Last Night in Soho

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Verovatno da u visokoj produkciji trenutno nema osebujnijeg žanrovskog autora nego što je to Edgar Rajt. Nakon početaka na televiziji, Rajt se specijalizovao za komedije s manje ili više žanrovskog začina, smeštene negde između parodije i omaža.

To se vidi u njegovoj britanskoj trilogiji ,,Shaun of the Dead“ (2004) – ,,Hot Fuzz“ (2007) – ,,The World‘s End“ (2013), koji su se, redom, zabavljali s klišeima zombi-apokalipse, akcione „buddy“ komedije i invazije vanzemaljaca u svetlu džentrifikacije, ali i u njegovom severnoameričkom prvencu, ,,Scott Pilgrim vs. The World“ (2010) u kojem se u parodijskom, a opet nekako toplom svetlu spajaju romantična komedija i herojska fantazija.

Posle toga se Rajt kao malo uozbiljio, pritom se i dalje ludo zabavljajući i tu energiju prenoseći na publiku briljantnim akcionim „vozačkim“ i ložačkim mjuziklom ,,Baby Driver“ (2017). Bio je to postmoderni pastiš u kojem se dalo prepoznati ranog Tarantina, vanvremenskog Voltera Hila, zrelog Majkla Mana i energiju Ketrin Bigelou, bogato garniran eklektičnim saundtrekom, izvrsno montiran i sa dizajnom zvuka od kojeg zastaje dah, te upakovan u furioznu stripovsku fantaziju s vožnjom i pucnjavom.

Ove je godine Rajt izbacio čak dva filma. U Kanu je premijeru imao dokumentarac ,,The Sparks Brothers“ o braći Rasu i Rendiju Maelu, „mozgovima operacije“ iza art-rok sastava Sparks i njegovih mnogih promena u stilu, a opet ispred vremena. Ne skrivajući svoje afinitete prema bendu, Rajt se u nekoliko navrata pojavljuje pred kamerom, ali trajanje filma se proteže skoro u nedogled.

U Veneciji je, pak, premijerno prikazan jedan od najiščekivanijih naslova ove godine, ,,Last Night in Soho“, čija se premijera očekivala još prošle godine, ali je zbog svima znanih razloga pomerena na ovu. Priča o filmu, međutim, počinje kakvih 14 godina ranije, na setu Tarantinovog dela ,,Grindhouse“ (2007). Rajtova uloga je bila u tome da, kao mlad, dobrih žanrovskih filmova nagledan autor snimi jedan od lažnih foršpana za Tarantinov film. Tarantino je, pak, film završio pesmom ,,Last Night in Soho“ u stilu britanskih sastava iz šezdesetih (što mu je uopšte prva referenca na nešto iz parnih dekada 20. veka), pritom je nazvavši idealnom tematskom pesmom za film koji još nije snimljen.

Rajt je taj film snimio i naravno da tu ima Tarantina, čak direktno citiranog u dugim kadrovima rotirajućom kamerom, pa čak i u sceni gde dvoje junaka plešu tvist kao Mia Volas i Vinsent Vega u ,,Pulp Fiction“ (1994). Tarantino tu, međutim, nije jedini, reklo bi se čak ni najznačajniji uticaj. Jer tu su i opsednutost snovima Alehandra Amenabara, i neonsko crvenilo Dejvida Linča, i odjeci britanskog „midnight flicka“ Nikolasa Roega, a iznad svega italijanski majstori „giallo“ filma. Jer ,,Last Night in Soho“ je britanska inkarnacija Arđentovog klasika ,,Suspiria“ (1997) koja jedan raniji venecijanski naslov, Guadanjinovo nedonošče ,,Suspiria“ (2018), šalje direktno na stub srama.

Junakinja naše priče je Eloiz, zvana Eli (mlada i nadarena američka glumica Tomasin Mekenzi, viđena u filmovima poput ,,Jojo Rabbit“ (Taika Vaititi, 2019)) koja sa bakom Pegi (Rita Tašingem) živi na selu u Kornvolu. Eli je opsednuta modom i sanja o karijeri modne kreatorke, a pohodi je duh majke koja je istim stopama krenula pre mnogo godina da bi putem poludela i ubila se. London, naročito onaj iz prošlosti („swinging 60s“) Elina je opsesija i želja koja će joj se ispuniti kada bude primljena na studije. „London zna biti previše“, upozorava je baka.

