Everybody Digs Bill Evans

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Svaka muzika ima svoju drogu, što doslovno, što metaforički. Za džez je to heroin, što samo po sebi predstavlja paradoks. Naime, džez zahteva bistrinu, prisutnost, improvizaciju i spremnost da se iskače iz šablona, a jedino što heroin nudi je totalna anestezija i pasivnost.

Zabeleženi su brojni slučajevi među poznatim muzičarima, ali je slučaj pijaniste Bila Evansa nekako specifičan. Evans je, naime, bio vrlo plodan autor koji je komponovao, nastupao i snimao, potpuno neometen činjenicom da je bio težak zavisnik. Imao je na stotine koncerata, snimio na desetine ploča i osvojio sedam nagrada Gremi za samo 51 godinu života.

Everybody Diggs Bill Evans naslov je jedne od njegovih ploča, ali i biopika o njemu i njegovoj borbi sa samim sobom, okruženjem, okolnostima i svetom. Irski scenarista Mark O‘Haloran prihvatio se adaptacije knjige Ovena Martela, a režije se prihvatio Grant Gi koji je do sada radio najviše na dokumentarcima. Film je premijerno prikazan u glavnoj konkurenciji Berlinala, gde je Gi osvojio Srebrnog medveda za režiju, a nama je pao šaka na festivalu u Karlovim Varima.

Premisa je relativno jednostavna: nakon smrti prijatelja i basiste u trenutnom triju, Skota LaFara (Vil Seč), Bil Evans (Anders Danielsen Lie) je izgubio volju da nastupa, svira, komponuje i snima, i predao se heroinskoj zavisnosti zajedno sa svojom devojkom Ilejn (Valen Kejn), što im je i uništilo vezu. Bilov brat, Hari junior (Beri Vord) interveniše i dovodi Bila kod sebe i svoje porodice u predgrađu Njujorka u nadi da će moći da mu pomogne. Kada u svom naumu ne uspe, on brata šalje roditeljima, ocu Hariju senioru (fantastični Bil Pulman) i majci Meri (Lori Metkolf), na Floridu. Bil započinje put oporavka, ali pitanje nije da li će posrnuti, već kada.

Filmova o zamkama zavisnosti je na lopate, ali je dobrih među njima izuzetno malo. Autori se često toliko plaše glorifikacije i prikazivanja privlačnosti istih da im je domet da od svog filma naprave nekakav bauk kojim će se plašiti naivni i koji će ići niz dlaku moralno-panične većine s poentom da je droga zlo. Greška takvog pristupa je apsolutno nerazumevanje zašto bi se iko ikada tako nečemu odao, što zbog nedostatka hrabrosti i nijanse, što zbog nedostatka empatije.

Srećom, Gi je pametniji, hrabriji i empatičniji od toga. U njegovom filmu Bil Evans nije nikakvo strašilo za malu decu ili loš primer za zabrinute roditelje, već čovek od krvi i mesa, sa svojim problemima i slabostima. On je zapravo emotivac koji pati zbog besmislene smrti prijatelja i koji nosi težinu sveta na svojim plećima. Zbog toga je toliko ispijen da i odeća na njemu deluje preveliko, baš kao i naočari na nosu.

Bil u tome nije sam, jer se sa svojim demonima bore i njegov brat i otac, svaki od njih sa svojim i na svoj način. Otac kao da nikad nije imao prilike da se opusti od teškog rada, ali svejedno sebi prebacuje da nije dovoljno radio i patio. Brat je, s druge strane, pomalo zavidan jer je Bil s manje truda u muzici postigao više od njega, dok svoje druge traume skriva iza tišine i alkohola.

Na tehničkom i stilskom planu, Everybody Digs Bill Evans je izuzetan film. Prvi razlog za to je vizuelni identitet pažljivo složen da korespondira s vremenom i mestom radnje. Uglavnom, to je 1961. godina, dok bučni Njujork i lenja, osunčana Florida funkcionišu kao savršeni kontrasti. Gi se tu poziva na deo onovremenih američkih filmova koji su se pozivali na francuske novotalasne autore i tako anticipirali Novi Holivud, ubacuje sinema verite pristup i oštru, asocijativnu montažu koja se čini haotičnom, ali je apsolutno na mestu. Takođe, skokovi unapred u radnji, u kraj 70-ih i uglavnom na temu smrti, snimljeni su u svom vremenski prikladnom stilu, u visoko saturiranom koloritu.

