They Look Like People

2015.

scenario i režija: Perry Blackshear

uloge: MacLeod Andrews, Evan Dumouchel, Margaret Ying Drake

Filmsko stvaralaštvo je danas demokratičnije i dostupnije nego ikada. Digitalna oprema je značajno pojeftinila proces snimanja, teoretska i tehnička znanja, barem osnovna, dostupna su besplatno na internetu i raznim kursevima, a ni distribucija više nije toliki problem: čak i kad nije naplativa odmah, publicitet se može ostvariti i preko besplatnih platformi tipa YouTube. Ponekad se začudim zašto se više ljudi ne bavi filmom, makar amaterski, hobistički, kinoklubaški, ne skupi petlju i ne snimi nešto za ništa para. A onda se setim da ni ja to ne radim, pa tako odjednom dobijem dodatno poštovanje za sve te hrabre DIY likove koji su zagrizli i snimili nešto.

They Look Like People je primer takvog filma gde je Perry Blackshear, do sada prvenstveno poznat u svetu kratkometražnog filma kao šef rasvete, direktor fotografije, montažer, pa i autor nekoliko kratkih uradaka, alfa i omega. Osim što je napisao scenario i režirao, na svom filmu je bio i montažer i snimatelj, pa čak i dizajner zvuka, što će se pokazati kao presudno. Sa njim se uputio na dugu festivalsku turneju (uglavnom po Americi) da bi ga tek sa tim iskustvom pustio u bioskope i na video.

Ako ste se ikada pitali kako bi izgledali klasici Invasion of the Body Snatchers ili They Live oslikani depresivno-melanholičnim tonovima i transponirani u indie-mumblecore estetiku i okruženje komorne drame, They Look Like People može biti legitiman odgovor. Naravno, vremena su potpuno drugačija, pa tako nema alegorije ili subverzije kroz fingiranu naivnost i žanrovske konvencije, već preovlađuje cinizam i ambivalentnost tipična za modernu kinematografiju. Premisa je, međutim, slična kao kod klasika.

Wyat (Andrews) je onaj čudak u metrou. Znate već, brada, stara jakna, pogled mu se gubi u daljini. Christian (Dumouchel) je kancelarijski pacov. Njih dvojica su bili drugari nekada, možda na faksu. Nisu se čak ni svesno razišli, otišli su svaki svojim putem, a New York je dovoljno veliki grad da se, eto, do sada nisu sreli. A sreli su se na ulici, pozdravili i popričali, pa je Christian skontao da Wyat živi kao klošar i pozvao ga da odsedne kod njega na neodređeno vreme.

 Ispostavlja se da su obojica nedavno izašli iz dugih veza, pa im treba društvo. Barem Christianu koji je skupio hrabrosti i pozvao šeficu Maru (Ying Drake) na izlazak, što čak nije ni proračunat poslovni, koliko očajnički privatni potez. Wyatu i ne toliko, jer njemu noću zvoni telefon i nepoznati glas mu daje upute za rat između ljudi i monstruma koji su neke od njih preuzeli koji će početi kad triput zagrmi. Ne veruj nikome, idi van grada, nosi alat sa sobom i slične stvari iz priručnika za preživljavanje apokalipse.

Jednom kad se uspostavi misterija i karakterizacija dvojice likova, dva su puta kojim se može krenuti. Jedan je rešenje, bilo koje od dve mogućnosti, ili da je Wyat u pravu ili da su sve to njegove shizofrene halucinacije, pa je tako već potpuno drugačije sjebanom Christianu on još jedan kamen oko vrata. Drugi je, pak, klackalica koja traje sve do kraja koji ostaje otvoren. Tu treba obratiti pažnju na glas koji se Wyatu obraća i koji se menja od vokodiranog, preko nepoznatog ženskog i ženskog sa distinktivnim akcentom do Marinog, jer on može biti ključ misterije. Mada ne mora. Uostalom, Christianu je svejedno: kad mu već paše da provodi vreme sa poludelim nekadašnjim drugarom, zašto onda ne bi to bilo i u okruženju rata za preživljavanje, apokalipse ili vanzemaljske invazije. Kad je bal...

 Osim što misterija ne udara dovoljno jako, drugi problem je i vezivno tkivo, odnosno međuvreme. Ono je, verovatno iz budžetskih razloga, često ograničeno na Christianov stan i podrum i tek ponekad imamo neku drugu lokaciju: neprometnu ulicu, prazan park ili bezličnu kancelariju. Ono što vidimo je klasičan mumblecore, dvojicu usamljenika koji tuguju, lamentiraju nad svojom sjebanaošću, blebeću, piju, fingiraju da piju, imaju ratove čarapama. Kao što misterija ne udara jako, tako ni ova studija sjebanosti nije ni izbliza snažna koliko bi morala biti, pa nam se čini da samo troši vreme kao nekakav prazan hod. Barem jedan aspekt, ako ne i oba, valjalo bi produbiti, jer ovako deluje kao da Blackshear nema šta da kaže ili ne zna kako. Sa pedigreom iz kratkih filmova, to nije mnogo čudno. They Look Like People u sebi ima dovoljno mesa da bude dobar i intrigantan kratki film od nekih pola sata, ali kao dugometražni se negde na pola razvodnjava i taljiga do kraja. Dojmljivo kao kuriozitet i igra sa raspoloženjem, međutim teško kao kompletno filmsko iskustvo.

10 Cloverfield Lane

2016.

režija: Dan Trachtenberg

scenario: Josh Campbell, Matthew Stuecken, Damien Chazelle

uloge: Mary Elizabeth Winstead, John Goodman, John Gallagher Jr, Bradley Cooper (glas)

Pre 8 godina pojavio se Cloverfield, film sa budžetom od nekih 25 miliona dolara koji je zaradio blizu 200. Beše to vožnja kroz opšta mesta nekoliko žanrova i pod-žanrova (horor, SF, akcija, “found footage”, film katastrofe, postapokalipsa, “monster movie”), ali u principu energična i u prijatnom trajanju od 85 minuta, što je svakako bolje od epskih formata na koje smo navikli od takvih filmova. Sada, ako me pitate da li sam jedva čekao nastavak (jer na svakom hitu se može zaraditi sa nastavkom), odgovoriću da nisam. Not my thing.

Upitno je uopšte je li 10 Cloverfield Lane nastavak Cloverfielda, ili je njegov “prequel”, ili “spin-off” sa kojim, eto, deli naslov, a možda i “svet”, ali malo toga drugog. Upitno je takođe da li je scenario za ovaj film originalno pisan u smeru nastavka ili “spin-off”-a, ili je to producentska intervencija radi širenja fan-baze. Naslov nikako nije slučajan. Takođe je zanimljivo za primetiti da je budžet za nastavak manji nego za original, što inače nije praksa, ali jednom kada ga pogledate, biće vam savršeno jasno zašto.

10 Cloverfield Lane počinje kao sasvim drugi film. Sama pojava odlične i pouzdane indie glumice Mary Elizabeth Winstead ukazuje na to. Vidimo je u telefonskom razgovoru praćenom tužnom i sablasnom muzikom Bear McCrearija koja nagoveštava da će se sranje uskoro desiti. Devojka se potom vozi negde, zvoni joj telefon, zove je dečko (Cooper). Saznajemo da se ona zove Michelle, da ga je upravo ostavila, a da bi on da razgovara, da se pomire... Ubrzo zatim Michelle gubi kontrolu nad autom, okreće se na cesti i završava povređena u jarku.

Budi se na madracu u prostoriji bez prozora, sa infuzijom u veni i sa nogom vezanom za radijator. Vidimo da je borac i snalažljiva: pokušava i uspeva da dohvati mobilni telefon, ali nema signala. Pod zemljom je. Onda na scenu stupa jednostavni, pomalo grubi debeli tip imena Howard (Goodman) i objašnjava joj da joj je spasio život i to ne samo od nesreće, jer se vani dogodila apokalipsa (Rusi, Koreja, Marsovci, nije tačno utvrđeno), te je moli za saradnju. On je jedini slutio šta se sprema, pa se na vreme pripremio, opremio bunker i sve u tom smislu.

