Shoshana

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Istorija sukoba u Palestini, odnosno Izraelu ne datira od „juče“, čak ni od uspostavljanja države, ili država, na tom nekadašnjem kolonijalnom, odnosno imperijalnom prostoru. Nikada, pa ni sada, tu nemamo samo dve strane odvojene nepomirljivim razlikama i, kao, neku treću da tu sudi i presuđuje, već komplikovanu situaciju s brojnim političkim frakcijama. Između svega toga uvek imamo neke ljude.

Film Shoshana produktivnog i pouzdanog britanskog sineaste Majkla Vinterbotoma, upravo pogledan u gala-programu Festa, vodi nas na to trusno područje u vreme britanske uprave („Mandata“) u Palestini između dva svetska rata. Naslovna junakinja, novinarka i spisateljica Šošana Borohof (Irina Staršenbaum, viđena u filmu Leto Kirila Serebrenikova) vodi nas kroz komplikovanu političku (i ljubavnu) priču u brzo rastućem gradu Tel Avivu kasnih 30-ih godina prošlog veka u funkciji naratorke i naše fokalne tačke.

Kao kći jednog od prvih naseljenika i predvodnika umerene, socijalističke struje cionizma, Šošana podržava liberalnu frakciju koja se zalaže za političko rešenje u dogovoru sa britanskim strukturama koje upravljaju zemljom. Zbog toga joj nije mrsko da stupi u vezu s jednim o više pozicioniranih britanskih policajaca stacioniranih u Tel Avivu, Tomom Vilkinom (Daglas But) koji takođe želi da sagleda situaciju kako bi se u budućnosti pronašlo održivo rešenje. Šošanina politička opcija nije jedina moguća jer u cionističkom pokretu postoji i ekstremistička struja predvođena pesnikom Avrahamom Šternom (Auri Albi) koja ne preza ni od terorističkih metoda. Isto tako, Vilkinom racionalni pristup nije jedina opcija za Britance, naročito kada mu za nadređenog dođe tvrdokorni oficir Džefri Morton (Hari Meling) koji je svoje surove metode već ispraksovao na Arapima u pojasu Gaze. Ono što sledi je politička i ljubavna priča ispresecana ustancima, bombaškim napadima i atentatima u kojoj se svim likovima, glavnim i sporednim, postavlja pitanje na čijoj strani jesu i na čijoj će biti ako situacija eskalira.

Nije ovo prvi Vinterbotomov odlazak u istorijsku tematiku, iako je do sada preferirao priče iz pop-kulturne istorije u odnosu na onu političku, niti mu je to prvi „izlet“ na teritoriju upravo ovog sukoba o kojem je već snimio dokumentarac Eleven Days in May (2022). Pouzdan kakav jeste, mada je imao i promašaje, Vinterbotom se trudi da sagleda situaciju iz više strana, da je objasni neutralnom posmatraču i da ne sudi, iako zasigurno ima svoj stav.

Sama priča prepuna je teške faktografije, a inflatorna naracija je često praćena inventivnim intervencijama u kojima se reditelj poigrava s formatima starih žurnala. Ljubavna priča ostaje u senci one političke, ali makar glumačka postava ima onaj šarm filmskih zvezda starog kova, pa nam drži pažnju. Na kraju, Shoshana možda nije vrhunski spoj političkog trilera, akcije i ljubavne drame, ali je prilično solidan i siguran.

A Borrowed Identity

2014.

režija: Eran Riklis

scenario: Sayed Kashua (prema svojim romanima)

uloge: Tawfeek Barhom, Razi Gabareen, Yael Abecassis, Michael Moshnov, Danielle Kitsis, Marlene Bajali, Ali Suliman, Laetitia Eldo

Dečak, kasnije momak. Njegova uvrnuta, glasna i svadljiva, a ipak topla i draga familija. Njegova škola, prvo osnovna, onda i srednja. Devojka koja dolazi iz drugog sveta. Zabranjena ljubav. Njegov prijatelj, duhoviti, ali ponekad otrovni invalid. Prijateljeva majka. Odrastanje i snalaženje. Zgode i nezgode. Pripreme za svet velikih. Zvuči poznato, kao svaki drugi film o odrastanju. Ali ako kažem da se sve to događa u Izraelu 80-ih i 90-ih godina, to menja perspektivu.

Ako se oslonimo isključivo na medije, dobićemo uglavnom jednostrane i nedostatne informacije, što će nas odvesti u pogrešne zaključke o prirodi Izraela, Palestine i konflikta jevrejskog i arapskog naroda. Možda ćemo imati čvrst stav, navijački gotovo, ali on neće biti potkrepljen suštinskim argumentima. Da, svako malo tamo izbije neko sranje, gađaju se raketama, odjekuju bombe u kafićima i autobusima, vojska upada u arapska naselja, a ponekad i u susedne države. Palestinsko pitanje koje zahvata Zapadnu Obalu i Gazu (Golan i Istočni Jerusalim da i ne pominjemo) nije tako jednostavno, a zapravo ne daje ni punu sliku.

U Izraelu živi oko 20% arapskog stanovništva. Arapski jezik je jedan od službenih jezika. Arapi uživaju većinu građanskih prava, uz određene privilegije (osim Druza, Arapi ne služe vojsku). Izraelaca arapskog porekla ima u svim sferama društva, uključujući i vrhunske intelektualce, političare i umetnike. Ali to što je integracija moguća i što ima svetlih primera, ne znači da se sprovodi u potpunosti. Većina Arapa živi u zatvorenim zajednicama, nerado govori hebrejski, nema dostatno obrazovanje i smanjena im je mogućnost za socijalnu mobilnost. Taj status quo odgovara svim grupama: arapske mase još uvek sanjaju o Palestini i gutaju narativ o jevrejskoj okupaciji, njihove elite imaju neuko, siromašno i podložno stado za instrumentalizaciju, a ni poslovično zaplašeni Jevreji ne bi znali kako bi ih sve primili u društvo.

Iz pera arapsko-izraelskog novinara i pisca Sayeda Kashue i pod rediteljskom palicom Erana Riklisa (The Syrian Bride, Lemon Tree) dolazi nam film A Borrowed Identity koji se bavi odrastanjem bistrog momka arapskog porekla i problemima njegove integracije u izraelsko društvo. On je Eyad (Razi Gabareen u detinjstvu, Tawfeek Bahrom kasnije) i smatran je za genija među svojim vršnjacima. Njegov otac (Suliman) je bivši radikalni aktivista kojem je političko delovanje uništilo život, pa sad radi kao najamni radnik na plantažama, opsesivno gleda televiziju i agituje. Njegova majka (Eldo) je tipična brižna majka. Njegova baka (Bajali) je prototip arapske gospođe. Iako su oni svim srcem za palestinsku stvar, vrlo dobro znaju da Eyadova jedina šansa za pristojan život leži u izraelskom obrazovanju.

