Are You Leaving Already? / Skal dere ga allerede?

kritika objavljena na XXZ:

2019.

scenario i režija: Mona J. Hoel

uloge: Nicole Madeleine Aurdahl, Mattias Cantzler, Raymond Lorentzen, Kjersti Holmen, Rickard Kleven, Cheila Steen, Aracelly Reinoso

Mi smo kao vrsta skloni idealizacii sistema, recimo državnog. Tako ćemo sa divljenjem govoriti o skandinavskoj socijal-demokratiji, stepenu zaštite ljudskih prava, socijalnoj sigurnosti i spremnosti države da individui pruži drugu šansu. Ono što previđamo je da je svaki sistem manjkav i rupičast, da ga zato stalno treba popravljati i da svaki od njih zavisi od ljudskog faktora od najvišeg nivoa (jer su sve zapravo ljudi i osmislili), do nivoa onih koji to u praksi implementiraju i onih na koje se to u praksi implementira. Film norveške autorice Mone J. Hoel Are You Leaving Already? koji je prikazan na nedavno završenom Stockfish Film Festivalu, jednom od poslednjih održanih u fizičkoj, ne-web formi, može poslužiti kao studija slučaja o zavisnosti ljudskog bića od sistema, ali još i više od drugih ljudskih bića.

Elin (Aurdahl) je devojka u 20-im godinama čija je prošlost problematična (bila je u zatvoru), a sadašnjost ne nudi neke naročite izglede. Majka nikad nema vremena za nju, a otac ne želi da sa njom ima više od onoga što mora. On joj je na preporuku socijalne službe kupio derutni stan u centru Osla kako bi se u potpunosti rehabilitovala kroz samostalni život. Problem je što stan treba srediti, za šta socijalna pomoć koju prima nije dovoljna, pa Elin mora da potraži posao. Međutim, s njenom zatvorskom prošlošću i verovatno manjkom specifičnih radnih veština, nijedan poslodavac ne želi da rizikuje i zaposli je.

Sa druge strane, Raymond (Lorentzen) i Mattias (Cantzler) su dvojica molera sa severa zemlje koji su se u potrazi za poslom kombijem dovezli do Osla, pa se može reći da su tek za nijansu manje očajni od Elin. Njih dvojica deluju kao da su malo šašavi i ne naročito sposobni, ali ne može se reći da su loši momci, posebno u trenutku kada iz altruističkih namera prihvate škrtu ponudu Elininog oca da obave neophodne popravke u stanu. Uz njih i svoju novu drugaricu u čiju se plesnu trupu uključuje, Elin će pridobiti možda i ključni resurs za svoj samostalni život - prijatelje.

Mona J. Hoel je norveška predstavnica u pokretu Dogma 95 koji su pokrenuli danski sineasti, a njen film od pre 20 godina, Cabin Fever, jedan je od najtipičnijih predstavnika pokreta koji prati skoro sve tačke čuvenog manifesta. Za Are You Leaving Already? se takođe može reći da se relativno striktno pridržava Dogme, naročito na planu filmske estetike: neprofesionalni glumci, kamera iz ruke, što manje naknadnih montažnih rezova, bez veštačkog osvetljenja, bez muzike i sa minimalnom obradom zvuka. Međutim, sa odmakom od 25 godina od manifesta, a 20 od njegove vršne popularnosti među filmskim autorima, čini se da je sav taj stil u najmanju ruku preteran, da inducira naivnost i naglašava amaterizam, te da prevladava nad supstancom do te mere da je prosto devalvira. Are You Leaving Already? tako ostaje film plemenitih namera koji će nas podstaći da se oslonimo na druge ljude i da mi njima poslužimo kao oslonac i koji će možda učiniti da se na kraće staze osetimo bolje sami sa sobom i sa drugima u našem okruženju, ali će kao takav dopreti do ograničene količine fanova Dogme, dok će ostalima u priličnoj meri testirati strpljenje.

Child of God

2013.

režija: James Franco

scenario: James Franco, Vince Jolivette

uloge: Scott Haze, Tim Blake Nelson, Jim Parrack, James Franco

James Franco poslednjih nekoliko godina samo što ne počne da iskače iz paštete. Igra u nekoliko filmova godišnje, barem dva režira, piše scenarije, priče, knjige, slika i puni novinske stupce sa seksualnim skandalima. Kada je neko tako hiperaktivan, a izuzetno dobar u tome što sve radi, možemo ga nazvati genijem. Kada je samo dobar, reći ćemo da je plodan autor. Kada je makar konfekcijski solidan, nazvaćemo ga velikim radnikom. Šta, međutim, reći kada je neko dobar glumac, ali nema nikakvog talenta za režiju, niti za pisanje scenarija, pa ni za čitanje teksta, a u sve to se besomučno gura? Reći ćemo da je pretenciozni megalomanski seronja i umišljena veličina.