Uskoro upoznajemo i trećeg stanovnika bunkera. On je Emmett (Gallagher), radio je kod Howarda na konstrukciji i opremanju bunkera i potvrđuje njegove tvrdnje o apokalipsi. Njoj, međutim, to nije dovoljno, a kako bi i bilo: Howard deluje sablasno i paranoično, praktično ju je oteo i drži je pod prisilom pa makar “za njeno dobro”, a Emmett se čini kao dovoljno tupav da poveruje u njegove priče. Počinje igra napeta partija preferansa, igra nadmudrivanja u troje u kojoj Michelle ne veruje Howardu i boji ga se (izgleda sa dobrim razlogom), Howard možda samo želi dobro kao i svaki benigni ludak, a možda iživljava svoje sumanute fantazije koje svakog trenutka mogu postati nasilne, a Emmett ne zna kojem bi se privoleo carstvu, jer sa jedne strane stoji Howardov hladni tretman, ali i sigurnost, a sa druge privlačna Michelle koja je možda poslednja žena na zemlji.

I to je izvedeno baš kako treba, uvek sa dovoljno “hintova” na jednu ili na drugu stranu, sa osećajem za dramu i napetost i sa sjajnom posvećenošću detaljima. Nalazimo se u bunkeru, osećamo njegovu ograničenost i izolaciju. Od spoljnog sveta vidimo samo deliće koji nam ne govore mnogo toga, a i to samo povremeno. Još važnije, istovremeno se nalazimo u “mindsetu” jednog “preppera”, ludaka koji se ceo život pripremao za apokalipsu, pa je dočekao svojih pet minuta ili ih je izmislio. To podrazumeva šik hladnoratovske panike, paranoje i atomskih skloništa, ali i drugih stvari koje idu uz 50-te kao što su fantazije o kućanstvu i rodnim ulogama, pa i nimalo slučajno odabrana muzika (još sa džuboksa!) u tom pre-hippiejevskom stilu.

Sada nam je potpuno jasno zašto je nastavak imao manji budžet od originala: naprosto nije bilo potrebno više. Sa ovakvom jednostavnom i večitom premisom zapravo nisu bili potrebni nikakvi efekti za bacanje prašine u oči, već prosto i jednostavno dobar scenario (što stoji, a citati iz opšte kulture i pop-kulturne reference su opipljiv bonus), dovoljno detaljni likovi, kompetentna režija (debitant Trachtenberg se sjajno snalazi oslanjajući se na apsolutnog majstora napetosti, Hitchcocka) i najvažnije, sigurna gluma.

John Gallagher Jr. će možda biti zapostavljen, a iako je vrlo uverljiv kao Emmett, čak uspeva da nam pobudi neke emocije za svoju sudbinu, njegov lik je jednostavno napisan kao najmanje važan i gubi se u sukobu jačih ličnosti. Mary Elizabeth Winstead možda najčešće i najrađe igra u indie dramama, ali ovo joj svakako nije prvi susret sa žanrovskim Hollywoodom. Bila je vrlo dobra i u remakeu Carpenterovog The Thing iz 2011. godine, a ovde je apsolutno fenomenalna ne samo kao žanrovska glumica oslonjena na fizičku spremnost i determinaciju, nego i uopšte. Ona uspeva da pronađe pravi balans i njeno ostvarenje je savršeno odmereno.

Ipak, ključna faca tu je John Goodman, dokazano sjajan glumac koji zbog svojih atipičnih dimenzija nema puno prostora u Hollywoodu i to je šteta. Prvo, on je sjajan gde god se pojavio, pa makar to bile i komedije na koje je najčešće osuđen. Drugo, glumac koji je sposoban da menja svoj nastup i psihološki profil svog lika od scene do scene kao što to Goodman radi je redak dijamant. Ovde upravo to dolazi do izražaja, ta transformacija od dobroćudnog i ranjivog usamljenika do kompletnog psihopate i apsolutno uživanje je gledati ga.

10 Cloverfield Lane je odličan film, odnosno bio bi odličan da se završio na jednom određenom mestu, možda kakvih 15-ak minuta ranije. Međutim, onda bi se morao drugačije zvati. Problem je u tome što je nastavak ili šta god i što je taj spoj izveden traljavo i sa pola mozga. Taj grozni žanrovski zaokret na kraju filma i to povezivanje sa prethodnikom na silu jako kvare utisak. Do tada je 10 Cloverfield Lane zaista vrhunski “lean and mean” komorni triler sa sjajnim osećajem za napetost i prvoklasnim glumcima. I ovako je vredan vašeg vremena, ali je propustio priliku da bude sjajan.

Porodica / Family

2015.
scenario i režija: Saša Radojević
uloge: Ana Stefanović, Marina Marković, Aleksandra Nikolić, Milutin Milošević, Vanja Ejdus, Nenad Jovanov, Radovan Miljanić, Ljuma Penov

Jedan od hobija moje žene je istraživanje porodičnog stabla. Ona na to troši dosta vremena i dobro joj ide: neke od linija svoje familije je uspela trasirati više od 200 godina unazad i to na veoma različitim krajevima Evrope, a zahvaljujući njenom trudu i interesu smo upoznali hrpu njenih živih rođaka na veoma različitim krajevima bivše nam domovine i mogu reći da su redom sjajni ljudi. No, i pored toga ne mogu da shvatim opsesiju poreklom jer odbijam da se esencija moje ili bilo čije ličnosti svodi na neke očeve i majke, babe i dede, a još manje na neke ljude koje nismo ni upoznali iz opravdanog razloga što su mrtvi već nekoliko decenija. Pored toga, mislim da ljudi na taj način sebi i drugima dokazuju kako su oni posebni zato što je neko njihov možda nekad po nečemu bio poseban. Njen odgovor je druge prirode. Njoj su njeni preci, njihovo kretanje, život i migracije samo polazna tačka u otkrivanju šire istorijske slike, ne samo tih ličnosti, bitki, ratova, revolucija i godina sa kojima su nas smarali u školi, nego i onoga što nismo učili, a to je kako su svi ti istorijski događaji uticali na realni život tadašnjih ljudi.
Srećom pa je tehnologija uznapredovala toliko da se ljudi ne moraju više držati porodičnih predanja koja se prenose s kolena na koleno i u tom procesu distorziraju do iznemoglosti. Naši daleki potomci će imati tu prednost da su im dostupni naši privatni, kućni filmovi na traci, video-kasete, digitalne i još naprednije varijante toga, a i naša generacija ima opsesiju s tim da sve svoje poteze vredno beleži na društvenim mrežama.

Slučajno ili ne, prošlogodišnji Festival autorskog filma u Beogradu je bio na neki način obeležen kućnim filmovima. Naravno, oni su sasvim legitimna inspiracija filmskim autorima i bilo je i ranije fuzije fikcionalnog i dokumentarnog, kućnog materijala u sasvim novim filmovima, ali na prošlogodišnjem FAF-u su se nekako nametnuli kao tema jer nam se čini da ih nije bilo toliko na jednom mestu koje nije specijalizovani festival takvog materijala. Od polu-strukturiranog srednjemetražnog dokumentarca Inventario balcanico sačinjenog isključivo od privatnih kućnih filmova sa Balkana, preko Ai doilea joc, starog VHS snimka rumunskog derbija koji sve vreme Corneliu Poromboiu komentariše sa svojim ocem iz offa, pa do svetske premijere u glavnom programu, filma Porodica Saše Radojevića.
Sad, Porodica nije samo isključivo kućni film, niti je kolekcija kućnih filmova, iako i toga ima. Pored kućnih filmova porodice Jovanov, jednih od poslednjih beogradskih parfemdžija, ovde još imamo elemente filma Država Jelene Marković, performans Marine Marković i sveže snimljeni igrani materijal. Žanrovska odrednica bi bila bliska trileru, a autorskom izjavom, relativno skromnim sredstvima i polu-amaterskom estetikom Porodica se svrstava u nišu garažnih filmova u kojoj Radojević i inače uglavnom radi.
Glumica Ana se vratila iz Berlina pre nekog vremena i igra u filmu Država koji je upravo u fazi snimanja. Međutim, njen kontakt sa starom prijateljicom Marinom i njen projekat o kućnim filmovima je potakne da počne da kopa po svojoj porodičnoj prošlosti. Njenoj majci to nije naročito milo, ali Ana ne odustaje i otkriva da je njen pokojni otac bio svedok samoubistva svoje rođake, a da je tom činu prisustvovao i njegov tadašnji prijatelj Jovan, sada poznati pisac, politička ličnost i čak jedan od vodećih ideologa i vladara iz senke. Ana klizi u paranoju, neko iz državnih struktura je prati i njen život više neće biti isti.

