Child of God

2013.

režija: James Franco

scenario: James Franco, Vince Jolivette

uloge: Scott Haze, Tim Blake Nelson, Jim Parrack, James Franco

James Franco poslednjih nekoliko godina samo što ne počne da iskače iz paštete. Igra u nekoliko filmova godišnje, barem dva režira, piše scenarije, priče, knjige, slika i puni novinske stupce sa seksualnim skandalima. Kada je neko tako hiperaktivan, a izuzetno dobar u tome što sve radi, možemo ga nazvati genijem. Kada je samo dobar, reći ćemo da je plodan autor. Kada je makar konfekcijski solidan, nazvaćemo ga velikim radnikom. Šta, međutim, reći kada je neko dobar glumac, ali nema nikakvog talenta za režiju, niti za pisanje scenarija, pa ni za čitanje teksta, a u sve to se besomučno gura? Reći ćemo da je pretenciozni megalomanski seronja i umišljena veličina.

Ova kvalifikacija se odnosi na Jamesa Franca. Gledao sam njegov autorski prvenac The Ape i to je bilo toliko amaterski i negledljivo da sam bio čvrsto uveren da ništa njegovo neću više pogledati. Boli Franca dupe za mene, on je u poslednje vreme rekonstruisao “iz glave” 40-minutnu obrisanu i zauvek izgubljenu scenu iz Friedkinovog filma Cruising i svoj uradak nazvao Interior, Leather Bar. Nakon toga se dohvatio američkih klasika i snimio Fauknerov As I Lay Dying, još jedna Fauknerova adaptacija (The Sound and The Fury) je upravo imala premijeru, u planu je još i biopic o Bukowskom. Red je, izgleda, došao i na Cormaca McCarthija. Pošto je Franco već solidno izvisio za adaptaciju novodobnog klasika Blood Meridian, odlučio se jeftinu, indie ekranizaciju ranog i čudno filmičnog romana Child of God.

Budimo pošteni, nije Cormac McCarthy jednostavan za adaptaciju. Istina, on dosta meša formu romana i drame, ali dosta često se oslanja na unutrašnje i spoljne monologe, menja perspektivu i sklon je dugim pasažima razmišljanja i filozofiranja na tragu refleksivne lirike. McCarthija treba znati pročitati, a to često ne zna ni on sam. The Counselor, za koji je McCarthy pisao scenario, je bio u startu propao pokušaj upravo zbog preteškog scenarija sa dugim, pseudo-mudrim replikama. Pročitati McCarthija i pretočiti ga u koherentan film je uspelo jedino braći Coen sa No Country for Old Men.

Child of God je roman podeljen u tri poglavlja, od kojih prvo iznosi anegdote o šumskom ludaku Lesteru Ballardu, čoveku koji živi u divljini mimo pravila i zakona od najranijeg detinjstva, kada ga je majka napustila, a otac se obesio. On krade sitnu živinu, nanosi štetu, lovi ptice i sukobljava se sa “civilizovanim” svetom. Druga dva poglavlja ga prate kroz njegovo dalje onečovečenje i izolaciju, njegovo sve dublje uranjanje u kriminal, ludilo i devijantno ponašanje sa sve silovanjem, nekrofilijom i ubistvima. Kao model za priču je poslužio Ed Gein, poznati američki serijski ubica iz “southern gothic” okruženja 50-ih godina.

Nepotrebno je reći, James Franco nije romanu prišao na pravi način. Ostavio je strukturu u tri poglavlja i naratore iz prvog, i sve to “pojačao” sa karticama sa McCarthijevim tekstom. Ostatak realizacije se svodi na nešto nalik ranoj “Dogmi 95”, forsiranim naturalizmom i mnogo praznog hoda. Lester Ballard (Scott Haze, čija je gluma jedina svetla tačka u filmu) se tako mlati po šumi, kenja i drka u kadru, vuče leševe i sa njima opšti. To bi možda pre X godina bilo šokantno, sada je samo neukusno. Scena koja o tome najbolje govori je scena u kojoj mu cure sline iz nosa, do tančina preneta iz romana. Ostali likovi, šerif (Nelson), njegov zamenik (Parrack) i vođa seoske rulje za linč (James Franco u vrlo neinspirativnoj ulozi) jedva da su prisutni u filmu i nikada nam nije jasna motivacija zašto su se baš navrzli na nesrećnog ludaka Ballarda.

