Free State of Jones

2016.

režija: Gary Ross

scenario: Gary Ross, Leonard Hartman

uloge: Matthew McConaughey, Gugu Mbatha-Raw, Mahershala Ali, Keri Russell, Christopher Berry, Sean Bridges, Jacob Lofland, Thomas Francis Murphy, Bill Tangardi

Free State of Jones je film sa “oscarovskim” ambicijama. Tema je zanimljiva i inspirativna, u pitanju je manje poznata fusnota iz istorije Američkog građanskog rata i borbe za jednakost, reditelj je Gary Ross kome nominacije nisu nepoznate, glavnu ulogu igra konzistentno dobri Matthew McConaughey koji već ima jedan kipić u svojoj kolekciji, a zamah je epski, sa trajanjem od preko dva sata, masovkama borbe i neskrivenom političkom porukom u izbornoj godini. Međutim, Free State of Jones pada upravo zbog te prevelike ambicije, pokušavajući da pruži široki, celoviti pogled na kraju gubi svoju nit.

Naš junak je Newton Knight (McConaughey), bolničar u armiji Konfederacije koji je shvatio suštinu sukoba kao nečega što bogati vode, a siromašni se u njemu bore i ginu. Prelomna tačka je pogibija njegovog nećaka (igra ga Jacob Lofland, jedan od klinaca iz filma Mud) i Newton se kao dezerter vraća doma. Međutim, tamo se ne susreće samo sa poterom južnjačke vojske, nego i sa sistemskom pljačkom i terorom koji je preostalom stanovništvu (ženama, deci i starcima) nametnut. To ga navodi da “ode u partizane” i sakrije se u močvari sa odbeglim robovima. Kako se ratna sreća okreće na stranu Unije, tako se grupici otpadnika priključuje sve više dezertera i oni kreću u akciju: postavljaju zasede vojsci i po modelu Robina Hooda otimaju ukradenu imovinu koju dele među sobom i vraćaju svojim familijama. Pred kraj rata su ovi pobunjenici držali ne samo okrug Jones, nego i nekoliko susednih okruga, odupirući se Konfederaciji do kraja sa malo ili nimalo podrške od strane Unije.

Zvuči kao još jedna priča o “belom spasitelju”, ali to ovde uglavnom ne stoji. Film je po tom pitanju uglavnom istorijski precizan, pozicionirajući Newtonovu borbu kao pre svega klasnu. Naprosto, niti je Newton ikada bio robovlasnik, niti je većinsko stanovništvo naslovnog okruga ikada imalo novca za robove, pa rat nikada nisu doživljavali kao svoju borbu, što je u velikoj meri i omogućilo uspeh pobune. Spoznaja o nužnosti ukidanja ropstva (makar kroz jednakost pred Bogom) i emancipacije je došla kasnije i postepeno, a u filmu je prikazana kroz njegovu drugu ženu Rachel (Mbatha-Raw) i prvog saborca Mosesa (Ali).

Problem se krije drugde. Naime, negde na 90 ili 100 minuta se pojavljuje savršen trenutak da bi se film trijumfalno okončao, sa diverzijom na groblju (upitne istorijske ispravnosti, ali svejedno) i ubistvom južnjačkog pukovnika (Murphy). Međutim, Ross tera dalje, kroz posleratne godine u kojima su stari rasistički zakoni zamenjeni novima kako bi se ropstvo nazvalo šegrtovanjem ili kako već, pa sve do posleratnih izbora na kojima su u teoriji mogli glasati i crnci i uspona KKK-a.

Razumem logiku iza toga, Free State of Jones je dobrohotan i nadasve informativan film koji ne polazi za dramaturški zgodnim, shematskim rešenjima, ali na filmskom planu to naprosto ne radi. I pored razvlačenja i proširenja teme do tačke konfuzije, Ross mora da se oslanja na arhivske fotografije praćene brojnim karticama teksta, pa je pitanje zašto je toliko zavlačio kada se nametalo jednostavnije, iako ne savršeno elegantno rešenje. A kao šlag na torti stoje i “flash forward” intervencije i priča koja se dešava 50-ih godina XX stoleća i čiji je junak jedan od Newtonovih potomaka koji pada žrtvom segregacionih zakona. Jasno je šta je Ross hteo time da kaže, ali je i dalje nezgrapno.

Vizuelno, film je zanimljiv, fotografija je atraktivna i pritom ne deluje artificijelno, a lokacije se čine autentičnim. Ross se vrlo dobro snalazi sa akcijskim scenama, držeći se proverenih uzora poput Spielberga i odustajući od shaky-cama koji je masakrirao akciju u njegovom prethodnom filmu The Hunger Games. Začudo, pada na nivou pričanja priče i kao scenarista, što mu je i primarna vokacija. Usled toga Gugu Mbatha-Raw ne uspeva da ostvari bolju ulogu, iako je kao glumica sposobna za to, iz prostog razloga što njen lik nije dovoljno razvijen i uglavnom služi kao protagonistina štaka, a slično se može reći i za Keri Russell. Njih dve imaju i zajedničku scenu kasnije u filmu koja bi mogla biti emotivni vrhunac, ali zapravo služi samo da poveže dve linije radnje.

