešto “gay” ili nije. Ako i postoji satirična oštrica, ona je vrlo stidljiva, na samom početku filma i gađa moderne medije i njihov koncept “infotainmenta” (informacije umočene u zabavu, informacije o zabavi, a ne nečem relevantnom).

O samoj Severnoj Koreji vidimo manje ili više onu zvaničnu verziju iz istih tih medija. Prikazivanje se oslanja na sve mehanizme klasične diktature, anti-američke sletove, prodavnice sa lažnom robom (lažno debelo dete je već “nice touch”), podatke o broju gladnih i broju političkih zatvorenika u koncentracionim logorima, kao i na “lifestyle” vesti u Kim Jong-Unu, njegovom prijateljstvu ili čemu već sa Rodmanom (koji pažljivo gaji imidž notorne budale, ako želite nešto nadrealno, pogledajte njegovo gostovanje u Malnarovoj Noćnoj mori). Sve u svemu, The Interview nema pravu političku oštricu. Neko će pomenuti možda da je to prvi film koji stvarnog predsednika jedne stvarne države ima na tapetu po imenu i prezimenu i glumca da ga odglumi, ali filmski Un nije ništa stvarniji i životniji od fiktivnog portreta njegovog oca u animiranom filmu Team America ili od Dictatora Sache Barona Cohena. 

U normalnom svetu, niti jedna država, a takođe niti jedan državnik ne sme biti uvređen filmom kakav god da je, posebno tako blentavim kao što je The Interview. Isto tako niko ne bi smeo biti uvređen bilo kakvom satirom ili karikaturom, ili ako već je, pravila civilizacije nalažu da to istrpi, žali se sudu ili upravi vodovoda. Sad, znamo kakvu reakciju mogu imati diktatori i ljudi koji operiraju u rigidnim dogmama, znamo da im nije strano pripucati na novinare, karikaturiste ili pretiti svojim bednim nuklearnim oružjem zbog kojeg njihovi podanici gladuju. Ali oni su notorni po odsustvu smisla za humor, posebno na svoj račun.

Kad smo već kod humora, to u The Interview jednostavno ne radi. Jasna je taktika u Hollywoodu i široj okolini znana kao “Hit and Miss” i svodi se na munjevito ispaljivanje loše i lenjo napisanih fora u nadi da će određeni procenat njih pogoditi metu. Ta procentaža u The Interview je bedna, fore su stare i ponavljaju se do u nedogled. Ništa novo nećemo naći ni u strukturi filma, mehanika u scenariju je predvidljiva. Ništa svežiji nisu ni glumci i njihovi, Seth Rogen je opet debeli “sidekick” koji je ponekad glas razuma za Francovog dominantnog tipa. Franco preglumljuje arogantnu guzicu, a samo bi se morao opustiti i biti to što jeste: arogantna guzica, ovako deluje borderline retardirano. Ostatak epizodista ima likove tanke kao papir i to nije nikakav ispit za njihovu glumu iz prostog razloga što će svaki loš do pristojan glumac te likove odigrati isto. Za najbolje nije bilo sredstava u budžetu, niti su bili u planu autorskog dvojca: oni bi možda uneli nešto svoje i zasenili dvojicu ne naročito raspoloženih rutinera. Njihov prethodni pokušaj This Is The End je makar nudio zanimljiv koncept, The Interview nema ni to. Podnošljivo ako ste fan, baš i ne ako niste.

Palo Alto

2013.

scenario i režija: Gia Coppola (po motivima kratkih priča Jamesa Franca)

uloge: Jack Kilmer, Nat Wolff, Emma Roberts, Zoe Levin, James Franco, Val Kilmer, Talia Shire

Klan Coppola je nešto najbliže plemstvu što postoji u Hollywoodu. Francis Ford Coppola je u toku jedne decenije snimio 4 antologijska filma, pa još uvek ima status velikog umetnika, iako posle toga nije snimio ništa ni izbliza na tom nivou. Njegova kćerka Sofia pokušava da taj status dostigne. Među ostalim članovima klana ima i glumaca i scenarista. Gia je najnovija nada da će prezime Coppola i dalje značiti nešto u Hollywoodu.

