2013.
scenario i režija: Lars Von Trier
uloge: Charlotte Gainsbourg, Stellan Skarsgard,
Shia LaBeouf, Stacy Martin, Jamie Bell, William Dafoe, Mia Goth,
Jean-Marc Barr
Napomena: Ovaj tekst je nastavak jučerašnjeg
teksta. Nymphomaniac je jedan film, skraćen i podeljen u dva toma,
koja sam odgledao jedan za drugim. Koplja se lome oko skraćivanja i
podele, sam autor se od toga ogradio, ali nije aktivno sabotirao ni
kritikovao izdavanje na ovaj način. Film funkcioniše i kao celina,
ali dva dela se distinktivno razlikuju u tonu i u autorskom postupku.
Prvi deo je lakši, čak i zabavan, sa svom tom
silnom trivijom koju Seligman (Skarsgard) tako veselo ubacuje, da
prosto nismo načisto je li on pričom fasciniran koliko je
fasciniran intelektualnom trivijom, ili svoju gošću malo poprckuje,
ili nas reditelj zeza i sa tim meandriranjem i sa fusnotama, kao i sa
ultimativno ne-erotičnim prikazom seksa. Drugi deo je dosta
mračniji, i to je nekako logično, kao i kod svake ovisnosti, prvo
imate “high”, da bi usledio pad. To se vidi i na fusnotama i
digresijama, puno su ređe i intelektualno zahtevnije, više nisu
komadi zanimljivosti, nego zadiru u psihologiju (dobro,
psihoanalizu), filozofiju, teologiju i teoriju društva.
Prebijena sredovečna Joe (Gainsbourg) je još
uvek u Seligmanovom stanu, pije čaj i oporavlja se, te priča svoju
životnu priču. Vrlo brzo ćemo dobiti prvi u nizu argumenata zašto
se ona smatra lošom osobom. Prvi tom je završen na artificijelnom
“cliffhangeru”, mlada Joe (Martin) je izgubila moć (ili
mogućnost) da doživi orgazam. Ona je u stabilnoj, mirnoj i
seksualno nezadovoljavajućoj vezi sa Jeromom (LaBeouf), živi sa
njim i imaju sina. On se trudi koliko može, i pokazuje razumevanje
za njene seksualne apetite, pa joj dozvoljava da ima ljubavnike, u
nadi da će povratiti orgazam.
Sledi pomalo neukusna prozivka Hanekea i The Piano
Teacher, koja se vrlo lako može prevideti. Ipak, treniranom gledaocu
je jasno da to nije slučajno, te da samozvani ludi genije Von Trier
pokušava da opljune superiorniji film o seksualnoj devijaciji. To u
filmu pokazuje njegovo ružno lice koje više nije ni maskirano
neslanim šalama i jednu nezdravu ambiciju. Dok se Haneke iskreno i
temeljno bavi propitivanjem strahova buržoazije, Von Trier tu istu
buržoaziju namerno plaši iz svoje udobne, buržoaske pozicije, sa
buržoaskim obrazovanjem i buržoaskim pozivom.
Sledeći deo priče je propraćen čudnom i veoma
površno zasnovanom tezom o dvema crkvama posle šizme koja je
pokrepljena samo statistički češćim prikazom Isusa: u istočnoj
crkvi Isus je najčešće dete u majčinom naručju, dok je u
zapadnoj Isus na raspeću. To se prevodi sa tim da je istočna crkva
usmerena na radost, iskupljenje i uzdizanje, dok je zapadna
fokusirana na greh i pokoru. Formalno, to štima, ali su sasvim
zgodno izbačeni drugi teološki elemnti iz jednačine.
