Rimini

 kritika objavljena u dodatku Objektiv Dnevnog lista Pobjeda

Verovatno da ne postoji otužniji prizor od ostarelog nekadašnjeg velikog frajera, koji se grčevito drži imidža, odnosno iluzije o istom. Svaka providna poza, svako daljnje glumatanje, samo pogoršava stvar. Takav lik je Riči Bravo (Mihael Tomas), čovek očigledno lažnog „umetničkog“ imena čije pravo ime nećemo nikada saznati, junak filma Ulriha Zajdla ,,Rimini“ koji je upravo prikazan u programu „Fokus“ filmskog festivala u Sarajevu.

,,Rimini“ je prvi Zajdlov igrani film u poslednjih devet godina, još od naslova ,,Paradise: Hope“ (2013). U međuvremenu je austrijski filmski autor poznat po pronalaženju i prokazivanju izuzetno neprijatnih apsurda, producirao nekoliko filmova i sam snimio dva dokumentarca. U ,,In the Basement“ (2014) se bavio bizarnim tajnama notornih austrijskih podruma, ,,Safari“ (2016) možemo uzeti kao nastavak prethodnika i daljnju razradu jedne od njegovih „priča“, one koja prati austrijske „lovne turiste“ u plaćenim „avanturama“ po Africi. Kao i drugi Zajdlovi igrani filmovi, tako i ,,Rimini“ ima nešto od autorove dokumentarističke „žice“, makar u pozadini i makar u formi opservacije.

To možemo primetiti još od samog početka, još i pre nego što zaista upoznamo kakav je Riči zapravo kao lik i kao čovek. Njega, naime, upoznajemo u trenutku kada silazi sa voza na stanici negde u austrijskoj nedođiji gde se nalazi njegovo rodno selo. Za takvo putovanje, Riči je možda i predobro obučen u „generalski“ crni kaput, što će možda imati smisla kada shvatimo razlog njegove posete rodnom kraju gde je Čarlton Heston i dalje glumački bog a ,,Vinetu“ najčitanija knjiga.

Njemu je, naime, umrla majka za koju je bio izuzetno vezan, pa se poseta rodnoj kući i bratu Evaldu (komičar Georg Fridrih) okreće u bizarno-neprijatnom smeru: obojica braće se napijaju od „zaštekane“ očeve rakije i likera i pokušavaju da evociraju uspomene iz detinjstva trkajući se automobilima na pedale i triciklima, te takmičeći se u gađanju iz vazdušne puške. Njihov otac (nedavno preminuli Hans-Mihael Reberg) je, međutim, u staračkom domu iz kojeg pokušava da pobegne i potpuno senilan, toliko da mu se vraćaju samo sećanja na detinjstvo, i to u groznoj formi nacističkih pesmuljaka i ,,Hitler Jugend etikete“.

Kada se Riči vrati u mesto prebivanja, naslovno italijansko letovalište i rodno mesto majstora filmskih bizarluka Federika Felinija, njegova krhka fasada „normalnosti“ počinje da se kruni. Riči je, naime, nekada bio šlager-pevač, ali ni izbliza toliko popularan kakvim želi da se predstavi. Njegova „Vila Bravo“ prepuna je njegove opreme, garderobe i memorabilije, ali detalj koji sve otkriva je to da na zidu visi samo jedna „singlica“ zlatnog tiraža.

U međuvremenu je Riči spao na prilično niske grane koje podrazumevaju „tezge“ po slabijim hotelima van sezone, u pratnji samo jednog „tehničara“ čiji je zadatak da pušta matricu, namenjene austrijskim i nemačkim turistima, naročito turistkinjama starije generacije kojima je Riči i dalje pojam uspeha (u smislu „naše gore list" koji je uspeo u velikom svetu) i seksipila iako ima problema da se uvuče u svoja stara šljokičasta odela.

Pošto od jednog nastupa Riči može da zaradi samo 200 ili 300 eura, bez obzira što je bina jedino mesto na kojem je on u elementu, mora da pribegava alternativnim izvorima prihoda. Ponekad je to iznajmljivanje vile fanovima, a ponekad zavođenje ženskog dela publike, poput Eni (Klaudija Martini) i naplaćivanja svojih seksualnih usluga.

Kako mu sva zarada odlazi na piće i na kocku, možemo zaključiti da je u prilično bezizlaznoj situaciji koja će postati još bezizlaznija kada se u publici pojavi jedna suspektno mlada osoba, Tesa (Tesa Getliher), njegova davno napuštena i zbog toga s pravom besna kćerka koja traži da joj otac novčano nadoknadi sve propuštene alimentacije. Može li to Ričiju poslužiti kao poziv upomoć, posebno ako se uzme u obzir da Tesa dolazi u pratnji svog tihog, ali zato preteće izgledajućeg arapskog dečka i njegovog sve većeg i većeg kruga prijatelja?

Postoji neka čak i ne tako tajna veza između Zajdla i Felinija, oličena u opservaciji, apsurdu i groteski, uz tu razliku da je Zajdl od Felinija po pravilu daleko hladniji i mračniji, što je često potpomognuto uticajem njegove bivše supruge, koscenaristkinje i koproducentkinje Veronike Franc. Ona je inače, u duetu sa Zajdlovim nećakom Severinom Fialom, autorica „elevated“ horor filmova kao što su ,,Goodnight Mommy“ (2015) i ,,The Lodge“ (2019). U „Riminiju“ su poveznice i razlike, međutim, još uočljivije: ne samo da je reč o mestu Felinijevog odrastanja i „gradu-junaku“ njegovog filma ,,Amarcord“ (1973), već je kod Zajdla taj Rimini koji leti procveta od turizma prekriven snegom. Ali, ne onom fantastičnom mećavom „koja se neće dugo zadržati“, već onim tankim i bljuzgavim, koji zna da se protegne na celu zimu. Taj sneg koji prekriva peščane plaže i ta pustara poremećena jedino dolaskom nekoliko autobusa s turistima-penzionerima zapravo su metafora Ričijeve karijere i protraćenog života poziranja, varanja, kockanja, pijanstva i lutanja.

U fenomenalnoj interpretaciji Mihaela Tomasa, Riči Bravo je zapravo savršeni miks Alena Moroa, naslovnog pevača iz filma ,,The Singer“ (Gzavije Đanoli, 2006) i Rendija Robinsona, naslovnog rvača iz filma ,,The Wrestler“ (Daren Aronofski, 2008). Odnosno, Žerara Depardijea i Mikija Rurka koji dotične uloge tumače, samo sa pojačanom dozom ironije koja, opet, ne isključuje ljudskost. Naročito u ispoljavanju detalja kao što su starenje, propadanje i kajanje za nepočinstvima iz prošlosti iako Riči zapravo jedino tako zna da živi.

Na visokom nivou je i ostatak glumačke ekipe pre svega zahvaljujući scenariju koji likove fino razvija i „ljušti“ slojeve njihovih fasada, ali bez nepotrebnog „crtanja“, kao i one tehničke. Direktor fotografije Volfgang Taler član je stalne postave Zajdlovih filmova, uključujući i njegove naslove kao što su ,,Dog Days“ (2001), ,,Import/Export“ (2017) i ,,Paradise“ trilogija iz 2012/13. Dok je montažerki Moniki Vili ovo prva saradnja sa Zajdlom, a u prošlosti je sarađivala sa jednim drugim velikanom austrijske kinematografije – Mihaelom Hanekeom.

Glavne „zvezde“ u ekipi iza kamere su, međutim, Fric Ostermajer i Hervig Zamernik koji su novokomponovali kompletan Ričijev repertoar i pritom „u centar“ pogodili tu ljigavu, kič mešavinu šlagera i kancone koja dolazi iz nižih ešalona pomenutih žanrova. Ako bi se pojavio na nosaču zvuka, „saundtrek“ filma bi mogao postati hipstersko-ironični hit.

Sve u svemu, „Rimini“ je vrlo dobar film i pravo osveženje na ovogodišnjem festivalskom ciklusu koje važne teme uspeva da upakuje u prijemčivu, ali nikad pojednostavljenu i zašećerenu formu. Takođe, ovo je jedan od toplijih Zajdlovih filmova i svakako naslov koji najčvršće dokazuje da je austrijskom autoru, uprkos hladnoj fasadi, stalo do njegovih likova, a samim tim i do ljudi generalno. Dobre vesti tu ne prestaju: za San Sebastian je najavljena premijera druge polovine diptiha, filma ,,Sparta“ u kojem je glavni lik Ričijev brat Evald, a znajući komičarske sposobnosti Georga Fridriha, možemo da se radujemo.

Another Round / Druk

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Thomas Vinterberg

scenario: Thomas Vinterberg, Tobias Lindholm

uloge: Mads Mikkelsen, Thomas Bo Larsen, Magnus Millang, Lars Ranthe, Maria Bonnevie, Helene Reingaard Neumann, Susse Word

Koliko ste puta rekli u ovoj situaciji da to samo pijan čovek može da preživi? Koliko se ljudi zaključanih u svoje kuće i obremenjenih poslom od kuće, školovanjem dece od kuće i svime ostalim od kuće odalo alkoholu i/ili još nečemu hemijski kompleksnijem sa opakijim posledicama po zdravlje kao pogonskom gorivu da izguraju dan do neizvesnog novog dana? Niste jedini i nismo jedini.

Hajdemo sada to malo smanjiti i nekako uopštiti. Dakle, da nema veze sa situacijom i da »pijan« ne znači nužno »pijan«, nego, da kažemo, »pripit«. Opet niste jedini i nismo jedini. Norveški psihijatar Finn Skarderud je postavio pomalo radikalnu teoriju da se čovek zapravo rađa sa manjkom od 0,5 promila alkohola u krvi i da je odraslom čoveku »nivelacija«, odnosno održavanje u nekom lagano izmenjenom stanju svesti čak i korisna. Ima to i neke logike, iskustvo nas uči da smo posle jednog piva ili čaše vina opušteniji, hrabriji i kreativniji, u tradiciji brojnih naroda imamo taj »light« alkoholizam, od naših dedova koji su drmnuli po rakiju čim bi otvorili oči, pa do primera umetnika, naučnika i državnika koji su često testirali je li čaša polu-prazna ili polu-puna.