Druga bitna stvar zbog koje je Everybody Digs Bill Evans trijumf od filma je džezerska struktura koje se drži. Počinje kao da uspostavlja pravila i šablone po kojima će kretati, onda ih dramatično ruši, da bi na kraju sasvim skrenuo u haos. Uz asistenciju montažera Adama Biskupskog, Gi uspeva da sklopi organizovani haos džeza s neorganizovanim haosom bunila u homogenu celinu i impresivan film.

Hokum

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Suvremeni horor se po raznim osnovama dijeli na suprotstavljene polovice i u tim dihotomijama se često gubi. Najrelevantnija podjela danas je na onaj ambiciozniji, takozvani „uzdignuti”, i onaj manje ambiciozan, klasični horor. Klasični se drži žanrovskih postulata i gledatelju servira „čisti” strah, a vrednuje se po tome koliko to vješto radi, primjerice u pripremi i egzekuciji prepada, ili glede kvalitete i inovativnosti efekata. Kod uzdignutog, strah od nadnaravnog koji vidimo na ekranu je metafora za neki drugi strah, traumu, muku ili psihičko stanje unutar lika, ili za neku negativnu društvenu pojavu ili, pak, uvriježeni psihološki mehanizam, a u posljednje vrijeme te metafore su toliko otkrivene da često prestaju biti metafore. Podjele su prisutne i na drugim pojedinačnim poljima vezanim za prirodu partikularnog straha i užasa kao osnovnog pogonskog goriva za pojedinačni horor film. Je li u pitanju strah od nečeg prirodnog ili, pak, nadnaravnog, dok između ta dva pola imamo i međuprostor mutiranog, odnosno prirodnog, pa očuđenog? Je li to dio tradicije i folklora ili, pak, nečeg tuđeg? Postoji li izvor tog našeg straha doista, ili je sve stvar perspektive, protagonistove, pa i naše? Na koncu, je li ta pojava koje se bojimo po svojoj prirodi grandiozna, čudovišna, onostrana, ili je posve banalna, plod ljudskog djelovanja? Na koncu, može li se sve to pomiriti i sjediniti u jednom samom filmu?

Odgovor na potonje je potvrdan, ali za to je potreban ne samo autorski talent, već i svojevrsna pozornost jer i vrlo vješti autori znaju pogubiti konce kada se hvataju ukoštac s raznim, često suprotstavljenim silama. Postoji rizik od pretrpavanja i kontradikcija, kao i od preranog ili, pak, prekasnog otvaranja karata po pitanju strukture i mehanike strašne priče koju autor dijeli s nama kao gledateljima. Najnoviji primjer izuzetno ambicioznog horora dolazi nam od irskog filmaša Damiana McCarthyja koji je zanat dugo „pekao” u kratkom metru, da bi tek u ovoj deceniji polučio tri dugometražna filma. Dugometražni prvijenac Caveat iz 2020. došao je u nezgodno vrijeme covida i prošao uglavnom ispod radara, s podijeljenim kritikama koje su naginjale pozitivnim i naglašavale autorov potencijal. Uslijedio je naslov Oddity iz 2024. kao primjer suvremenog, inteligentno koncipiranog i znalački izvedenog hibrida horora, trilera i psihološke drame koji je imao snažan trenutačni učinak. S trećim filmom, Hokum, realiziranim ove godine, McCarthy se pokušava probiti na globalnu pozornicu i to mu, čini se, uspjeva. Film se našao u globalnoj distribuciji posredstvom jake neovisne kompanije Neon, pa se nakon kratke festivalske turneje po Americi našao i u hrvatskim kino-dvoranama.