Sama priča prati sada već odraslu Joe (zamenjena
glumica), njene seksualne eksperimente i raspad veze sa Jeromom. Prvi
deo je uglavnom komičan na vrlo uvrnut način, i radi se o
eksperimentu koji je Joe imala sa dvojicom crne braće, koja ne
govore engleski, ali se vrlo gorljivo svađaju oko toga koja je rupa
čija, dok Joe sedi i posmatra njihove dignute kurčine. Ta epizoda
služi i kao uvod za kratku raspravu između Joe i Seligmana o
političkoj korektnosti, gde Von Trier ovog puta govori kroz Joe o
besmislu te dogme i paradoksu društva koje nagrađuje osobe koje
govore ispravno, iako misle pogrešno, a kažnjava ljude koji se
izraze krivo, iako možda misle ispravno. Ako se ne varam, ovo je
možda odgovor na celi onaj pičvajz oko Hitlera, izjave,
proterivanja iz Cannesa, izvinjenja, pa povlačenja izvinjenja. Sve
mi se čini da to opet nije način da se kontroverza stiša, ako je
to uopšte Von Trierov cilj, pošto ovo izgleda kao dodavanje ulja na
vatru. Srećom, pa u filmu to igra kakvu-takvu ulogu.
U međuvremenu imamo najerotičniji momenat ovog
inače užasno ne-erotičnog filma i on je vezan za seanse sa
profesionalnim dominatorom (Bell) koji svoje klijentkinje ponižava,
vezuje, tuče i šiba, a one mu se verno vraćaju. Bell je ostvario
najzanimljiviju ulogu u drugom tomu, Zašto kažem najerotičniji, a
radi se o sado-mazohizmu, degradaciji i poniženju? Stvar je
jednostavna, dominator ima potpuno drugačije ponašanje od ostalih
muškaraca koje je Joe susretala, on radi to što radi samo i
isključivo na njen zahtev, ma koliko to brutalno bilo, i ma koliko
on imao svu kontrolu u svojim rukama. On joj pomaže, on joj daje ono
što joj je potrebno, iako je to možda u ružnoj prostoriji sa
ružnim neonskim svetlom, i iako ona možda ne zna šta njoj to tačno
treba. Koliko je brutalan u degradaciji i kažnjavanju, dominator je
inače vrlo uljudan i nežan i tretira je sa nekakvim poštovanjem.
Uporedo sa seansama vidimo i raspad veze između
Joe i Jeroma, što zbog seansi, što zbog zanemarivanja deteta. Ako
vidite autoreferencu na Antichrista, u pravu ste. Shvatamo da je vrag
odneo šalu, da je Joe klasični ovisnik o seksu i seksualnom
ponašanju, pa kakvo ono bilo, da je nesposobna da se suzdrži i da
njeni prioriteti nisu jednaki kao kod većine. To nas uvodi u kratki
intermeco sa terapijom koja se završava očekivano – Joe za nju
nije ni voljna ni sposobna, ona je sebični ovisnik, i to je
prihvatila. To se nadovezuje na fusnotu o političkoj korektnosti, i
sada se od toga pravi generalno pravilo. Buržoasko društvo ima
svoje rigidne kanone od kojih ne odstupa, jedan od njih su i jalove
terapije i još jaloviji self-help. U takvom društvu nema mesta za
devijante, a Joe je upravo to. Društvo ne može s njom, ni ona ne
može s društvom, pa izlaz vidi jedino u odlasku na marginu.
Što nas dovodi do produženog i preterano
elaboriranog raspleta njene životne priče. To uključuje karijeru
isterivača dugova za promućurnog kriminalca (Dafoe), digresiju o
pedofilima kao ljudima koji moraju da žive sa stigmom nakon
briljantne epizode Jean-Marc Barra kao jednog nesrećnog pedofila
kojeg je Joe morala da obradi, te odlazak na košarkaške utakmice,
upoznavanje i veza sa planiranom naslednicom (Goth) i konačni
povratak Jeroma u priču. Tu će priča opet meandrirati na odnos sa
ocem i traženje drveta koje osobu najbolje opisuje. Za Joe je to
jedno drvo na goleti, nezaštićeno od vetra i potpuno iskrivljeno.