Sa druge strane, Matthew McConaughey je očekivano odličan. Razlog tome je što svom liku dodaje dodatni sloj mesijanskog kompleksa koji je sasvim očekivan za takvog čoveka u takvoj poziciji. Istorijski spisi govore više u prilog tome da je Newton Knight bio pre umetnik gerilskog preživljavanja nego hrabri vojskovođa i rođeni lider, ali umetnička sloboda je legitimna stvar. Solidni su i Thomas Francis Murphy i Bill Tangardi kao negativci, pukovnik i poručnik, a na strani “naših” uspeva da se izvuče i Mahershala Ali kao Moses koji posle rata postaje aktivista za ljudska i građanska prava.

Na kraju, Free State of Jones nije potpuno gubljenje vremena, ali će bolje proći kod interesenata za period, istoriju i sa njom povezanu triviju nego kod publike čija je orijentacija čisto filmska. Informativnost je dobra stvar i možda može sama izneti dokumentarac, ali to ne važi za igrani film. Agenda i ne-filmske ambicije su umanjile vrednost jednom potencijalno snažnom filmu. Šteta.

The Keeping Room

2014.

režija: Daniel Barber

scenario: Julia Hart

uloge: Brit Marling, Hailee Steinfeld, Muna Otaru, Sam Worthington, Kyle Soller, Ned Dennehy, Amy Nuttall, Nicholas Pinnock

Istorijska je činjenica da je Američki građanski rat početak onoga što nazivamo ženskom emancipacijom. Dok su muškarci bili zauzeti ratovanjem, ženama su na brigu ostavljene farme i radnje. I pokazale su se doraslima zadatku. To je jedna strana medalje. Druga je da su iste te žene, naročito na mestima u blizini onih gde su se vodile borbe ostale najizloženije nasilju vojski i bandi u prolazu. Posledice rata...

The Keeping Room u centar postavlja tri žene na farmi, negde na Jugu pred kraj rata kada vojska Unije polako osvaja poslednja uporišta. One su dve sestre, starija Augusta (Marling), sposobna sa puškom koja figurira kao glava porodice i mlađa Louise (Steinfeld), večito sa glavom u oblacima. Sa njima je i bivša robinja Mad (Otaru). Majka je verovatno umrla, otac poginuo, a i Madin verenik je verovatno u vojsci, severnjačkoj. Vremena se menjaju, nestabilna su i nepredvidljiva i treba preživeti. Iz njihove perspektive na zabačenoj farmi, možda je i došlo do kraja sveta, samo njima niko nije javio...

Samo film ne počinje s njima. Atmosfera je jednako apokaliptična i zloslutna. Crnkinja slučajno naleti na dvojicu vojnika Unije (Worthington, Soller), izvidnicu ili prethodnicu, na svom pohodu zadovoljavanja svojih potvrda. Znate već: pljačka, silovanje i ubijanje svakog dovoljno nesrećnog da im se nađe na putu. Augusta će slučajno naleteti na njih dvojicu u opusteloj seoskoj gostionici gde je otišla po lek za Louise koju je ujeo rakun. Iako će se sticajem okolnosti snaći i odbiti njihov prvi nalet, oni će je islediti do farme, pa će se sve tri žene naći u opasnosti.

Film se kreće kroz razne žanrove, od istorijske ratne drame, preko natruhe westerna do “home invasion” trilera, ali to čini u konstantnom tempu. Nivo napetosti je visok od početka do kraja i ona dolazi iz te guste i teške atmosfere sveopšteg beznađa. To ima logike pošto je film smešten na Jug, na poraženu stranu u iscrpljujućem ratu. Južnjačka samo-viktimizacija postoji kao filmski još od Griffitha i The Birth of a Nation (1915), ali ovde se ne može govoriti o rasističkim pod-tonovima, iako su Yankees strah i trepet. Ipak The Keeping Room će samo zbog činjenice da je protagonistkinja iz bivše robovlasničke klase (iako je svesna da je vreme takvih odnosa prošlo i ne žali za njim) biti sporan film, iako upravo bivša robinja ima najpamtljiviji monolog i figurira kao moralna vertikala.

Moj problem sa The Keeping Room je druge prirode. Jednostavno, film ima dobru ideju, čak i razrađeni scenario koji se našao na “crnoj listi” dobrih scenarija koji nisu još realizovani, ali niti ide do kraja u otkrivanju stanja stvari, niti uspešno zalazi u emotivnu i psihološku dubinu. Zapravo nas zasipa jednim te istim, potpuno ispravnim, ali banalnim zaključkom da je rat pakao za ženu. Znamo od prve scene, nećemo znati ništa bolje ni na kraju. Iako je gluma dosta ekspresivna i na nivou, posebno od strane naše tri heroine, čak i kad bi likovi mogli biti izgrađeniji, reditelj Daniel Barber konstantno udara na isto mesto, pa nešto što bi prošlo kao efektan “mood piece” postaje naporno filmsko iskustvo.

Razumem estetiku indie filma, duge kadrove, kameru iz ruke i izvlačenje maksimuma iz rumunskih lokacija koje začuđujuće dobro “igraju” jug Amerike. Razumem i budžetska ograničenja i autorsku odluku da film ne skrene putem nekakve akcije, osvete, klasične western pravde... Inovativno je što Građanski rat posmatramo, za promenu, iz ženske perspektive, ali mi je žao što The Keeping Room nije kompletniji i bolji film.