Po produkcijskim uslovima jasno je da imena i prezimena ne igraju više tako značajnu ulogu. Palo Alto je mali indie film za koji su sredstva prikupljena preko “crowd-fundinga” (kickstarter i slične platforme), glumci su pokupljeni iz krugova kućnih prijatelja i poznanika (to zaista nije teško učiniti sa prezimenom Coppola), a svemu tome je doprineo James Franco kao autor izvornih polu-autobiografskih priča o svom odrastanju u naslovnom gradu nadomak Silikonske Doline i koji je jedan od retkih profesionalnih glumaca u ovom filmu.

U pitanju je nešto što bi se moglo nazvati teen dramom rađenom u hyperlink maniru. Tematika je dobro poznata: besmisao života srednjoškolaca koji su potpuno van roditeljske kontrole. Nije da se upuštaju u vandalizam i kriminal (iako ima i toga, makar u natruhama), ali njihov život se svodi na tračeve, ludorije, napijanje, duvanje, kretenske razgovore, još kretenskije žurke i dosadu, mnogo ubistvene dosade.

Zvuči poznato? Verovatno ste odgledali neki noviji ozbiljniji film o odrastanju ili zapinjanju u tinejdžerskim godinama. Prizovite u misli Avarijev The Rules of Attraction i oduzmite njegovu inicijalnu (a i režijom dodanu) vrednost šoka. Setite se Larry Clarka i Harmony Korina (Kids, Ken Park, pa i Gummo) i skinite nešto od preteranog čudaštva, nihilizma i “in your face” stava. Sve to uklopite u altmanovsku strukturu (tipa Short Cuts). Šta onda imamo?

Imamo troje-četvoro klinaca u prvom planu. Teddy (Jack Kilmer, Valov sin) i Fred (Wolff) su najbolji drugari. Ne znamo zašto, ne znaju ni oni verovatno, ali verovatno da je to zbog bleje i duvke. Teddy je bazično pristojan klinac koji stalno upada u nevolje uglavnom zato što svom drugaru ne zna da kaže “ne”. Fred je raspad sistema, pomalo klovn, pomalo psihopata u nastajanju. Živi za provokaciju, maltretira cure i stalno pravi sranja. Oni povremeno vise sa dobrom curom April (Emma Roberts, Julia joj je tetka), koja je pomalo zaljubljena u Teddija, a i on u nju. Problem je u tome što oni ne znaju da komuniciraju, pa April uleti u vezu sa svojim trenerom fudbala Mr. B-jem (Franco). Emily (Levin) ne visi sa njima i nije deo nijedne ekipe. Ona je školska drolja, zapravo nesigurna cura koja se potvrđuje spetljavanjem sa bilo kojim tipom koji naiđe, uključujući prvo Teddija, pa onda i Freda. Frajeri je najčešće iskorištavaju i ponižavaju.

Palo Alto je film koji više gađa atmosferu nego bilo kakvu radnju. Može se odgovorno tvrditi da je to film ni o čemu, što je inače nekakav zajednički utisak za većinu filmova mlađe generacije Coppola. Sofijin prvenac Virgin Suicides je priznat kao uzor, poster za taj film visi u Aprilinoj sobi. Sofijin najsvežiji film The Bling Ring ima sličnu tematiku: besciljnost srednjoškolskog života, ali je ipak nekako fokusiraniji nego Giin prvenac.

Po detaljima je film sasvim u redu. Muzika je pravilno odabrana i pojačava emotivni efekat. Glumci su najčešće sjajno izabrani i više nego kompetentni za svoje uloge. Jack Kilmer je otkrovenje, ovo mu je prva uloga na filmu. Emma Roberts nam odrasta pred očima i vidimo da je sposobna za sve kompleksnije i kompleksnije uloge. Nat Wolff je opet dobio bizarnu ulogu, ali to mu stoji. Zoe Levin je već u The Way, Way Back pokazala da ima prilično talenta. James Franco, kao jedan od producenata i autor izvornog materijala, ima povlašteni status – najveću odraslu ulogu u filmu i odrađuje je sasvim solidno, sa pravom merom ljigavosti koju može da izvuče. Ostali odrasli glumci su svedeni na epizode, Val Kilmer je Aprilin čudni, stalno stondirani očuh, Talia Shire školska savetnica itd.