Ova kvalifikacija se odnosi na Jamesa Franca. Gledao sam njegov autorski prvenac The Ape i to je bilo toliko amaterski i negledljivo da sam bio čvrsto uveren da ništa njegovo neću više pogledati. Boli Franca dupe za mene, on je u poslednje vreme rekonstruisao “iz glave” 40-minutnu obrisanu i zauvek izgubljenu scenu iz Friedkinovog filma Cruising i svoj uradak nazvao Interior, Leather Bar. Nakon toga se dohvatio američkih klasika i snimio Fauknerov As I Lay Dying, još jedna Fauknerova adaptacija (The Sound and The Fury) je upravo imala premijeru, u planu je još i biopic o Bukowskom. Red je, izgleda, došao i na Cormaca McCarthija. Pošto je Franco već solidno izvisio za adaptaciju novodobnog klasika Blood Meridian, odlučio se jeftinu, indie ekranizaciju ranog i čudno filmičnog romana Child of God.

Budimo pošteni, nije Cormac McCarthy jednostavan za adaptaciju. Istina, on dosta meša formu romana i drame, ali dosta često se oslanja na unutrašnje i spoljne monologe, menja perspektivu i sklon je dugim pasažima razmišljanja i filozofiranja na tragu refleksivne lirike. McCarthija treba znati pročitati, a to često ne zna ni on sam. The Counselor, za koji je McCarthy pisao scenario, je bio u startu propao pokušaj upravo zbog preteškog scenarija sa dugim, pseudo-mudrim replikama. Pročitati McCarthija i pretočiti ga u koherentan film je uspelo jedino braći Coen sa No Country for Old Men.

Child of God je roman podeljen u tri poglavlja, od kojih prvo iznosi anegdote o šumskom ludaku Lesteru Ballardu, čoveku koji živi u divljini mimo pravila i zakona od najranijeg detinjstva, kada ga je majka napustila, a otac se obesio. On krade sitnu živinu, nanosi štetu, lovi ptice i sukobljava se sa “civilizovanim” svetom. Druga dva poglavlja ga prate kroz njegovo dalje onečovečenje i izolaciju, njegovo sve dublje uranjanje u kriminal, ludilo i devijantno ponašanje sa sve silovanjem, nekrofilijom i ubistvima. Kao model za priču je poslužio Ed Gein, poznati američki serijski ubica iz “southern gothic” okruženja 50-ih godina.

Nepotrebno je reći, James Franco nije romanu prišao na pravi način. Ostavio je strukturu u tri poglavlja i naratore iz prvog, i sve to “pojačao” sa karticama sa McCarthijevim tekstom. Ostatak realizacije se svodi na nešto nalik ranoj “Dogmi 95”, forsiranim naturalizmom i mnogo praznog hoda. Lester Ballard (Scott Haze, čija je gluma jedina svetla tačka u filmu) se tako mlati po šumi, kenja i drka u kadru, vuče leševe i sa njima opšti. To bi možda pre X godina bilo šokantno, sada je samo neukusno. Scena koja o tome najbolje govori je scena u kojoj mu cure sline iz nosa, do tančina preneta iz romana. Ostali likovi, šerif (Nelson), njegov zamenik (Parrack) i vođa seoske rulje za linč (James Franco u vrlo neinspirativnoj ulozi) jedva da su prisutni u filmu i nikada nam nije jasna motivacija zašto su se baš navrzli na nesrećnog ludaka Ballarda.

Sigurno postoje i gori načini da se troši u Hollywoodu zarađeni novac nego ovakve amaterske ekranizacije klasika američke literature. Franco bi mogao postati zaštitno lice neke organizacije za skupljanje humanitarne pomoći, pudlica nekog diktatora ili ne-daj-bože usvajati siročad po svetu. Ali sigurno postoje i bolji hobiji, pa ako to baš mora biti neka umetnost, a ne klasici poput ekstremnih sportova, kurvi, pića i droge,  ne znam zašto je Franco ne podeli sa svojim prijateljima, a ne sa celim svetom. Child of God funkcioniše jedino kao loš primer, nekakva anti-ekranizacija. Ako je to bio umetnički stav, spreman sam da nađem poštovanja za to. Ali sve mi to smrdi na pretenciozni amaterizam u stilu Malog Đokice.