Skarderudova teorija je pretpostavka eksperimenta u koji se uključuju četvorica prijatelja i kolega, gimnazijalskih profesora u novom filmu pionira, a kasnije i otpadnika od pokreta Dogme 95 Thomasa Vinterberga za koji je scenario napisao skupa sa svojim redovnim saradnikom Tobiasom Lindholmom. Tražeći funkcionalno srednje rešenje između ekstrema komedije (Hangover franšiza, filmovi o nedoraslim muškarcima sa Willom Ferrellom ili Adamom Sandlerom) i tragedije (tipa Leaving Las Vegas, recimo), Vinterberg zapravo traži prostor u kojem će se njegovi likovi, normalni, iako ne sasvim prosečni ljudi, osećati sigurno. Zapravo, ništa čudno za autora u čijim filmovima likovi zapravo traže taj neki imaginarni »modus vivendi« sa svojom sredinom, ponekad odlazeći mimo, a ponekad se nalazeći direktno kontra nje.

Da se Another Round ne može generički svrstati u domene komedije ili tragične drame nam je jasno već od otvaranja citatom Kierkegaarda, verovatno najmračnijeg, ali i najigrivijeg među proto-egzistencijalistima. Na danskog filozofa ćemo se vraćati i tokom filma, ali nije slučajno da je ideja o eksperimentu pripitosti potekla baš od profesora filozofije Nikolaja (Millang), baš na njegov okrugli 40. rođendan. Kolege će se isprva tome grohotom nasmejati jer ipak dolaze iz kulture »kampanjskog«, vikend-pijanstva (nakon citata prvo što vidimo je »ekstremni sport«, timska trka sa nošenjem gajbi, cuganjem i grupnim povraćanjem koje praktikuju maturanti), ali će redom krenuti u eksperiment. Te kolege su profesor muzike i horovođa Peter (Ranthe), otac troje dece, profesor fiskulture i trener osnovnoškolskog fudbalskog tima Tommy (Larsen), samac, i profesor istorije Martin (Mikkelsen), naš protagonista i tačka gledišta.

Upravo je Martinu taj eksperiment najpotrebniji kao čoveku koji je izgubio strast za bilo šta u životu. Na poslu otaljava i pod pritiskom je jer njegovi učenici ne postižu baš sjajne rezultate na maturi, kod kuće se oseća ugušenim u braku i sa dvoje dece, od svojih snova, bilo da je reč o jazz baletu (videćemo i to) ili o doktoratu je odustao. Njegova supruga Anika (Bonnevie) je dobra i pristojna žena koja drži sva četiri ugla kuće, ali ni ona ne može da trpi njegovu odsutnost, a deca tinejdžerske dobi već polako grade svoje živote.

Eksperiment dnevnog cuganja (znači, ništa uveče i ništa vikendom, a preko dana bez preterivanja – čista nivelacija) isprva počinje spektakularnim rezultatima za sve uključene. Martin pronalazi strast na poslu i opuštenost kod kuće što dovodi do sigurnosti u sebe, Tommy postaje bolji čovek terajući tim da uključi klinca-otpadnika kojeg i on zove Naočarko, Peter svoje učenike uči da osete pesmu koju pevaju, a Nikolaj pomaže bistrom, ali prestrašenom momku da prevlada strah od ispita. U nekom trenutku se, međutim, varijable unekoliko menjaju, počinje da se unosi veća količina i prijatelji odlaze na pijane avanture, pa eksperiment prestaje da bude eksperiment, a posledice postaju ne baš tako prijatne, kako za Martina, koji se razilazi sa ženom, tako i za ostale. Najdalje, ipak, odlazi Tommy koji jedini odlazi u smeru disfunkcionalnog alkoholizma, a pitanje za ostale je kako naći balans između sivila svakodnevice i provalije pijanstva...

Na kraju, Another Round je manje film o pijanstvu ili alkoholizmu, a više o prijateljstvu i životu kao večitoj borbi i traženju balansa. Alkohol koji kao takav zauzima jedan značajan deo ne osuđuje, ali ga i ne slavi, shvatajući neophodne komponente eskapizma i hedonizma koji on nosi, ali i zamke ovisnosti, navodeći u primerima koje Martin i njegove kolege daju svojim učenicima i poznate face kao što su to Churchill i Hemingway, ali shvatajući takođe da ih nije (samo) alkohol definisao. Život koji Vinterberg slika je kompleksan, nijansirano siv, nikada crn ili beo.

U tome se reditelj jako oslanja na glumca, jednog od najboljih evropskih i svetskih umetnika u tom zanatu, Madsa Mikkelsena. Mikkelsen je već desetak godina planetarna zvezda, u čemu mu je, makar u tranziciji od Pusher faze do ove sadašnje, pomogao i Vinternerg, najviše izborom za glavnu ulogu u filmu The Hunt. U tom izuzetno kompleksnom filmu koji se bavi vrtićkim vaspitačem lažno optuženim za pedofiliju, što je tek izgovor za seciranje danske varijante »filozofije palanke« i mentaliteta krvožedne rulje, Mikkelsen je napravio svojevrstan »masterclass«, što je slučaj i sa potpunom drugačijom ulogom u Another Round. Igrati pijanstvo je zapravo teško, posebno ako glumac sam nije alkoholičar kojem je dovoljno da se »ponaša«, a naročito u toj doziranoj, funkcionalnoj varijanti. Mikkelsen inače jako dobro zna kako biti »cool«, a ovde to dovodi do savršenstva, dok ostatak glumačke postave prati njegov ritam.

Another Round, međutim, pati od nekih sitnijih problema sa druge strane, a oni su delom dramaturške, delom režijske prirode. Dramaturški, struktura od tri čina često znači usporavanje i pad u sredini, što se i ovde dešava, iako se Vinterberg trudi da prazan hod popuni, u čemu mu pomaže i ingeniozno popisivanje doba dana i promilaže alkohola u krvi. Režijski, problem je u tome što se više nego ikada ranije po napuštanju pokreta Vinterberg vraća Dogmi koje se, doduše, ne drži striktno, ali insistira na njoj i kad ne bi baš trebalo. Primera radi, ručno nošena kamera Sturle Brandtha Grovlena uz što je prirodnije moguće osvetljenje itekako ima smisla kada oslikava pijanstvo ili pripitost, posebno uz suptilne akcente u montaži koji simuliraju kolebanje, pa skupljanje hrabrosti, ali taj metod snimanja u dijaloškim scenama planova i kontra-planova postaje i ostaje zamoran.

Na kraju, iako je reč o nesavršenom filmu, možemo ga oceniti kao vrlo dobar i verovatno jedan od najboljih ove godine. Kada smo već kod godine, stvar možemo podići i na nešto viši nivo i čak reći da je pomalo i lekovit, kao čaša dobrog vina posle ručka, pa i neophodno potreban, kao promilaža da se izgura dan. U to ime... živeli!

Bloody Nose, Empty Pockets

kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Bill Ross IV, Turner Ross

Korona-virus će udariti na dosta više frontova nego što se to isprva činilo. Gube se i još će se gubiti ljudski životi, uvode se karantinske mere, otkazuju putovanja, zatvaraju (privremeno) ustanove, a zaposleni, đaci i studenti se šalju na rad od kuće, već su zabranjena javna okupljanja i priredbe. Epidemija će otkriti neke rupe u sistemu, ljudske žrtve i ekonomski gubici će se naknadno statistički obrađivati. Malo ko će, međutim, obratiti pažnju na stvari koje se trenutno čine efemernim, ali koje svakako boje našu svakodnevicu: na našu socijalizaciju i kodove ponašanja. Recimo na koncepte odlaska u kupovinu, u bioskop ili u pozorište, na utakmice ili čak u kafanu.

Istina je, i to nekima bolna, da su se naše navike počele menjati davno pre izbijanja ove poslednje epidemije, možda manje, možda više opasne od prethodnih i sličnih (ptičiji i svinjski grip, SARS). Način života nam se promenio, ponekad postepeno, ponekad skokovito, sve se više zatvaramo u kuće, naručujemo robu preko interneta, gledamo sadržaj na "streaming" servisima ili kablovskoj televiziji. Ostaje nam da se pitamo kada smo, kako i zašto poslednji put upali u iskreni razgovor sa potpunim neznancem, nekim koga smo sreli slučajno jer smo se sa njim zatekli u isto vreme na istom mestu.

Dokumentarac Bloody Nose, Empty Pockets braće Ross nema veze sa najnovijom epidemijom osim koincidencije da je prikazan na poslednja dva velika filmska festivala netom pre izbijanja iste, dakle na Sundanceu i na Berlinalu. Filmski festivali zakazani za period posle toga mahom su otkazani ili odloženi, ali to nije tema ovog teksta. Ono sa čime Bloody Nose, Empty Pockets itekako ima veze je upravo gubljenje socijalnog momenta jer oslikava nešto što bi se moglo nazvati svetom koji nestaje.

Premisa je sledeća: bar "The Roaring Twenties" u Las Vegasu će se zatvoriti zauvek, ovo je poslednji dan da radi (od kasnog prepodneva do duboko u noć, ili čak do ranog jutra) i to je prilika redovnim mušterijama, gazdarici i šankeru da se oproste od mesta koje im je u velikoj meri ispunjavalo život. Taj događaj koincidira sa Trumpovom inaoguracijom (vidljivo tek u dubokoj pozadini kada kamera pređe preko televizora), što možda nosi neki simbolički značaj, ali nije presudna stvar jer se barovi otvaraju i zatvaraju verovatno svakog dana.

Taj događaj će svakako privući razne tipove gostiju, po pravilu alkoholičare i barske mušice i poslužiće kao prava "mešalica" ljudskih sudbina i ogled iz psihologije, kao one vezane za ponašanje i ličnost, tako i socijalne. Bradati šanker će kukati kako svet odlazi dovraga jer nema više pravih barova. Neki će tu po poslednji put pokušati da izleče svoje traume, kao jedan od gostiju koji je ratni veteran. Neki će prosipati životne mudrosti. Mnogi će gubiti kompas. Neki će tražiti kavgu. Neki će pronaći ljubavi i osećaj pripadnosti. Gazdarica će se truditi sa istančanim osećajem za balans da održi stvari pod kontrolom.