Jedna od Radojevićevih namera je bila da nam pokaže kako su kućni snimci izuzetno važni ne samo za privatne uspomene i memoriju, već koliko zapravo slikaju društvene tokove. Tako će se snimci porodice Jovanov ticati i nekih istorijskih događaja, odnosno njihovih reperkusija na svakodnevni život ljudi. Pominju se tu i Brionski plenum i Ranković i “rankovićevci”, ali i odumiranje jednog nekada cenjenog zanata. Ne treba zaboraviti da oni daju i određenu klasnu perspektivu, jer je igranje sa kamerom u ono vreme uglavnom bila privilegija viših slojeva u navodno besklasnom društvu.
U Porodici čak i njenu garažnost treba uzeti sa zrnom soli. Istini za volju, film se pomalo fura na amatersku estetiku, sredstva uložena u njega zaista nisu impozantna i ima dosta improvizacije (onaj performans kao da samo popunjava vreme) i reciklaže (više u ekonomskom nego u umetničkom smislu, kadrovi iz Države se sjajno uklapaju). Međutim, koliko je nešto moguće nazvati garažnim ako je nacionalna TV kuća jedan od producenata.
Međutim, film pada na polju trilera. To što vidimo jednostavno nije napeto, ključni trenuci su predvidljivi, a drugi deluju kao bez motivacije. Nije tu reč o eliptičnosti, niti se od hirovitosti državnih struktura pravi izjava, koliko to naprosto deluje proizvoljno. Istina je da srpska kinematografija pati od nedostatka trilera (ili nesposobnosti da se isti osmisli, napiše i snimi, pa makar to bio neki “meat and potatoes” pokušaj) i možda je garažni film jedan od načina da i ovaj žanr uskoro dobije potrebnu afirmaciju. Nisam baš uveren, ali možda Porodica pokrene neke stvari u tom smeru.

Regression

2015.

scenario i režija: Alejandro Amenabar

uloge: Ethan Hawke, Emma Watson, David Thewlis, Lotharie Bluteau, Dale Dickey, David Denick, Devon Bostick, Aaron Ashmore, Peter MacNeill

Po svemu što mogu primetiti u poslednjih par godina, 90-te nam se vraćaju. Politička situacija u Srbiji i Hrvatskoj, “air max” patike, šišanje “na opasno”. Evropa opet preplavljena izbeglicama. Sa pozitivne strane, tu su novi The X-Files, Twin Peaks je u pripremi, Faith No More imaju novi album, isto planiraju i Deftones, a nešto se šuška da će se i Guns n' Roses ponovo okupiti u originalnoj postavi. Pitam se šta je sledeće. Grunge revival? Ne znam da li se samo tragedija ponavlja kao farsa ili se na farsu mogu obrnuti i dobre stvari.

Evo, recimo, novi Amenabar. Vraća se u 90-te i svojim izborom tema i donekle stilom, dakle darkerajem, mada se ne vraća u Španiju gde je u to vreme stvarao, ali i vremenom u koje smešta radnju filma. Ma koliko sve to, taj spoj težnje za intelektualnom obradom podataka i razumevanjem sa “settingom” brutalne američke provincije i temom moralne panike o satanističkim kultovima, te neo-noir pristupom delovao zanimljivo, Regression ima velike šanse da postane i ostane redundantan film kojem je mesto u nekom drugom vremenu i nekoj drugoj paradigmi.

Ali ljudski je nadati se, posebno kad je u pitanju Amenabar sa kojim imam poseban odnos. Moj prvi susret s njim bio je negde krajem 90-ih, najkasnije 2000. godine, pri početku moje srednje škole i dark faze koja me je preuzimala. Abre los ojos. I dalje sjajan, svevremenski film nepogrešivo mračne, pesimistične atmosfere, ali tada u mojim očima filmčina koja mi nije samo opredelila ukus, nego me je u velikoj meri formirala. Thesis sam pogledao naknadno i bio mi je više nego dobar, ali opet ni prineti gothic-punk remek-delu.

A onda je Amenabar napravio dve vezane greške kojima mi se “zamerio”. U oba slučaja se prodao. Dozvolio je, i čak učestvovao u hollywoodskom “šav na šav” remakeu Abre los ojos, pod imenom Vanilla Sky, kojeg sam dosta vremena odbijao pogledati zbog šminkerske glumačke postave. Posle sam počeo da cenim Croweovu lagano pop rekontekstualizaciju i zamenu crno-zelenih tonova madridskih noćnih klubova sa newyorškim tužnim jesenjim, ali to je druga priča. Druga “greška” su mu bili The Others, još jedan komercijalni proizvod, klon meni prilično dosadnjikavog The Sixth Sense i prosto sam izgubio interes za autora koji je obećavao. Toliko da sam The Sea Inside pogledao naknadno i gotovo slučajno (bio mi je dobar film, ne i fascinantan), a Agoru nisam, iako sam sebi obećao, pa smetnuo s uma. Dešava se.

Već na početku filma Amenabar sebi čini medveđu uslugu sa “bazirano na istinitim događajima”. Prva greška je što je sledeća kartica iza toga ime fiktivnog grada. No dobro, autor štiti anonimnost aktera priče, pa što ne bi i slučajnih svedoka i stanovnika jednog provincijalnog grada. Međutim, kada nakon nekoliko tipskih uvodnih psiho-triler / neo-noir scena shvatimo o čemu se tu radi, a radi se o moralnoj panici glede satanističkih kultova i ritualnih ubistava koja je sporadično izbijala po američkim zabitima od 80-ih nadalje i brzo hvatala plamen, ali je svaka pojedinačna panika ostajala ograničena. Naravno, sve i jedna od njih su se na kraju ispostavile kao glupost, manipulacija i predstava za dobre hrišćanske ovce, tako da Amenabar sa uvodnom karticom puca sebi u nogu i spoila ceo film. Dakle, znamo da nas rade, samo je pitanje kako i ko to tačno čini i zašto.

Realno, priča nije jača strana filma. Pored toga što je predvidljiva, još je i prilično rupičasta glede logike. Da ne gnjavim puno i ne odajem detalje, evo neke osnove. Angela Gray (Watson) je pobegla od kuće i živi u crkvi pod budnim okom sveštenika (Bluteau) opsednutog zlom i satanističkom panikom. Ona je optužila svog oca (Denick) da ju je silovao, a nesrećni, tupavi bogobojazni bivši alkoholičar je to priznao, samo se ne seća kako, jer njegova mezimica ne laže. Slučaj je pao šaka detektivu Bruceu Kenneru (Hawke) koji misli da se tu krije nešto veće i opasnije (iako je nominalno ateista, to ne znači da nije budala) pa u pomoć poziva psihologa profesora Rainesa (Thewlis), specijaliziranog za regresivnu hipnozu i izvlačenje potisnutih sećanja. I dok kažeš “Krvava Marija”, jedan slučaj navodnog silovanja počinje da poprima neslućene razmere zavere Nečastivog, satanističkih rituala, grupnih silovanja i žrtvovanja tek rođenih beba.

Na sve to kao dodatak imamo obilje horor i psiho-triler “tropa”. Imamo sataniste našminkanih lica u crnim ogrtačima na liniji Eyes Wide Shut – The Ninth Gate. Imamo babu Rose veštičijeg izgleda koja mnogo pije i izgleda strašnije nego Melissa Leo u Prisonersima. (Igra je Dale Dickey, televizijska i epizodna glumica, “najpoznatija” po epizodi u Winter's Bone i to čini vrlo efektno.) Imamo crne mačke. Imamo lupanje vratima. Imamo jedan efektno urađen, ali ne baš potreban “jump scare” momenat. Imamo košmare. I paranoju, mnogo paranoje. Sve to bi moglo funkcionirati kao posveta, ali pitanje je čemu.

Nasuprot priči, likovi su jača strana. Njihova osnova je tipska, ali su u pojedinim segmentima solidno dorađeni i dinamika njihovih međusobnih odnosa je interesantna i fluidna. Recimo detektiv sa klasičnom pozadinskom pričom o razvodu koga Ethan Hawke igra sa manijom u očima i često nadrkanim stavom je bez problema najpametnija osoba u prostoriji, ali samo ako je to policijska stanica. To, naravno, nije neko naročito postignuće, ali njega uljuljkava u iluziji da je temeljit i nepogrešiv. Njegov glavni partner u istrazi, profesor, ima onaj engleski pragmatični stav zbog kojeg deluje samouvereno iako su njegove teorije prilično bizarne i pseudo-naučne, a zapravo bi hteo da se igra detektiva. Angela je možda tipična noir fatalka, ali sa tim “twistom” da zapravo dolazi iz “white trash” okruženja i da je, uprkos svojoj potrošenosti težačkim životom, ipak premlada i nedovoljno mudra da bi dugoročno uspešno igrala takve igre. Nju Emma Watson igra sa strašću i zanosom, ali sa preko potrebnom aurom slatkaste, stidljive naivnosti.