Echoes of War

2015.

režija: Kane Senes

scenario: Kane Senes, John Chriss

uloge: James Badge Dale, Ethan Embry, William Forsythe, Maika Monroe, Rhys Wakefield, Beth Broderick, Ryan O'Nan, Owen Teague

Postoje teme i detalji koji me iz neobjašnjivih razloga privlače. Američki građanski rat. Okruženje westerna (ma koliko ta dva pojma stajala samo u nategnutoj vezi). Ratna trauma. Mali, privatni ratovi. “Backwoods” milje i “backwoods noir”. Te neke stvari su u mom univerzumu jače od svih objektivnih razloga da određeni film preskočim: i od loših kritika, i od distribucije preko volje koja naprosto označava ambicije filma da se vrti na kablovskoj i to je, jebiga, to, i od autorskog tima bez ozbiljnih referenci iza sebe i od glumaca čijih se faca sećamo zbog epizodnih uloga u filmovima koje smo pogledali. Ovo poslednje je čak može biti i pomalo cool.

Dakle, sjebani veteran Wade (Badge Dale) se vraća kući nakon ratnog poraza. Ovo “kući” shvatite vrlo uslovno, jer je on jedan od onih vagabundo-tipova koji spavaju po kaučima i podovima po familiji i traže svoj mir. Kod kuće njegove sestre više nema, ali ostao je njen muž Seamus Riley (Embry) i njihovo dvoje dece, Abigail (Monroe) i mali Samuel (Teague). Situacija je zajebana, oni su siromašni traperi, žive u pripizdini, a prvi susedi su im divljaci prezimena McClusky kojima je propao stočarski posao propao zbog rata, pa se sada hrane tako što pljačkaju ulov u zamkama Rileyevih. Treba i njih razumeti, najstariji sin je poginuo u ratu, majka (Broderick) je poludela od bola, a otac (Forsythe) je ogorčen na celi svet. Druga dvojica sinova su tupavi Dill (O'Nan) i mekušac Marcus (Wakefield).

Znate već kako ide, Seamus je možda hrišćanska duša, a možda jednostavno suviše velika kukavica da bi se suprotstavio siledžijama, ali Wade nije u tom fazonu. Ne baš da je kostimirani Rambo koji će srušiti pola grada (nije da baš ima i šta za srušiti), ali će pokušati prvo fino, a onda i malo manje fino da upozori susede da ne kradu. Tupavi Dill će prvi nastradati, McCluskijevi će smisliti osvetu, Wade će uzvratiti i tako u krug, samo se ulozi iz runde u rundu povećavaju, znate kako to već ide, gledali smo to po filmovima. Tom tipičnom zapletu dodajmo još jedan jednako tipičan: dvoje mladih, mekušac Marcus i slatkica Abigail se vole, kao nekakvi Romeo i Julija u western trash miljeu. Slatko, ali ne ide skupa, pa celo iskustvo postaje pomalo neprijatno, da ne pominjem dosadno.

Recimo da nije sve tako crno. Vizuali su atraktivni, ipak imamo netaknutu prirodu teksaške zabiti neposredno nakon Građanskog rata. I gluma je uglavnom na maksimumu mogućnosti sa tako tankim scenariom. William Forsythe i James Badge Dale nose ceo film i boje ga tamnim tonovima dvojice sjebanih i ogorčenih ljudi. Ostvarenje Maike Monroe, zvezda neočekivanog horor hita It Follows je malo razočaranje i svakako ispod njenih mogućnosti, ali razlog za to treba u veoma limitiranom liku koji je dobila.

Dobro, sve to, od potrošenosti tema do slabe razrade scenarija, je pokazatelj da Echoes of War ni u kom slučaju nije dobar film. Ono što posebno iritira je da nije čak ni efektan. Razlog leži u tome što nije realan i što je potpuno iskonstruiran, i to plitko i loše. Gledalac koji ima dodirnih tačaka sa logikom će pronaći rupe u samoj premisi filma i njegovom “settingu”. Zašto se oni pljačkaju i kače kada i jedni i drugi imaju sasvim dovoljno zemlje i šume da se mogu podići sa dna? Amerika nije izgrađena na svađama suseda, nego upravo na suprotnom: na međusobnom pomaganju i osećaju za zajednicu, naročito u teškim trenucima. Ovo čak nije ni Heaven's Gate varijante gde se krljaju bogati rančeri sa svežim imigrantima, i jedni i drugi su ovde sirotinja i stoga je njihovo ponašanje nelogično, naročito kad je rešenje na dohvat ruke.

Omar

2013.

scenario i režija: Hany Abu-Assad

uloge: Adam Bakri, Leem Lubany, Samer Bisharat, Iyad Hoorani, Waleed F. Zuaiter

Izraelsko-palestinski konflikt je sveprisutan u kinematografiji. Više nije ni stvar u hollywoodskim politički korektnim limunadama ili otvorenim pamfletima od filmova, niti u evropskim “bleeding heart” dramuljinama na manje ili više istim osnovama kao kod američkih kolega. Sve češće se, i sve jasnije i glasnije, čuju glasovi sa terena, iz Izraela, Palestine i okolnih zemalja. Ti glasovi mogu biti difuzni i dosta zavise od autorovog ugla gledanja, a njihov primer zavisi, pak, od gledaočevog ugla. Waltz With Bashir, Ajami, The Attack (da pomenem samo neke) nisu nimalo nepoznati filmovi, pre svega festivalskoj, arthouse i politički aktivnoj publici.