Mi ćemo se kao gledaoci naučiti dosta toga na mestu na kojem smo najmanje očekivali i od ljudi od kojih smo najmanje očekivali, dok se braća Ross trude da ostanu radoznali, ali neprimetni posmatrači koji komentare ubacuju tek podelom na poglavlja (hronološki poređana) i naslovima istih. Čak će povremeno i razbiti klaustrofobiju zatvorenog prostora, prenoseći radnju i prateći likove u neposrednoj ili nešto daljoj okolini bara. Svi će ponešto izgubiti, jer "ne prave ih više takve", ton je izrazito nostalgičan, što je vidljivo još iz dizajna špice i fotografije koja evocira uspomene na neka prošla vremena, na 70-te i Novi Hollywood.

Samo, tu postoji nekoliko caka koje na film bacaju jedno sasvim drugačije svetlo. Naime, "The Roaring Twenties" se ne nalazi u Las Vegasu, nego u New Orleansu gde braća Ross žive i rade. I nije zatvoren, nego još uvek radi, što od likova koje smo videli, a koje su autori praktično odabrali i pokupili iz drugih barova, čini subjekte eksperimenta ili makar glumce u improvizaciji. Konačno pitanje je koliko je Bloody Nose, Empty Pockets (ima li slikovitijeg opisa pijanstva od toga?) dokumentarni, a koliko igrani film.

Jedna stvar je makar nesporna: autentičnost. Likovi koje vidimo smisao života nalaze u alkoholu, barovima i druženju sa sebi sličnima. U maliganskim interakcijama, raspravama, nadmudrivanjima, monolozima i ređe dijalozima. Najekstremniji i najbolji primer je onaj koji figurira kao protagonista, Michael. Ovaj pedesetogodišnjak duge, sede kose izgleda barem dvadesetak godina stariji, alkoholičar je, ali i (propali) glumac i otvoreno govori o oba aspekta, često dajući bolje savete nego što je sposoban da ih se sam drži. Nama ostaje da ga razumemo i da probamo da ga poslušamo.

A što se ove pandemije iz uvoda tiče, ne ostaje nam ništa drugo nego da sačekamo da prođe. Da se zbog sebe i zbog drugih privremeno zatvorimo u kuće, kao što i običavamo. Da budemo racionalni i pomažemo umesto da odmažemo. Da pazimo da se ne zarazimo ili da nekog drugog ne zarazimo. Možda ćemo se posle toga uželeti iskrenog ljudskog kontakta, pozorišta, bioskopa, utakmice ili kafane. Onda bi nam valjalo da prigrlimo taj socijalni momenat.

The Monster

kritika originalno objavljena na Monitoru:

2016.

scenario i režija: Bryan Bertino

uloge: Zoe Kazan, Ella Ballentine, Aaron Douglas, Scott Speedman, Chris Webb

Zvuči kao kliše, isti onaj koji vidimo iz napeto namontiranog trailera: majka i kćerka u pokvarenom autu, u kišnoj noći na putu kroz šumu kojim skoro niko nikad ne ide. I napada ih monstrum. Tu su još sablasne uspavanke i navodno vesele dečije pesmice sa vintage snimaka da zvuče još sablasnije, ako je to ikako moguće. Međutim, The Monster je sve samo ne običan, “run of the mill” horor film.

Prvo, ime njegovog autora bi trebalo značiti nešto. Bryan Bertino nije neki štancer, već žanrovski inovator. Majstor režijskog zanata je svakako, a uz to i sposoban producent i vrlo siguran scenarist. Njegov film The Strangers (2008) dao je jedno novo, dublje i karakternije čitanje “home invasion” pod-žanra. Mockingbird (2014) je bio pokušaj da to isto učini sa “found footage” postupkom koji, uparen sa jeftinom varijantom psiho-trilera, nije u potpunosti uspeo. The Monster je, hm, “monster movie”, ali od one sorte u kojoj je manje reč o monstrumu i teroru koji isti čini, već o likovima koji nisu baš nevine žrtve.

Uostalom, nakon uvodne kartice teksta i naracije, radnja filma počinje upravo fokusom na likove i njihovu međusobnu dinamiku. Kathy (Kazan) je majka, alkoholičarka i gubitnica koja spava izvaljena na kauču sa kojeg je budi kćerka Lizzy (Ballentine), besna što majka nije ispoštovala dogovor čak ni kad im je poslednji zajednički dan. Naime, Lizzy će preći da živi kod oca i Kathy, ma koliko neodgovorna i sjebana bila, ne može sakriti nezadovoljstvo takvim razvojem događaja. Nakon svađe koja eskalira, na putu do tamo im se desi nesreća da udare u vuka koji se pojavio niotkuda i oštete auto. Monstrum se, pak, pojavljuje u zgodnim momentima kad na lice mesta dođe majstor i hitna pomoć.

Ključ priče se, pak, krije u “flashback” sekvencama zgodno raspoređenim po filmu. One se bave odnosom između majke i kćeri sa poentom da to što je Kathy starija i ima poziciju autoriteta ne znači da je zapravo odraslija od svoje kćeri, dok Lizzy, iako sticajem okolnosti prerano sazrela, nije nužno imuna na ispade besa i slične emocionalne reakcije. U tom odnosu snaga, naslovni monstrum je očito metafora koja jednako vešto gađa i pogađa neodgovorno roditeljstvo sa jedne strane i (pred-)tinejdžerski angst sa druge.

Neki slično ambiciozan, ali slabije izveden film bi skliznuo na jednu stranu i demonizirao jednu od njih dve, svejedno koju, ali ovde to nije slučaj. Uz detaljno napisane likove i sjajno vođenje iz rediteljske fotelje, Zoe Kazan i mlada Elle Ballentine uspevaju da iznesu odlične uloge potpuno van klišea. Za Zoe Kazan bi se moglo reći da je u The Monster odigrala svoju do sada najbolju ulogu u karijeri, dok u slučaju Elle Ballentine nije teško pretpostaviti da joj se smeši karijera. Još važnije od toga, njihova zajednička hemija je besprekorna i vrlo ubedljiva.

Što se monstruma tiče, osvežavajuće je to da nemamo kompjutersku kreaturu, već živog čoveka u kostimu koji se kreće sasvim prirodno. Takođe, i efikasnost sa kojom Bertino dozira njegovo pojavljivanje na ekranu je za svaku pohvalu. U filmu u suštini umerenog, skoro meditativnog tempa sa ispadima akcije i momentima prepada, monstrum čije nam je prisustvo poznato, ali ga ne vidimo uvek i svugde je više nego efektna pretnja.

Problem, međutim, predstavljaju one žanrovske konvencije kojih se Bertino drži i čak ih koristi kao strukturu na koju kači svoje intervencije. Jedan od primetnijih problema je nedorečenost u motivaciji: otkud monstrum baš tu na putu, zašto se baš njima dvema to događa, koja je njegova pozadinska priča? Drugi je generalno predvidljiva žanrovska dramaturgija koja, naročito prema kraju, vodi od jedne tipske akcione scene do druge. One su, doduše, urađene dobro, ali uplovljavanje nazad u sigurnu luku žanrovskih klišea je lagano razočaravajuće nakon podignutih očekivanja. Problem sa The Monster se svodi na to da je samo dobar film, ne i odličan, iako je to mogao biti.

Colossal

kritika originalno objavljena u DOP-u

Nacho Vigalondo je sagradio svoju reputaciju unikatnim pristupima žanru u svojim brojnim kratkim filmovima, učešćima u kompilacijama poput ABC’s of Death i trima dugometražnim filmovima u kojima kreće od standarda koje kasnije subvertira. Timecrimes balansira između horora, SF-a i trilera na temu putovanja kroz vreme, a sve to čini sa vrlo ograničenim glumačkim ansamblom i brojem lokacija. Extraterrestrial je zapravo romansa, takođe ograničena prostorom i likovima, koja invaziju vanzemaljaca koristi samo kao pozadinu priče i u kojoj ta stvorenja nećemo videti čak ni u “blink and you’ll miss it” kadrovima. Open Windows je, pak, kompleksni labirint sačinjen od mnoštva likova i priča koje sve pratimo sa jednog ekrana laptop računara.

Colossal je, opet, nešto drugačije. Zamislite spoj romantične komedije sa psihološkom poukom Sundance/indie tipa i azijskog “creature feature” filma u kojem ogromno čudovište uništava grad. Deluje blesavo, ali radi, čak i uprkos tome što autor veći deo filma polako i postojano objašnjava metaforu na kojoj se sve zasniva: da je čudovište naša projekcija vlastite destruktivnosti, a da su razvaline dalekoistočnih gradova ono što ostaje od naših života i života ljudi u našem okruženju nakon tih eskapada. Ideja se svakako može prepričati kao štos, možda snimiti kao kratkiš od nekih 20-ak minuta, ali Vigalondo uspeva da oko nje napravi ceo film i to bez rastezanja.

Naša junakinja i tačka gledišta Gloria (maestralna Anne Hathaway) ostarela je partijanerica koju upoznajemo u trenutku u kojem ona troši svoj poslednji kredit: posle noći napijanja i nejavljanja, njen uštogljeni, ali zaposleni, sređeni i dobrostojeći dečko Tim (Dan Stevens) je izbacuje iz stana i iz svog života bez druge šanse, sa već spakovanim koferima. Po špranci indie dramedija, Gloria se vraća u rodni gradić i u rodnu kuću koju su roditelji napustili kad su se odselili u toplije krajeve da provedu penziju, pa tamo sreće svog školskog drugara Oscara (Jason Sudeikis u jednoj od svojih ciničnijih uloga), frajera koji stoji čvrsto na zemlji i koji je možda oduvek bio zaljubljen u nju, samo se to nije usudio pokazati. Oscar se nikada nije maknuo iz rodnog gradića, nije se ženio, niti je imao dece. Nasledio je bar od svog pokojnog oca i to mesto uglavnom služi kao pojilo za njegovo društvo, brbljivog Gartha (Tim Blake Nelson) i ne baš bistrog lepotana Joela (Austin Stowell), i u njemu će ponuditi posao šankerice Gloriji, što će ovoj sesti “k’o budali šamar”: pijančenje na račun kuće i još kakva-takva zarada.