Da se Regression pojavio kada je trebalo, 90-ih, bio bi to jedan od onih ne baš sjajnih, ali svakako zabavnih filmova za jednokratno gledanje kakav bismo posudili iz videoteke ili uhvatili u noćnom programu na televiziji. Paradigma je bila odgovarajuća, a mi smo gutali i veće nebuloze. Ali dvadesetak godina kasnije, sve to deluje malo otužno, redundantno i nepotrebno. Možda je Amenabar tražio pravog, starog sebe. Možda je, sklon taštini, snimao posvetu samom sebi u svojoj najproduktivnijoj fazi. Bilo kako bilo, nije uspeo. Nije Regression katastrofalno loš, ali slaba je to uteha kada nije dobar. Od Amenabara sam očekivao više.

Mojave

2015.

scenario i režija. William Monahan

uloge: Garrett Hedlund, Oscar Isaac, Mark Wahlberg, Walton Goggins, Louise Bourgoin, Fran Kranz

U principu za svaki film pogledam “metascore”. Ne da mi nešto previše znači, ali prosto mi je zanimljivo kako je neki film dočekala relevantna američka kritika. Mojave je jedan od fenomena koji se retko viđaju, mislim da je jedini film na koji sam naleteo da ima ocene disperzirane od apsolutnih pohvala do apsolutne nule. Iako nije u pitanju film “koji ćete ili voleti ili mrzeti”, kako već glasi kliše, može se sa sigurnošću reći da je podelio kritiku.

Rekao bih pre da je ovo jedan od onih filmova koji vam legnu ili ne, a koje “krasi” neujednačenost, konfuzija i ne baš jasne umetničke ambicije, ili makar njihova realizacija. Nije ovo film ni impozantnog stila, ni sjajne priče, niti naročito nov, a opet ima neku nespretnu svežinu koja dolazi iz nadobudnosti. Ako vam legne, u stanju ste da mu za štošta progledate kroz prste. Ako ne, neće ga oprati ni Dunav ni Sava. A ja se još lomim, valja li ili ne, i to na svim nivoima, od osnovne priče do finalne realizacije i to mi se nekako čini potpisnim za Williama Monahana. Prošle godine u ovo neko doba jako me je zbunjivao njegov scenario za The Gambler.

Naš protagonista je jedan od klasičnih tipova: filmska zvezda u krizi identiteta. On se zove Tom, igra ga Garret Hedlund i upoznajemo ga na kućnom ili možda televizijskom snimku gde priznaje da ne zna šta bi sam sa sobom, poziva se na Byrona i Rimbauda. Već u sledećoj sceni napušta svoj brlog i uspavanu ljubavnicu (Bourgoin), dok mu žena ostavlja poruke na telefonskoj sekretarici (ozbiljno, da li to neko još uvek koristi?), seda u džip i odlazi u naslovnu pustinju gde se igra Sama Peckinpaha i dere se na kojote u daljini. Umesto kojota, međutim, pojavljuje se neznanac, skitnica (Isaac) i kreće da brblja o književnosti, filozofiji i religiji. Susret na rastanku prerasta u obračun u kojem “tesnu pobedu” odnosi Tom.

Ali dan kasnije, neko drugi gine. Šerif slučajno probudi Toma i on ga upuca, misleći da puca na neprijatnog gosta od prethodne večeri. Gost je, naravno, sve to video. Sad, nije toliki problem rešiti se leša, ali svedoci su nezgodna stvar. Dobro, ovaj nije baš pouzdan, ali je svakako neprijatan, sigurno je sociopata, a možda je i serijski ubica. Tom se vraća svom nesnađenom životu sa dodatnom dozom paranoje, a i neznanac uspeva da ga isledi i kreće za njim...

Do tada iznimno naporan film odjednom postaje zanimljiv, pre svega zbog paranoidne neo-noir atmosfere. Tomovo ponašanje, od početka čudno, sada postaje i opravdano. A skitnica potpisana kao Jack je ne samo efikasan bauk (čudan tip, iz najnižeg sloja, ali samouki intelektualac), nego i veoma snalažljiv i beskrupulozan tip koji bi se sasvim solidno uklopio u okruženje Hollywooda, pa je zato još strašniji. Počinje igra mačke i miša između njih dvojice, a istovremeno se podiže temperatura i Tomovih privatnih konflikata.

Druga solidna stvar u inače problematičnom scenariju, opterećenom sintetičkim, pseudo-cool i pseudo-dubokoumnim replikama koje se dotiču omiljenih tema naših junaka, su reference na stare filmove. U paketu sa gustom atmosferom i lokacijom, logično je pomisliti na Sunset Boulevard, ali tu se provlače i drugi noir-klasici koje Monahan sasvim solidno prožima sa svojom usporenom i pomalo rasutom pričom.

Treći plus ovog filma su glumci, i to dvojica glavnih, onih koji su zapravo u sukobu. Garrett Hedlund sasvim solidno igra svoj tipski lik, dovoljno je uverljiv i kao bahata zvezda i kao isfrikani tip sa nekom grižom savesti, ali Oscar Isaac je prosto briljantan i uspeva da stvori jednog sasvim originalnog psihopatu. Što se ostalih tiče, Walton Goggins me još nije uverio u širinu svog glumačkog talenta. Pamtim ga samo kao Tarantinove južnjačke sirovine, a ovde je potpuno neprimetan kao Tomov agent. Takođe, Mark Wahlberg je čudan izbor za ulogu studijske glavešine, niti je on artikulira kako valja, niti je lik sjajno napisan (opšta mesta bodu oči), niti je zapravo potreban u celom tom odnosu snaga.

Ni sad na kraju teksta nisam siguran šta mogu reći o filmu, valja li ili ne. Svakako je bolji po delovima nego u celini, mada u jednom trenutku sasvim solidno konvergira. Možda je štos u Monahanu kao autoru: on je pisac koji voli zvuk svog glasa i kad režira i na primeru Mojave je to očito.

Pawn Sacrifice

2014.

režija: Edward Zwick

scenario: Steven Knight, Stephen J. Rivele, Christopher Wilkinson

uloge: Tobey Maguire, Liev Schreiber, Michael Stuhlbarg, Peter Sarsgaard, Robin Weigert, Lily Rabe, Evelyne Brochu, Conrad Pla

Kada sam bio klinac, glavno šahovsko rivalstvo je bio između Kasparova i Karpova. Kapirao sam to kao sudar velikih mozgova i velikih ega, neku vrstu sportskog nadjebavanja bez lopte, tuče ili čega već, za nešto malo novca i puno prestiža. Mnogo kasnije, pošto su šahovski rezultati prestali da me zanimaju (možete me ubiti, ne znam ko je svetski prvak trenutno), shvatio sam da njihovi mečevi nisu bili samo sportskog karaktera, već su bili svojevrsna metafora za sukob svetonazora. Novopečeni Hrvat Kasparov je bio individualista, kasnije opozicioni aktivista u Rusiji, sve u svemu predstavnik onih zapadnjačkih težnji. Nasuprot njemu, “povremeni Srbin” Karpov je bio više narodski tip koji voli da tera kontru Zapadu bez nekog posebnog razloga.

Međutim to rivalstvo iz 80-ih i 90-ih jednostavno nema istu težinu kao rivalstvo Bobbija Fishera i Borisa Spaskog u jeku Hladnog rata, od kraja 50-ih do ranih 70-ih godina. Šah nije naročito popularan u Americi i pre Fishera skoro da nije imao nikakvu tradiciju. Igrali su ga entuzijasti i dokoličari, i to je to. Fisher je bio i ostao jedini Amerikanac koji se okitio titulom svetskog šampiona u disciplini koja je Sovjetima služila da dokazuju (stvarnu ili lažnu) intelektualnu nadmoć nad Amerikancima.

Pored toga što je bio jedini Amerikanac koji se okitio tom titulom u meču koji je Hladni rat spustio na šahovsku tablu, Fisher je zaista bio “celebrity” materijal: hvalisav, arogantan i pun sportskih metafora, hirovit i sklon konfrontacijama sa raznim instancama. Njegov život nakon titule obeležen je psihičkom bolešću i sumanutim idejama, anti-američkim i anti-semitskim (što je još čudnije pošto je Fisher bio Jevrejin). Stariji od mene koji su pratili šah su mi preneli dojmove da je Fisher pored toga bio prilično glup čovek, uskih interesa i skoro autističan – osim o šahu, uglavnom nije imao pojma ni o čemu.