Nakon što pokušaj združivanja s „alfa-kučkama“ predvođenih njenom cimerkom Jokastom propadne zbog razlika u karakterima, Eli odlučuje da se preseli, pa uspeva da nađe stan u potkrovlju kuće stare gospođice Kolins (Dajana Rig, originalna Mis Pil iz serije ,,The Avengers“, u poslednjoj filmskoj ulozi) u naslovnom londonskom kvartu.

Eli takođe mora da nađe posao, što i čini u lokalnom pabu koji pohode i policajci i krimosi, ali i jedan sedi gospodin koji je, kažu ljudi, nekada bio ženskaroš. Njega igra Terens Stemp, još jedna od glumačkih legendi šezdesetih.

Dok je po danu sve koliko-toliko normalno, Eli noću tone u san koji je vodi u njeno omiljeno razdoblje i u ulogu bliskog posmatrača životnog puta devojke po imenu Sendi (Anja Tejlor-Džoj, zvezda serije ,,The Queen‘s Gambit“) koja u Londonu pokušava da se probije kao pevačica, plesačica i glumica. O liverpulskim dečkima tada još nema govora, a glamur starog kova, sa haljinama, martinijima i opsesijom metropoloma kontinentalne Evrope peva labudovu pesmu. U tom svetu Sendi nosi roze haljinu koja se širi prema dnu, pije vesper martini u Kafeu de Pari i misli da će joj naočiti Džek (Met Smit) biti menadžer koji će je progurati.

Ali i Eli i Sendi će shvatiti da šezdesete u Londonu nisu ni izbliza bile idilične i slobodne kao što su one to zamišljale. Sendi će se ubrzo naći pod čizmom eksploatacije koja nema naročito veze s glumom, a još manje s pesmom i plesom, a Eli će sa njom osećati sve veću povezanost. Prizori iz Sendinog života će je početi proganjati i na javi, a ona će kliziti u ludilo. Kakvu ulogu u tome ima stariji gospodin koji je upozorava? Kakvu soba u kojoj živi? Kakvu gospođica Kolins? Može li je jedini kolega koji je prijatan s njom, Džon (Majkl Adžao), spasiti? Može li joj baka Pegi pomoći makar savetom?

Iskusni gledaoci neće imati problema prepoznati uticaje i reference koje Rajt slaže u prilično glatku smesu, ali isto tako ni obrti i otkrića u scenariju koji je napisao zajedno sa Kristi Vilson-Kerns (,,1917“ Sema Mendesa) neće biti tako šokantni. To opet ne smeta puno jer Rajt vlada i žanrom i stilom, izvrsno smišlja i režira „set piece“ scene i gradi atmosferu punu tenzije i u savršenoj korespodneciji i sa periodom koji portretira i sa sadašnjim vremenom.

Na ruku mu ide i raskošan dizajn scene (scenograf Markus Rouland se istakao) i kostima (u formi je i kostimografkinja Odil Diks-Miro) uhvaćen kamerom korejskog direktora fotografije Čung Čung-Huna, dok je Rajtova saradnja sa stalnim montažerom Polom Maklisom očekivano glatka i rezultira savršenim kontinuitetom. Sve to je bogato i pametno začinjeno muzikom, kako iz drugih izvora (pop-muzika šezdesetih), tako i originalnim, napetim hororičnim „soundtrackom“ Stivena Prajsa sa kojim je Rajt sarađivao i na svoja dva prethodna filma.

Još jedna od jačih strana filma je i glumačka podela. Mekenzi i Tejlor-Džoj spadaju u red najperspektivnijih mladih glumica danas, ali obe već imaju i izgrađene glumačke profile kao naručene za uloge koje igraju. Dok Mekenzi ima tu sposobnost da kanališe ogromnu energiju ispod naizgled umirene površine, Tejlor-Džoj ima onu furioznost i grandioznost velike zvezde. Troje starijih britanskih filmskih zvezda u manjim ulogama, međutim, nisu tu samo kao referenca ili omaž svojim davnim ulogama, što se posebno vidi u nastupu Dajane Rig kojoj je ovo testamentarna uloga.

