Fear Clinic

2015.

režija: Robert Hall

scenario: Robert Hall, Aaron Drane

uloge: Robert Englund, Fiona Dourif, Felisha Terrell, Cleopatra Coleman, Corey Taylor, Brandon Beemer, Bonnie Morgan, Kevin Gage, Angelina Armani, Thomas Dekker

Čak i ako niste gledali istoimenu web-seriju, kao uostalom i potpisnik ovih redova, što se filma Fear Clinic tiče, niste ništa bitno propustili. Uvodna špica i monolog naratora, protagoniste serije, doktora Andovera (Englund) pružiće vam dovoljno informacija o “settingu”. Dobri doktor je, naime, otkrio terapiju koja leči strah suočavanjem s njim preko halucinacija za šta mu je potrebna specijalno dizajnirana komora i sablasno crni reagens. Kao po običaju, neki ga smatraju šarlatanom, pokušavaju da rasture njegovu teoriju, ali ona uglavnom radi i pacijenti se na taj način oslobađaju strahova. Međutim, kako je ovo horor, nešto će poći po zlu...

I to baš sa pacijentima koji su završili na klinici posle pucnjave maskiranog napadača u zalogajnici koja je svakom od njih pokrenula ili pojačala već postojeću fobiju. Čini se da je terapija u prvo vreme delovala, ali su pacijenti krenuli da se vraćaju kada su “flashback” momenti pojavili. Ne samo da je jedna od pacijentkinja već nastradala (umrla od straha), već su i drugi na ivici. Sara (Dourif) se patološki plaši mraka, Kylie (Armani) odbija hranu, Megan (Coleman) utvara rane po telu, a Blake (Dekker) je potpuno pretrnuo, nepokretan je i ne govori.

Mogu li se pacijenti i njihovi najbliži izboriti sa tim fobijama, posebno zbog toga što je klinika izgubila dosta od ranijeg renomea i što se doktor čini zbunjenim i indisponiranim. Možda je samo problem u mašini sa kojom sablasni medicinski brat (Taylor) i još sablasniji domar (Gage) petljaju. Hoće li pomoć predane i u ovom slučaju najprisebnije Sare i sestre Osbourne (Terrell), i same nekadašnje doktorove pacijentkinje, biti dovoljna ne samo da prevladaju strahove već i da bazično prežive njihove reziduale i nasilne povratke?

Za horor je potrebna mašta i suspenzija neverice, pre svega da bismo prihvatili osnovni “setting” u kojem strah nije samo parališući nego i smrtonosan, koji se ne leči postepenom terapijom i razgovorom, nego sokoćalom i reagensom koji ima užasne nuspojave. Nije to problem, a i Fear Clinic se predstavlja kao film koji je iznad toga da samo izvodi “jump scare”, nego usput i pokušava da ispriča nekakvu priču. Problem je što se priča raspada odmah nakon uvoda i čini se da Hall nije baš znao šta želi i u kom pravcu bi je odveo.

Možda je tu ključna razlika u formatima, a autor Robert Hall je, iako je i pre serije radio celovečernje filmove, upravo sa serijom znao šta želi reći na temu straha u vrlo kratkom formatu, dok se sa celovečernjim filmom koji je jako želeo i za koji je skupljao sredstva preko “crowdfunding” platformi tipa kickstarter, ipak pogubio. Ne kažem, film ima svojih simpatičnih momenata, kao što je pojavljivanje Coreya Taylora (ovog puta bez maske i robijaške uniforme) i prateće muzike (Stone Sour, ne Slipknot, ali svejedno dobro) u njegovoj prvoj pravoj filmskoj ulozi. I zapravo jednom kad akcija počne, tamo negde pri kraju, prilično je napeta ma koliko bila besmislena u suštini.

U principu, gluma je u redu i glumci su iskorišćeni intrigantno. Lepo je videti Roberta Englunda, poznatu filmsku zlicu, među najvećima od svih, jednog i jedinog Freddyja Krugera i kroz film se pitati koliko je njegov lik kontra uobičajenog tipa. A Fiona Dourif se, nakon Curse of Chucky, kandiduje za horor-glumicu starog kova i solidnog raspona od “scream queen” do finalke.

 Šteta je jedino Robert Hall zajedno sa ko-scenaristom Aaronom Draneom nije malo bolje razradio koncept i od Fear Clinic napravio bolji i koherentniji film. Osećaja za strah očito ima, ali falilo je promišljanja i poliranja.