Naravno da je takav lik sam po sebi filmičan i da mu se može prići iz više aspekata. Pitanje je šta napraviti. Klasičan bio-pic? Priču o usponu i padu? Sportski film? Inspiracionu dramu, šahovski pandan Rockiju? Doku-dramu? Istorijski film koji se najviše bavi kontekstom pomenutog meča? Reditelj Edward Zwick i scenarista Steven Knight kao da se hvataju svega toga i uglavnom ostaju na površini, što je popriličan problem.

Priča počinje u Brooklynu gde mali Bobby živi sa majkom (Weigert), komunistkinjom koju posmatra FBI, ali ona svejedno organizuje okupljanja slično nastrojenih ljudi, gde se razgovara na ruskom i o revoluciji. Malog Bobbija, međutim, više zanimaju dve stvari: ko mu je otac i šahovski problemi. U nadi da će ga posle prvog poraza proći volja, majka ga vodi kod lokalnog majstora, Carminea Nigra (Pla) koji mu postaje prvi trener. Sledi vrtoglavi uspon, nacionalna titula, status velemajstora i mogućnost nadmetanja sa Sovjetima, što Bobby (Maguire) želi iz gomile privatnih, a i ponekog patriotskog razloga. Međutim, hoće li se on pokazati kao dovoljno mentalno izdržljiv za takvu borbu koja sledi.

Nakon ispada na turniru u Varni i izjavi kako Rusi igraju timski na navodno individualnim turnirima, čini se da je Bobby ipak suviše fragilan. Ipak za njega pokazuje interes advokat Paul Marshall (Stuhlbarg) koji želi da ga zastupa pro-bono iz patriotskih razloga i ima dovoljno dobre veze da ubedi ljude “tamo gde treba” da Fisher može biti projekat od nacionalnog značaja, a turnir u Santa Monici je prva prilika. Dvojcu se priključuje i katolički sveštenik Bill Lombardy (Sarsgaard), jedini Amerikanac koji je pobedio aktuelnog svetskog prvaka Spaskog kao Bobbijev trener i sekundant.

Suočen sa glamurom kojim su okruženi njegovi protivnici, a koji je njemu uskraćen, Bobby lagano pizdi i počinje da na sebe gleda kao na veličinu i postavlja sve više i sve ekscentričnije zahteve, od svojeg tima, od organizatora takmičenja, od međunarodne federacije. Zahtevi postaju sve krupniji i bizarniji kako vreme prolazi i paranoja ga preuzima. Pitanje više nije hoće li se Bobby slomiti pod pritiskom, nego hoće li to učiniti pre nego što se susretne sa Spaskim (Schreiber) u meču stoleća. Dodatni problem je to što apsolutno niko ne može do njega dopreti, čak ni sestra (Rabe)...

Ono što Pawn Sacrifice čini gledljivim filmom je Tobey Maguire. Ovaj pomalo zaboravljeni glumac ima dosta težak zadatak da jedan takav kompleksan lik i jednu istorijsku ličnost odigra dovoljno sugestivno, sa dovoljno empatije i bez nepotrebne karikaturalnosti koja se sama nameće i iz Fisherove ličnosti i iz nužnog pojednostavljivanja obilnog i često kontradiktornog materijala. Njega kroz ceo film sjajno prate Peter Sarsgaard kao jedini koji na šahistu sa velikim egom može makar minimalno uticati svojim smirenim i ljudskim pristupom i Michael Stuhlbarg kao državni službenik sa očito zadnjim namerama.

Što se glumaca tiče, treba pohvaliti i Lieva Schreibera. Nije ništa novo da je on odličan, naprosto odličan je glumac. Međutim, i njegova uloga je ovde nezahvalna i u drugim rukama bi se lako svela na tipičnog ruskog negativca, hladnog, mašinski preciznog i punog mržnje prema drskom američkom junaku. Međutim, koliko je Schreiber dobar glumac, toliko je Spaski kompleksan lik i toliko je njegov životni put odudarao od ruskog socijalističkog ideala. Spaski se ponašao kao svojevrsna zvezda, gotovo zapadnjački samouvereno, i čini se da ga je takmičenje zanimalo više nego sam šah, a naročito više nego bilo kakva patriotska komponenta meča.

Osim karakterizacije likova, isključivo onoliko koliko im treba za film, autoru ne postižu puno i film se dosta gubi u svojoj krizi identiteta. Čak i kad zanemarimo da Montreal pokriva većinu lokacija, od New Yorka, preko Los Angelesa do Reykjavika i da to povremeno nije niti dobro zamaskirano, šlamperaj izbija na drugim mestima. Kačenje vesti i arhivskih snimaka nije baš najsuptilnije i često traje duže nego što bi trebalo, a pritom nam ne govori ništa novo, osim što vrlo površno slika duh vremena u kojem je radnja smeštena. Centralno pitanje, međutim, ostaje može li se šahovski meč predstaviti kao vrhunska napetost. Iako se Zwick trudi, odgovor je negativan, na moju veliku žalost. Posledice i kontekst su zanimljiviji od samog meča.

To ne znači da je Pawn Sacrifice negledljiv film, ili da je namenjen uskom krugu ljudi koji prate šah ili se njime bave. Naprotiv, ovo je pitak film koji se dotiče mnogih tema i aspekata Fisherove ličnosti. Ali to ne čini osobito detaljno, pa zbog toga deluje površno.

Creep

2014.

režija: Patrick Brice

scenario: Patrick Brice, Mark Duplass

uloge: Patrick Brice, Mark Duplass

Ili je “found footage” konačno dostigao svoje granice i posustao, ili sam samo ja izgubio živce za njega i posustao u praćenju. Bilo kako bilo, Creep je naslov tog tipa koji mi je posle duže vremena privukao makar elementarnu pažnju. Ima dobre kritike, kreativna ekipa koja stoji iza njega poznata je po drugim stvarima, pre svega po niskobudžetnim nezavisnim filmovima bliskim “mumblecore” pravcu, a pritom obećava svedenu, komornu psihološku igru u dvoje.

Aaron (Brice) je pod-zaposleni filmaš koji se javlja na oglas da za dan snimanja zaradi 1.000 dolara, što nipošto nije loša lova, ali za nju ipak ne možete dobiti prekaljenog profesionalca. Mesto snimanja je udaljeno vikend-naselje na planini. Kada dođe na dogovoreno mesto, njegovog poslodavca nema ni u kući ni oko kuće. Na kraju će se pojaviti tako da svog snimatelja iznenadi i uplaši, što će mu postati manir u filmu. Predstavlja se kao Josef (Duplass), kaže da ima tumor na mozgu i nekoliko meseci života i da će se njegov sin prvenac roditi tek pošto on umre, pa želi da mu ostavi kasetu iza sebe da bar na neki način upozna oca.

Njihovo akcijanje je već od starta čudno. Josef petlja i mulja sa pričom i od Aarona traži neobične stvari (tipa da ga snima u kadi), vodi ga na izlet u prirodu (izvor u obliku srca), zadržava ga preko radnog vremena i povremeno prepada tako da to više nije čak ni podnošljivo debilno... Njegove priče postaju sve čudnije i čudnije, a situacija sve neprijatnija. K tome Aaron ne može naći ključeve od svog auta. Jasno je da Josef nije ono za šta se predstavlja, ali koliko je zapravo opasan? To će Aaron otkriti kad pokuša da se izvuče, a i posle toga...

Ma koliko bio oslobođen od glupavih trikova tipa duhovi, vanzemaljci, monstrumi koje uglavnom i ne vidimo, i onih još iritantnijih štoseva poput statičkog šuma i lupanja vratima, Creep je još uvek “found footage” sa pripadajućim sledom događaja, drmusavom kamerom, slikama prirode i cimovima za koje prosto znamo da su krivi trag. Stvar je donekle dignuta na novi nivo sa profesionalnom i zapravo kreativnom glumom. Duplass je izvrstan kao Josef i nalazi fini balans između ludila i patetike, Brice je uglavnom pristojan kao Aaron, ali ipak ne može držati pažnju na sebi u drugoj polovini. Vidi se i neki improvizacijski kvalitet u scenariju i elementarna pristojnost u režiji, ali Creep je ograničen okvirom koji sam nameće.

Abluka / Frenzy

2015.

scenario i režija: Emin Alper

uloge: Mehmet Ozgur, Berkay Ates, Tülin Özgen, Ozan Akbaba, Müfit Kayacan

Naravno da se ne slažem sa pristupom da neka naoružana budala ili neki potpuni očajnik opasan eksplozivom pobije mnogo ljudi, po pravilu slučajnih prolaznika, ali cela ta ujdurma zvana rat protiv terorizma se pokazala kao neusmerena i neefikasna. Analogija sa ratom protiv droge je tu negde, i jedno i drugo se leči preventivom (edukacijom, stvaranjem odogovarajućih socijalnih uslova i slobodom da se čovek izrazi na neki svoj način) i, kako stvari stoje, u oba slučaja možemo samo žaliti za starim vremenima koja su bila predvidljivija i u kojima se znalo ko je ko. Bilo je nekoliko kartela i njihove vođe su bile “celebrities”, kao što je bilo više od nekoliko stabilnih diktatorskih vukojebina u koje se ne zalazi drugačije osim iz poslovnih razloga.