,,Last Night in Soho“ nije film bez sitnih nedostataka (kao, uostalom, nijedan Rajtov film), možda čak nije ni najbolji, ni najgrandiozniji, ni najrobusniji Rajtov film, pa će se cepidlake među kritičarima žaliti da ne isporučuje ono što obećava intrigantnom premisom i Rajtovom prethodnom karijerom. Ali i pored toga je izuzetno stabilan, promišljen, majstorski izveden na svim nivoima i, u krajnjoj liniji, vraški zabavan.

Baby Driver

kritika originalno objavljena na Monitoru:

2017.

scenario i režija: Edgar Wright

uloge: Ansel Elgort, Lilly James, Kevin Spacey, Jamie Foxx, Jon Hamm, Eiza Gonzalez, Jon Bernthal, CJ Jones, Flea, Walter Hill

Crveni Subaru, onakav kakvi se pojavljuju na uličnim trkama, stoji ispred banke. Za volanom klinac, u ušima mu slušalice, iz njih trešti muzika. Trudi se da bude manje upadljiv (kao da je to moguće), ali ga ritam vuče. Međutim, kad iz banke izleti ekipa koja je upravo digla gomilu love i uleti mu u auto, klinac više ne deluje nimalo blentavo i naivno. Naprotiv, on je profesionalac, vozač za beg, Baby Driver kojeg ne može zaustaviti ni sva policija Atlante. Vežite se.

Baby Driver u hrvatska kina dolazi tek krajem leta, (pret)premijerno je prikazan na otvaranju Fantastic Zagreb Film Festivala i u svakom slučaju biće jedan od većih hitova ove godine. Adrenalin koji on donosi efektima napumpane “trkačke” franšize mogu samo da sanjaju. Ali tu nije reč samo o adrenalinu, već i o humoru, unikatnoj autorskoj fantaziji, stilu kakav se malo ko još danas usudi da isfura, ljubavi i muzici. Baby Driver je beskompromisan film i vožnja koja ostavlja bez daha.

Naravno, nakon prve scene koja bi se mogla naći i u nekakvom Fast and Furious filmu, treba se navići na svet filma kojim se junaci kreću, a koji nije preterano sličan našem. Treba prihvatiti protagonistu, vozača imena Baby (Engort) i dečijeg lica koji stalno sluša muziku, pleše po ulici i gotovo nikad ne govori kao da je autističan (retardiran nije jer ni u kom slučaju nije usporen, što će kasnije i poentirati praveći remix od razgovora koji su njegov šef i ostatak bande vodili). Treba prihvatiti da se krimosi oslovljavaju sa Buddy (Hamm), Darling (Gonzalez), Bats (Foxx), Griff (Bernthal) i da im je šef i zločinački super-um Doc kojeg, kako samo on ume, igra Kevin Spacey od čijeg se “prijateljskog” i očinskog tona ledi krv u žilama. Treba prihvatiti da je naš Baby siroče i da živi sa starim, nepokretnim, gluhim Crncem koji ga je odgajio i da Docu duguje uslugu, poslednji posao i onda je kraj, do sledećeg poslednjeg posla.

No, već kod zaljubljivanja u konobaricu u zalogajnici, Deboru (James), znamo na čemu smo. I Babyjeva pričljivost i “barenje” u vešeraju uz Beckovu pesmu imaju smisla. I rešenost da se konačno povuče dobija svoj smisao. I sveprisutna muzika kojom Baby zagušuje svoj tinitus, posledicu traume iz detinjstva, majčine smrti za volanom kojoj je on svedočio, je sasvim pristojno objašnjenje. Jer se Baby Driver, poput četrdesetak godina starih filmova, kreće u svom, gotovo stripovskom fantazijskom svetu, igra po svojim pravilima, angažira nas i drži zakovanima za ekran.

Pomislite na klasičnog Waltera Hilla (Driver je prva asocijacija, ali se itekako oseti uticaj Streets of Fire, pa i Warriors) začinjenog sa ranim Tarantinom (Reservoir Dogs), zrelim Michaelom Mannom (Heat) i bezvremenskom Kathryn Bigelow (Point Break) u sumanutom, a opet izuzetno metodičnom miksu Edgara Wrighta. Britanski se autor proslavio sa trilogijom samosvesnih, inteligentnih parodija (Shaun of the Dead, Hot Fuzz i The World’s End), a u Americi se donekle uspešno probio sa simpatičnom klinačkom komedijom Scott Pilgrim vs the World. Možda je upravo taj naslov dobra polazna osnova, s tim da je Baby Driver još uvrnutiji, napetiji, akcioniji i predstavlja još čistije filmsko zadovoljstvo.