Međutim, tu dolazimo do situacije viđene u uvodnoj sceni, sa ogromnim čudovištem a la Godzilla koje gazi po Seulu, glavnom gradu Južne Koreje. Vest o tome iz nekog razloga pogađa Gloriju na emotivnom nivou i postaje glavna tema za razgovor u gradiću i globalno. Glorija će se tek iznenaditi kad otkrije da je sa čudovištem povezana i fizički, ali samo u određeno vreme (kada se najokoreliji pijanci vraćaju kući, a deca idu u školu) i na određenom mestu (u parku koji nije oduvek bio park). Ali kada se na istom mestu pojavi i džinovski robot koji je na isti način povezan sa Oscarom, naša će junakinja otkriti nešto o sebi, a i o svom prijatelju iz detinjstva koji nije onako prijazan i stabilan kakvim se predstavlja...

Na tom nivou je potpuno jasno šta nam Vigalondo poručuje, otkud onaj srednji, ženski prst na plakatu za film i koliko je zapravo u našoj prirodi da budemo budale i bežimo od odgovornosti, sa kojom ćemo se najčešće suočiti tek kada bude prekasno. Jasno nam je takođe da on svojom konstrukcijom priče i castingom prodaje film van svakog šablona dvema dijametralno suprotnim multipleks publikama kojima će viđeno na ekranu verovatno biti prst u oko. Stoga i ne treba čuditi zašto se Colossal toliko kratko zadržao u hrvatskim kinima.

Međutim, to kako se Vigalondo zabavlja rušeći žanrovske postulate i filmska opšta mesta, to je tek pravi doživljaj. Monstrume nećemo videti u nekoj spektakularnoj borbi, već samo posredno, preko televizije ili video-klipova. U tom ključu se oni mogu gledati i kao politička izjava o tome kako “prvi svet” svoje probleme izvozi drugde, pa se onda čudi uništenju koje sledi. Sa druge strane, iako naša protagonistkinja doživljava spoznaju i kreće da radi na sebi, antagonista je taj sa moćnijim i izgrađenijim lukom razvoja, što je redak primer takvog razmišljanja, jer antagoniste obično uzimamo u svojoj datosti. Treće i najvažnije, ceo taj kliše doma, familije, starih prijatelja i poznate sredine koji se iz “family friendly” kino-zabave uvukao i u svet nezavisnog filma ovde biva izvrnut naglavce u nešto opterećujuće, manipulativno, opasno i sputavajuće.

Da je Colossal uvrnut film, to smo znali od samog početka. Ali da je ta uvrnutost toliko utemeljena u stvarnom svetu, metodična i zabavna, to treba doživeti

Blood Father

2016.

režija: Jean-François Richet

scenario: Andrea Berloff, Peter Craig (po romanu Petera Craiga)

uloge: Mel Gibson, Erin Moriarty, Diego Luna, Michael Parks, William H. Macy, Dale Dickey

Ko bi rekao da u XXI veku neće biti akcijade hollywoodskog tipa bez Francuza! Jer Hollywood akcija ne zanima ako nije nastavak, franšiza, remake, restart i reboot. Ali Luc Besson je zajedno sa svojom produkcijskom kućom Europacorp izmislio eurotrash akcijade i na taj način ne samo transformirao Liama Neesona u akcionog heroja pod stare dane, nego i oživeo karijere mnogim zaboravljenim zvezdama poput Johna Travolte (opet, nakon što ga je već Tarantino digao iz mrtvih), Piercea Brosnana i Kevina Costnera.

A i ko bi rekao da će takvo podizanje iz mrtvih biti neophodno i Melu Gibsonu, glumcu koji je svoju karijeru gradio na plimnom valu australske kinematografije krajem 70-ih i početkom 80-ih godina, koji je potom osvojio Hollywood svojim pametnim castingom mešajući akcije, trilere, istorijske spektakle i komične varijante istih. Uostalom od Bravehearta nadalje, ako već ne bi mogao dobiti ulogu, Gibson bi bez problema nešto sebi napisao ili režirao. Usledio je strm pad u nemilost i, da se ne foliramo, Gibson je za to uglavnom sam kriv: ne postoji opravdanje za antisemitizam i desničarski hrišćanski fundamentalizam, tu se stare zasluge ne računaju.

Ako ćemo po istini, Gibson se na mala vrata vraćao kroz upadljivo osrednje akcione trilere, “quirky” nezavisnu dramu Beaver u režiji Jodie Foster i uloge u (simpatično) trash nastavcima The Expendables i Machette. I dok čekamo Gibsonov po svemu sudeći impresivan povratak u svojstvu reditelja, odnosno film Hacksaw Ridge, na mala vrata se pojavila akcija Blood Father koja skoro sve svoje karte baca upravo na njegovu pojavu i personu na ekranu i van njega.

Van toga, imamo klasičnu priču o ocu bivšem robijašu i motoristi, a sada anti-alkoholičaru i tattoo majstoru koji mirno živi u prikolici dok mu jednog dana na vrata ne zakuca davno izgubljena kćerka Lydia (Moriarty). Ona je u nevolji i beži od meksičkih kartela jer je upucala svog dečka, jednog od “logističara”. Kao dodatni bonus, tu su njene ne tako sitne ovisnosti (mala voli i piće i drogu) u kontrastu sa očevom uslovnom slobodom i rizikom da odbaci svoj mukom stečeni trezvenjački i pošten život.

U suštini, Blood Father je jedan od onih standardnih akcionih trilera u kojem naš (anti)heroj mora spasiti ono do čega mu je stalo. Ima tu i stava nalik na kultne filmove 80-ih i 90-ih i humora i sa njim povezanih opservacija o američkom društvu danas. Naravno, sve to je u suštini standardna priča (kako paradoks u jednoj od prvih scena u kojima je maloletnoj devojci dozvoljeno da kupi municiju za pištolj, ali ne i kutiju cigareta, tako i razmišljanja na temu sveta koji nestaje i pobune koja se instantno pakuje i prodaje dokonoj omladini) i nema puno veze sa Gibsonom kao takvim.

Međutim, upravo zbog njega i njegovih ne-filmskih eskapada tako nešto dobija na težini. Kada jednom svom bivšem ortaku, odnosno šefu motorističke bande koji sada živi od toga što prodaje konfederalnu (rasističku) i naci memorabiliju preko interneta kaže prezrivo da još uvek podržava gubitnike, ne možemo a da se ne zapitamo koliko je to “in character” za samog Gibsona.

I Gibson u tim trenucima uživa, čovek konačno ima glavnu akcijsku ulogu po svojoj meri, ali se ostatak glumačke postave ne snalazi baš najbolje. Erin Moriarty uspeva da pogodi sentiment devojke u nevolji, ali je teško možemo kupiti baš kao tinejdžerku. Diego Luna koji treba figurirati kao glavni negativac, to jest strah i trepet, naprosto nije tog kalibra. William H. Macy opet uspeva da ostvari pamtljivu epizodu samim svojim stavom, dok mu je lik inače tipski.

Snimljen u jarkim bojama sa obiljem filtera koji pustinjski pejzaž čine još zagrejanijim i vešto, školski režiran, Blood Father je sasvim solidan komad zabave. Jean-François Richet je u Francuskoj radio i nešto zahtevnije žanrovske filmove poput kriminalističkog epa Mersine u dva toma, dok mu je prvi pokušaj internacionalnog proboja, remake Assault on Percint 13 bio tek solidan, nedovoljno za nekakve stalnije angažmane. Možda ovako, na tragu Europacorpa, ali sa izraženijim osećajem za lokalni, američki kontekst Richet uspe osigurati i poziv iz Hollywooda. Za Mela Gibsona se ne moramo brinuti: on se vraća.

The Girl on the Train

2016.

režija: Tate Taylor

scenario: Erin Cressida Wilson (prema istoimernom romanu Paule Hawkins)

uloge: Emily Blunt, Haley Bennett, Rebeca Ferguson, Justin Theroux, Luke Evans, Edgar Ramirez, Allison Janney, Laura Prepon, Lisa Kudrow, Darren Goldstein

Najavljivan kao triler godine i nastavak trendova koje je postavila Fincherova ekranizacija Gone Girl, The Girl on the Train je razočaranje na svakom nivou. Za producente možda i nije, prodajući muda pod bubrege oni su uspeli da ušestostruče uloženi novac i namaknu publiku u kino-dvorane. Uostalom, ko jebe loše kritike tih nekih zakerala kada film nudi sve što čoveku treba da se isključi na dva sata i da osvane srećan sa spoznajama da pod a) i bogati plaču; i pod b) tim uplakanim bogatašima je njihov dosadni predgradski život sjebaniji nego njemu, sinjem kukavcu.

Zezam se ja malo, ali tako to biva kada se u filmu igra na sigurno, a The Girl on the Train je “safe” od početne ideje do kraja. Izvorni roman je best-seller i zapravo deluje kao “aerodromska” varijanta Gone Girl sa naizgled sličnom potkom i glede psihološkog trilera i glede sociološkog horora, pa i rasprave o feminizmu (može li žena biti monstrum eto tako?), a napeto čitanje je osigurano više menjanjem perspektiva tri naratorke čiji su životi isprepletani toliko da se jedne kod drugih u pričama pojavljuju kao likovi nego li klasičnim “who done it” pristupom. Izabrani glumci i glumice zvuče dovoljno kompetentno. Prebacivanje radnje iz Londona u New York, pak, vrlo vešto cilja američku publiku, a relativna vernost izvornom materijalu privlači fanove knjige. Konačni utisak ne samo da je bezukusan, dakle ni prineti Gone Girl, nego se The Girl on the Train skoro raspada na sitne komade.