 Dok je rekreativno drogiranje u mladoj dobi stvar afiniteta, a pušenje trave u parku, sobi ili “coffee shopu” osobi koja to radi simpatično, dok bi drugima tako što moralo biti podnošljivo, recimo traženje vene između domalog i malog prsta na nozi u odrasloj dobi nije niti simpatično nesrećniku koji to radi, niti bi trebalo biti sruštveno prihvatljivo. Sa drogom je moguće i potrbno povući crtu (ovo je kretenski zvučalo, je li?), dok je sa terorizmom stvar malo kompleksnija. Jednom kada sranje izbije, kad ga već nismo sprečili bilo preventivom, bilo na vreme otkrili i ciljano udarili, treba se oteti potrebi za sigurnošću po svaku cenu, a očuvati tekovine (građanske) slobode. Nažalost, instiktivni odgovor nadležnih je ujedno i najlakši i najpogrešniji mogući: hvatanje za poluge represije i nešto što liči na državni teror u kojem pojedinac nema mnogo prava. Znamo kako je to izgledalo sa post 9/11 Amerikom i videćemo bilans posle Pariza, a to su još pristojnija mesta na kugli zemaljskoj.

Kako terorizam i njegove posledice izgledaju u manje srećnim krajevima sveta, pogotovo u onim na nekakvoj raskrsnici kultura, da ne kažem na mestu sudara sukobljenih civilizacija kao što su to u poslednje vreme zapadna i islamska. Turska i Istambul imaju i svoje probleme. I grad i zemlja su ogromni i podeljeni. Bogati i siromašni. Turci i manjine, uglovnom Kurdi, ali priča se ne završava sa njima. Tradicionalisti i modernisti. Sekularisti i islamisti. Zapad i Islam.

U takvom okruženju iz zatvora, posle dugogodišnje robije na uslovnu slobodu izlazi Kadir (Ozgur). Uslov za slobodu je saradnja sa službama koje predstavlja Hamza (Kayacan). Posao se odvija na terenu, a svodi se bukvalno na preturanju po tuđem đubretu u svrhu traženja materijala koji se mogu upotrebiti za bombe. Ni špijunaža po komšiluku kao takva nije na odmet. Pretpostavljamo da je i to deo kulture, onaj koji vodi u kolektivno sumnjičanje i paranoju.

Prvi koga će Kadir posetiti je njegov mlađi brat Ahmet (Ates). Nije čudo što ga ovaj neće prepoznati: iako je Kadir pamtljiva figura, krupnog stasa, velike glave i brade, pa deluje dobroćudno i “mečkasto”, Ahmet je bio dete kada mu je brat otišao iza brave. Bilo kako bilo, Ahmet takođe vodi neveseli život, napustila ga je žena, živi sam u kući u mahali na periferiji i radi kao šinter za komunalni servis. Na njegovu sudbinu će presudno uticati kada se smiluje psu kojeg je “samo” ranio (očigledno, problem pasa lutalica se rešava puškom) i uzme ga pod krov. A to je i ne-etički prema poslu koji obavlja, a nosi i dozu sramote u društvu.

 Kada kažemo “turska kinematografija”, u današnje vreme ćemo verovatno automatski pomisliti na Ceylana i njegove filmove sporog tempa u kojima secira tursko društvo, ali i ljudsku prirodu. Ako izuzmemo jurnjavu i eksploziju sa kojom film počinje, a koje mogu biti čisto situacionog karaktera, u prvi mah će nam se učiniti da je i ovo jedan od takvih filmova smešten u surovi prigradski pejzaž. Turski naslov koji se prevodi kao “blokada” čak i može taj dojam potvrditi.

  Međutim, u skladu sa engleskim naslovom, tempo filma se podiže iz scene u scenu. Iako nikad ne prerasta u akciju i ne poprima oblike “mainstream” filma, Frenzy postaje školski primer doziranog arthouse trilera kojim dominira paranoja. Ne samo to, kada se tempo i dinamika dignu do maksimuma, nećemo više biti sigurni jesmo li još uvek u nivou realnosti, kao na početku, u snu jednog od braće ili u tripu bez kontrole. Autor se u tome oslanja na savršen rad kamere, što je i inače jača strana turskih filmova, koju potpisuje česti saradnik Barryja Levinsona Adam Jandrup, na obilje kratkih i prodornih zvučnih udaraca i na veoma rapidnu i istovremeno sugestivnu i zavaravajuću montažu.

Ekonomika scenarija je izvrsna. Emin Alper kroz dijalog i detalje sjajno gradi atmosferu nasilja, beznađa i paranoje. Nema viškova, sve pre ili kasnije dolazi na naplatu, koja opet nije usiljena kao što to zna biti kod filmova koji su previše zagrizli. Najvažnije, on ostaje veran svojim likovima i njihovim psihološkim profilima. Primera radi, Ahmetovi susedi i prijatelji Ali (Akbaba) i Meral (Özgen) neće ostati tek dekor, nego će naći put, odnosno više puteva do blizu centra zapleta, a da mi nećemo biti sigurni je li išta od toga istina ili su u pitanju samo konstrukcije. Slično se dešava i sa odsutnim, tek u razgovoru pomenutim srednjim bratom Velijem koji je nestao nekih desetak godina ranije.

Za očekivati je od Kadira da upada u paranoje, to mu je priroda posla, paranoidno društvo to od njega traži, a on je, čini se, baš zagrizao. Štos je u tome što je on ipak čovek ograničen svojom slikom sveta i svojim iskustvom, pa u svojim fantazijama i potrebi da poveže nepovezivo odlazi predaleko. Primer Ahmeta je tu mnogo zanimljiviji, njegov povod za paranoju je zapravo relativno nebitan prestup i za takve tripove nema rezonskog objašnjenja, osim da ga u to tera celokupna društvena klima. Nemoguće je upreti prstom šta tačno kada je sve pomereno, nasilno i puno nepoverenja za bližnjeg svog.

 Istina je da Frenzy postaje suviše čudan i proizvoljan prema kraju i sasvim je moguće da autor nije uspeo da rasplete sve što je zapleo na pravi način, pa zato poseže za proizvoljnim rešenjima. Ali to je samo mala zamerka, ako je zamerka uopšte. Posezanje za prvim zgodnim rešenjem se može tumačiti kao stvar manije kao takve, naročito ako se odvija u nečijoj glavi. Sa druge strane, Frenzy uspeva da precizno uhvati esenciju turskog podeljenog i nepoverljivog društva, ali priča funkcioniše i na univerzalnom, globalnom nivou u situaciji kada nas pozivaju da se radi sigurnosti odreknemo slobode i poverenja u ljude kojima smo okruženi. Funkcionalan i globalno i lokalno, Frenzy je film koji može biti turski rođak žanrovskijem delu grčkog bizarnog vala, sa bonusom u vidu hitchcockovske napetosti. Preporuka se podrazumeva.

Child 44

kritika originalno objavljena na monitor.hr

2015.

režija: Daniel Espinosa

scenario: Richard Price (po romanu Toma Roba Smitha)

uloge: Tom Hardy, Gary Oldman, Noomi Rapace, Joel Kinnaman, Fares Fares, Nikolaj Lie Kaas, Jason Clarke, Paddy Considine, Vincent Cassel

Oko globalne premijere filma Child 44, možda čak i malo pred tim, internetom i konvencionalnim medijima kružila je vest kako je ovaj film već zabranjen u Rusiji pod objašnjenjem da “njihovu zemlju predstavlja kao Mordor”. To je bila samo jedna u nizu vesti jer je Child 44 privlačio pažnju već dugo vremena pre premijere: glumačka ekipa sačinjena je od velikih evropskih i amričkih (ne i ruskih) imena, scenarista Richard Price ima iza sebe jake referenece na filmu i televiziji (The Wanderers, The Color of Money, Clockers, The Wire), reditelj Daniel Espinosa je primer uspešnog švedskog reditelja (Snabba cash) koji solidno gradi internacionalnu karijeru (Safe House), a producent je proslavljeni Ridley Scott. Pritom je i priča “period piece” smešten u komunističku Rusiju, što samo po sebi ima šmeka, i ima elemenata biografije poznatog serijskog ubice Andreja Čikatila.