Međutim, nova škola je novi izazov za njega. Jezik jedva govori, odrastao je u potpuno drugom svetu i na potpuno drugim informacijama, pa se oseća kao stranac i uljez. Iako niko u školi nije prema njemu neprijatan, ipak startaju sa dijametralno suprotnih pozicija. A i generalno izraelsko društvo ga ne čeka raširenih ruku, momci iz susedne škole ga vređaju na autobuskoj stanici i vojska ga često proverava na ulici. Međutim, dva poznanstva će mu dati motiv i pomoći mu da se uključi u izraelsko društvo. Prva je devojka Naomi (Kitsis) sa kojom će otpočeti skrivenu vezu, a drugi su Yonatan (Moshnov), momak sa progresivnom mišićnom distrofijom, i njegova majka Edna (Abecassis) koja će Eyadu pružiti svu moguću pomoć.

Naslov filma ćemo shvatiti tek u drugoj polovini, kada se Eyad lažno predstavi da bi se maskirao pred neodobravajućim Naominim roditeljima, a posle shvati da će mu “posuđeni” Yonatanov identitet bolje doći u životu od njegovog vlastitog, prvo stranog i sa neprijateljskim prizvukom, a onda podvojenog. U društvu u kojem je nacionalni i verski identitet postao seme razdora, lični i ljudski je pojeftinio. Lako je zaboraviti da smo svi pre svega ljudi, pa onda sve ostalo. Međutim, jedno je to shvatiti na individualnom nivou, a potpuno drugo je izboriti se sistemski, protiv ukorenjenih podela koje se podrazumevaju.

Originalni naslov filma je glasio Dancing Arabs, što je ujedno i naslov Kashuinog prvog romana. Film, međutim, uzima elemente iz sva tri njegova romana nastalih pre svega na ličnom iskustvu dugog puta integracije. Iako cenjen i popularan u Izraelu, Kashua je na kraju “predao meč” i iselio se u Ameriku, što je svojevrsni poraz izraelskog društva. Ne samo da bi on bio idealan primer integracije, nego je i u njegovom pisanju bilo nečeg temeljno izraelskog. Njegova topla, gorko-slatka, ironična i ponekad farsična slika života Jevreja i Arapa je u svojoj osnovi vrlo kishonovska.

Eran Riklis uspeva da održi taj ton i pozicionira film u klasični “coming of age” registar između tople komedije koja će nas nasmejati i ozbiljne drame koja će nas naterati na razmišljanje o podvojenim i usvojenim identitetima i o tome kako naći mesto pod suncem protiv svih šansi i očekivanja. A Borrowed Identity ima moju preporuku kao film koji će vam posvećeno, a bez ostrašćenosti otvoriti oči o ljudima između svih tih velikih politika i mitova.

Gett: The Trial of Viviane Amsalem

2014.

scenario i režija: Ronit Elkabetz, Shlomi Elkabetz

uloge: Ronit Elkabetz, Simon Abkarian, Menashe Noy, Sasson Gabai, Eli Gornstein

Ne tako zabavna činjenica: u (formalno sekularnoj) državi Izrael ne postoji institucija građanskog braka, bilo da ste prakticirajući vernik ili ne. Samim tim ne postoji ni institucija građanskog razvoda, nego se brakorazvodne parnice vode pred rabinskim sudom. Ne znam kako je to uređeno sa pripadnicima drugih veroispovesti i ima li tu neke razlike među granama judizma, ali po svemu sudeći, praksa je veoma dogmatska i veoma centrirana oko muškarca i njegovog interesa.

U to će se brzo uveriti naša naslovna junakinja Vivane (Elkabetz) koja želi da se razvede od svog muža Elishe (Abkarian). Ona za to mora da priloži čvrste dokaze, recimo prevaru ili fizičko mučenje, klasični razlozi poput “bili smo mladi i pogrešili smo” ili “ne slažemo se” ili “nepomirljivih razlika u karakteru” tu ne znače ništa. Uglavnom nema jednostranih razvoda, obe strane se oko toga moraju složiti, ali muškarac to može u svakom trenutku stopirati sa samo jednim svojim “ne” ili, još bolje, sa nepojavljivanjem na sudu. Rabinski sud je obavezujući, ali nije mu u prirodi da svoje odluke izvršava putem policije. Bez potrebe za preteranim naglašavanjem, i rabini su muška ekipa i prirodno je da se, pogotovo oni ortodoksniji, svrstavaju na stranu muškarca. Ženi tu ne može pomoći ni pametni i rečiti advokat iz američkih filmova.

Što se prirode njihovog neslaganja tiče, film nije takav da se naslađuje iznošenjem prljavog veša, niti nam nudi kontekst srećnih i nesrećnih dana. Jedine dve prostorije koje ćemo videti su sudnica sa izdignutom katedrom na kojoj sedi veće od tri rabina, i dve klupe za dva strane u postupku, te čekaonica ispred nje. Svi kadrovi su manje ili više subjektivni, mada dosta suptilniji negokod Zrinka Ogreste u Projekcijama, upućene sa katedre prema stranama u sporu ili upućene od strane Viviane prema katedri. Zapravo, imamo samo sudski proces koji traje i traje, sa povremenim prekidima, ali bez odmora.

U suštini, gledamo Viviane i njenog advokata (Noy) kako se dovijaju da konačno dobiju taj razvod, a suđenje traje godinama, uz manju ili veću opstrukciju od strane Elishe i njegovog brata i zastupnika (Gabai). Viviane nastupa sa rešenošću i u početku sa strpljenjem, ali sve češće ima veoma temperamentne ispade. Elisha se drži pasivno-agresivno, kao nekakav smotani religiozni tip, a njegovo insistiranje na disfunkcionalnom braku se ne čini smislenim: njih dvoje su različitih karaktera i nazora, deca su im odrasla, a jedino opravdanje može da bude religiozna opsesija ili nekakav (imaginarni) ugled u zajednici. Kako suđenje traje godinama, vidimo rovovsku borbu dva tabora, promene na akterima, psihičke češće nego fizičke, ali i promene u raspoloženju sudskog veća kojem je sve manje do traćenja njihovog dragocenog vremena.