Što se priče tiče, film ne odstupa mnogo od romana. Rachel, razvedena žena koja ima problem sa pićem (Blunt) svakodnevno putuje vozom na posao i prolazi pored dve za nju značajne kuće. Jedna je njena bivša adresa na kojoj živi njen muž Tom (Theroux) sa svojom novom ženom Annom (Ferguson) i bebom. Druga je kuća u neposrednom susedstvu u kojoj živi mladi bračni par, Megan (Bennett) i Scott (Evans) koji Rachel romantizira u svojim pripitim mislima. Ispostavlja se da Megan radi kao dadilja kod Toma i Anne, te da njen brak sa Scottom nije toliko stabilan, kao uostalom i njen život, te da posećuje psihijatra (Ramirez). Međutim, kada Rachel jednog dana vidi Megan sa drugim muškarcem, a ona kasnije te večeri nestane dok Rachel pijano baza po starom kraju, naša alkoholičarka će se naći u centru misterije koja skriva laži, prevare i možda ubistvo...

Kao psihološki triler, The Girl on the Train pada zato što su motivacije likova plošno prenesene iz romana, bez udubljivanja i dalje razrade. Zapravo, svi likovi deluju kao kartonske figure, pogotovo muški, pa su pogodni jedino za šetanje po zapletu. Obrati su učestali, ali nema tu neke velike misterije, pa ni otkrića, a i napetost je ugušena skakanjem iz melodrame u triler i nazad. Slabo napisani likovi podrivaju i sociološke opservacije o besmislu života u predgrađu, pa se one čine kao nekakav ničim izazvani dodatak koji nam o toj pojavi ne otkriva ama baš ništa novo. Takođe, i feministička ravan je u velikoj meri obesmišljena i svedena na svoju suprotnost: žene u filmu ne samo da su antipatične, nego su i slabe, nisu nikakvi pokretači radnje, koliko su ovisne od muškaraca u njihovim životima. U poređenju sa njima “no bullshit” detektivka koju igra Allison Janney u svom prepoznatljivom maniru deluje izuzetno osvežavajuće.

Međutim, najveći problem je u pričanju priče. Najveća vrednost romana su upravo nepouzdane naratorke iz čijih se uporednih izlaganja slaže mozaik, čak hologram koji zavisi od naše trenutne tačke gledišta. Toga nema u filmu, odnosno svedeno je na ispod minimuma. Annina tačka gledišta je skoro isključena, dok je Megan zadužena skoro isključivo za svoje flashback momente pre nego što su se ona i Scott doselili, pa tako ostaje jedino Rachel i The Girl on the Train postaje njen film. Umesto mozaika, imamo malo petljanja i skakanja kroz vremenske linije, ali priča postaje dosadnjikavo linearna. Onda “who done it” postaje presudan za film, što je problem u prilično uskom izboru likova: nije čak ni potrebno neko veliko iskustvo da bi se prostom eliminacijom došlo do zlikovca.

Loše pisanje i kilava režija koja se oslanja jedino na vizuelizaciju, bez osećaja za ritam i tempo, uzimaju svoj danak i na planu glumačkih ostvarenja. Zapravo ne shvatam sve te hvalospeve Emily Blunt koja iz uloge u ulogu deluje mutavo, ali lako za nju. Haley Bennett i Rebeca Ferguson bi možda bile bolje ako bi zamenile uloge, pošto je Bennettova neuverljiva kao zavodnica u problemu, a Fergusonova sa svojom ulogom zapravo nema šta da radi. Justin Theroux je pristojan kao ljigavac, Luke Evans preglumljuje sirovinu kratkih živaca, a Edgar Ramirez u suštini samo izgovara rečenice u ulozi psihijatra čije bosansko ime i psovanje na španskom čak nisu ničim objašnjeni. Osveženje donekle predstavljaju prepoznatljive epizodistkinje, osim pouzdane Allison Janney imamo i dve ostarele TV zvezde, Lisu Kudrow (Friends) kao Rachelinu nekadašnju poznanicu i Lauru Prepon (That 70’s Show) u ulozi Racheline trezvene cimerice.

Iskreno, nije The Girl on the Train impozantno loš film. Da je, možda bi bio i zanimljiviji. Koketiranje sa trashom bi ga možda spasilo, a svakako bi mu dalo jednu novu dimenziju. Problem je u tome što je razočaravajući, u suštini dosadan i prazan. Slika i prilika da se ziheraštvo i igranje za publiku koja guta kokice i zvera u telefone u bioskopu ne isplati, makar na planu kvaliteta filma. Repriziranje Gone Girl se čini kao pametnija ideja.

Krisha

2015.

scenario i režija: Trey Edward Shults

uloge: Krisha Fairchild, Robyn Fairchild, Victoria Fairchild, Alex Dobrenko, Chris Doubek, Bryan Casserly, Chase Joliet, Bill Wise, Trey Edward Shults

Krisha je čudna ptica. I film i njegova naslovna junakinja. Ova starija gospođa ne izgleda kao hollywoodska diva pod debelim slojem šminke posebno “poružnjena” za potrebe uloge nego kao prava, alkoholom uveliko načeta 60-godišnjakinja. Dovoljan je samo jedan detalj: u prvom kadru vozi i priča sa sobom, a već u drugom vidimo da je stranu kaputa priklještila vratima. Kako bi se reklo, pametnom dosta.

“Setting” je apsolutni klasik nezavisnog filma i modernog teatra: tradicionalno okupljanje (raširene) familije za praznik. Krisha je toliko dugo bila odsutna da isprva neće ni pogoditi kuću (još jedan dobar detalj) i čini se da je njen životni stil odgovor na pitanje zašto je to tako. Ona dolazi sa bagažom, oni je čekaju sa nepoverenjem skrivenim iza srdačnosti. Nije ni pitanje hoće li sve otići po kurcu, već kada, kako i zašto. Alkohol, malograđanština i stara zameranja su po pravilu paklena kombinacija.

U međuvremenu imamo sve ono što zamišljamo kad se pomene Dan zahvalnosti: ogromnu ćurku i još tonu najrazličitije hrane, utakmicu na televiziji, glavu kuće, gospodina doktora, kojem je i daljinski upravljač čudo tehnologije, komedijaša koji je zapravo otrovni cinik kojem svaka dlaka smeta, naročito psi, decu, njihove partnere, čak i jedno novorođenče, srednjoškolce / studente koji rade ono što bilmezi i inače rade, mlate se, obaraju ruke, odlaze na internet da pogledaju pornić... Porodična okupljanja su veliki zalogaj i za stabilnije osobe od Krishe...

Premisa je možda stara, ali je realizacija sasvim sveža. Čak ni šetanje po ravnima realno (psihološki realizam, drama) – nadrealno (od početka do kraja Krisha je i psihološki horor) nije toliko nova pojava, premda se mora priznati da je ovde znalački zanatski izvedena, uz kinetičnu kameru Drewa Danielsa i montažu samog Shultsa, posebno podvučena minimalističkom, a opet sveprisutnom muzikom Briana McOmbera. Zašto je onda Krisha neponovljiv film?

Nakon premijere i nagrade žirija na prošlogodišnjem SXSW festivalu, usledili su hvalospevi američke kritike i poređenja sa Malickom (kod kojeg je Shults stažirao) i Cassavettesom. Poređenje sa potonjim je smislenije: film je snimljen potpuno nezavisno, iz ličnih fondova, za samo 9 dana u Shultsovoj rodnoj kući. Ne samo da je većina glumaca u rodu međusobno (prezime Fairchild se ne ponavlja slučajno), nego su svi oni u rodu sa Shultsom, dakle neprofesionalci, naturščici koji igraju fikcionalizirane (koliko?) varijante samih sebe. Krisha je zapravo Shultsova tetka, a i reditelj takođe ima ulogu u filmu, malu, ali izuzetno bitnu, koja je možda i katalizator daljeg raspada fingirane porodične idile.

 I eto nas na pitanju hrabrosti i verodostojnosti. Ma kako režirana bila, Krisha bi mogla proći i kao dokumentarac, samo ako bi autor želeo da nalepi tu etiketu. Da, film toliko verodostojno prikazuje porodično okupljanje i dinamika među članovima porodice svakako nije odglumljena. Za takvo ogoljavanje je trebalo hrabrosti, upornosti i vizije. Svaka čast Shultsu i njegovoj rodbini na tome.

The Confirmation

2016.

scenario i režija: Bob Nelson

uloge: Clive Owen, Jaeden Lieberher, Maria Bello, Matthew Modine, Tim Blake Nelson, Robert Foster, Patton Oswalt, Stephen Tobolowski

Jaeden Lieberher. Ako do sada niste, zapamtite to ime. Trebaće vam. Ovaj momčić će, ako bude ovako nastavio i u daljoj karijeri bude birao odgovarajuće uloge, biti velika zvezda i, još važnije, veliki glumac. Njegov glumački instikt je već sada nepogrešiv, slobodan je i ne biva nadigran ni od strane velikih glumačkih imena kao što su Bill Murray (St. Vincent), Michael Shannon (Midnight Special) i sada Clive Owen. Sa takvim čudom od deteta najbolje što reditelj može da uradi je da ga što više pusti i vrlo blago usmerava. Ovde još igra protiv svih šansi, klinca koji plače kad zgazi bubu i toliko naivnog da prosto privlači pažnju baraba koje bi ga uzele na zub. Lieberher je i sa takvom ulogom svejedno simpatičan.

 Reditelj Bob Nelson je debitant, ali očito ima šlifa za neke stvari kao što je to okruženje, milje i kolektivna psihologija i sasvim dobru intuiciju kojom se vodi u izboru i usmeravanju svojih glumaca. Scenarista sjajne Nebraske je za svoj debi izabrao slično, provincijalno okruženje sa svojim osobenostima, tračevima, podvalama, ali i srdačnošću i neposrednošću, iskrenom ili fingiranom religioznošću i toplinom. Nebraska, pojačana rediteljskom odlukom Alexandra Paynea da se snimi crno-belo, ipak je primetno ozbiljniji film od The Confirmation, premda je portret provincije pritisnute krizom i pod-zaposlenošću zajednička strana, ali The Confirmation to nadoknađuje toplinom i vedrinom.