Upadljivo je odsustvo odraslih u ovom filmu, a kada se oni pojave i duhom, a ne samo fizički (kao Aprilina majka koja je stalno na telefonu), to obično znači da su klinci nešto grdno zeznuli ili da će se, ničim izazvano, naći u nevolji. S tim u vezi, nije nimalo zanemariv detalj da nijedan od četvoro glavnih likova nema potpuno porodično okruženje. Fred ima samo oca, ostali imaju majke. Ni prisutni roditelji nisu zapravo prisutni, klinci žive u svom svetu, odrasli u svom. Gia Coppola nam to prikazuje sa pronicljivim okom za detalje.

Neki od tih detalja su sasvim na mestu, drugi su, pak, prisutni radi malo instant-smeha, dok su treći poprilično prvoloptaški, ali ni tada nisu pogrešno upotrebljeni. Srećom, Coppola češće pogađa suštinu i kao reditelj se solidno poigrava sa asocijacijama. Treba joj odati priznanje za stav, jer joj je zaista stalo do likova, nema tu popovanja, osude, pokušaja izazivanja šoka kod publike, ali nema ni sažaljevanja ni patronizacije. Palo Alto, povrh toga, sasvim solidno izgleda na vizuelnom planu, što ne treba da čudi – Gia Coppola ima diplomu iz umetničke fotografije.

Problem je što sve to deluje malo previše odmereno i veštački, pa svi pogođeni detalji padaju u vodu. Razlog za to se krije u izvornom materijalu ili u adaptaciji istog. Francove priče nisam čitao, ali sam sklon da poverujem da one naprosto ništa ne valjaju, da su isfolirane i već ispričane. To je samo osećaj, ali Franco se iz petnih žila trudi da se prikaže kao multi-talenat na skoro svim poljima: hiperaktivno piše, glumi, režira, slika, muzicira i šta sve ne. Logično, u toj gomili svega i svačega ima mnogo toga bezvrednog, nekakvog hipsteraja i pozeraja, pa oprez nije na odmet. Ako je do samih priča, onda adaptaciju nije trebalo raditi na silu, mada se opet stiče utisak da nisu sve priče u knjizi jednake, a da su za ovaj film izabrane dosta lakše i blaže. Transfer priča na film, što se tiče hyperlinka, nekako funkcioniše, ali to nije dovoljno.

Naprosto, tu nema dovoljno materijala i Palo Alto je možda zanimljiv akademskoj zajednici kao nekakav “showcase”, ali je kao film ubibože dosadan. Nije to samo zbog toga što skoro da nema radnje, odnosno što su događaji tako niskog intenziteta. Nije ni samo zbog odsustva ciljeva i motiva kod glavnih likova. Najgore od svega je to što Gia Coppola sa ovim filmom nema šta da kaže, pa zato sve deluje nepotrebno i jalovo, klasičan primer za “style over substance”. Razumljiv je strah da ne napravi klon nekog postojećeg filma, razumljiv je i strah da ne naljuti pisca koji je pritom jedan od producenata, razumljiva je i želja da se pokaže kao autor sa fokusom na detalje i na mikro-plan. Međutim, nije mi jasno kako neko može svesno napraviti ovako dosadan film kada na papiru zvuči obećavajuće.

Child of God

2013.

režija: James Franco

scenario: James Franco, Vince Jolivette

uloge: Scott Haze, Tim Blake Nelson, Jim Parrack, James Franco

James Franco poslednjih nekoliko godina samo što ne počne da iskače iz paštete. Igra u nekoliko filmova godišnje, barem dva režira, piše scenarije, priče, knjige, slika i puni novinske stupce sa seksualnim skandalima. Kada je neko tako hiperaktivan, a izuzetno dobar u tome što sve radi, možemo ga nazvati genijem. Kada je samo dobar, reći ćemo da je plodan autor. Kada je makar konfekcijski solidan, nazvaćemo ga velikim radnikom. Šta, međutim, reći kada je neko dobar glumac, ali nema nikakvog talenta za režiju, niti za pisanje scenarija, pa ni za čitanje teksta, a u sve to se besomučno gura? Reći ćemo da je pretenciozni megalomanski seronja i umišljena veličina.