A kada se o takvim filmovima govori, ne sme se izostaviti Abu-Assadovo ime. On je autor već jednog filma sa oscarovskom nominacijom, i jedinog palestinskog filma sa takvim rezultatom, Paradise Now (2005). Nakon neuspele hollywoodske avanture, vratio se na domaći teren i snimio Omara, sa jednakim rezultatom.

 

Ono što se ne sme zaobići u ovom uvodnom izlaganju je čudna vremenska podudarnost sa izraelskim “parnjakom” Bethlehemom, sa kojim Omar deli neke od tema: izvazove svakodnevnog preživljavanja (teško se to može nazvati životom) na Zapadnoj Obali i procepom u koji upadaju lokalci koji su naterani da rade kao doušnici izraelskih snaga. Dva filma se razlikuju pre svega po uglu gledanja, Bethlehem makar nedovoljno uspešno pokušava da ponudi izbalansiranu panoramsku priču, dok je Omar mnogo intimnija i distinktivno palestinska priča. Druga razlika je žanrovska izvedba, Bethlehem je pre svega triler, dok je Omar (melo)drama. Treća razlika je razlika u opsegu, izraelski film se, makar u najgrubljim crtama, bavi politkom i palestinskim političkim strukturama, dok se palestinski film ne pomera dalje od vizure svojeg naslovnog junaka.

On je Omar (Bakri), pekar po struci i vikend-borac za slobodu (ili terorista). Nije on nešto organizovan, on visi sa još dvojicom drugara, Tarekom (Hoorani) i Amjadom (Bisharat), i njih trojica planiraju da snajperom ubiju jednog ili nekoliko vojnika u obližnjoj kasarni. Kasnije ćemo saznati da su oni povezani sa Al-Aqsom, ali u pitanju je beznačajna i zakutna ćelija. Pored toga što šljaka, preskače zid koji deli dva kvarta ili dva susedna grada i trenira terorističke veštine, Omar se tajno sastaje sa Nadiom (Lubany), Tarekovom mlađom sestrom i sa njom sanja o boljem životu, ali nijedno od njih dvoje u to baš i ne veruje.

Stvari odlaze u kiselinu kada trojica zgubidana izvedu svoj blentavi napad. Koliko sutradan, Omar biva uhvaćen. Nekoliko dana kasnije, iako odbija da izda svoje saborce, Omar biva nasamaren od strane izraelskog obaveštajca Ramija (Zuaiter) maskiranog u arapskog zatvorenika. Rastrzan između lojalnosti prijateljima i želje za slobodom, Omar teška srca prihvata saradnju, a istovremeno o svojim koracima obaveštava svoje drugare kako bi postavili zasedu i napali policajce koji su došli da ih uhapse. Stvar će poći po zlu i Omar će ponovo završiti iza brave, i ponovo će biti stavljen u možda i grđu situaciju, jer će ga uceniti sa onim na šta je najslabiji.

 

A to je Nadia. I njegov odnos sa njom polako propada, jer ona pomalo i veruje u glasine da je Omar postao kolaboracionista. Uostalom, svi u to veruju. Zato će se Nadia okrenuti Amjadu, što će pokrenuti dalju i dalju melodramu. Ne bih dalje prepričavao, reći ću samo da je na rubu telenovele, i da možda nisam najbolje pohvatao ko tu kome šta.

Ljubavna priča ima “shakespearovske” zamahe, ali, po mom mišljenju, to nije najjači kvalitet filma. On leži u “down to earth” perspektivi svakodnevnog života. Ona je prisutna od početnog kadra sa išaranim zidom kao asocijacije na berlinski u kasnoj fazi, ali i metafore za veštačke podele među ljudima, narodima, prijateljima, životima. Okupacija je grozna i traje jako dugo, toliko da već generacije sa njom žive i pokušavaju da se snađu. Da se ožene, da se zaposle, da zarade, da sagrade kuću, sve vreme se boreći protiv te okupacije. Oni se s njom bore u sebi, čuvajući svežinu duha, a i otvoreno, pokušavajući da naprave štetu okupatorima, bilo napadima, bilo terorističkim zasedama, bilo prostom građanskom neposlušnošću. Ono što možda ne shvataju, a možda ne prihvataju, je činjenica da imaju jako slabe karte, da protivnik to zna i da na duge staze ne mogu nikoga izblefirati. U takvom svetu male dnevne pobede ne znače gotovo ništa. Igra je nameštena i oni su izgubili. Čak ni pitanje lojalnosti cilju ili lojalnosti prijateljima nije centralno, ako ne izda jedan, izdaće drugi i to isključivo iz sebičnih interesa.

 

Realističnosti i iskrenosti filma doprinosi vešta fotografija koja sjajno hvata urbanu vrevu Zapadne Obale i stavlja je u kontrast sa golim brdima, linijama razdvajanja i ogradama od bodljikave žice. A Abu-Assad sjajno bira glumačku postavu sastavljenu većinom od naturščika i polu-profesionalnih glumaca. Oni su vrhunski ležerni u svojim ulogama, ali pitanje je koliko oni variraju sebe tu. Jedini profesionalac je američki filmski i televizijski glumac Waleed F. Zuaiter koji maestralno igra agenta Ramija. Abu-Assad je vešt reditelj i ume da nam izazove emocije za svoje likove.