  Opet imamo odnos oca i sina, samo što sad otac nije star i dementan, nego navodno u naponu snage, samo bez imalo sreće na horizontu. Walt (Owen) je razveden, bez stalnog posla (iako sa određenim veštinama), pred deložacijom je iz iznajmljene kuće zbog neplaćanja kirije, auto mu je na izdisaju, a sina viđa samo vikendom. Njegov sin Andrew (Lieberher) je zlatan momčić koji voli da provodi vreme sa ocem i njih dvojica se raduju predstojećem vikendu kada majka (Bello) i očuh (Modine) odlaze na odmor u hrišćanskom duhu.

Crkva je neobično važna i Andrewu, na čuđenje svog oca razočaranog ateiste, redovan je tamo i pridržava se zapovesti. Upoznajemo ga u ispovedaonici gde je, čini se, prvi put. Jedino što ima da ispovedi je to da se dugo nije ispovedio. Po svom mišljenju je poštovao roditelje, nije lagao, ne dao bog krao, nikome nije poželeo zlo, čak nije imao ni grešne misli. Da, Andrew je ili tako naivan ili se naprosto pravi blesav. Sveštenik (Tobolowski) očito misli da se mali izmotava i svejedno mu odredi pokoru.

Zanimljivo, ali sve i da mali nije lagao do tada, prvu laž će izgovoriti koliko u sledećoj sceni na parkingu ispred crkve: reći će da je izmolio celu pokoru, što nijedno dete ne uradi. Do kraja gorko-slatkog tragikomičnog vikenda s ocem Andrew će prekršiti još neke zapovesti, izgovoriće nekoliko “belih laži”, skrivaće istinu, ukrašće (već ukradenu) stvar, čak će mahati pištoljem (u samoodbrani), neće poštovati starije, preskočiće crkvu da bi bio s ocem. Znači li to da Andrew postaje baraba ili makar normalan nevaljalac? Ne, on samo upoznaje svet odraslih, moralnu sivu zonu koja stoji kao praksa nasuprot teoriji koju čuje u crkvi, školi i kod kuće.

Ono što će pokrenuti radnju i voditi je u krugovima je kutija specijalnog alata koji je ukraden iz Waltovog kamioneta dok je ovaj pio u baru, a Andrew se smorio čekajući ga u autu, pa pošao po njega. Alat ne samo da je redak i da je lopov tačno znao šta krade, nego mu je preko potreban za posao koji ga makar nakratko može održati iznad vode. Otac i sin, usput rešavajući svoj odnos i životne probleme (sin sa naivnošću, otac sa alkoholizmom), kreću u potragu za alatom kroz zamršeni socijalni pejzaž starih majstora (Foster), bivših i sadašnjih lopova (Tim Blake Nelson, nije u srodstvu sa autorom), lokalnih ridikula (uglavnom televizijski glumac Patton Oswalt u jednom od svojih tipičnih neurotičnih komičnih ostvarenja), prepredenih zalagoničara i očajnika, inače dobrih ljudi koje je muka pritisla toliko da moraju da kradu da se prehrane.

Iako se malo previše vuče i vrti u krugovima, pa bi uz vešto kraćenje bio ugodnije iskustvo, The Confirmation je film itekako vredan vašeg vremena. Dok gledate Jaedena Lieberhera, videćete kako se kali jedan glumac. Tim Blake Nelson uspeva da u par scena odigra provincijalnog mutikašu. I Clive Owen je odličan u ulozi van uobičajene tipologije, ulozi pristojnog, običnog čoveka koji žali za vremenima kada su ljudi radili i stvarali, te stoga i poštovali rad i prave stvari. Izvrsna je i galerija epizodista koja upotpunjava sliku Americane danas: izmučene krizom, moralno nagrižene, ali ne potpuno bez nade u bolji svet.

 Ako imate dobro pamćenje, imena kompanija na špici će vam se učiniti poznatima. Saban Films kao distributer je ista ona kompanija koja stoji iza Power Rangers i drugih raznih trasheva. Takođe, Lighthouse Entertainment nije ime koje obećava ništa dobro, pošto je ova kompanija poznata po štancu božićnih i sličnih filmova ultra-religiozne tematike za televizijske kanale poput Hallmarka. Istina, ima ovde hrišćanske propagande, ali je Bob Nelson dovoljno vešt pisac da to ostane diskretno i u trećem planu. Učinite sebi uslugu, zanemarite ove upozoravajuće znakove i uživajte u jednom vrlo pristojnom i prijatnom filmu zbog drugih stvari.

The Adderall Diaries

2015.

scenario i režija: Pamela Romanowsky (prema istoimenoj memoarskoj knjizi Stephena Elliotta)

uloge: James Franco, Amber Heard, Ed Harris, Cynthia Nixon, Jim Parrack, Christian Slater, Wilmer Valderrama

The Adderall Diaries izgleda kao nešto čega bi se James Franco uhvatio onako oberučke, pa napravio adaptaciju, sam režirao i odigrao glavnu ulogu, sve lošije jedno od drugog. Srećom pa je ovde samo producent i glavni glumac, i to u jednoj od svojih boljih uloga u poslednje vreme, a scenario i režiju je prepustio nekom drugom. Ime Pamela Romanowsky možda ne znači ništa, u pitanju je debitantkinja, ali makar nije siguran znak za izbegavanje. Opet, pošteno bi bilo reći da je The Adderall Diaries sve samo ne savršen film.

U pitanju je ekranizacija distorzirane memoarske proze koja se, između ostalog, bavi i odstupanjem sećanja od stvarnosti, podsvesnim i svesnim manipulacijama, pisanjem kao umetnošću pričanja priče, odnosom oca i sina usled nesporazuma i obavezujućeg igranja uloga žrtve i zlikovca, drogom, seksom i stvaralačkom krizom. Adaptacija dosta odstupa od originala i skreće u pravcu hollywoodskog klišea mučenog pisca u blokadi, uglavnom na štetu filma. Makar je sam Elliott bio pošten pa rekao da je tako nešto i očekivao, ali da mu je svejedno drago da je prodajom prava na adaptaciju nešto zaradio.

Ono što The Adderall Diaries čini nedovoljno dobrim, iako ne sasvim lošim i promašenim, filmom je, uz obilje klišea kako u slučaju glavnog, tako i u slučaju sporednih likova – pre svega njegove slučajne devojke (Heard), su i kapilari u koje skreće priča. Znamo kako se ovakvi filmovi o piscima u problemima završavaju: on nakon peripetija i nekakve spoznaje predaje delo koje nosi baš taj naslov, ali dotle predstoji put. Ne čak ni naročito dug, koliko konfuzan i proizvoljan, a film bi profitirao od nekoliko dodatnih minuta. Naravno, i to ima svoje zašto: tako najbolje osećamo atmosferu izgubljenosti i tapkanja u mraku, ali čini se da Pamela Romanowsky sa tim preteruje, iako je film makar vizuelno efektan.

Elem, naš Stephen (Franco) je pisac sa uspešnom prvom knjigom i karijernim opcijama: poslom profesora i pozamašnim avansom za drugu koji mu je izborila agentica (Nixon). Frka je u tome što je on pisac od jedne teme i opsesije, radi se o odnosu sa ocem (Harris) za kojeg tvrdi da je mrtav. Otac se, međutim, živ i osvetoljubiv pojavljuje na jednom čitanju i to preti Stephenovoj karijeri na svim poljima. Stephen pokušava da nađe spas u sudskom slučaju koji prati i za koji smatra da će biti inspiracija za njegov In Cold Blood što će njegovu karijeru okrenuti u pravcu Capoteove, a koji se tiče softverskog tajkuna (Slater) koji je navodno ubio ženu. Ne treba previše pogađati, ta dva oca se dovode u vezu u piščevoj glavi. Na slučaju će Stephen upoznati i devojku – novinarku sa kojom će se upustiti u uvrnutu seksualnu vezu zasnovanu na njihovoj zajedničkoj sjebanosti. Zapravo, jedina osoba u filmu koja može poslužiti kao glas razuma je Stephenov prijatelj (Parrack) sa kojim se druži od detinjstva i koji je bio svedok i učesnik u većini njegovih sranja.

Digresija: Američki pisci imaju urođeni osećaj za rečenicu koja zvuči cool. Prevodim po sećanju: “Bez roditeljskog nadzora, Roger i ja smo postali stručnjaci za masturbaciju, jeftinu votku i loše odluke”. Genijalno zvuči i dobro dođe u filmu.

Osim nešto Elliottovih efektnih rečenica prenetih direktno sa papira i generalno intrigantne teme za nekoga ko voli američku književnost, The Adderall Diaries je generalno problematičan i sputan film. Jedan od onih koji dobre glumce troši na nerazrađene likove. Od toga pate i Amber Heard i Cynthia Nixon i Christian Slater koga u poslednje vreme retko i viđamo u smislenim filmovima. Izuzetak je, naravno, James Franco u ulozi koja mu prirodno leži i koju je kao producent sam sebi namenio i Ed Harris sa kojim ima puno hemije u zajedničkim scenama. Na tih par mesta, The Adderall Diaries se diže glede ozbiljnosti i dinamike i da se naslutiti da se tu skrivao jedan bolji, strastveniji i koherentniji film. Ne da je ovako striktno loš, ali je svakako mogao i morao biti bolji.

Glassland

2014.

scenario i režija: Gerard Barrett

uloge: Jack Reynor, Toni Collette, Will Poulter, Michael Smiley, Harry Nagle

Ne baš duhoviti stari štos veli da neki piju od radosti, neki od tuge, a neki od jutra. Iako vrlo dobro znamo visine u koje nas alkoholna euforija može dići i nizine u koje nas posledično spušta, neki svejedno piju. Čak i kad znamo psihičke i fizičke posledice. Mehanizam ovisnosti je jedna vrlo jebena stvar.

Da se odmah razumemo, nisam nikakav čistunac, svetac ili zdravstveni fašista, shvatam i poštujem čari alkohola i povremeno im se odajem, kad prilike dopuste. Pijem u ponekad u društvu, ponekad sam, ponekad da nešto proslavim, ponekad da se rešim neke neugodne situacije i frustracije. Iako tvrdim da imam mere, ponekad me ponese, pa se sašijem i sutradan žalim, što zbog možebitnih gluposti koje sam onako pijan izvalio, što zbog fizičke komponente mamurluka. Onda obećam da više neću piti i toga se držim. Do prve zgodne prilike.