Filmovi ovakve tematike mogu lako skrenuti u didaktičnost i popovanje na bilo koju temu. Na tlapnje o moralu i konzervativnim vrednostima ili na iste takve tlapnje o feminizmu, ženi i njenom izboru, te položaju žene u dominantno muškom svetu. Iako toga ima, to nikad nije prenaglašeno i film bez problema traje skoro dva sata, a film iako u skučenom prostoru niti jednog trenutka nije dosadan. Za to se možemo zahvaliti veoma distinktivnim i nijansiranim ostvarenjima glumaca, ali i jasnom scenariju i tonalno ispravnoj režiji brata i sestre Elkabetz koji film okreću u pravcu pomalo apsurdne komične drame, a da pritom ne ugrožavaju ozbiljnost tematike. Gett je jedan od onih filmova koji bi čak i bio smešan da nije strašan. Ovo “smešan” shvatite u “kishonovskom”, poletnom smislu, a ne kao ha-ha-ha komediju.Sestru Ronit treba posebno pohvaliti jer nije nimalo jednostavno režirati ovakav film i u njemu odigrati ovakvu ulogu.

Čisto za referencu, pomenuću da je ovo treći film istih autora o istim likovima. Prvi, To Take a Wife (2004) bavio se faktičkim krajem njihovog braka. Drugi, Seven Days (2008) periodom odvojenog života. Gett dolazi kao kraj trilogije i (trijumfalni) kraj borbe za slobodu i princip. Možda je i vredelo boriti se, ali Gett je film koji svakako vredi pogledati.

Kidon

2013.

scenario i režija: Emmanuel Naccache

uloge: Tomer Sisley, Lionel Abelanski, Kev Adams, Bar Refaeli, Hippolyte Girardot, Elodie Hesme, Sasson Gabai

Sigurnosne službe su večita fascinacija prostih i ne tako prostih ljudi. Jasno je zašto: većina ne zna šta tačno te službe rade, koliko ljudi broje, u kakva su odeljenja podeljeni, koji su im poslovi javni, a koji tajni i na kraju ko su ti ljudi, imenom, prezimenom i biografijom. Svi obično zamišljaju akcije Jamesa Bonda ili moralne dileme od svetskog značaja iz le Carreovih romana, a istina je dosta često prozaičnija. Agenti službe mogu biti uredski analitičari poput Condora, govnari koji prisluškuju šta ljudi pričaju po kafanama, pa i najobičniji kriminalci sa državnom dozvolom za svoje kriminalne aktivnosti.

Jedna od večitih fascinacija su i odredi za likvidaciju potencijalnih neprijatelja. U tom smislu izraelski Mossad je jedna od poznatijih i opevanijih službi: izmislili su posebnu borilačku veštinu za blisku i prljavu borbu, izveli su nekoliko spektakularnih otmica i likvidacija. Odeljenje za posebne namene se zove Kidon, što je i naslov ovog filma.

 

Šta se dogodi kada poznati terorista bude ubijen u hotelskoj sobi u Dubaiju? Logično, svi optuže Mossad da ima prste u tome. A šta se dogodi kada Mossad zapravo nema veze sa tim, nego je cela situacija fingirana da izgleda kao njihova tipična drska i bezobrazna akcija? Kidon je film koji pokušava da ponudi fikcijski odgovor na to pitanje.

Stvarni događaj koji je poslužio kao inspiracija za film je likvidacija Mahmouda al-Mabhouha, jednog od visokih oficira Hamasa. Istraga je pokazala da je u ubistvu učestvovalo od 11 do 18 ljudi sa lažnim dvojnim dokumentima Izraela i zapadnih zemalja. Zvanični Izrael se suzdržao od komentara, ali javno mnjenje je incident ocenilo kao još jednu od Mossadovih svinjarija. Neki od atentatora su ispitivani u zapadnim zemljama gde su živeli, a postoje i indicije da su Fatah i Al-Aqsa brigade sarađivale sa atentatorima. Sve u svemu, još jedna špijunska i atentatorska afera, ni prva ni poslednja.

Film Kidon od starta pretpostavlja da to nije istina, makar da to nije cela istina. Vidimo četvoro atentatora – obavezne likove poput vođe po imenu Daniel (Sisley), falsifikatora Erica (Abelanski), hakera Facebooka (Adams) i femme fatale (Refaeli). Kada oni budu privedeni pred super-tajnu istražnu komisiju gde sede predstavnici vojske, policije, politike i sigurnosne zajednice, zatražiće da razgovaraju sa bivšim Mossadovim oficirom (Gabai) koji nije u dobrim odnosima sa novom garniturom. Kako se priča odmotava, tu će se naći razni drugi mutni poslovi, poput uloge francuskog ambasadora (Girardot) i njegove žene, a Danielove ljubavnice (Hesme), Rusa, Iranaca, njihovog nuklearnog programa, kompjutera sa šiframa, velikog novca i ostalih sastavnih delova svakog špijunskog filma.

 

Imajmo u vidu da Kidon ima mehaniku trilera prevare, ali je u pitanju punokrvna komedija, više satira od puke parodije špijunskih filmova. Kao triler ima svoje momente, ali pretpostavlja određenu dozu naivnosti, odnosno nepoznavanja materije. Ja nisam znao mnogo o ubistvu al-Mabhouha, pa mi je i taj deo zapleta bio zanimljiv, dok se izraelski gledaoci i kritičari žale na sprdnju sa jednim stvarnim događajem i distorziju realnosti radi puke zabave. Sve u svemu, kao triler prevare pati od opštih mesta kao i drugi filmovi iz tog koša, suviše čestih i logički vrlo malo utemeljenih obrata. Još jedna mana je očitost koprodukcije, odnosno sveprisutnost francuskih partnera, od glumaca do upotrebe jezika, pa čak i u slučaju objašnjenja cele priče.

Film je, međutim, mnogo jači na drugom planu, kao kritika društva i izraelske opsesije sa špijunažom i sigurnošću koja ide do mere da privatna lica gube svaku privatnost. Kao kritika kulture paranoje, Kidon je jedan od onih temeljnih filmova koji, hteli to ili ne, pogađaju u centar mete. Mogu ga usporediti jedino sa argentinskim filmom Nueve reinas (2000), isto tako trilerom prevare koji pogađa u suštinu argentinske kulture varanja i socijalne slike prevaranata i prevarenih, te varanja i otimanja kao načina života. Suština priče je da su nečija sujeta, pohlepa ili paranoja oružje koje efikasno deluje protiv njega samog.

