režija: Larry
Fessenden
scenario: Tony Daniel,
Brian D. Smith
uloge: Daniel Zovatto,
Bonnie Dennison, Chris Conroy, Jonny Orsini, Griffin Newman,
Mackenzie Rosman, Mark Margolis
Beneath je horor
film, i na prvi pogled tu imamo sve elemente veoma klasičnog
predstavnika žanra. Ispod površine, međutim, krije se jedna fina
ironija i autoironija , što Beneath čini ipak malo
ozbiljnijim filmom. Svako ko je odgledao bilo Jaws, bilo
Friday The 13th, imaće jasan pregled zapleta od početka do
kraja: gomila raspojasanih tinejdžera proslavlja završetak škole
izletom na jezero, a ispod linije vode se krije džinovski
preistorijski som koji bi da ih pojede. Ono gde omaži i plagijati
padaju, Beneath uspeva: njegovi likovi su dovoljno nijansirani
da nas je makar malo briga za njih.
U početku je to teško
otkriti, pošto se oni čine generičkom grupom sastavljenom od
dvojice sportista, jednog zaluđenika za filmove, jednog pomalo
čudnog ćutljivog momka, jedne droljice i jedne malo “butchy”
cure. Tako i ne znamo koliko je tačno film ironičan, a koliko se
samo šlepa na standardima žanra. U pravom pravcu će nas usmeriti
najantipatičniji lik u celoj skupini, zaluđenik Zeke, koji snima
sve oko sebe i svoje drugare smatra za objekte. Njegovi nagon za
preživljavanje će se uključiti kada se pojavi problem somine i
pokrenuti reakcije ostalih.
Ok, sama loše
dizajnirana somina će nas asocirati na “cormanovštinu”, jeftine
horor filmove koji se i danas snimaju u C produkciji I puštaju po
kablovskim kanalima, ali Beneath ima jednu određeni odmak od
toga. Monstrum je namerno jeftino dizajniran, pojavljuje se tu i tamo
iz drugog plana i zapravo nije centralna sila u filmu. Više je
okidač za sukobe na nivou karaktera, koji će tek u opasnosti
pokazati svoje najružnije i najmanipulativnije lice.
To dovodi film dosta
blizu teritorije meta-filma, jer prava opasnost dolazi od likova,
njihovih motivacija, odluka, karaktera... I oni tako postaju zabavni,
onoliko koliko su odvratno okrutni, prevrtljivi i ljigavi. Naravno,
kao i svaki žanrovski predstavnik, Beneath je ograničen. I
pored zamisli i talenta, reditelj i scenaristi će nam ponekad
preočito signalizirati na šta tačno film referira. Prva žrtva
Debbie gine po “tv trope” pravilu po kojem u hororu i SF-u prvo
gine ženska koja je sportski tip, ili čak muškobanjasta, a
bespomoćna i atraktivna ostaje u priči. Dodajmo i to da se žrtva
preziva Voorhees, baš kao monstrum iz Friday The 13th
serijala. Kamera se pojavljuje kao referenca na “found footage”
filmove, ali sama kamera kao uređaj je postala “trope”, sastavni
deo horor filmova, jer je u poslednje vreme ima u skoro svakom filmu.
Beneath problematizira
horor kao žanr, njegove mehanizme, mogućnosti i granice, pa je kao
takav jedan od zanimljivijih filmova, ne i najzanimljiviji, niti
najintelektualniji. To onda otvara jedno drugo pitanje: zašto više
snimamo horor filmove i zašto ih gledamo? Horor je jednostavan žanr
sa jednostavnim mehanizmima, snimljeno je nešto originalnih filmova
koji su iznalazili nešto novo, ali je kasnije snimljeno dosta
njiovih kopija i kopija njihovih kopija, otvoreni su brojni
sub-žanrovi u okviru kojih većina pojedinačnih naslova ne znači
ama baš ništa.
Odgovor na to je možda
Beneath. Kao i većina horora, on je jeftin, jednostavan i lak
za snimanje. Ne treba mu puno glumaca, likova, lokacija. Većina
likova su mladi, pa se to može pokriti sa mladim, jeftinim glumcima.
Publike uvek ima, uvek im je moguće uvaliti zombije, psihopate sa
noževima, Freddija, Jasona, Aliene, Predatore i njihove međusobne
obračune. Uvek je moguće dići iz mrtvih Godzilu, džinovsku
ajkulu, sominu ili jato pirana. Strah je primarni osećaj, samo treba
locirati čega se bojimo i zašto, kao i čega bi trebalo da se
bojimo.
Kada premostimo svu
logiku, pošto u hororu I SF-u treba zaboraviti na našu, životnu
logiku, i kada prestanemo da tražimo mane i šlamperaj u filmu,
dolazimo do jasnog zaključka koji će možda malo revitalizirati
horor kao žanr. Strava i užas u Beneath dolazi od grupne
dinamike, ne od ribe-monstruma.
No comments:
Post a Comment