Glassland je film o alkoholizmu i njegovim posledicama, kako na individuu koja alkohol konstantno i neumereno konzumira, tako i na njenu najbližu okolinu. Jasno, ovakvih filmova smo već imali, koš i još, što bi se reklo, i Glassland makar na nivou sadržaja i nekakve poruke, pa čak ni glede stila, tu ne donosi nista ekskluzivno novo. Ali to što nešto nije novo, ne znači da nije dobro, pravilno izvedeno i efektno na emotivnoj razini.

Naš protagonista je taksista John (Reynor), čovek koji nema ne znam šta od života. Noćne smene u kojima vozi sumnjivu klijentelu, polu-retardirane dnevne bleje sa polu-retardiranim ortakom Shaneom (Poulter), povremene posete bratu Kitu (Nagle) koji pati od Downovog sindroma i egzistenciju u kući koju deli sa majkom alkoholičarkom Jean (Collette). Nju prvi put vidimo obeznanjenu na kauču sa facom u rigotini i pitamo se je li živa ili mrtva. Johnu očito to nije prvi put, nagledao se takvih scena, pa mu je reakcija rutinirana: baci nešto u kljun, strpa majku u auto, pa u bolnicu na ispiranje. Saznajemo da je Jean potrebna nova jetra i da će je verovatno dobiti, samo ako preživi dovoljno dugo da dođe na red. Saznajemo takođe i da tempom kojim ona pije, za tako nešto nisu baš sjajne šanse.

Na kraju će, posle borbe, pregovaranja, nagovaranja i ucenjivanja, Jean pristati i na lečenje i na odlazak na seanse grupne terapije. Za ozbiljno lečenje je potreban i ozbiljan novac, a familija iz sumornog predgrađa Dublina tako nešto nema. Prosto, Jean bi to sve ekspresno konvertirala u alkohol, a John ne uspeva da zaradi toliko. John će, požrtvovan i dobar sin kakav je, sa tek ponekim besnim ispadom pred nepoznatim ljudima, pokušati na sve načine da se domogne potrebnog novca...

Ima, međutim, nešto u ovom filmu što prevazilazi granice samo korektnog, ljudski i socijalno osveštenog uratka na temu zavisnosti koja razara familiju i društvo. Nije to ni stil, iako je savršeno pogođen sa verité kamerom iz ruke (tek ponekad drmusavom) i utišanim, gotovo prirodnim osvetljenjem tmurnih dublinskih dana. Nije to čak ni gluma koja je savršena što se tiče Reynora na čijem licu i u čijim postupcima vidimo nemoć da pomognem osobi do koje mu je stalo, pa čak ni kameleonska transformacija Toni Collette u ulozi bez šminke i bilo kakvog glamura, iako je možda baš ovo njena najupečatljivija uloga. To se takođe ne može tvrditi ni za kraj koji deluje nakalemljeno, a posebno za skretanje prema krimi-priči pred sam taj kraj koje ostaje na pola puta između objašnjenja i apstrakcije, pa zbog toga nekako pati.

Reč je o iskrenosti i životnosti preko “kitchen sink” miljea i “plašilica” na kakve nalećemo u brošurama o štetnosti alkohola. Radi se o razlogu zašto ta neapologetski tužna i sjebana žena pije. Tako nešto je toliko teško izmisliti i deluje toliko neverovatno i autentično. Možda je to samo jedan monolog i u njemu samo jedna rečenica, ali tako nešto se ne viđa svaki dan po filmovima.

Stinking Heaven

2015

režija: Nathan Silver

scenario: Nathan Silver, Jack Dunphy, Deragh Campbell, Hannah Gross, Keith Poulson

uloge: Keith Poulson, Hannah Gross, Deragh Campbell, Henry Douvry, Jason Giampietro, Jason Grisell, Eleanore Hendricks, Eileen Kearney, Carl Kranz, Diane Lanyi, Sunita Mani, Tallie Medel, Eleanore Pineta, Jayson Simba

Zapamtite ime Nathana Silvera, jer će njegovo ime sigurno značiti nešto u budućnosti filma. Već sada, sa limitiranim budžetom i u uskom krugu prijatelja, familije i saradnika, Silver pravi zanimljive i inteligentne filmove tempom od po jednog godišnje u najboljem maniru američkog nezavisnog filma i to mu donosi poštovanje za sada malobrojne (ali sa tendencijom rasta), ali verne festivalske publike.

Stinking Heaven se etiketira kao vrlo crna komedija, ali ja tu komediju ne vidim. Smisao za humor svakako, kao i mnogo duha, ali ne baš komediju. Smeh koji će Stinking Heaven izazvati biće od one neprijatne vrste, iz razloga šoka i neverice, dok je tema vrlo ozbiljna i vrlo pametna. Stinking Heaven je, naime, svojevrsna karakterna studija, grupni portret jedne skupine ovisnika u komuni. Ovim filmom Silver postavlja iskreno i potrebno pitanje je li moguća funkcionalna zajednica ako je sačinjavaju redom disfunkcionalni ljudi, te da li je funkcionalna zajednica uopšte moguća, čak i kad su jedinke same za sebe potpuno funkcionalne.

Silver svoju priču, koja je delom inspirisana autobiografskim iskustvom (njegovi rođaci su živeli u komuni ili komunama), a delom potrebom da ispita mehaniku jednog kulta, postavlja u tačno određeno vreme i mesto. Mesto je Passaic, New Jearsey, nimalo glamurozan gradić u okolini New Yorka, a vreme je 1990. godina, usred recesije niskog intenziteta, ali zato prolongiranog trajanja koja je posledica Reaganove unutrašnje politike. Na ulici se to osećalo kroz nekakav otpor i alternativu koja se polako formirala, a koja će pun zamah dobiti koju godinu kasnije.

Takve odrednice, iako je priča zapravo vanvremenska, Silveru i saradnicima, a naročito scenografkinji Britni West (koja je na Viennalu imala i svoj prvenac što se tiče režije – Tired Moonlight) daju prostora za igrarije sa stilom. Na sve na šta su mogli da utiču u okviru skromnog budžeta, oni su pogodili do detalja. Istina, na ulici će zalutati neki moderniji auto ili neki drugi detalj kojeg nije moglo biti u to doba, ali time se ne treba baviti. Posebno treba pohvaliti Silverov osećaj za stil i odluku da film snima na “beti”, televizijskom formatu i sa kamerom iz ruke, tako da dobijemo utisak amaterskog filma. Još kad uzmemo u obzir da se likovi “in character” snimaju, te da ćemo u jednom trenutku videti raniji snimak i kao kasetu puštenu sa video-playera, vizuelni identitet filma postaje još zanimljiviji.

Centralno pitanje je kako se Silver dohvatio svoje nimalo jednostavne centralne teme. Odogovor na to je sjajno, sa lakom rukom, bez popovanja, igrivo, a opet ozbiljno, na momente čak i košmarno. Suština svih komuna i kultova je da nude laka rešenja, i zato privlače najrazličitije očajnike u potrazi sa pomoći ili za smislom života. Tako imamo harizmatičnog vođu Jima (Poulson), njegovu nestabilnu ženu koja bira da je večno ovisna o drugim ljudima, Lucy (Campbell), te Ann (Gross) kao novu curu koja unosi pometnju u ionako nestabilno okruženje. Njih troje glumaca su ujedno u velikoj meri doprineli razvoju likova, skupa sa Silverom i ko-scenaristom Dunphijem. Čvrstog scenarija uglavnom nema, postoji samo okvirna priča i u ovom slučaju uspela improvizacija. Pored njih imamo i galeriju drugih ukućana koje sa puno entuzijazma i improvizacije igraju mahom nepoznati glumci. Sve to stvara jedan haos na ekranu koji je zanimljivo i donekle poučno gledati.

Opet, ako očekujete komediju, možete je dobiti u pojedinim detaljima, a naročito je možete dobiti posle filma, ako je autor dostupan za razgovor sa publikom. Nathan Silver ima scenski nastup na tragu ranog Woodija Allena (rutina “neurotični Židov”) i to zapravo podseća na stand-up gde on sa smeškom objašnjava vrlo važne poente filma, kao i svoja pronicljiva zapažanja. Ja sam imao sreće da sam baš na takvoj projekciji bio, a možda ne bi bilo loše da film uhvatite na nekom festivalu na kojem će autor biti prisutan. Iskrena preporuka za oba, i za film i za autora.

Set Fire to the Stars

2014.

režija: Andy Goddard

scenario: Andy Goddard, Celyn Jones

uloge: Elijah Wood, Celyn Jones, Steven Mackintosh, Kelly Reilly, Shirley Henderson, Kevin Eldon

Godina je 1950, američkom literarnom scenom suvereno vladaju “beatnici”, a britanskom pojava sličnog predznaka, samo još romantičnija i još više divlja, Dylan Thomas. Ovaj poznati velški pijanac, zajebant i “troublemaker” ima prvu turneju sa recitovanjem i čitanjem poezije po Americi, velikim gradovima i prestižnim univerzitetima, ali ga je njegova reputacija pretekla. Njegov prijatelj, profesorčić John Brinnin, ujedno je i organizator turneje i svojevrsna dadilja sa ciljem da Thomasa drži koliko-toliko treznim i pristojnim kako bi bio po ukusu američke lagano snobovske i prilično puritanske (uticajne) publike.

Problem je u tome što je naš (nepouzdani) narator, profesor kniževnosti i pesnik u pokušaju, gospodin Brinnin (Wood) ovde ničim zasluženo stavljen u centar zbivanja. Scenario možda jeste inspirisan njegovim memoarima, ali i oni su, barem poglavlje o kojem pričamo, u glavnoj ulozi imali Thomasa. Ovde je nesrećni Dylan (Jones) sveden na filmskog robota koji po potrebi radi ono što od njega zahteva scenario: pijanči, napada žene, recituje klozetsku poeziju pred formalnom publikom, trezni se, izvinjava, recituje nešto svoje, onako dirljivo i iz duše, pijanči još više i tako u krug. Najčudnije od svega je to što je ko-scenarista Jones takav lik namenio samome sebi.