Onda je usledila premijera i salva loših kritika, uglavnom dobro argumentiranih. Moja očekivanja su u tom trenutku toliko opala da sam bio spreman zadovoljiti se sa komadom zabavnog, stereotipnog “meanwhile back in communist Russia” trasha. Ipak me je kopkala ta cenzura i prosto sam morao videti zbog čega je ovaj komad globalne konfekcije zabranjen, a neki mnogo subverzivniji i opasniji filmovi nisu. Fascinantni su mi paranoidni diktatorski mozgovi, a još fascinantniji provincijalno-udvorički cenzorski. Nadrealan mi je fenomen “čuvanja ugleda zemlje” kojim se radi cenzure služe diktature i nezrela društva. Toga nema u demokratskom svetu. Stanovnici i načelnici nekog američkog ili engleskog okruga se ne bune oko filmova koji ih predstavljaju kao agresivne seljačine, recimo Peckinpah nije imao problema sa Velikom Britanijom nakon što je snimio Straw Dogs.

 

Da se vratimo na temu, beskompromisni anti-ruski, anti-sovjetski i anti-komunistički stav koji Child 44 ima je jedan od njegovih retkih kvaliteta i svakako najveći. Film je pritom strogo i mudro datiran baš u 1953, godinu Staljinove smrti. Naravno da kroz prošlost govori o sadašnjosti i to na nimalo suptilan način, i naravno da u tome ima i viškova i ne baš potrebnog podjebavanja (kao što su to rane reference na ukrajinski gladomor, nevešto naplaćene kasnije u filmu), ali Putinove cenzore niko nije terao da se dižu i brane Staljinovo nasleđe. Problem, kao i sa svim direktnim i nimalo suptilinim demostracijama stava, može biti i u tome da su Ridley i autorska ekipa išli upravo na takav ishod radi podizanja prašine, da su se na to fokusirali, a da im se film raspao po šavovima jer osim stava i natrpanih referenci (gladomor, Drugi svetski rat, Staljinova paranoja, agresivna komunistička propagande, represivno društvo i, kao šlag na tortu, Čikatilo) film zapravo ne nudi puno toga. Buka i bes po pravilu skrivaju loš materijal i strukturne greške.

Ovde je to jasno odmah na početku. Razvojni put protagoniste Lea Demidova (Tom Hardy u odrasloj dobi, Xavier Atkins kao dečak) sačinjen je od samih klišea: siroče kojeg je pronašla vojska i usvojio visoki oficir postaje jedan od ratnih heroja Sovjetskog Saveza, onaj koji je okačio crvenu zastavu na Reichstag. Tu upoznajemo i njegove ratne drugove, sitnu dušu Alekseja (Fares) i kukavicu i budućeg zlikovca Vasilija (Kinnaman).

Nekoliko godina kasnije, njih trojica rade za MGB, javnu bezbednost, i po zemlji ogrezloj u paranoju love “strane plaćenike i domaće izdajnike”. Leo uredno izvršava naređenja, iako pokazuje da mu je makar malo trulo. Vasilij ih izvršava sa uživanjem i više od svega želi Leov život: njegovu ženu Raisu (Rapace), njegov stan i njegovo komandujuće mesto. Leo upada u frku kada dobije signal iz komande da treba da prokaže Raisu, što on odbija učiniti manje iz neke slepe ljubavi (Raisa ga se čak otvoreno plaši), a više zbog toga što za njenu anti-državnu aktivnost nema dokaza. Neko mu je očito smestio.

 

Sve to koincidira sa serijom ubistava dece koja se maskiraju u nesrećne slučajeve. Jedna od žrtava je Aleksejev sin i Leo odlučuje da se slučajem pozabavi podrobnije. Zvanična komunistička dogma, međutim, nalaže da je “ubistvo kapitalistička bolest” i da “nema ubistva u raju”, što njihov nadređeni, major Kuzmin (Cassel) nekoliko puta iritantno ponavlja. Konačno, Leo dobija izgnanstvo iz Moskve i prekomandu u običnog policajca u provinciji, a Raisa od učiteljice postaje čistačica. Međutim, slučajevi ubistava se pojavljuju i tamo, a Leo na svoju stranu dobija i lokalnog policijskog generala Nesterova (Oldman). Takođe i Vasilij ne prestaje da ga gnjavi i vrši pritisak na njega, pa Leo mora učiniti nešto, bilo šta.

Druga dobra stvar sa Child 44 je da ni u jednom trenutku nije dosadan. Nije lako postići takav tempo u filmu od preko dva sata. Istini za volju, akcijske scene su sve samo ne impresivne i oslanjaju se na “shaky-cam” mnogo više nego što bi to bilo uputno. Uostalom, samo sam rekao da film nije dosadan, ne da nije iritantan.

Tempo sam po sebi u ovom slučaju služi kao maska. Jasno je da je izvorni materijal užasan i da pokušava da istovremeno zapakuje ruske pisce-disidente i “Biography TV” podatke o poznatom serijskom ubici u novo delo namenjeno američkoj čitalačkoj publici bez dovoljno obrazovanja. Čak je i anti-komunistički stav upravo takvoj publici namenjen. Iz takvog paprikaša polu-koherentnih ideja je teško izvući scenario za jedan film. Mini-serija koja bi išla polako i staloženo bi bila prikladniji format. Price se tu uzda u tezgaroški pristup, vrlo malo je elegantnih rešenja, neka su u najboljem slučaju zanatski korektna, dok su većinom zbrzana i zbrljana, čak u ključnim segmentima kao što je karakterizacija likova. Dijalozi su mu takođe blago rečeno kriminalni i iz njih se iščitava namera da se izvuče što je moguće više materijala za efektan foršpan.

 

Režija je ista takva, tezgaroška i na auto-pilotu. To je najočitije u radu sa glumcima. Neverovatno je da film koji ima toliko sposobnih glumaca bude tako loše odglumljen. Za početak, odluka da se radi na engleskom jeziku sa ruskim akcentom je pogrešna jer svaki glumac ima svoju verziju ruskog engleskog. Što glumac ima više replika, to je neprijatnije i više para uši. Drugi problem je to što reditelj ne gaji nimalo simpatije za svoje likove, pa nam prodaje kreature i karikature pod nijansiranost. Nema nijednog simpatičnog lika u celom filmu. Negativci su karikaturalni u svojoj zlobi, ludilu (Paddy Considine kao serijski ubica) ili nesposobnosti. Oni za koje bi, kao, morali navijati su monotono cendrava i preplašena Raisa i dve agresivne prostačine, general Nesterov i sam Leo.

Opet, sve bi se to lakše provarilo da je spoj između hajke na Lea i Raisu (društvena kritika) i priče o serijskom ubici elegantnije izveden. Ovako sve deluje nategnuto i usiljeno. Kome je do prave, bespoštedne i iskrene kritike real-socijalizma, neka pogleda East-Ouest (1999). Kome je, pak, do filma o lovu na Čikatila, neka pogleda Citizen X (1995). Child 44 prolazi jedino kao trash, ali i za to imam bolju preporuku: izašao je Kung Fury.

Beneath

2013.

režija: Ben Ketai

scenario: Patrick Doody, Chris Valenziano

uloge: Kelly Noonan, Jeff Fahey, Joey Kern, Eric Etebari, Brent Briscoe

Sa ovakvim filmom postavlja se samo jedno pitanje: koliko će to loše biti? Znamo da neće ozaći na dobro. U pitanju je horor iza koje stoji autorska ekipa koja je šljakala neke gluposti na televiziji i za kompjuterske igrice. A onda se pojavljuje onaj najjeftiniji i najuvredljiviji trik: po istinitom događaju. Najbolje je da preskočite ovaj film.

Nećete? Dobro, ima nas raznih, i mazohista i kompulsivnih opsesivaca i ljubitelja svakakvog đubreta. Za početak, kliše broj 1: stari rudar bučno i masovno proslavlja svoju penziju, možda on i ne bi da ide u penziju, ali preživeo je 30-ak godina na opasnom poslu, pa je red da napravi žurku. Znamo da će biti sranja, jer se sranja obično dešavaju poslednjeg dana na poslu. Zatim, kliše broj 2: proslavi prisustvuje i njegova kćerka advokatica za životnu sredinu. Roditelj i dete na različitim stranama u borbi, pa će kćerka pristati da za neku glupavu opkladu jedan dan raditi u rudniku da dokaže da to može, ceni, štagod. Onda imamo kliše broj 3: prisustvo žene na muškim poslovima (a rudnik je isti kurac kao ribarski brod) je ultimativni baksuz.