Naslov dolazi od komentara protagonista koji tim pojmom iskazuje kako ne vjeruje u priče hotelskog osoblja kako je jedna od soba u izoliranom hotelu u ruralnoj Irskoj, gdje odsjeda, ukleta. Taj mu komentar možda i nije bio potreban, budući da je on, Ohm Bauman (igra ga Adam Scott) po vokaciji pisac, i to upravo horora, misterija i mračnih avantura. Upoznajemo ga u trenutku dok s čašicom viskija pored tipkovnice pokušava dovršiti svoj serijal romana o konkvistadoru u potrazi za blagom, u čemu se nalazi pred dilemom: oduzeti svom protagonistu svu ljudskost ili kraj ostaviti otvorenim i tako riskirati još nastavaka. Nije to za njega jedina nerazriješena dilema i otvoreno poglavlje u njegovoj dosta mračnoj i ciničnoj egzistenciji. Ohm se također nije oprostio ni od pokojnih roditelja s kojima je imao nerazriješene odnose. Majka mu je bila ubijena dok je bio dječak, za što se on, opravdano ili ne (to ćemo doznati dalje u filmu), osjeća odgovornim do te mjere da ga „progoni” njezin duh, a s ocem-pijancem je imao odnos pun prezira. Dakle, da bi završio knjigu i zatvorio poglavlje svog osobnog života tako što će rastresti pepeo iz njihovih urni, odlazi na jedino mjesto na kojem su oni dokumentirano bili sretni – u hotel Šuma borovnica u Irskoj u kojem su proveli medene tjedne, a kao „vodič” za idealno mjesto počinka služi mu pomalo izblijedjela fotografija na kojoj je mlada majka i staro, veliko drvo. Hotel i okolica su, pak, puni osobenjaka koji njemu, kao mračnjaku i ciniku, nikako ne „leže”. Već na vratima ga dočekuje prizor kako jedan od uposlenika, Fergal (Michael Patric) polira auto pored kojeg leži ustrijeljena koza, uz objašnjenje da su koze napast jer skaču na haube automobila. Stari vlasnik hotela, Cob (Brendan Conroy) priča djeci nekih gostiju kako u šumi živi vještica koja dječacima uzima „nešto što im je vrijednije od očiju i ušiju”. U šumi živi stari Jerry (David Wilmot) koji miješa halucinogene gljive s kozjim mlijekom i u sukobu je s hotelskim osobljem. Recepcionar Mal (Peter Coonan), inače Cobov zet, prilično je uslužan prema Ohmu, ali djeluje kao da nešto skriva, dok mu portir Alby (Will O'Connell) na sve načine pokušava utrapiti svoje rukopise jednom kada ga prepozna kao slavnog pisca. Zapravo, jedina koja mu se čini iskrenom je šankerica Fiona (Florence Ordesh) koja će uputiti iskrene komentare na njegovo pisanje iako nije čitala njegove knjige (čine joj se morbidnima), i koja će mu objasniti da ni njoj nije pošlo za rukom vidjeti davno zatvoreni apartman za mladence koji, navodno, opsjeda duh vještice, možda iste one iz Cobove priče.

Kada Ohm rastrese pepeo svojih roditelja, a prije nego li završi knjigu, i on sam pokuša samoubojstvo vješanjem. To mu ne polazi za rukom u potpunosti jer ga Alby i Fiona pronalaze i skidaju s konopca, pa on ostatak odmora provodi u bolnici. Kada izađe iz bolnice, hotel je već pred zatvaranjem za zimsku pauzu, a Fiona, kojoj se želi ispričati zbog neprijatnosti i zahvaliti što ga je spasila, vodi se kao nestala jer ju nitko nije vidio nakon Noći vještica kada je, navodno, razgovarala sa starim Jerryjem kojeg hotelsko osoblje drži za sumnjivca zbog njegove prošlosti. Jerry, pak, tvrdi da su on i Fiona bili prijatelji i da su izmjenjivali knjige, te da mu se u vizijama javlja da je ona ostavljena u apartmanu za mladence. Zato Jerry i Ohm odlučuju provaliti upravo tamo, što Jerryju ne polazi za rukom jer ga prije toga uhvati grubi Fergal, dok se Ohm domogne ključa i krene istraživati sobu te zaključana i tajna dizala koja do nje, odnosno od nje, vode. U onom kuhinjskom pronalazi i Fionino truplo, a u njenoj ruci i svoj diktafon na kojem je ona za svoje ubojstvo optužila Mala. Može li ne baš omiljeni gost skoro sam protiv svih riješiti slučaj? A vještica koja se spominje, što je s njom? Vidjet će Ohm i nju, ali prije toga će vidjeti i halucinacije vezane za svoju prošlost...