Sigurno postoje i gori načini da se troši u Hollywoodu zarađeni novac nego ovakve amaterske ekranizacije klasika američke literature. Franco bi mogao postati zaštitno lice neke organizacije za skupljanje humanitarne pomoći, pudlica nekog diktatora ili ne-daj-bože usvajati siročad po svetu. Ali sigurno postoje i bolji hobiji, pa ako to baš mora biti neka umetnost, a ne klasici poput ekstremnih sportova, kurvi, pića i droge,  ne znam zašto je Franco ne podeli sa svojim prijateljima, a ne sa celim svetom. Child of God funkcioniše jedino kao loš primer, nekakva anti-ekranizacija. Ako je to bio umetnički stav, spreman sam da nađem poštovanja za to. Ali sve mi to smrdi na pretenciozni amaterizam u stilu Malog Đokice.

The Counselor

2013.

režija: Ridley Scott

scenario: Cormac McCarthy

uloge: Michael Fassbender, Penelope Cruz, Javier Bardem, Cameron Diaz, Brad Pitt, Bruno Ganz, Rosie Perez, Ruben Blades, John Leguizamo, Natalie Dormer, Goran Višnjić

Mnogi će reći da ideja na papiru deluje sjajno: značajni romanopisac McCarty kao scenarista, uhodani reditelj Ridley Scott i all star glumačka postava. Pritom se, naravno, zaboravlja da McCarthy nema iskustva sa pisanjem scenarija, a da su ekranizacije njegovih romana bile ujedno i žestoke adaptacije, kao ni to da Ridley Scott nije snimio dobar film već jako, jako dugo, a filmove snima tempom od skoro jednog godišnje. Za glumce nemam zamerki, ali glumac zavisi od napisanog materijala i rediteljskog vođenja.

The Counselor bi možda bio solidan roman, uz malo ili malo više poliranja u tom smeru, ali kao filmski scenario je kriminalno loš i amaterski. Prepun je heavy filozofskih dijaloga koji ne vode nikuda, ali zvuče užasno pametno, likova od kojih bi svaki mogao da nosi po jedan film, prepun je anegdota koje razvijaju periferiju likova, prepun tinejdžerskog poimanja ljubavi i seksa, a radnja se većinom odvija van fokusa filma. I kada se odvija, njena dramaturgija je zastarela, svedena na čehovljevsku pušku iz prvog čina koja mora da opali na kraju. Ovde je to “bolito”, električna omča koju pominje Bardemov lik, kao i snuff videi koje spominje Pittov lik, i jasno nam je da će barem dvoje od glavnih likova poginuti spektakularno, na ekranu ili van njega. U međuvremenu, imaćemo Scottovu poprilično hladnu i proračunatu viziju trashy blinga i pripadajućeg ekscentričnog kriminalnog polusveta, za šta je većinom uposlena Cameron Diaz.

 

Dakle, Fassbender je naslovni lik (“counselor” ne znači savetnik, kako se to kod nas prevodi, u pitanju je najviša instanca u advokaturi), ljigavi pohlepni mamlaz koji naoko ima sve što mu ikada može zatrebati: karijeru, lepu i dobru buduću ženu (Cruz), veliku kuću i sportski kabriolet. Ali kreten kao kreten, on bi više od toga, pa se zato druži sa svojim nekadašnjim klijentom Reinerom (Bardem sa glupom frizurom, ali ne tako glupom kao u No Country for Old Men) i sa njim je spreman da uđe u posao sa krijumčarenjem 20 miliona dolara u kokainu za meksičke kartele. Nigde nije objašnjeno da li je samo pohlepan ili je stvarno u dugoročnoj frci sa lovom, i to se ponavlja i ponavlja kao pitanje barem do polovine filma. Njihov kontakt za posao je Westray (Pitt), čovek koji poseduje enciklopedijsko znanje o kartelima, i sam kaže da nema razloga da se petlja sa njima, jer bi bio srećan i u samostanu. Na rubu tog deala vreba i Reinerova trashy žena Malkina (Diaz), pitanje je koliko je upućena u posao. Ona nam donosi izlive trasha, bilo svojim stilom (tetovaža, zlatni zub, odeća, ophođenje), bilo svojim ekscentričnim zanimacijama (gepardi kao kućni ljubimci i seks sa luksuznim statusnim simbolima).