Ova kvalifikacija se odnosi na Jamesa Franca. Gledao sam njegov autorski prvenac The Ape i to je bilo toliko amaterski i negledljivo da sam bio čvrsto uveren da ništa njegovo neću više pogledati. Boli Franca dupe za mene, on je u poslednje vreme rekonstruisao “iz glave” 40-minutnu obrisanu i zauvek izgubljenu scenu iz Friedkinovog filma Cruising i svoj uradak nazvao Interior, Leather Bar. Nakon toga se dohvatio američkih klasika i snimio Fauknerov As I Lay Dying, još jedna Fauknerova adaptacija (The Sound and The Fury) je upravo imala premijeru, u planu je još i biopic o Bukowskom. Red je, izgleda, došao i na Cormaca McCarthija. Pošto je Franco već solidno izvisio za adaptaciju novodobnog klasika Blood Meridian, odlučio se jeftinu, indie ekranizaciju ranog i čudno filmičnog romana Child of God.

Budimo pošteni, nije Cormac McCarthy jednostavan za adaptaciju. Istina, on dosta meša formu romana i drame, ali dosta često se oslanja na unutrašnje i spoljne monologe, menja perspektivu i sklon je dugim pasažima razmišljanja i filozofiranja na tragu refleksivne lirike. McCarthija treba znati pročitati, a to često ne zna ni on sam. The Counselor, za koji je McCarthy pisao scenario, je bio u startu propao pokušaj upravo zbog preteškog scenarija sa dugim, pseudo-mudrim replikama. Pročitati McCarthija i pretočiti ga u koherentan film je uspelo jedino braći Coen sa No Country for Old Men.

Child of God je roman podeljen u tri poglavlja, od kojih prvo iznosi anegdote o šumskom ludaku Lesteru Ballardu, čoveku koji živi u divljini mimo pravila i zakona od najranijeg detinjstva, kada ga je majka napustila, a otac se obesio. On krade sitnu živinu, nanosi štetu, lovi ptice i sukobljava se sa “civilizovanim” svetom. Druga dva poglavlja ga prate kroz njegovo dalje onečovečenje i izolaciju, njegovo sve dublje uranjanje u kriminal, ludilo i devijantno ponašanje sa sve silovanjem, nekrofilijom i ubistvima. Kao model za priču je poslužio Ed Gein, poznati američki serijski ubica iz “southern gothic” okruženja 50-ih godina.

Nepotrebno je reći, James Franco nije romanu prišao na pravi način. Ostavio je strukturu u tri poglavlja i naratore iz prvog, i sve to “pojačao” sa karticama sa McCarthijevim tekstom. Ostatak realizacije se svodi na nešto nalik ranoj “Dogmi 95”, forsiranim naturalizmom i mnogo praznog hoda. Lester Ballard (Scott Haze, čija je gluma jedina svetla tačka u filmu) se tako mlati po šumi, kenja i drka u kadru, vuče leševe i sa njima opšti. To bi možda pre X godina bilo šokantno, sada je samo neukusno. Scena koja o tome najbolje govori je scena u kojoj mu cure sline iz nosa, do tančina preneta iz romana. Ostali likovi, šerif (Nelson), njegov zamenik (Parrack) i vođa seoske rulje za linč (James Franco u vrlo neinspirativnoj ulozi) jedva da su prisutni u filmu i nikada nam nije jasna motivacija zašto su se baš navrzli na nesrećnog ludaka Ballarda.

Sigurno postoje i gori načini da se troši u Hollywoodu zarađeni novac nego ovakve amaterske ekranizacije klasika američke literature. Franco bi mogao postati zaštitno lice neke organizacije za skupljanje humanitarne pomoći, pudlica nekog diktatora ili ne-daj-bože usvajati siročad po svetu. Ali sigurno postoje i bolji hobiji, pa ako to baš mora biti neka umetnost, a ne klasici poput ekstremnih sportova, kurvi, pića i droge,  ne znam zašto je Franco ne podeli sa svojim prijateljima, a ne sa celim svetom. Child of God funkcioniše jedino kao loš primer, nekakva anti-ekranizacija. Ako je to bio umetnički stav, spreman sam da nađem poštovanja za to. Ali sve mi to smrdi na pretenciozni amaterizam u stilu Malog Đokice.