 

Istina, scenario je malo rupičast, ali to doprinosi posebnom, opuštenom ugođaju kod filma i podseća nas da je Kidon prvo zabava, pa onda sve ostalo. Režija te rupe skriva od naših pogleda furioznim tempom, dijaloškim ping-pongom, akcionim scenama i čestim i potpunim obratima. Istina, kraj je malo generički, ali ni to nije poseban problem. Autoru Emmanuelu Naccacheu je ovo drugi film, prethodni Le syndrome de Jerusalem (2008) nisam pogledao, ali prema dostupnim podacima u pitanju je komedija snimljena u izraelsko-francuskoj koprodukciji.

Kidon je privukao ozbiljnije producente i glumce, kako izraelske, tako i francuske i oni sasvim dobro rade svoj posaom sve vreme odajući utisak lakoće. Možemo se složiti da likovi nisu preterano karakterni, ali igrivost i ležernost se ne mogu zanemariti. Produkcija je isto tako odlična, a film izgleda jako dobro za svoj budžet.

Sve u svemu, teško da će nekome Kidon biti omiljeni film, ali je svejedno gledljiv i univerzalno simpatičan svima koji voli trilere prevare. Kidon nije obična zezalica poput Ocean's serijala, već sjajno deluje kao društvena kritika. A podtekst je svakako plus. Moja iskrena preporuka, makar za ubiti dva sata vremena.

Omar

2013.

scenario i režija: Hany Abu-Assad

uloge: Adam Bakri, Leem Lubany, Samer Bisharat, Iyad Hoorani, Waleed F. Zuaiter

Izraelsko-palestinski konflikt je sveprisutan u kinematografiji. Više nije ni stvar u hollywoodskim politički korektnim limunadama ili otvorenim pamfletima od filmova, niti u evropskim “bleeding heart” dramuljinama na manje ili više istim osnovama kao kod američkih kolega. Sve češće se, i sve jasnije i glasnije, čuju glasovi sa terena, iz Izraela, Palestine i okolnih zemalja. Ti glasovi mogu biti difuzni i dosta zavise od autorovog ugla gledanja, a njihov primer zavisi, pak, od gledaočevog ugla. Waltz With Bashir, Ajami, The Attack (da pomenem samo neke) nisu nimalo nepoznati filmovi, pre svega festivalskoj, arthouse i politički aktivnoj publici.

A kada se o takvim filmovima govori, ne sme se izostaviti Abu-Assadovo ime. On je autor već jednog filma sa oscarovskom nominacijom, i jedinog palestinskog filma sa takvim rezultatom, Paradise Now (2005). Nakon neuspele hollywoodske avanture, vratio se na domaći teren i snimio Omara, sa jednakim rezultatom.

 

Ono što se ne sme zaobići u ovom uvodnom izlaganju je čudna vremenska podudarnost sa izraelskim “parnjakom” Bethlehemom, sa kojim Omar deli neke od tema: izvazove svakodnevnog preživljavanja (teško se to može nazvati životom) na Zapadnoj Obali i procepom u koji upadaju lokalci koji su naterani da rade kao doušnici izraelskih snaga. Dva filma se razlikuju pre svega po uglu gledanja, Bethlehem makar nedovoljno uspešno pokušava da ponudi izbalansiranu panoramsku priču, dok je Omar mnogo intimnija i distinktivno palestinska priča. Druga razlika je žanrovska izvedba, Bethlehem je pre svega triler, dok je Omar (melo)drama. Treća razlika je razlika u opsegu, izraelski film se, makar u najgrubljim crtama, bavi politkom i palestinskim političkim strukturama, dok se palestinski film ne pomera dalje od vizure svojeg naslovnog junaka.

On je Omar (Bakri), pekar po struci i vikend-borac za slobodu (ili terorista). Nije on nešto organizovan, on visi sa još dvojicom drugara, Tarekom (Hoorani) i Amjadom (Bisharat), i njih trojica planiraju da snajperom ubiju jednog ili nekoliko vojnika u obližnjoj kasarni. Kasnije ćemo saznati da su oni povezani sa Al-Aqsom, ali u pitanju je beznačajna i zakutna ćelija. Pored toga što šljaka, preskače zid koji deli dva kvarta ili dva susedna grada i trenira terorističke veštine, Omar se tajno sastaje sa Nadiom (Lubany), Tarekovom mlađom sestrom i sa njom sanja o boljem životu, ali nijedno od njih dvoje u to baš i ne veruje.

Stvari odlaze u kiselinu kada trojica zgubidana izvedu svoj blentavi napad. Koliko sutradan, Omar biva uhvaćen. Nekoliko dana kasnije, iako odbija da izda svoje saborce, Omar biva nasamaren od strane izraelskog obaveštajca Ramija (Zuaiter) maskiranog u arapskog zatvorenika. Rastrzan između lojalnosti prijateljima i želje za slobodom, Omar teška srca prihvata saradnju, a istovremeno o svojim koracima obaveštava svoje drugare kako bi postavili zasedu i napali policajce koji su došli da ih uhapse. Stvar će poći po zlu i Omar će ponovo završiti iza brave, i ponovo će biti stavljen u možda i grđu situaciju, jer će ga uceniti sa onim na šta je najslabiji.

 

A to je Nadia. I njegov odnos sa njom polako propada, jer ona pomalo i veruje u glasine da je Omar postao kolaboracionista. Uostalom, svi u to veruju. Zato će se Nadia okrenuti Amjadu, što će pokrenuti dalju i dalju melodramu. Ne bih dalje prepričavao, reći ću samo da je na rubu telenovele, i da možda nisam najbolje pohvatao ko tu kome šta.

Ljubavna priča ima “shakespearovske” zamahe, ali, po mom mišljenju, to nije najjači kvalitet filma. On leži u “down to earth” perspektivi svakodnevnog života. Ona je prisutna od početnog kadra sa išaranim zidom kao asocijacije na berlinski u kasnoj fazi, ali i metafore za veštačke podele među ljudima, narodima, prijateljima, životima. Okupacija je grozna i traje jako dugo, toliko da već generacije sa njom žive i pokušavaju da se snađu. Da se ožene, da se zaposle, da zarade, da sagrade kuću, sve vreme se boreći protiv te okupacije. Oni se s njom bore u sebi, čuvajući svežinu duha, a i otvoreno, pokušavajući da naprave štetu okupatorima, bilo napadima, bilo terorističkim zasedama, bilo prostom građanskom neposlušnošću. Ono što možda ne shvataju, a možda ne prihvataju, je činjenica da imaju jako slabe karte, da protivnik to zna i da na duge staze ne mogu nikoga izblefirati. U takvom svetu male dnevne pobede ne znače gotovo ništa. Igra je nameštena i oni su izgubili. Čak ni pitanje lojalnosti cilju ili lojalnosti prijateljima nije centralno, ako ne izda jedan, izdaće drugi i to isključivo iz sebičnih interesa.