Kako je u pitanju zapravo akcioni mjuzikl u kojem likovi uglavnom ne pevaju (na sreću), ali se muzika čuje u skoro svakom momentu kao svojevrsni soundtrack Babyjevog raspoloženja, posebnu pažnju treba obratiti na ritmičnu montažu, do detalja razrađenu koreografiju i impozantan dizajn zvuka. Ne samo da se likovi njišu, kreću ili jurcaju u ritmu muzičke podloge, već i pucnji iz vatrenog oružja prate ritam bubnjeva za maksimalan efekat. Kada je o samoj muzičkoj podlozi reč, izbor pesama je izrazito eklektičan i neverovatno cool. Tako ćemo, u zavisnosti od tona scene, čuti nekakav motown hit, blues, prog rock, rap, alternativu, pa i kičaste ljubavne komade Barryja Whitea, ali i Queenovu ne baš tako hitičnu stvar Brighton Rock, ultimativni vozački hit Radar Love od Golden Earing i skoro celu pesmu Hocus Pocus sastava Focus.

Naravno, u tako osebujnom filmu nije teško naći ponešto što ne štima u potpunosti, recimo predvidljiv sled događaja prema kraju i vrlo grubo skiciranu motivaciju likova za svoje postupke, sa čim se glumci moraju snaći kako znaju i umeju. To nije problem Kevinu Spaceyu koji u takvim ulogama uživa, ali Jamie Foxx ponekad suviše odlazi u karikaturu, a Jon Hamm je sveden na preteće prisustvo iako Wright ranije nagoveštava da njegov lik ima više duše od toga. Takođe, Ansel Elgort sa svojim mladim, nevinim licem više je “baby” nego što je “driver”, a i o izboru muzike i verovatnoći da klinac sluša staru, cool muziku se da raspravljati.

Ali to su sve uglavnom nebitni detalji koje je moguće relativno lako objasniti (recimo da Baby sluša muziku koju je slušala njegova pokojna majka) ili prosto zanemariti po načelu cool fantazije (jer nova, preproducirana muzika nema ni izbliza jednaku snagu, simboličku vrednost ili cool efekat kao oprobani klasik). Ono što je bitno da je sa Baby Driverom neminovna luda zabava. Samo budite oprezni kada nakon odgledanog filma sednete za volan. Možete dobiti neke čudne ideje.

The World's End

2013.

režija: Edgar Wright

scenario: Simon Pegg, Edgar Wright

uloge: Simon Pegg, Nick Frost, Martin Freeman, Paddy Considine, Eddie Marsan, Rosamund Pike, Pierce Brosnan

Kada su glavni likovi jedne komedije sredovečni muškarci na putešestviju od kafane do kafane, a usput se šibaju sa vanzemaljcima – robotima, možem osa određenom sigurnošću čak i naslepo tvrditi da je u pitanju ćorava komedija. Ne očekujemo da ima muda, a kamoli zrnce mudrosti i socijalne relevantnosti. Ako pomenemo da su autori Edgar Wright i Simon Pegg, onda priča poprima drugačiji kontekst. Njihova zombi-komedija Shaun Of The Dead (2004) smatra se prilično legendarnom, a »nastavak« Hot Fuzz (2007), inače parodija na akcione filmove, sasvim uspelim, onda očekivanja od The World's End postaju visoka.

Ima i razloga za to, od prve scene film kreće u furioznom tempu, nalik na Trainspotting ili prvu fazu Guya Ritchija. Gary King (Pegg) kao narator priča svoje ultimativno veče pizdarija sa drugarima kada su završili srednju školu. Plan je bio da se obiđe čuvena »Zlatna Milja«, neka vrsta pivske ceste na kojoj su 12 pabova, i da se u svakom od njih popije po pivce. Naravno, i najuporniji momci su odustali posle devete birtije, neki još i ranije. Garijev smisao života je da kompletira tu deonicu. Onda sledi pretapanje, za naraciju se ispostavlja da se dešava tokom sastanaka anonimnih alkoholičara. Gary odlučuje da okupi ekipu, da ponove avanturu od pre dvadeset i više godina.