Problem je, međutim, u strukturi filma. Ljubavna priča i “soap opera” razvoj događaja ga potpuno preuzima i poništava druge aspekte. Omarov odnos sa Ramijem je veoma “sketchy”, te se doima neiskrenim. Uostalom, svi likovi nemaju više od dve-tri izražene osobine. A ni izrazito anti-izraelski stav koji se ničim ne dovodi u pitanje tokom filma neće baš svima prijati. Ali i pored toga, Omar je jedan od onih filmova za koje vam neće biti žao da ih pogledate. I svakao je primer filmske veštine u priličnoj meri.

Bethlehem

2013.

režija: Yuval Adler

scenario: Yuval Adler, Ali Wakad

uloge: Tsahi Halevi, Shadi Mar'i, Hitham Omari, Tarik Kopty, Yossi Eini

Bliskoistočni konflikt je kompleksan, a posebno je kompleksan onaj između Izraela i Palestine. Mi sa strane na to najčešće gledamo onako kako nam to mediji serviraju u kratkim crtama i sa senzacionalističkim naslovima o pojedinim događajima ili incidentima. Naš utisak je da je to klasična definicija rata kao oružanog sukoba naroda. Ako se malo udubimo u to i potražimo više informacija, jasno nam je da to nije tako jednostavno.

Prvo, izraelsko društvo je izrazito kompleksno, etnički, verski, ekonomski i politički. Toliko je kompleksno da ne postoji jasan “mainstream”, više nekakva fragilna ravnoteža dogovora i kompromisa koja sprečava da se ceo politički sistem uruši. A ni Palestinci nisu nekakva monolitna nacija, teritorija im je izdeljena na nekoliko krpica, a politička situacija je na ivici građanskog rata. Fatah, Hamas, Al-Aqsa i PLO nisu samo “random” nabacani termini, već političke, paravojne i terorističke snage u oštrim međusobnim sukobima koji su samo za nijansu blaži od akcija protiv Izraela. Koga zanima, neka sam pročita, objašnjavanje bi trajalo predugo.

U takvoj situaciji je Bethlehem prvo jako podigao očekivanja kao film koji se detaljno bavi tematikom izraelsko-palestinskog konflikta, a pritom nudi balansiranu (ili sasvim malo pro-izraelsku) perspektivu zahvaljujući zajedničkom scenariju izraelskog reditelja i palestinskog novinara. Otprilike u isto vreme se pojavio i Omar, koji je i dobio nominaciju za Oscara, koji se sličnom temom bavi više iz palestinske perspektive. Očekivali smo detaljan portret ratnog i političkog sukoba ispričan kroz ljudsku priču sa terena o odnosu između izraelskog obaveštajca Razija (Halevi) i palestinskog mladića Sanfura (Mar'i).

 

Kompleksnost smo dobili, ali ne tamo gde smo je tražili. Bethlehem je previše složen film za svoje dobro, bavi se brojnim temama i ne uspeva svima da se posveti u dovoljnoj meri, niti dovoljno kvalitetno za svojih 90 minuta. Sam kostur filma je klasičan proceduralni i špijunski triler o obaveštajcu i mladom doušniku između kojih se razvija i ljudski odnos. Samo okruženje rata je dekor koji nam donosi nekoliko vrhunskih potresnih scena, ali ga je skoro sasvim moguće zanemariti i zameniti. Osnovnu priču je moguće sa vrlo malo prepravki smestiti u nekakav Baltimore i napraviti od nje klasični krimić o policajcu, doušniku, nadrkanim šefovima, korumpiranim političarima i naoružanim bandama, bez ikakve garancije da bi to bilo genijalno kao The Wire.

Dakle, Razi i Sanfur imaju veoma poseban odnos koji je počeo kao profesionalan, ali se razvio u čudnu varijantu mentorskog odnosa na granici familijarnog. I taj odnos ih definiše. Razijev posao je ugrožen zbog toga što je njemu Sanfur više od pukog doušnika, čak više od vrednog projekta na kojem je mukotrpno radio i što će učiniti sve da zaštiti klinca. Sanfur je u odnos ušao kako bi pomogao svojoj familiji, ali u njemu vidi i mogući izlaz kad se sva sila sranja i internih među-palestinskih sukoba sruči na njega. Ni Razi ni Sanfur nisu do kraja iskreni jedan prema drugom, jer Razi ima naređenja koja su usmerena na brze, ali kratkoročne rezultate, a njegova vizija je da Sanfur uznapreduje u bilo kojoj od palestinskih terorističkih struktura i ostane doušnik. Sanfur, sa druge strane, neće hteti da izda svog brata, vođu lokalne ćelije Al-Aqse koji je počeo da se njuši i sa Hamasom.

Jasno je da su obojica u procepu, ali Sanfur je ipak malo više na nesigurnom terenu jer iz dana u dan rizikuje život. A stvari se komplikuju kada pukne bomba u Jerusalimu iza koje stoji Sanfurov brat. Neki od Sanfurovih problema su čisto tinejdžerski i hormonalni: želi dokazati barabama da nije pička, želi sakriti od oca da je ranjen zbog opklade i da beži sa posla da bi se malo đilkošio, malo igrao teroriste, a malo drukao stanje na terenu. Neki nisu nimalo naivni, pa tako imamo pitanje lojalnosti, inteligencije i procene s kim je bolje plivati u veoma zajebanoj situaciji.