 

Realističnosti i iskrenosti filma doprinosi vešta fotografija koja sjajno hvata urbanu vrevu Zapadne Obale i stavlja je u kontrast sa golim brdima, linijama razdvajanja i ogradama od bodljikave žice. A Abu-Assad sjajno bira glumačku postavu sastavljenu većinom od naturščika i polu-profesionalnih glumaca. Oni su vrhunski ležerni u svojim ulogama, ali pitanje je koliko oni variraju sebe tu. Jedini profesionalac je američki filmski i televizijski glumac Waleed F. Zuaiter koji maestralno igra agenta Ramija. Abu-Assad je vešt reditelj i ume da nam izazove emocije za svoje likove.

Problem je, međutim, u strukturi filma. Ljubavna priča i “soap opera” razvoj događaja ga potpuno preuzima i poništava druge aspekte. Omarov odnos sa Ramijem je veoma “sketchy”, te se doima neiskrenim. Uostalom, svi likovi nemaju više od dve-tri izražene osobine. A ni izrazito anti-izraelski stav koji se ničim ne dovodi u pitanje tokom filma neće baš svima prijati. Ali i pored toga, Omar je jedan od onih filmova za koje vam neće biti žao da ih pogledate. I svakao je primer filmske veštine u priličnoj meri.

Bethlehem

2013.

režija: Yuval Adler

scenario: Yuval Adler, Ali Wakad

uloge: Tsahi Halevi, Shadi Mar'i, Hitham Omari, Tarik Kopty, Yossi Eini

Bliskoistočni konflikt je kompleksan, a posebno je kompleksan onaj između Izraela i Palestine. Mi sa strane na to najčešće gledamo onako kako nam to mediji serviraju u kratkim crtama i sa senzacionalističkim naslovima o pojedinim događajima ili incidentima. Naš utisak je da je to klasična definicija rata kao oružanog sukoba naroda. Ako se malo udubimo u to i potražimo više informacija, jasno nam je da to nije tako jednostavno.

Prvo, izraelsko društvo je izrazito kompleksno, etnički, verski, ekonomski i politički. Toliko je kompleksno da ne postoji jasan “mainstream”, više nekakva fragilna ravnoteža dogovora i kompromisa koja sprečava da se ceo politički sistem uruši. A ni Palestinci nisu nekakva monolitna nacija, teritorija im je izdeljena na nekoliko krpica, a politička situacija je na ivici građanskog rata. Fatah, Hamas, Al-Aqsa i PLO nisu samo “random” nabacani termini, već političke, paravojne i terorističke snage u oštrim međusobnim sukobima koji su samo za nijansu blaži od akcija protiv Izraela. Koga zanima, neka sam pročita, objašnjavanje bi trajalo predugo.

U takvoj situaciji je Bethlehem prvo jako podigao očekivanja kao film koji se detaljno bavi tematikom izraelsko-palestinskog konflikta, a pritom nudi balansiranu (ili sasvim malo pro-izraelsku) perspektivu zahvaljujući zajedničkom scenariju izraelskog reditelja i palestinskog novinara. Otprilike u isto vreme se pojavio i Omar, koji je i dobio nominaciju za Oscara, koji se sličnom temom bavi više iz palestinske perspektive. Očekivali smo detaljan portret ratnog i političkog sukoba ispričan kroz ljudsku priču sa terena o odnosu između izraelskog obaveštajca Razija (Halevi) i palestinskog mladića Sanfura (Mar'i).

 

Kompleksnost smo dobili, ali ne tamo gde smo je tražili. Bethlehem je previše složen film za svoje dobro, bavi se brojnim temama i ne uspeva svima da se posveti u dovoljnoj meri, niti dovoljno kvalitetno za svojih 90 minuta. Sam kostur filma je klasičan proceduralni i špijunski triler o obaveštajcu i mladom doušniku između kojih se razvija i ljudski odnos. Samo okruženje rata je dekor koji nam donosi nekoliko vrhunskih potresnih scena, ali ga je skoro sasvim moguće zanemariti i zameniti. Osnovnu priču je moguće sa vrlo malo prepravki smestiti u nekakav Baltimore i napraviti od nje klasični krimić o policajcu, doušniku, nadrkanim šefovima, korumpiranim političarima i naoružanim bandama, bez ikakve garancije da bi to bilo genijalno kao The Wire.

Dakle, Razi i Sanfur imaju veoma poseban odnos koji je počeo kao profesionalan, ali se razvio u čudnu varijantu mentorskog odnosa na granici familijarnog. I taj odnos ih definiše. Razijev posao je ugrožen zbog toga što je njemu Sanfur više od pukog doušnika, čak više od vrednog projekta na kojem je mukotrpno radio i što će učiniti sve da zaštiti klinca. Sanfur je u odnos ušao kako bi pomogao svojoj familiji, ali u njemu vidi i mogući izlaz kad se sva sila sranja i internih među-palestinskih sukoba sruči na njega. Ni Razi ni Sanfur nisu do kraja iskreni jedan prema drugom, jer Razi ima naređenja koja su usmerena na brze, ali kratkoročne rezultate, a njegova vizija je da Sanfur uznapreduje u bilo kojoj od palestinskih terorističkih struktura i ostane doušnik. Sanfur, sa druge strane, neće hteti da izda svog brata, vođu lokalne ćelije Al-Aqse koji je počeo da se njuši i sa Hamasom.

Jasno je da su obojica u procepu, ali Sanfur je ipak malo više na nesigurnom terenu jer iz dana u dan rizikuje život. A stvari se komplikuju kada pukne bomba u Jerusalimu iza koje stoji Sanfurov brat. Neki od Sanfurovih problema su čisto tinejdžerski i hormonalni: želi dokazati barabama da nije pička, želi sakriti od oca da je ranjen zbog opklade i da beži sa posla da bi se malo đilkošio, malo igrao teroriste, a malo drukao stanje na terenu. Neki nisu nimalo naivni, pa tako imamo pitanje lojalnosti, inteligencije i procene s kim je bolje plivati u veoma zajebanoj situaciji.