Problem je u tome što je Gary jedna svinja od čoveka i što vrlo lako ide ljudima na živce. Da, bio je cool tip kao srednjoškolac, ali ostao je na tom nivou, dok su ostali odrasli. Peter (Marsan), Andy (Frost), Steve (Considine) i Oliver (Freeman) žive odraslim životima, imaju poslove, žene, decu, ljubavnice, dok je Gary ostao klinac, vozi isti auto koji mu je Peter prodao pre mnogo godina, nije ni preneo vlasništvo, i sluša kasete koje mu je Steve snimio pre isto toliko godina.

E, sad, Gary ne bi bio legenda kada ne bi bio ubedljiv, ponekad naporan, ali generalno simpatičan. Ekipa će naravno krenuti pivskim cestama, ali negde kod četvrtog paba stvari se izmiču kontroli, a naša petorica veoma različitih junaka shvate da je zaista čudno to što ih niko ne prepoznaje u njihovom rodnom gradiću. Mali spoiler, ali to je već na traileru, stanovnici tog grada osnim njih nekoliko su zamenjeni sa robotskim replikama. I tu film skreće u ludilo.

Naravno, nije teško primetiti uticaje brojnih filmova, od pomenutih engleskih komedija brzog tempa do From Dusk Till Dawn (The World's End se odvija po sličnoj mehanici, počinje kao furiozna komedija i pretvara se u horor festival) i ranog Jackie Chana, što je vidljivo u lagano baletskim tučnjavama. Naravno, efekti i obrati su po odrađeni po uhodanoj hollywoodskoj praksi.

Ne treba posebno naglašavati, ali glumačka ekipa je više nego solidno uigrana. Simon Pegg je odličan u ulozi Garija, Nick Frost je sjajan kao Andy, a ni ostali nisu ispod očekivanja. To ne treba da čudi s obzirom na kilometražu koju ovi komičari imaju zajedno. Rosamund Pike je uverljiva kao Samantha, devojka oko koje će se Gary i Steve sukobiti, a koja je slučajno Oliverova sestra. Pierce Brosnan je blistav kao njihov profesor iz škole i još uvek ima makar minimalni autoritet nad sve pijanijom i sve raspojasanijom bagrom.

Ono što zapravo čudi je da The World's End uspeva da bude anagažiran film pored toga da je zabavan. To obično nije slučaj sa takvim filmovima. Ma koliko pojednostavljena, priča o robotima je priča o džentrifikaciji, jednom dosta diskretnom, diskriminativnom i opasnom procesu koji se odvija po gradovima i gradićima. U pitanju je bazično obnavljanje i pružanje više (bezličnih) sadržaja u zapuštenim delovima gradova ili zapuštenim gradićima. To ne zvuči kao loša ideja, ali od naseljavanja pripadnika viših klasa domaće stanoništvo nema nikakve koristi, a pre ili kasnije sadržaji za njih će se pokazati kao neisplativi i biti ukinuti. Oni će tada morati da se presele u neki drugi kraj za one sa plićim džepom dok i tamo ne dođe na red džentrifikacija. Roboti u filmu su hipsteri i japiji koji su se u poslednje vreme razmileli po notorno rasturenom Peckhamu i pretvroili ga u mesto koje vrvi od Starbucks kafića i sličnih bezličnih radnji.

Naravno, kao i kod svakog filma koji pokušava da stvori idealni miks over the top zabave i neke koliko-toliko ozbiljne poruke, stvari ne idu glatko. Do pred sam kraj, autori stoje tvrdo protiv džentrifikacije, da bi na samom kraju imali dve scene potpuno različitog popovanja (jedno protiv džentrifikacije, drugo uglavnom za, pa onda pomalo protiv) koje kao da ima za cilj da ublaži stav. Verovatno da je to previše zakučasta tema za format komedije, ali ovakav tretman odaje utisak nespretnosti.

Ipak, i pored nespretnosti i generalne predvidljivosti, The World's End je film koji će vas zabaviti i nasmejati do suza. Ako volite britansku komediju, nikad do kraja odrasle muškarce, gothic rock iz 80-ih, a posebno The Sisters of Mercy, ili prosto uživate u dobroj tuči i bajkovitom fantastičnom filmu, The World's End vas neće razočarati. Malo je ovakvih univerzalno simpatičnih filmova. Naravno, kao ni ostali univerzalno simpatični filmovi, ni ovaj nema ne znam kakav domet. Opet, mora li svaki film da bude filozofija?