 

A situacija je takva da izraz “zajednički neprijatelj” znači veoma malo. Lokalne vlasti žele da pregovaraju o miru i ne žele terorističke ispade. Pregovori o miru su samo paravan da se pokupe donacije od Amerikanaca i Evropljana koji na taj način peru ruke i savest zbog podsticanja sukoba pre mnogo vremena. Scena u kojoj lokalni politički moćnik pita volinu iz Al-Aqse prigodnog nadimka Tyson šta misli o pravima žena, jer Belgijanci nude neke pare za otvaranje kancelarije, a ovaj tupo odgovara da su prava žena jako važna je strašna koliko i smešna. Sa druge strane imamo militante, lokalnu ćeliju Al-Aqse koju preuzima beskrupulozni beduin Badawi (Omari) koji ima komplekse niže vrednosti i želi da se dokaže (beduini su nomadi i među Arapima imaju status otprilike kao Romi u Evropi), priznaje samo osvetu kao metodu političkog delovanja, finansira se reketom i sa svojom bandom patrolira naoružan. U priču se ubacuje i Hamas koji nema značajnu ulogu u Bethlehemu, ali pokušava da je stekne, što dovodi do možda najjače scene u filmu, kada se dve naoružane bande u bolnici otimaju za truplo poginulog “mučenika”.

Treća scena za pamćenje je Razijeva i odvija se u izraelskoj bolnici kada on, ranjen, pokušava da vrbuje jednog starog Arapina da mu bude doušnik preko partije tavle (arapska društvena igra nalik na “checkers”). Dijalog je možda otrcan i školski, možda čak i patetičan, ali sasvim nedvosmisleno pokazuje koliko je doušnička pozicija opasna. Od ranije znamo da Razi ima armiju doušnika koju je nečim zadužio ili pridobio nekakvom manipulacijom i potencijalno je odgovoran za groznu smrt velikog broja ljudi koje on sve ljigavo oslovljava sa “habibi” (“prijatelju”).

 

Bethlehem je ambiciozan, ali neujednačen film, a utisak je da su akcenti malo promašeni. Odnos između Razija i Sanfura je zamišljen kao emotivniji deo filma, ali ta emocija se čini neiskrenom, melodramatičnom i patetičnom. Njihov odnos je kompleksan, ali dosta često klizi ka generičkim dijalozima i nespretnim rešenjima. Sa druge strane, scene emotivnog naboja su ubačene u delove koji se bave sukobom. Tu je scena lova na Sanfurovog brata i nasilnih palestinskih demonstracija, pa čak i otvorenog napada na izraelske vojnike i pomenuta scena u bolnici. Takve scene su svakako bonus, ali čini se da rade protiv originalne ideje filma. O ambicioznosti govori i naslov koji ima dvojako značenje. Sa jedne strane, to je trenutni geografski pojam na Zapadnoj Obali večito stisnut između različitih interesa različitih grupacija, a sa druge strane to je pojam iz naše kolektivne memorije. Način ponašanja i dimenzije osvete se nisu pomakle od Starog Zaveta.

U svakom slučaju, Bethlehem je sasvim dobar film, pogotovo za prvenac, i to čoveka kojem filmska režija nije primarno obrazovanje (Adler je inače dokror filozofije). Korektno je snimljen i podnošljivo odigran, ima solidnu strukturu i drži napetost sve vreme. Problem je što je mogao biti i bolji, što su očekivanja od takvih postavljena visoko, možda zahvaljujući Ajamiju (2009). Pristrasnost je toliko sitna da ju je moguće progutati, pa čak je moguće zanemariti silnu generičnost u odnosu dvojice glavnih likova, ali problem je u tome što je Bethlehem nedovoljno informativan po pitanju izraelsko-palestinskog i posebno unutar-palestinskog sukoba. Ko je te stvari pratio, u filmu neće otkriti ništa novo, a ko nije detaljno pratio, teško da će biti šokiran i zapanjen novim saznanjima. Sve u svemu dobar film, ali ne i odličan.

The Retrieval

2013.

scenario i režija: Chris Eska

uloge: Ashton Sanders, Tishuan Scott, Keston John, Bill Oberst Jr, Christine Horn, Alfonso Freeman, Jonathan Brooks

Ne baš često, ali ima filmova koji su mi sve bolji što više čitam i razmišljam o njima. Ne mogu da objasnim zašto, ali prosto tako je. The Retrieval na prvu loptu deluje nekompletno, na momente i kao nespretno složen film, čiji je budžet i čija je poruka diktirala njegov tok i domet. Kada malo mućnem tintarom, jasno je da grešim. The Retrieval je limitiran film, istina na momente onako simpatično nespretan u indie maniru i film koji pati od autorstva, ali je svakako jedan od filmova koji se ne propušta.

U pitanju je mešavina žanrova, po svom toku je “road movie” pomešan sa emotivno nabijenom pričom o odrastanju i smešten u okvir istorijske drame Građanskog rata, američkog, svakako. Svakako, nije spektakli, ali daleko od toga da smo prikraćeni za akciju, još manje za napetost. Snimljen u šumama Texasa, film svoju radnju locira negde na liniji razgraničenja između Južnjaka i Severnjaka 1864. godine i u milje oslobođenih i odbeglih robova.