 

A situacija je takva da izraz “zajednički neprijatelj” znači veoma malo. Lokalne vlasti žele da pregovaraju o miru i ne žele terorističke ispade. Pregovori o miru su samo paravan da se pokupe donacije od Amerikanaca i Evropljana koji na taj način peru ruke i savest zbog podsticanja sukoba pre mnogo vremena. Scena u kojoj lokalni politički moćnik pita volinu iz Al-Aqse prigodnog nadimka Tyson šta misli o pravima žena, jer Belgijanci nude neke pare za otvaranje kancelarije, a ovaj tupo odgovara da su prava žena jako važna je strašna koliko i smešna. Sa druge strane imamo militante, lokalnu ćeliju Al-Aqse koju preuzima beskrupulozni beduin Badawi (Omari) koji ima komplekse niže vrednosti i želi da se dokaže (beduini su nomadi i među Arapima imaju status otprilike kao Romi u Evropi), priznaje samo osvetu kao metodu političkog delovanja, finansira se reketom i sa svojom bandom patrolira naoružan. U priču se ubacuje i Hamas koji nema značajnu ulogu u Bethlehemu, ali pokušava da je stekne, što dovodi do možda najjače scene u filmu, kada se dve naoružane bande u bolnici otimaju za truplo poginulog “mučenika”.

Treća scena za pamćenje je Razijeva i odvija se u izraelskoj bolnici kada on, ranjen, pokušava da vrbuje jednog starog Arapina da mu bude doušnik preko partije tavle (arapska društvena igra nalik na “checkers”). Dijalog je možda otrcan i školski, možda čak i patetičan, ali sasvim nedvosmisleno pokazuje koliko je doušnička pozicija opasna. Od ranije znamo da Razi ima armiju doušnika koju je nečim zadužio ili pridobio nekakvom manipulacijom i potencijalno je odgovoran za groznu smrt velikog broja ljudi koje on sve ljigavo oslovljava sa “habibi” (“prijatelju”).

 

Bethlehem je ambiciozan, ali neujednačen film, a utisak je da su akcenti malo promašeni. Odnos između Razija i Sanfura je zamišljen kao emotivniji deo filma, ali ta emocija se čini neiskrenom, melodramatičnom i patetičnom. Njihov odnos je kompleksan, ali dosta često klizi ka generičkim dijalozima i nespretnim rešenjima. Sa druge strane, scene emotivnog naboja su ubačene u delove koji se bave sukobom. Tu je scena lova na Sanfurovog brata i nasilnih palestinskih demonstracija, pa čak i otvorenog napada na izraelske vojnike i pomenuta scena u bolnici. Takve scene su svakako bonus, ali čini se da rade protiv originalne ideje filma. O ambicioznosti govori i naslov koji ima dvojako značenje. Sa jedne strane, to je trenutni geografski pojam na Zapadnoj Obali večito stisnut između različitih interesa različitih grupacija, a sa druge strane to je pojam iz naše kolektivne memorije. Način ponašanja i dimenzije osvete se nisu pomakle od Starog Zaveta.

U svakom slučaju, Bethlehem je sasvim dobar film, pogotovo za prvenac, i to čoveka kojem filmska režija nije primarno obrazovanje (Adler je inače dokror filozofije). Korektno je snimljen i podnošljivo odigran, ima solidnu strukturu i drži napetost sve vreme. Problem je što je mogao biti i bolji, što su očekivanja od takvih postavljena visoko, možda zahvaljujući Ajamiju (2009). Pristrasnost je toliko sitna da ju je moguće progutati, pa čak je moguće zanemariti silnu generičnost u odnosu dvojice glavnih likova, ali problem je u tome što je Bethlehem nedovoljno informativan po pitanju izraelsko-palestinskog i posebno unutar-palestinskog sukoba. Ko je te stvari pratio, u filmu neće otkriti ništa novo, a ko nije detaljno pratio, teško da će biti šokiran i zapanjen novim saznanjima. Sve u svemu dobar film, ali ne i odličan.

Big Bad Wolves

2013.

scenario i režija: Aharon Keshales, Navot Papushado

uloge: Lior Ashkenazi, Rotem Keinan, Tzahi Grad, Doval'e Glickman, Dvir Benedek, Kais Nashif

Izrael je zemlja poznata po izuzetno obučenoj i predanoj vojsci, sposobnoj tajnoj službi i ne baš stopostotnim šansama da običan, miran građanin dočeka sledeći dan. Ludaci u okruženju svako malo ispale po neku raketu na rezidencijalnu zonu, a neki od njih se i infiltriraju u zemlju u nameri da raznesu sebe i sve oko sebe u nekom kafiću, restoranu, autobusu, na pijaci. U velikoj meri, Izrael je društvo straha, paranoje, i fleksibilnih moralnih standarda po pitanju cilja, sredstava i njihovog međusobnog odnosa. Izraelska kinematografija nije jaka po broju naslova, ali to često nadomešćuje kvalitetom. Većina tih kvalitetnih naslova bavi se gorućim izraelskim problemom arapskog terorizma i neprimerenih reakcija na njega, poput izvrsnog hyperlink mozaika Ajami (2009) i ozbiljne potrage za identitetom u filmu The Attack (2012).

Big Bad Wolves nije takav film, jedini Arapin (Nashif) koji se u njemu pojavljuje je dobronamerni jahač, “comic relief” i megafon u rukama reditelja da izraze svoja zapažanja o apsurdima izraelske paranoje. Big Bad Wolves je veoma uvrnuta mešavina trilera, akcije, “torture porn” horora i veoma crne komedije koji zapao za oko Quentinu Tarantinu. On ga je proglasio jednim od “highlighta” prošle godine i oko filma se digao hype ogromnih razmera, zasluženo ili ne. Ne treba posebno isticati da je Tarantino samoljubivi krelac koji će pohvaliti sve što liči na njegov autorski potpis iz ranog perioda i gurati se u medije ovim ili onim povodom, međutim, Big Bad Wolves je svakako zanimljiv, uvrnut i napet film.