Naravno, dolazi do nesreće, deo rudnika se uruši, a rudari i turistkinja ostaju zarobljeni pod zemljom, neki čak i zaginu, nestanu ili se povrede. Pomoć im stiže za tri dana, dok se ekipa prokopa, a oni moraju da pričekaju, najbolje u komori za preživljavanje. Međutim, rudnik je bio poprište prilično brutalne nesreće početkom veka i možda je uklet, a možda nastupa i “sindrom brvnare” pa naša vesela škvadrica polako klizi u ludilo mozga.

Hajdemo prvo na pluseve. Gluma je solidna, hajdemo reći profesionalna pa nismo opterećeni sa lošom glumom koliko bi inače bili sa ovako tipskim i tankim likovima. Atmosfera je tu, ali rudnici su sami po sebi klaustrofobična mesta. Pristup da gledamo sve iz ugla protagonistkinje Sam nije loš, jer nismo načisto da li smo svedoci prirodnog ili natprirodnog fenomena, odnosno da li imamo posla sa ludilom ili sa zombijima.

Problem je u tome što nas nije briga. Žanrovska difuznost filma koja se kreće od filma katastrofe preko psihološkog do zombie horora i nazad vrlo brzo postaje naporna, kao i drmusava kamera iz ruke i mračni hodnici po kojima se naši likovi bez motivacije muvaju. Poveznica sa prethodnom katastrofom u istom rudniku nikad nije do kraja ispitana, samo je ubačena reda radi. Sve odaje utisak recikliranog, derivativnog proizvoda. A kartica “po istinitom događaju” je u kontekstu ovakvog filma nemoralna i uvredljiva prema žrtvama prave nesreće.

Ko izdrži 80-ak minuta do kraja filma biće nagrađen jednom više nego solidnom country pesmom na odjavnoj špici. Meni je laknulo kada sam je konačno čuo. Nije da se zbog nje isplati gledati film, ali treba uživati i u sitnim nagradama. Znam samo da je prošle godine izašao još jedan film pod nazivom Beneath, da je u pitanju bio prirodni horor o džinovskom somu i da je imao potencijal meta-filma i samim tim je bio bolji. Ko se zezne, pa skine pogrešan Beneath, neka se ne žali da nije bio upozoren.

Kidon

2013.

scenario i režija: Emmanuel Naccache

uloge: Tomer Sisley, Lionel Abelanski, Kev Adams, Bar Refaeli, Hippolyte Girardot, Elodie Hesme, Sasson Gabai

Sigurnosne službe su večita fascinacija prostih i ne tako prostih ljudi. Jasno je zašto: većina ne zna šta tačno te službe rade, koliko ljudi broje, u kakva su odeljenja podeljeni, koji su im poslovi javni, a koji tajni i na kraju ko su ti ljudi, imenom, prezimenom i biografijom. Svi obično zamišljaju akcije Jamesa Bonda ili moralne dileme od svetskog značaja iz le Carreovih romana, a istina je dosta često prozaičnija. Agenti službe mogu biti uredski analitičari poput Condora, govnari koji prisluškuju šta ljudi pričaju po kafanama, pa i najobičniji kriminalci sa državnom dozvolom za svoje kriminalne aktivnosti.

Jedna od večitih fascinacija su i odredi za likvidaciju potencijalnih neprijatelja. U tom smislu izraelski Mossad je jedna od poznatijih i opevanijih službi: izmislili su posebnu borilačku veštinu za blisku i prljavu borbu, izveli su nekoliko spektakularnih otmica i likvidacija. Odeljenje za posebne namene se zove Kidon, što je i naslov ovog filma.

 

Šta se dogodi kada poznati terorista bude ubijen u hotelskoj sobi u Dubaiju? Logično, svi optuže Mossad da ima prste u tome. A šta se dogodi kada Mossad zapravo nema veze sa tim, nego je cela situacija fingirana da izgleda kao njihova tipična drska i bezobrazna akcija? Kidon je film koji pokušava da ponudi fikcijski odgovor na to pitanje.

Stvarni događaj koji je poslužio kao inspiracija za film je likvidacija Mahmouda al-Mabhouha, jednog od visokih oficira Hamasa. Istraga je pokazala da je u ubistvu učestvovalo od 11 do 18 ljudi sa lažnim dvojnim dokumentima Izraela i zapadnih zemalja. Zvanični Izrael se suzdržao od komentara, ali javno mnjenje je incident ocenilo kao još jednu od Mossadovih svinjarija. Neki od atentatora su ispitivani u zapadnim zemljama gde su živeli, a postoje i indicije da su Fatah i Al-Aqsa brigade sarađivale sa atentatorima. Sve u svemu, još jedna špijunska i atentatorska afera, ni prva ni poslednja.

Film Kidon od starta pretpostavlja da to nije istina, makar da to nije cela istina. Vidimo četvoro atentatora – obavezne likove poput vođe po imenu Daniel (Sisley), falsifikatora Erica (Abelanski), hakera Facebooka (Adams) i femme fatale (Refaeli). Kada oni budu privedeni pred super-tajnu istražnu komisiju gde sede predstavnici vojske, policije, politike i sigurnosne zajednice, zatražiće da razgovaraju sa bivšim Mossadovim oficirom (Gabai) koji nije u dobrim odnosima sa novom garniturom. Kako se priča odmotava, tu će se naći razni drugi mutni poslovi, poput uloge francuskog ambasadora (Girardot) i njegove žene, a Danielove ljubavnice (Hesme), Rusa, Iranaca, njihovog nuklearnog programa, kompjutera sa šiframa, velikog novca i ostalih sastavnih delova svakog špijunskog filma.

 

Imajmo u vidu da Kidon ima mehaniku trilera prevare, ali je u pitanju punokrvna komedija, više satira od puke parodije špijunskih filmova. Kao triler ima svoje momente, ali pretpostavlja određenu dozu naivnosti, odnosno nepoznavanja materije. Ja nisam znao mnogo o ubistvu al-Mabhouha, pa mi je i taj deo zapleta bio zanimljiv, dok se izraelski gledaoci i kritičari žale na sprdnju sa jednim stvarnim događajem i distorziju realnosti radi puke zabave. Sve u svemu, kao triler prevare pati od opštih mesta kao i drugi filmovi iz tog koša, suviše čestih i logički vrlo malo utemeljenih obrata. Još jedna mana je očitost koprodukcije, odnosno sveprisutnost francuskih partnera, od glumaca do upotrebe jezika, pa čak i u slučaju objašnjenja cele priče.

Film je, međutim, mnogo jači na drugom planu, kao kritika društva i izraelske opsesije sa špijunažom i sigurnošću koja ide do mere da privatna lica gube svaku privatnost. Kao kritika kulture paranoje, Kidon je jedan od onih temeljnih filmova koji, hteli to ili ne, pogađaju u centar mete. Mogu ga usporediti jedino sa argentinskim filmom Nueve reinas (2000), isto tako trilerom prevare koji pogađa u suštinu argentinske kulture varanja i socijalne slike prevaranata i prevarenih, te varanja i otimanja kao načina života. Suština priče je da su nečija sujeta, pohlepa ili paranoja oružje koje efikasno deluje protiv njega samog.

 

Istina, scenario je malo rupičast, ali to doprinosi posebnom, opuštenom ugođaju kod filma i podseća nas da je Kidon prvo zabava, pa onda sve ostalo. Režija te rupe skriva od naših pogleda furioznim tempom, dijaloškim ping-pongom, akcionim scenama i čestim i potpunim obratima. Istina, kraj je malo generički, ali ni to nije poseban problem. Autoru Emmanuelu Naccacheu je ovo drugi film, prethodni Le syndrome de Jerusalem (2008) nisam pogledao, ali prema dostupnim podacima u pitanju je komedija snimljena u izraelsko-francuskoj koprodukciji.

Kidon je privukao ozbiljnije producente i glumce, kako izraelske, tako i francuske i oni sasvim dobro rade svoj posaom sve vreme odajući utisak lakoće. Možemo se složiti da likovi nisu preterano karakterni, ali igrivost i ležernost se ne mogu zanemariti. Produkcija je isto tako odlična, a film izgleda jako dobro za svoj budžet.

Sve u svemu, teško da će nekome Kidon biti omiljeni film, ali je svejedno gledljiv i univerzalno simpatičan svima koji voli trilere prevare. Kidon nije obična zezalica poput Ocean's serijala, već sjajno deluje kao društvena kritika. A podtekst je svakako plus. Moja iskrena preporuka, makar za ubiti dva sata vremena.