Vidimo crnog dečaka Willa (Sanders) kako trči, kuca na vrata “sigurne kuće” i dobija skrovište u štali na jednoj farmi. Dečak se iskrada u toku noći i shvatamo da nije odbegli rob, nego druker koji radi lovce na ucenjene glave. Banda predvođena hladnim, surovim, ali po svojim merilima poštenim vođom (Oberst) upada u štalu i uzima sa sobom troje robova. Will i njegov temperamentni rođak Marcus (John) od vođe dobivaju zadatak da navabe i dovedu čoveka po imenu Nate, koji kopa grobove za Uniju. Metoda je jasna, sa jedne strane nagrada (veliki novac), sa druge strane pretnja (i dečak i njegov rođak će glavom platiti ako izdaju lovce na ucene i sami prebegnu).

Nate (Scott) je ćutljiv, otvrdeo čovek kojeg život nije štedeo, ali jasno je da ima dobro srce. Za Marcusa je hvatanje, varanje i dopremanje Nata lovcima samo posao, ali Will u njihovom novom saputniku pronalazi očinsku figuru mnogo više nego u Marcusu. Kada Marcus pogine u naletu južnjačke vojske (rat je blizu i družina se stalno skriva), Will će ostati sam sa Natom i između njih dvojice će se formirati srdačan odnos. Ipak, Will će skrivati svoje prave namere i strahove, ali pitanje je dokle.

Jasno nam je da se film bavi nimalo naivnim temama. Centralna priča o odrastanju, strahu, lojalnosti i, hajdemo reći, pripadnosti ostaje u prvom planu, zbog čega film povremeno pada u ritmu negde na sredini. Na marginama se, međutim, postavljaju veoma ozbiljne teme o prirodi bratoubilačkog rata, o sukobu između robovlasništva i slobode, materijalnog i emotivnog. U tom vrtlogu, jedan sposoban i simpatičan momčić mora odrasti, a neretko je prepušten samom sebi i samo svojoj proceni.

Naravno da ćemo filmu naći gomilu mana, za početak njihovo putovanje i grupna dinamika su predvidljivi i viđeni u drugim filmovima. Građanski rat se u velikoj meri koristi kao “setting” za priču i kao generator panike. Najveći problem su likovi. Will je simpatičan i životan, iako ne baš originalan lik, dok je Nate relativno grubo isklesan kao stereotip tihog, ali opasnog supermana među odbeglim robovima. On je vešt u bežanju, skrivanju i borbi različitim oružjem. Marcus, sa druge strane, biva sveden na svoju sebičnost i grubost prema mladom Willu. Stvari ne stoje sjajno ni sa negativcem, koji je uverljiv, ali nedovoljno filmski strašan.

Sa pozitivne strane, film izgleda dobro i sjajno koristi prirodno okruženje, a muzika je fantastična i sjajno se uklapa u atmosferu. Glumci svoj posao rade dobro, koliko se zahteva od njih, režija je sigurna, film je vešto montiran. Zato i ne čudi da je primećen po američkim festivalima. Chris Eska ima već jedan festivalski indie film za sobom, smešten u jednako zanimljivo okruženje hispano-američkih farmera i snimljen na španjolskom jeziku, što je hrabar i potreban autorski pristup.

The Retrieval se hvata mnogih ozbiljnih tema i od njih tvori jednu koherentnu priču, što nije mali poduhvat. Ropstvo je ovde samo jedna od tema, i to ne glavna. Pa ipak neka poređenja su nužna. Istina, nije napet i zabavan kao Django Unchained, ali je od njega realniji. I nije epskih proporcija kao 12 Years a Slave, ali je od njega emotivniji i iskreniji. The Retrieval je možda najbolji film na “vruću” temu ropstva u poslednje vreme, i u globalu dobar film. Iako vas neće oduševiti, treba ga pogledati i o njemu dobro razmisliti.

Copperhead

2013.

režija: Ronald F. Maxwell

scenario: Bill Kauffman (po romanu Harolda Frederica)

uloge: Billy Campbell, Angus MacFayden, Casey Thomas Brown, Lucy Boynton, Augustus Prew, Josh Cruddas, Peter Fonda

Copperhead je jedan od retkih filmova za koje sam žarko želeo da bude stvarno dobar. Ne zbog Ronalda Maxwella, južnjačkog džentlmena, romantičara i apologete na tragu D.W. Griffitha, koji je, istina, već napravio dva veoma ambiciozna filma na temu Građanskog rata u Americi. Gettysburg (1993) je bio skoro negledljiv u bioskopskoj sali zbog svog formata od 4 ½ sata, ali je u formatu televizijske serije izgledao sjajno, i tako postao i ostao prethodnica za moderne, ambiciozne serije. Gods and Generals (2003), svojevrsni prequel Gettysburgu, je bio meta kritike zbog svog latentno rasističkog stava i neukusne nostalgije za Starim Jugom i načinom života predratne južnjačke gospode, kao i zbog formata od blizu 4 sata. Otežavajuća okolnost je bila i to da je već snimljen Ride With The Devil (Ang Lee, 1999), takođe lagano revizionistički, ali emotivniji, inteligentniji i zanatski bolji film.