Metafora banalna, ali jasna. U tom ključu se može posmatrati i
Jeroma kao autodestrukciju kojoj Joe teži.
Ipak, utisak sa drugim tomom filma je slabiji nego
sa prvim. Ne samo da su teme teže i da nas Von Trier ne zabavlja,
nego nam popuje, već je i seks opravdano sve ogavniji, a i kadrovi
su sve više po Dogmi 95, kamera je neprirodno blizu glumcima, a
slika čak pixelasta na pojedinim mestima. Utisak je kao da je autor
hteo da priču što brže završi, ili su se umešali producenti, i
to da završi sa veoma napadnim šokovima i obratima. Jedan od njih,
onaj koji objašnjava kako i zašto je Joe dobila teške batine, je
providan. Drugi, koji se odnosi na Joe i Seligmana, je prenategnut i
služi samo da pocrta autorov cinizam i pesimizam po pitanju ljudske
prirode. Opet, cela priča je i išla u tom tonu, a autoru se mora
priznati da je veoma inovativno upotrebio Seligmana kao “čehovljevsku
pušku” koja je bila prisutna od početka filma, za koju je
postojala šansa da i ne opali.
Jedna od najkrupnijih zamerki filmu je zamena
glumice. Nije nam jasno kako se igriva i simpatična pticolika
mršavica Stacy Martin pretvorila u ogorčenu Charlotte Gainsbourg, a
Shia LaBeouf je ostao isti. Posebno čudan je izbor da Charlotte
Gainsbourg koristi apsolutno istu ravnu glumu na granici “plankinga”
i u okvirnoj situaciji gde je naratorka, i u priči koju priča, a
koja bi trebala da nas potrese. Još jedna stvar koja upada u oči je
i nova doza sigurnosti sa kojom Joe nastupa prema Seligmanu, te
promena njihovog odnosa u kojem ona postaje nekakva vrsta autoriteta,
čak i intelektualnog, iako za to njenoj priči nemamo nikakvu
potvrdu.
Konačna ocena je da je Nymphomaniac jedan
bezrazložno hrabar film u sporednim aspektima koji mogu poslužiti
samo kao provokacija i nešto što podiže prašinu, kao što je
sveprisutni grafički prikaz seksa, i to veoma ružnog (valjda je
tako prirodno), iako u penetracijama nisu učestvovali glumci nego
dubleri, te da testira našu pažnju sa trivijalnim fusnotama i da
nas provocira sa onim filozofskim i teološkim. Dok je sama priča
koju nam Joe pripoveda veoma konvencionalna i podeljena na nepotrebno
veliki broj epizoda i kao takva nam govori samo o neizbežnosti prema
kojoj idemo. A idemo veoma polako.
Dobri glumci su odlično odigrali svoje uloge,
debitantkinje Stacy Martin i Mia Goth su prijatna iznenađenja, a
Shia LaBeouf je očekivano loš. Ali ni to nije dovoljno da ubije
utisak da je Nymphomaniac u velikoj meri “fake” film dizajniran
da pomeri neke granice na čisto banalnim poljima, poput grafičnosti
seksa ili dužine filma. Iskreno, nema ničeg novog oko seksualne
ovisnosti što će nam Nymphomaniac posebno otkriti, a da to nismo
videli u filmu kao što je Shame, koji je takođe hladan i gotovo
klinički film.
Ono što je potencijalno zanimljivo, to je da je
priča ispričana iz ženske perspektive. Opet imam dojam da je i to
trik, potez koji nam odvlači pažnju od toga da nam Lars Von Trier
opet propoveda iz pozicije genija o različitim stvarima. Iskreno,
voleo bih da je Nymphomaniac snimila žena, neka poznata autorica, i
da film odražava njenu perspektivu i njene stavove. Mislim da žensku
seksualnost, bila ona devijantna ili ne, može prikazati samo žena,
a ne neki profesorski tip.