Film počinje sa veoma stilizovanom prvom scenom u kojoj jedna devojčica biva oteta pred očima druge. Već u sledećoj sceni trojica pandura leše od batina nekog ćoru u nekakvom praznom skladištu, dok jedan objašnjava šefu šta se dešava. Sve to snima neki mulac sa telefonom, i jasno je da će pičvajz nastati svakog trenutka. Pomenuti ćora je Dror (Keinan), nastavnik u školi i osumnjičeni za pedofiliju. Jedan od pandura koji ga leše je Micki (Ashkenazi), inspektor upitnog morala po šablonu Dirty Harrija. Dror odbija da bilo šta prizna, i panduri moraju da ga puste, na svoju veliku žalost.

 

Kada pičvajz ogromnih razmera već izbije, Micki biva suspendovan, ali od strane šefa (Benedek) ohrabren da kao civil to istraži, jer civil ne mora da poštuje nikakvu proceduru, samo ne sme biti uhvaćen. Rečeno – učinjeno, i Micki počinje da prati i prepada Drora kojem se ionako život pretvara u sranje, gubi posao, brak mu se raspao, živi sa roditeljima i ne viđa svoju kćerku. Ono što Micki ne zna, to je da njega pomno prati otac jedne od ubijenih devojaka i bivši vojni policajac Gidi (Grad), koji takođe želi da se dohvati Drora, ne bi li iz njega izvukao informaciju gde je ostavio glavu njegove kćeri. Znači, imamo dva agresivna mačka i jednog miša...

Kada i Micki i Dror završe pod Gidijevom lopatom, obojica se bude u njegovom podrumu. Gidi je rešen da ekstremnim mučenjem izvuče informacije iz Drora, i angažuje Mickija da mu pomogne. Serija prilično brutalnih i grafički prikazanih poduhvata (lomljenje prstiju, čupanje noktiju, spaljivanje kože brenerom) se prekida naizmeničnim komičnim momentima i replikama i centralna celina filma liči na onu THE scenu iz Reservoir Dogs, u kojoj se pojavljuju Michael Madsen, nož i uho, naravno u razduženoj i na momente previše elaboriranoj formi. Tako ćemo imati pomenutog Arapina na konju, telefonski poziv (svi telefoni imaju urnebesno smešne melodije) Gidijeve majke koji skreće priču na standardne viceve o jevrejskim majkama iz Catskills stand-up rutina i iznenadni dolazak Gidijevog oca (Glickman), koji, umesto da urazumi i obuzda sina, radi nešto još neodgovornije: pomaže mu savetima iz svoje duge vojne prakse kako da još efikasnije muči drora. Naravno, scena sa mešenjem torte koja je nafilana sedativima je legendarna i imaće reperkusije dalje u filmu. A ja sam po običaju sve previše spoilao, ali nema veze, film treba videti, od prve do poslednje scene. Kad smo već kod nje, ona je pokrenula brojne rasprave među kritikom i na internetu, stilizovana je koliko i uvodna, a ujedno očekivana usled brojnih obrata na sličnu foru i čini se da bi mogla da dođe i malo ranije.

 

Big Bad Wolves je svakako pozitivno i preporučljivo iskustvo za ljubitelje crnog humora sa jakim stomakom. Film se gleda napeto, često sa otvorenim ustima i na ivici glasnog, vrištećeg smeha. Naravno, dobro posložen, napet i zabavan film ne mora nužno biti dobar. I Big Bad Wolves je tu “sumnjiv” iz više razloga.

Prvo, sam moralni aspekt koji pedofiliju meša sa komedijom ne mora biti svakom po ukusu, pa ako nemate veoma fleksibilan ili veoma morbidan smisao za humor, ovo nije film za vas. Ono što je problematičnije od toga je pretencioznost: Big Bad Wolves se prodaje kao pametniji film nego što to zapravo jeste, aluzije na izraelsko društvo straha su opravdane, ali ne uvek vešto izvedene. Metafora sa pričom o Crvenkapi je na dugačkom štapu i potvrđena jedino jednim Gidijevim monologom. Na kraju, stilizacija i insistiranje na detinjastom nerdy humoru prelaze granice posvete Tarantinu i približavaju se blatantnom plagijatu, dok uvodne scene i scene u kojima svako svakog posmatra deluju kao da su prepisane od braće Coen. I najkrupnija zamerka se odnosi na centralni segment filma u kome se slične fore malo previše puta ponavljaju, tako da celi segment deluje razvučeno.

Autorski dvojac je već šokirao publiku sa prvim izraelskim “slasherom” pre nekoliko godina i to je nastavio sa ovim filmom koji će im verovatno otvoriti vrata bogatijih koprodukcija i, što da ne, Hollywooda. Iz njihovog stila se vidi da su potkovani, ako ne akademski, a ono makar fenomenološki, da su nagledani raznih, dobrih i loših, ali kultnih filmova i sposobni da se izraze. U tome im pomažu trojica glavnih glumaca koji imaju sjajnu međusobnu hemiju, a Lior Ashkenazi je potencijalna svetska zvezda.

I pored svih zamerki (znam, sitničav sam), kao i zaista objektivno promašenih poenti, i pored upitnog stava po pitanju pedofilije, i pored ogromnog hypea i neumesnog seratorskog samoreklamerstva (autori se u intervjuima jako trude zvučati pametno i angažovano), Big Bad Wolves je više nego solidan film. On kupuje šarmom, drži pažnju šokom i nevericom, i ludo je hrabar čak i kada je na krivom koloseku. Jedna suluda, uvrnuta, nenormalna zabava, koja ispunjava očekivanja. 

The Attack

2012.

režija: Ziad Doueiri

scenario: Ziad Doueiri, Joele Touma (po romanu Yasmine Khadre)

uloge: Ali Suliman, Uri Gavriel, Reymond Amsalem, Karim Saleh, Dvir Benedek, Evgenia Dodena

Pre skoro četiri godine, imali smo ceremoniju dodele Oscara sa najjačom konkurencijom u kategoriji za film na stranom jeziku. Barem tri filma su jednako zaslužila statuu, odneo ju je argentinski El secreto de sus ojos, koji je bio možda za dlaku najbolji, a iza njega su ostali francuski Un prophet i izraelsko-palestinski Ajami. Potonji se bavio zanimljivom temom kroz hyperlink filmsku konstrukciju o isprepletenim sudbinama Jevreja, muslimana i hrišćana u Jaffi, praktično predgrađu Tel Aviva, i nemogućom, nasilnom i nepoverljivom situacijom u kojoj su svi u pravu i niko nije u pravu.