 

U centru radnje je, kako ste pretpostavili, posao sa drogom koji se izjalovio, pošto je neko klepio pošiljku od kartela namenjenu čikaškom tržištu, a karteli sumnjaju na trojicu vanjskih saradnika i na tragu su im. Nekoliko epizoda, koje ničim nisu akcentirane, pa se čine nevažnim, objašnjavaju mehaniku tog posla, pa znamo kako stvari stoje, dok se film bavi perifernim stvarima, moralnom dilemom i posledičnim padom glavnog junaka, filozofskim raspravama i reciklažom većine toga viđenog u No Country for Old Men, uz pojačanu dozu trasha koja kulminira u sceni sa Cameron Diaz i žutim ferrarijem. Dakle ona se jebe sa autom, ne u autu.

I ta scena je paradigma svega pogrešnog u filmu. U rukama nekog duhovitijeg ili potentnijeg reditelja, i tu ne mislim samo na postmoderne autore poput Tarantina ili braće Coen, a ne impotentnog i od smisla za humor oslobođenog Scotta, ta scena bi bila ili seksi, ili duhovita, a ne samo bizarna, kao što bi i druge trashy scene ili našle funkciju u filmu, ili bi bile okrenute ka humoru ili prosto izbrisane. Tu smo na tragu problema, scenario je loš, ne-filmski, ali ima nekoliko momenata zbog kojih je možda vredan spasavanja. I zato je potreban bolji reditelj, sposoban da napiše poslednju ruku scenarija, skrati ili pobriše tupljavinu od dijaloga, približi materijal glumcima i osmisli film. Ne tvrdim da je Scott sam po sebi loš reditelj, ali je svakako neko o kome se sve da iščitati iz prostih biografskih podataka.

 

Dakle, Ridley Scott se kalio na televiziji i kao producent reklama, a sa dva filma iz rane faze u karijeri (Alien i Blade Runner) je dostigao status velikog autora koji će bez problema naći angažman, ako ga traži, i od kojeg se puno očekuje. Ridley je nastavio sa snimanjem zanatski korektnih, neinspirativnih filmova i dosta je ovisio o kvalitetu materijala sa kojim radi. Tako je Thelma and Louise dobar film, a Black Hawk Down ne. Nažalost, više je bilo muljavih, osrednjih, štancanih filmova nego dobrih u njegovoj karijeri, a Robin Hood i posebno Prometheus (nedovljno osmišljeni prequel za Aliena snimljen da bi evocirao uspomene na jedan od najznačajnijih filmova kasnih 70-ih) su bili i ostali LOŠI filmovi. Ridleyevo štancanje ništa ne može zaustaviti, The Counselor je pretrpeo samo nekoliko dana odlaganja u snimanju zbog samoubistva Ridleyevog brata Tonija, a i posle ovog promašaja od filma, Ridley Scott ima najavljen biblijski spektakl o Mojsiju. “Bottom line” je da ga nije briga kakav će film snimiti. A uvek se može vratiti televiziji, njegove dve serije (pristojna A Good Wife i ajde-ne-tako-užasna Numbers) se smatraju uspešnima.

Glumcima je uvaljen vruć krompir od likova. Penelope Cruz ima najdosadniji lik u savremenoj kinematografiji, lik dobre žene i dobre katolkinje koja nema pojma čime se njen verenik bavi. Michael Fassbender je osakaćen sa pasivnim anti-herojem, u neo-noir filmu čija je poenta da je čovek stalno na raskršću, a svaki smer je pogrešan, što će isti shvatiti tek kad bude prekasno. Šta je filmski lik, posebno noir protagonista bez izbora? Cameron Diaz nije glumica dovoljno velikog kalibra da karakterno odigra jedan trash lik, i da ga drži pod kakvom-takvom kontrolom, a ne ide joj u prilog ni krajnje naporan dijalog koji mora izgovoriti. Javier Bardem uspeva da oboji lik Reinera, ali ni to nije dovoljno, pošto Reiner priča kao navijen i to uglavnom potpune gluposti koje deluju suviše rigidno bez rediteljske intervencije. Brad Pitt se jedini potpuno opušteno zeza sa svojim likom i dodatno ga ironizira, pokazujući svoj glumački talenat koji retko upotrebljava birajući lako izvedive, ali neinspirativne uloge.

Ako ste mišljenja da jedna scena ili neki periferni aspekti mogu spasiti miskoncipiran film, onda pogledajte The Counselor, jer je fotografija vrhunska, neke scene su atraktivne, a finalna scena ubistva je možda “smrt godine” u Hollywoodu. Ali moram vas upozoriti, imaćete potrebu da zaustavljate film svaki čas i odmorite se od njega. Da, toliko je naporan.