Deset godina nakon Gods and Generals, Maxwell nam predstavlja svoj novi film, opet o Građanskom ratu, ali za promenu smešten na Sever. “Copperhead” iz naslova je pogrdni naziv za protivnika mobilizacije i rata na Severu, odnosno za severnjačkog demokratu, protivnika Lincolna. Termin označava zmiju otrovnicu i skoro otvoreno poziva na istrebljenje političkih protivnika. Da to nije nimalo naivno, uči nas primer iz Ruande, gde su Hutui koristili termin “Žohar” za Tutsije, a znamo kako se to završilo.

Film je nastao po memoarskom romanu Harolda Frederica, novinara, publiciste i pisca iz New Yorka koji je rat doživeo u detinjstvu. Radnja romana i filma se bavi događajima na Severu za vreme rata, prikazujući ih u relanom svetlu. Naime, pogrešno je uverenje da je Unija bila monolitni entitet u kome su bili sve sami abolicionisti i protivnici ropstva. Ko je gledao prošlogodišnji Spielbergov film Lincoln, seća se sa koliko problema i na koji način je konačno izglasan trinaesti amandman koji ukida ropstvo, i na kraju po koju cenu. Teza severnih demokrata da je bratoubilački rat i pogibija mladića naprosto prevelika cena za ukidanje ropstva, ma koliko ono bilo pogrešno.

“Copperhead” iz naslova je Abner Beech (Campbell), protivnik ropstva, ali i rata, te branitelj ustava u generalno abolicionističkoj sredini. On je crna ovca, protivnik i neprijatelj, neko ko je izložen šikaniranju, političkom, ekonomskom, na kraju mu je ugrožen i život. Njegova borba se odvija na dva fronta, političkom, gde se sukobljava sa militantnim abolicionistima koje predvodi Jee Hagadorn (MacFayden), karikaturalni lik politički ostrašćenog čoveka koji protivnike rata gleda sa satanskom mržnjom u očima. Druga Abnerova borba je na ličnom nivou, pošto je njegov sin Jeff (Brown) zaljubljen u Hagadornovu kćerku Esther (Boynton) do te mere da se njoj za ljubav javlja kao dobrovoljac u vojsku Unije, i ulazi u otvoreni sukob sa ocem.

I pored te “Romeo i Julija” otrcane melodramatične priče, ideja za film je dobra, i nedovoljno istražena. U rukama veštijeg i inovativnijeg reditelja bi se to pretočilo u sjajan, angažovan film koji preispituje naše pojednostavljeno pamćenje prošlosti. Prosečan ne-Amerikanac, ali i većina Amerikanaca svoje znanje o Građanskom ratu svodi na nekoliko rečenica u stilu “Ropstvo je bilo zločin, a rat protiv Konfederacije se vodio zbog toga da ispravi nepravdu”, što je pogrešno koliko je i površno. Građanski rat je bio kompleksniji od toga, politička situacija još kompleksnija. Svako ko čita jezik na kome pišem i stariji je od dvadesetak godina ima predstavu o čemu govorim, budući da nam se zajednička bivša država raspala u jednom takvom kompleksnom i krvavom građanskom ratu.

Dok se rata gotovo ne dotiče, a o političkoj situaciji daje relativno šture podatke, Copperhead daje solidnu sliku kako izgleda biti manjina u složenoj i potencijalno opasnoj situaciji. Nije bitno što je Abner dobar čovek, dok su Jee i ekipa više ludi nego zli, njega u filmu određuje to što brani principe protiv kojih je većina.

Izvedba filma po pitanju drugih tema je dosta lošija. Izvorne knjige se drži previše čvrsto, ima previše likova (što je u redu za knjigu i za televizijsku seriju, ali ne i za film) i teško ih je pohvatati i popamtiti. Istina, u poređenju sa Gettysburgom i Gods and Generals, Copperhead deluje kao sveden film, ali je svejedno glomazan i trom, na kraju i dosadan. Sledeći problem izvire iz prvog: držeći se literarne dogme, film ostaje nedovoljno filmski, nevešt poput predstave na školskoj priredbi. Maxwell nije uspeo da nađe pravi ton filma, pa varira od tona sa dosadnjikavog predavanja o istoriji do romantičarskog zanosa i na kraju patetike. Sekvence koja bi morala biti kulminacija, spaljivanje Abnerove kuće i Estherin nestanak, je toliko slaba i tupava da sam bio na ivici da ugasim film.

Istina, romantičarski ton odgovara vremenu radnje, i ima izvesnog šarma u sekvenci plesa u ambaru, ali pošto to traje nekoliko minuta, a za radnju je beznačajno, prosto deluje kao kičasti dekor. Dosta slično temi bespoštednog sukoba u maloj zajednici je postupio Michael Cimino u Heaven's Gate (1980), filmu koji je svojom glomaznošću produkcije i nespretnošću priče potopio Novi Hollywood, i Maxwell nije odmakao od toga.

Dobra strana filma je, pored spremnosti na detaljnije proučavanje istorije, i to da je Maxwell shvatio da su dva sata sasvim dovoljna za filmsku priču, kao i to da se jedan takav potencijalni ep može snimiti i sa relativno malo novca. Loše je što se nije odmakao od teatralne, romantičarske dogme koji film čini gotovo negledljivim. Šteta, baš sam se radovao Copperheadu.