The Atrack je sličan film, samo sa pričom koja je svedena na jedan incident, i jednu perspektivu u kojoj se upoznajemo sa uzrocima i posledicama terorističkog napada na restoran u Tel Avivu. Perspektiva je jedinstvena: glavni lik Amin (Suliman) je Arapin koji se potpuno uklopio u izraelsko društvo, cenjen, voljen i nagrađen doktor sa uspešnom karijerom. Terostički napad je izvršila njegova žena, naoko srećna domaćica, arapska hrišćanka, jednako integrisana u izraelsko društvo. Ovo je film o terorizmu, ali to je jedna od tema, nikako glavna. Tu su još ljubav, emocije, razočaranje, arogancija, ignorancija i temeljno nerazumevanje u jednom braku, ali i u suživotu (sudaru) dve kulture. Sva politika u filmu je duboko lična, a sve ličnosti su duboko politizirane.

Naravno, Amin je u nebranom grožđu nakon napada. On je u dvostrukom konfliktu, prvi je sa izraelskom policijom koja bi da iz njega izvuče informacije, pa pribegava psiho-fizičkoj torturi. Inspektoru Mosheu (Gavriel) malo znači što njegov kolega Ravid (Benedek) daje garanciju da je Amin dobar i human čovek bez zadnje namere. Drugi Aminov konflikt je sa samim sobom, jer nije u mogućnosti da shvati i prihvati da se njegova žena raznela bombom u restoranu punom dece.

Kada na pola filma pomislimo da je u pitanju klasičan zaplet o dobrom čoveku koji postaje meta zajednice u kojoj živi (bilo da je u pitanju nepoverenje, sažaljenje ili polu-otvorena mržnja), Amin dobija pismo od svoje žene koje otklanja svaku sumnju da je ona iza napada. Pismo je adresirano iz Aminovog rodnog grada Nablusa, neke vrste arapskog geta okruženog visokim zidom i sa kapijama koje čuvaju nadrkani izraelski vojnici. Amin će se uveriti u siromaštvo i očaj koji tamo vladaju na način da ni bolje stojeće familije, kakva je njegova, to ne mogu ignorisati. Gde je beda, tu je i manipulacija, verska i ekonomska, čini se da ceo grad jednodušno mrzi Izrael i slavi Aminovu ženu Siham (Amsalem) kao mučenicu za palestinski cilj.

Aminova misija je, kao u većini detektivskih trilera, da sazna kako i zašto je Siham skrenula i rešila da pogine za apstraktni, nerealni cilj i u smrt odvuče mnogo ljudi. U tome će imati problema, jer od njega familija drži distancu, misleći da radi za Izraelce, a ostatak grada ga se boji i preti mu. Svojom upornošću doći će do radikalnog muslimanskog ideologa i jednako ostrašćenog hrišćanskog sveštenika, ali oni mu, osim filozofskog objašnjenja, neće dati puno toga.

Međutim, istina je mnogo bliže njemu od zakutnih terorističkih ćelija i otkriće će promeniti njegov pristup, ne i njegovu ličnost. Pre odlaska tamo bio je lojalan izraelski građanin koji je stoički izdržavao nepoverenje i šikaniranje (kao što su za vreme rata u Jugoslaviji stradavali urbani, integrisani i pristojni ljudi “pogrešnog” genskog koda), i on je to i dalje, samo lojalnost neće prikazivati deljenjem svog saznanja sa organima vlasti. Kada ga liberalna koleginica Kim (Dodena) upita kako to da ne oseća obavezu prema Izraelu, koji ga primio, prihvatio, nagradio i pomogao mu da dođe do uspeha i bogatstva, Amin će odgovoriti, potpuno ispravno, da će to pokrenuti novi krug nasilja, stvoriti nove i nove arapske mučenika, jer je nerazumevanje temeljno, a podele preduboke.

The Attack jako mnogo zahteva od glumaca, pre svega od Sulimana, nosioca glavne uloge sa skoro 100 % vremena na ekranu. On to iznosi bez muke, realno dočaravajući kompleksne emocije i duševna stanja od šoka i neverice do determiniranosti da otkrije šta je pošlo naopako. Film implicira da ni Amin nije bez krivice, jer je bio sebičan, tašt i fokusiran na uspeh do te mere da je zanemarivao ne samo svoje arapske korene, nego i svoju ženu. Njegova nefleksibilnost ju je možda gurnula u očaj koji je završio terorističkim aktivizmom. Njihov odnos vidimo kroz seriju flashbackova, izrazito sentimentalnih, ali dovoljno kratkih i ne previše čestih da bi razvodnili generalno ozbiljan i mračan ton filma. Jedna zamerka je uniformno predstavljanje izraelskih karaktera van kruga Aminovih prijatelja i kolega isključivo kroz vojnike i policajce.

Ziad Doueiri je libanski autor koji se školovao u Americi i prva filmske poslove obavljao kao Tarantinov kamerman u ranoj fazi njegove karijere. Nakon toga se ustalio u Francuskoj, snimajući filmove na teme arapske integracije. Prethodni film Lila dit ça je smešten u arapski geto u Marseillesu, i bavi se neskladom između unutrašnjeg sveta svojih likova i spoljnog sveta koji ih okružuje, dok je prvenac West Beirut drama o odrastanju smeštena u okruženje građanskog rata i podeljenog grada. The Attack je snimljen po još mračnijoj i težoj knjizi (ako je to moguće zamisliti) Yasmine Khadre, što je alias Mohammeda Moulessehoula, bivšeg alžirskog oficira koji je emigrirao u Francusku. Knjiga je manje fluidna i mnogo više polemička, sa izletima u popovanje. Film je snimljen u širokoj koprodukciji evropskih (Francuska, Belgija) i bliskoistočnih partnera (Liban, Katar) i već je podigao dosta prašine, u Libanu je zabranjen zbog lokacijskog snimanja u Izraelu, dok u Izraelu nije toplo primljen zbog kritičkog stava koji gaji prema izraelskom militarizmu.

The Attack je sjajno koncipiran film koji neće otkriti ništa novo, ali će precizno locirati probleme koji konflikt čine nerešivim. Odlično napisan, odglumljen i režiran, daće nam pogled u psihologiju terorizma, u očaj, taštinu i greške u kanalima komunikacije među ljudima i narodima. Naravno, film pati od mana malih kinematografija, pa reditelj govori svoje stavove kroz usta glavnog lika, što malo asocira na popovanje i soljenje pameti, ali ideje na kojima stoji su ispravne, pa zašto ih onda ne izreći. Retko dobar i ozbiljan film, na svim nivoima.