A Fantastic Fear of Everything

2012.

režija: Crispian Mills, Chris Hopewell

scenario: Crispian Mills

uloge: Simon Pegg, Clare Higgins, Paul Freeman, Amara Karan, Alan Drake

Hm... Engleska komedija koju nosi Simon Pegg, zezalica sa horor filmskim i literarnim klišejima uz poseban osvrt na viktorijansko doba sama po sebi obećava. Pegg je jedan od upečatljivijih britanskih glumaca u poslednje vreme, a zajedno sa Edgarom Wrightom je veoma artikulirano isparodirao neke filmske standarde u klasicima kao što su Shaun of The Dead, Hot Fuzz i The World's End, koji sam recenzirao pre nekoliko meseci. Ako i nešto pođe po zlu, film će barem biti zabavan.

Ne, neće. Umesto Edgara Wrighta kao autora imamo debitanta, relativno (ne)poznatog muzičara Crispiana Millsa. On je u svoj scenario natrpao klišeje koje čak ne može ni da kontroliše. Neki od njih su samo tupavi, drugi su čak uvredljivi, režija je neuredna, ritam promašen, a reference brojne i očite, od Hitchcocka, preko Polanskog i Cormana do filmova paranoje. Nemam ništa protiv referenci ako su smislene, a ne natrpane bez reda i smisla. Najveći problem je što se autor, umesto na narativ, u potpunosti oslanja na glavnog glumca i to pre svega na fizički humor, koji nekako anulira svaku intelektualnu ambiciju. Istina je da Simon Pegg može da izvede fizički humor, ali je istina i to da mu to nije najjača strana.

Dakle, Simon Pegg je Jack, pisac sa ozbiljnim problemima. Prvi problem je što mu je pisanje uništilo privatni život, a da ništa nije objavio. Drugi problem je što mu najbolje ide dečija literatura, one slikovnice sa životinjicama koje govore u stihu, ali prema tome gaji otpor. On bi radije pisao o viktorijanskim serijskim ubicama, ali za to ne vlada neki naročiti interes. Međutim, njegov najveći problem je naslov ovog filma: iracionalni strah od svega u koji je upao pišući svoj “magnum opus”. Valjda čovek doživljava stvari emotivno.

On spava sa nožem pored sebe, trese se na svaki šum i svaku senku, a rak-rana mu je mašina za veš. On retko izlazi iz kuće, a kad izađe izgleda kao prestrašena verzija Dude-a iz Big Lebowskog: šlampavo, neuredno i nimalo reprezentativno. Nakon poduže ekspozicije početak radnje je poziv od njegove agentice (Higgins) da se nađu, jer mu je ugovorila sastanak sa producentom koji je zainteresovan za ekranizaciju nekog njegovog materijala. To bi značilo da on mora među ljude, što bi značilo da mora da se pojavi u čistoj odeći, što bi značilo da mora da ode u perionicu veša – izvor svoje traume. I zbog toga mora da se čuje sa psihologom (Freeman), koji je, kao što to obično biva, još luđi od njega. A, da, pored svega toga, njegovim kvartom hara serijski ubica koji svojim žrtvama seče prste...

Jednom kada se nađe u perionici, film postaje haotičan i konfuzan. Reći ču samo da su u priči jedna lepa Indijka (Karan) koja se tu zadesila i jedan nenaoružani pozornik (Drake). Radnja tu postaje konfuzna i teško pratljiva, ali ne zbog napetosti i kreativnog haosa. Čućemo nešto besmislenih priča i par lagano rasističkih replika (“It all went to pot. Pol Pot.” Ha ha) i videti nekoliko za Jacka traumatičnih situacija koje će ga, kao, izlečiti od dugotrajnih trauma i strahova.

Pegg se čupa kako zna i ume, epizodisti imaju po par sočnih momenata, ali celi koncept je pogrešan i konfuzan. Zamislite da je neko osmislio veoma komplikovanu komičnu strukturu i onda rešio da batali razmišljanje o primerenim sredstvima za realizaciju iste i setio se da se to može odraditi kao Mr Bean ili nešto slično sa puno gegova i grimasa. Dobro, malo glupiranja je legitimna stvar u filmovima, čak i to ponekad bude smešno, ali to ovde nije slučaj. A Fantastic Fear of Everything je studija karaktera koja nema karakter, horor koji nije nimalo strašan i komedija koja nije nimalo smešna. Potpuno pogrešan film.