The World's End

2013.

režija: Edgar Wright

scenario: Simon Pegg, Edgar Wright

uloge: Simon Pegg, Nick Frost, Martin Freeman, Paddy Considine, Eddie Marsan, Rosamund Pike, Pierce Brosnan

Kada su glavni likovi jedne komedije sredovečni muškarci na putešestviju od kafane do kafane, a usput se šibaju sa vanzemaljcima – robotima, možem osa određenom sigurnošću čak i naslepo tvrditi da je u pitanju ćorava komedija. Ne očekujemo da ima muda, a kamoli zrnce mudrosti i socijalne relevantnosti. Ako pomenemo da su autori Edgar Wright i Simon Pegg, onda priča poprima drugačiji kontekst. Njihova zombi-komedija Shaun Of The Dead (2004) smatra se prilično legendarnom, a »nastavak« Hot Fuzz (2007), inače parodija na akcione filmove, sasvim uspelim, onda očekivanja od The World's End postaju visoka.

Ima i razloga za to, od prve scene film kreće u furioznom tempu, nalik na Trainspotting ili prvu fazu Guya Ritchija. Gary King (Pegg) kao narator priča svoje ultimativno veče pizdarija sa drugarima kada su završili srednju školu. Plan je bio da se obiđe čuvena »Zlatna Milja«, neka vrsta pivske ceste na kojoj su 12 pabova, i da se u svakom od njih popije po pivce. Naravno, i najuporniji momci su odustali posle devete birtije, neki još i ranije. Garijev smisao života je da kompletira tu deonicu. Onda sledi pretapanje, za naraciju se ispostavlja da se dešava tokom sastanaka anonimnih alkoholičara. Gary odlučuje da okupi ekipu, da ponove avanturu od pre dvadeset i više godina.

Problem je u tome što je Gary jedna svinja od čoveka i što vrlo lako ide ljudima na živce. Da, bio je cool tip kao srednjoškolac, ali ostao je na tom nivou, dok su ostali odrasli. Peter (Marsan), Andy (Frost), Steve (Considine) i Oliver (Freeman) žive odraslim životima, imaju poslove, žene, decu, ljubavnice, dok je Gary ostao klinac, vozi isti auto koji mu je Peter prodao pre mnogo godina, nije ni preneo vlasništvo, i sluša kasete koje mu je Steve snimio pre isto toliko godina.

E, sad, Gary ne bi bio legenda kada ne bi bio ubedljiv, ponekad naporan, ali generalno simpatičan. Ekipa će naravno krenuti pivskim cestama, ali negde kod četvrtog paba stvari se izmiču kontroli, a naša petorica veoma različitih junaka shvate da je zaista čudno to što ih niko ne prepoznaje u njihovom rodnom gradiću. Mali spoiler, ali to je već na traileru, stanovnici tog grada osnim njih nekoliko su zamenjeni sa robotskim replikama. I tu film skreće u ludilo.

Naravno, nije teško primetiti uticaje brojnih filmova, od pomenutih engleskih komedija brzog tempa do From Dusk Till Dawn (The World's End se odvija po sličnoj mehanici, počinje kao furiozna komedija i pretvara se u horor festival) i ranog Jackie Chana, što je vidljivo u lagano baletskim tučnjavama. Naravno, efekti i obrati su po odrađeni po uhodanoj hollywoodskoj praksi.

Ne treba posebno naglašavati, ali glumačka ekipa je više nego solidno uigrana. Simon Pegg je odličan u ulozi Garija, Nick Frost je sjajan kao Andy, a ni ostali nisu ispod očekivanja. To ne treba da čudi s obzirom na kilometražu koju ovi komičari imaju zajedno. Rosamund Pike je uverljiva kao Samantha, devojka oko koje će se Gary i Steve sukobiti, a koja je slučajno Oliverova sestra. Pierce Brosnan je blistav kao njihov profesor iz škole i još uvek ima makar minimalni autoritet nad sve pijanijom i sve raspojasanijom bagrom.

Ono što zapravo čudi je da The World's End uspeva da bude anagažiran film pored toga da je zabavan. To obično nije slučaj sa takvim filmovima. Ma koliko pojednostavljena, priča o robotima je priča o džentrifikaciji, jednom dosta diskretnom, diskriminativnom i opasnom procesu koji se odvija po gradovima i gradićima. U pitanju je bazično obnavljanje i pružanje više (bezličnih) sadržaja u zapuštenim delovima gradova ili zapuštenim gradićima. To ne zvuči kao loša ideja, ali od naseljavanja pripadnika viših klasa domaće stanoništvo nema nikakve koristi, a pre ili kasnije sadržaji za njih će se pokazati kao neisplativi i biti ukinuti. Oni će tada morati da se presele u neki drugi kraj za one sa plićim džepom dok i tamo ne dođe na red džentrifikacija. Roboti u filmu su hipsteri i japiji koji su se u poslednje vreme razmileli po notorno rasturenom Peckhamu i pretvroili ga u mesto koje vrvi od Starbucks kafića i sličnih bezličnih radnji.

Naravno, kao i kod svakog filma koji pokušava da stvori idealni miks over the top zabave i neke koliko-toliko ozbiljne poruke, stvari ne idu glatko. Do pred sam kraj, autori stoje tvrdo protiv džentrifikacije, da bi na samom kraju imali dve scene potpuno različitog popovanja (jedno protiv džentrifikacije, drugo uglavnom za, pa onda pomalo protiv) koje kao da ima za cilj da ublaži stav. Verovatno da je to previše zakučasta tema za format komedije, ali ovakav tretman odaje utisak nespretnosti.

Ipak, i pored nespretnosti i generalne predvidljivosti, The World's End je film koji će vas zabaviti i nasmejati do suza. Ako volite britansku komediju, nikad do kraja odrasle muškarce, gothic rock iz 80-ih, a posebno The Sisters of Mercy, ili prosto uživate u dobroj tuči i bajkovitom fantastičnom filmu, The World's End vas neće razočarati. Malo je ovakvih univerzalno simpatičnih filmova. Naravno, kao ni ostali univerzalno simpatični filmovi, ni ovaj nema ne znam kakav domet. Opet, mora li svaki film da bude filozofija?