Ako ste fanovi Dylana Thomasa, ili makar čuli nešto o njemu dalje od činjenice da je njegovo ime Bob Dylan nosio kao svoje, sa ovim filmom nećete videti ništa novo ili supstancijalno. Njega se tretira kao nepredvidljivu elementarnu nepogodu, dok se film bavi njegovim tunjavim i nesigurnim prijateljem koji ga vadi iz govana kad god zatreba. Iz karijerizma ili altruizma, prosudite sami. Film na kraju citira Brinninove memoare u kojima on piše da je on sam poznat taman koliko je zaslužio, ali film mu daje “kredita” i preko toga. Recimo, on ima i rivala (Mackintosh) čija je funkcija da radi na njegovoj propasti. Zašto, boga pitaj.

Dobro, nije sve tako crno u ovom pomodno crno-belom filmu. Velške lokacije solidno glume Novu Englesku, kostimi su u skladu sa duhom vremena, zahtevnije lokacije za pesničke večeri sa te turneje su zgodno preskočene. Generalno, fotografija je u redu, a gluma solidna, čak i sa tako promašenim likovima. Barem su glumci dovoljno samouvereni da zagrizu, pa šta bude. To će rezultirati pojedinim prilično zabavnim scenama, kao što je ona sa “awkward” pijanom žurkom četvoro pisaca, naših junaka i Johnovih suseda.

Po mom skromnom mišljenju, nije neznanje najveći problem kod bavljenja filmom. A nije ni Andy Goddard neznalica u zanatskom i tehničkom smislu, pošto je veteran kvalitetnog TV programa. Ne sme mu se osporiti ni talenat ni sistematičnost. Generalno, ovde nije problem ni priča, jer je ima pred sobom: u liku Dylana Thomasa i njegovih “avantura” u Americi. Problem je što Goddard nije baš načisto šta bi s tim. Set Fire to the Stars je slika i prilika toga i sigurno neće ništa zapaliti. Iskustvo za zaborav. Bolje čitajte Dylana. Ili slušajte Dylana.

Danny Collins

kritika originalno objavljena na monitor.hr

2015.

scenario i režija: Dan Fogelman

uloge: Al Pacino, Annette Bening, Jennifer Garner, Bobby Cannavale, Christopher Plummer, Nick Offerman, Katarina Čas, Brian Smith, Josh Peck, Melissa Benoist

Zaista ne bih želeo da se foliram i pravim se da Mad Max: Fury Road ne postoji. Mislim, film je fenomen na toliko nivoa, o njima pišu svi i svugde, gleda ga se po nekoliko puta. Pisao bih i ja o njemu na ovom mestu, ali nema smisla: pišem već drugde, a neukusno je istu priču prepričavati triput. Uostalom, film je sjajan, shvatite to kao moju preporuku i trk u obližnji multipleks.

Ja bih se, međutim, posvetio filmu koji sam pogledao između dva gledanja Mad Maxa i koji je imao tu nesreću da se pojavi na kino-repertoaru u slično vreme kao i verovatno najveći hit godine. Budite solidarni, pa učinite isto. Film se zove Danny Collins, u pitanju je komična drama navodno po istinitim događajima (iako je 99% filma fikcija) koja u centru pažnje ima ostarelu pop-rock zvezdu na putu temeljne promene života i iskupljenja. Naravno, nema tu ničeg novog i neviđenog, možemo se setiti barem desetak naslova sa sličnom premisom, ali štos je u tome da je Danny Collins primer filma koji je od početka do kraja urađen kako treba.

Počnimo od same priče koja je uverljivo najslabiji deo filma, ali je treba shvatiti kao osnovu na koju su nakačeni bolji delovi: sjajno raspoloženi glumci, lepi vizuali i kvalitetno odabrana muzika. Danny je, rekoh, ostarela muzička zvezda. Nekad je imao snove da bude veliki umetnik, uzor mu je bio Lennon, ali nakon jednog loše primljenog albuma potpuno se predao muzičkoj industriji, prestao je biti muzičar i postao “showman” koji izvodi preproducirane ljigave pop-pesme sa svojih “best of” kompilacija za sredovečne i starije gospođe u publici. Bol u duši je lečio kokainom i brakovima, pa razvodima sa sve mlađim i površnijim ženama.

Kada za rođendan od svog menadžera i najboljeg prijatelja Franka (Plummer) dobije pismo koje mu je Lennon lično napisao, a koje se spletom okolnosti zagubilo i ostalo skriveno 40 godina (to se zapravo dogodilo engleskom folk-muzičaru po imenu Steve Tilston), Danny reši da promeni svoj odnos do života. Seli se u hotel u New Jerseyu, bataljuje drogu, smanjuje alkohol i ponovo počinje da piše pesme. Razvija osećanja za upravnicu hotela Mary (Bening) i, sve u svemu, počinje da liči na pristojno ljudsko biće. Međutim, sve je to tek priprema za pravo iskušenje: upoznavanje sa svojim odraslim sinom (Cannavale) kojeg nikad ranije nije video, koji ima svoj život, ženu (Garner) i kćerkicu. Problem je u tome što Danny više ne zna šta je to normalan život. Nisu u pitanju samo droga i alkohol, nego celokupan “celebrity” status, novac, slava... Danny je lik za javnu upotrebu, a kao ličnost je jedan zbunjeni i preplašeni, uglavnom smešni čovečuljak.

Takve filmove smo već gledali, u rasponu od dramuljina sa Hallmark kanala do relativno ozbiljnih art-filmova, a odnost ličnosti i lika za javni nastup je jedna od večitih umetničkih tema. Moralni preporod likova, njihovo iskupljenje i napuštanje starih nazora, hajdemo reći čak i njihovo konačno odrastanje u zrelim godinama, isto tako je sasvim legitimna filmska tema.

Osim Dannija kao centralnog lika u filmu, ostali su uglavnom tanki poput papira, potpuno stereotipni i teško ih je zamisliti u stvarnom životu. Odrasli sin koji prezire oca-klauna i koji je besan na njega, na sebe, na život. Njegova žena puna ljubavi i podrške. Njegova preslatka hiperaktivna kćerkica. Pa onda Mary, duhovita, ponosita i odlučna sredovečna žena sa integritetom. I njenih dvoje radnika, beskrajno simpatičnih, ali potpuno blentavih školaraca. Pa duhovito-cinični najbolji prijatelj pun zajedljivih komentara i mudrih saveta. Pa najnovija buduća bivša zaručnica – sponzoruša i njen mamlaz. I tako dalje.

Naravno, glumci sa takvim likovima i u Fogelmanovom opuštenom stilu režije imaju slobodu da ih interpretiraju i da im udahnu život. Annette Bening je na tom planu standardno dobra, njena Mary postaje draga osoba. Cannavalea kupujemo u potpunosti, odnosno njegov bes, i pored toga što je njegov lik klasična poluga melodramatskog zapleta. Jennifer Garner se već dokazala sa svojim silnim melodramatskim likovima, recimo u Dallas Buyers Club, da postoji opasnost da se zabarikadira u jedan tip uloge i u jedan žanr, ali u tome je među najboljima u Hollywoodu. Lepo je videti i Nicka Offermana, makar u jednoj sceni.

Stvari ne stoje toliko dobro sa Christopherom Plummerom čiji je akcenat poprilično neprimeren i nelogičan i koji se jednostavno zaneo i otišao u preglumljivanje. Makar je simpatičan u tom glumatanju, pa to nekako popravlja utisak. Druga slaba tačka je Katarina Čas. Čini mi se da ona postaje nekakav hollywoodski “running joke”, jer kao i u The Wolf of Wall Street, ona opet igra komad mesa, a ne ljudsko biće. Kada je prvi put vidimo njena jedina “odeća” je sloj pene za brijanje u genitalnom rejonu. Ona je nesumnjivo zgodna ženska, ali još uvek me nije uverila kao glumica. Ako ovako nastavi, karijera u Hollywoodu će joj potrajati koliko i fizički izgled, a bliži se četrdesetoj godini...

Ipak, galerija sporednih i epizodnih likova su tu isključivo da na neki način izdignu glavnog. Oko Dannija se autor već više potrudio, on je napisan i razrađen, za njega su upotrebljeni brojni detalji. Neki od njih su već standardni, ali su na mestu, poput njegove potpisne ljigave pesme Hey Baby Girl koja upadljivo liči na Sweet Caroline Neila Diamonda ili križa oko vrata koji služi kao kutijica za kokain. Neki drugi njegovi postupci su napisani gotovo genijalno, poput njegovog teatralnog nastupa u privatnom životu, dovlačenja klavira u hotelsku sobu i svih polu-svesnih i nesvesnih laži koje će ispaliti gotovo usput.

Njega apsolutno maestralno igra Al Pacino. Ovakvi izgubljeni “rockstar” ekscentrični likovi nisu nešto po čemu ga pamtimo, ali doza teatralnosti sa kojom je Danny zamišljen potpuno odgovara Pacinovom senzibilitetu. Dan Fogelman kao reditelj mu daje potpunu slobodu i Pacino to koristi na najbolji mogući način, u njegovom izvođenju Danny je izuzetno koloritan i pamtljiv lik. Treba napomenuti da Pacino vrlo pažljivo bira svoje uloge kako bi i u prosečnom filmu zablistao, a ekscentrici i umetnici mu postaju novi “forte”. Setimo se samo HBO-ovog TV filma Phil Spector (2013) ili relativno svežeg The Humbling.

Autor Dan Fogelman je debitant u ulozi reditelja, a uglavnom je poznat kao scenarista i producent animiranih filmova (Cars) i ne baš sofisticiranih komedija (Last Vegas). Ovde je njegova režija odmerena i neprimetna, glumci briljiraju, a on se više bavi vizualima (lokacije su savršene) i pravilno odabranom muzikom kojom dominiraju John Lennon i The Beatles, uz nekoliko pesama specijalno napisanih za film. U takvoj postavci i sa tako raspoloženim Pacinom, čak ni tako standardna priča nije dosadna i nezanimljiva.