Copperhead

2013.

režija: Ronald F. Maxwell

scenario: Bill Kauffman (po romanu Harolda Frederica)

uloge: Billy Campbell, Angus MacFayden, Casey Thomas Brown, Lucy Boynton, Augustus Prew, Josh Cruddas, Peter Fonda

Copperhead je jedan od retkih filmova za koje sam žarko želeo da bude stvarno dobar. Ne zbog Ronalda Maxwella, južnjačkog džentlmena, romantičara i apologete na tragu D.W. Griffitha, koji je, istina, već napravio dva veoma ambiciozna filma na temu Građanskog rata u Americi. Gettysburg (1993) je bio skoro negledljiv u bioskopskoj sali zbog svog formata od 4 ½ sata, ali je u formatu televizijske serije izgledao sjajno, i tako postao i ostao prethodnica za moderne, ambiciozne serije. Gods and Generals (2003), svojevrsni prequel Gettysburgu, je bio meta kritike zbog svog latentno rasističkog stava i neukusne nostalgije za Starim Jugom i načinom života predratne južnjačke gospode, kao i zbog formata od blizu 4 sata. Otežavajuća okolnost je bila i to da je već snimljen Ride With The Devil (Ang Lee, 1999), takođe lagano revizionistički, ali emotivniji, inteligentniji i zanatski bolji film.

Deset godina nakon Gods and Generals, Maxwell nam predstavlja svoj novi film, opet o Građanskom ratu, ali za promenu smešten na Sever. “Copperhead” iz naslova je pogrdni naziv za protivnika mobilizacije i rata na Severu, odnosno za severnjačkog demokratu, protivnika Lincolna. Termin označava zmiju otrovnicu i skoro otvoreno poziva na istrebljenje političkih protivnika. Da to nije nimalo naivno, uči nas primer iz Ruande, gde su Hutui koristili termin “Žohar” za Tutsije, a znamo kako se to završilo.

Film je nastao po memoarskom romanu Harolda Frederica, novinara, publiciste i pisca iz New Yorka koji je rat doživeo u detinjstvu. Radnja romana i filma se bavi događajima na Severu za vreme rata, prikazujući ih u relanom svetlu. Naime, pogrešno je uverenje da je Unija bila monolitni entitet u kome su bili sve sami abolicionisti i protivnici ropstva. Ko je gledao prošlogodišnji Spielbergov film Lincoln, seća se sa koliko problema i na koji način je konačno izglasan trinaesti amandman koji ukida ropstvo, i na kraju po koju cenu. Teza severnih demokrata da je bratoubilački rat i pogibija mladića naprosto prevelika cena za ukidanje ropstva, ma koliko ono bilo pogrešno.

“Copperhead” iz naslova je Abner Beech (Campbell), protivnik ropstva, ali i rata, te branitelj ustava u generalno abolicionističkoj sredini. On je crna ovca, protivnik i neprijatelj, neko ko je izložen šikaniranju, političkom, ekonomskom, na kraju mu je ugrožen i život. Njegova borba se odvija na dva fronta, političkom, gde se sukobljava sa militantnim abolicionistima koje predvodi Jee Hagadorn (MacFayden), karikaturalni lik politički ostrašćenog čoveka koji protivnike rata gleda sa satanskom mržnjom u očima. Druga Abnerova borba je na ličnom nivou, pošto je njegov sin Jeff (Brown) zaljubljen u Hagadornovu kćerku Esther (Boynton) do te mere da se njoj za ljubav javlja kao dobrovoljac u vojsku Unije, i ulazi u otvoreni sukob sa ocem.

I pored te “Romeo i Julija” otrcane melodramatične priče, ideja za film je dobra, i nedovoljno istražena. U rukama veštijeg i inovativnijeg reditelja bi se to pretočilo u sjajan, angažovan film koji preispituje naše pojednostavljeno pamćenje prošlosti. Prosečan ne-Amerikanac, ali i većina Amerikanaca svoje znanje o Građanskom ratu svodi na nekoliko rečenica u stilu “Ropstvo je bilo zločin, a rat protiv Konfederacije se vodio zbog toga da ispravi nepravdu”, što je pogrešno koliko je i površno. Građanski rat je bio kompleksniji od toga, politička situacija još kompleksnija. Svako ko čita jezik na kome pišem i stariji je od dvadesetak godina ima predstavu o čemu govorim, budući da nam se zajednička bivša država raspala u jednom takvom kompleksnom i krvavom građanskom ratu.

Dok se rata gotovo ne dotiče, a o političkoj situaciji daje relativno šture podatke, Copperhead daje solidnu sliku kako izgleda biti manjina u složenoj i potencijalno opasnoj situaciji. Nije bitno što je Abner dobar čovek, dok su Jee i ekipa više ludi nego zli, njega u filmu određuje to što brani principe protiv kojih je većina.

Izvedba filma po pitanju drugih tema je dosta lošija. Izvorne knjige se drži previše čvrsto, ima previše likova (što je u redu za knjigu i za televizijsku seriju, ali ne i za film) i teško ih je pohvatati i popamtiti. Istina, u poređenju sa Gettysburgom i Gods and Generals, Copperhead deluje kao sveden film, ali je svejedno glomazan i trom, na kraju i dosadan. Sledeći problem izvire iz prvog: držeći se literarne dogme, film ostaje nedovoljno filmski, nevešt poput predstave na školskoj priredbi. Maxwell nije uspeo da nađe pravi ton filma, pa varira od tona sa dosadnjikavog predavanja o istoriji do romantičarskog zanosa i na kraju patetike. Sekvence koja bi morala biti kulminacija, spaljivanje Abnerove kuće i Estherin nestanak, je toliko slaba i tupava da sam bio na ivici da ugasim film.

Istina, romantičarski ton odgovara vremenu radnje, i ima izvesnog šarma u sekvenci plesa u ambaru, ali pošto to traje nekoliko minuta, a za radnju je beznačajno, prosto deluje kao kičasti dekor. Dosta slično temi bespoštednog sukoba u maloj zajednici je postupio Michael Cimino u Heaven's Gate (1980), filmu koji je svojom glomaznošću produkcije i nespretnošću priče potopio Novi Hollywood, i Maxwell nije odmakao od toga.

Dobra strana filma je, pored spremnosti na detaljnije proučavanje istorije, i to da je Maxwell shvatio da su dva sata sasvim dovoljna za filmsku priču, kao i to da se jedan takav potencijalni ep može snimiti i sa relativno malo novca. Loše je što se nije odmakao od teatralne, romantičarske dogme koji film čini gotovo negledljivim. Šteta, baš sam se radovao Copperheadu.