McCarthy, dakle, pokušava operirati na više nivoa, skoro svima s kojima se bave horori. Imamo tu i folklor, i psihologiju, i metaforu, i misteriju, i banalnost ljudskog zla, i mitsku vješticu. I sve to začuđujuće glatko funkcionira jer autor u vlastitom scenariju točno zna što kada izvući na vidjelo, a što kad potisnuti u sjenu. Kada smo kod toga, igra svjetlosti i sjene u fotografiji Colma Hogana također je izvrsno upotrijebljena, baš kao i scenografija koja ističe jezivost starih, napuštenih, gotovo ruševnih prostora, te dizajn zvuka kojim dominiraju škripanje poda i inog starog, propalog inventara, kao i zvonjava sata. Ti detalji, vješto uklopljeni od McCarthyjevog scenarija, preko također njegove režije, do montaže Briana Philipa Davisa, savršeno pripremaju prepade u kojima entiteti, kako živi ljudski, tako i oni nadnaravni, po pravilu izlaze iz sjene i prikradaju se protagonistu. Savršeno funkcionira i glumačka podjela sastavljena od poznatijih američkih i manje poznatih irskih glumaca. Potonji su izvrsno izabrani za tipske i jednostavne, a ipak funkcionalne likove, dok iznenađenje dolazi od Adama Scotta koji se našao izvan svojih uobičajenih registara. Scott je na televiziji često igrao sarkastične likove, ali u humorne svrhe. Zapravo, i u drugim žanrovima različitim od komedije, on je uglavnom ostajao u tom registru, što je i ovdje slučaj, premda samo djelomično. Naime, Ohm nije bezazlen čovjek koji se ne snalazi, on je doista mračan lik, izuzetno neugodan u komunikaciji s drugima, što se nikako ne čini kao dobitna kombinacija za protagonista horor-filma za kojeg ćemo „navijati” i u čijem društvu ćemo rado ostati. Takva koncepcija protagonista dodaje na ambicioznosti cijelog filmskog projekta, samog po sebi vrlo ambicioznog i slojevitog. A uspjeh da nas to intrigira umjesto da nam smeta, skupa s uspjehom u slaganju različitih horor-motiva u prilično strašan i jeziv mozaik, čini Hokum trijumfom.

The Banshees of Inisherin

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Martin Makdona čovek je teatra i to je i te kako moguće osetiti u njegovim filmovima. Oni su možda obojeni postmodernom referentnošću, apsurdnim i izuzetno mračnim humorom, ali je u njima posebna pažnja posvećena dijalozima i razmenama između glumaca koji su do jednog savršeno izabrani za svoje uloge. Pre nego što se bacio na dugometražni format, on je napisao, režirao i producirao „oskarovski“ kratki film ,,Six Shooter“ (2004), pa je zbog toga svaki njegov film željno iščekivan.

,,In Bruges“ (2008) je spojio dvojicu plaćenih ubica na neočekivanim mestima, fizički i metaforički, bilo je tu bila reč o flamanskom gradu ili o krizama identiteta. ,,Seven Psychopats“ (2012) je bila meta-filmska studija kreativnog procesa i pripovedanja začinjena trilerom i apsurdističkim humorom. Konačno, ,,Three Billboards Outside Ebbing, Missouri“ (2017) funkcionisao je kao studija života i smrti, zločina i kazne (odnosno njenog izostanka) u malom gradu u kojem svako igra poneku ulogu.

Njegov ovogodišnji uradak, ,,The Banshees of Inisherin“, skoro da vrši sintezu prethodna tri, ali sa za nijansu više teatarskog pristupa i sa ponešto referenci na filmografiju Martinovog brata, Džona Majkla Makdone, takođe jednog od zvučnijih imena postmodernog pristupa u savremenoj kinematografiji. Sa ,,The Banshees of Inisherin“, Martin Makdona ponovo spaja Kolina Farela i Brendana Glisona u dugim dijaloškim ili ne nužno dijaloškim scenama (“In Bruges”). Kao i sa ,,Seven Psychopats“, i ovde se dotičemo stvaranja, pripovedanja, distrakcije i blokade. Konačno, i ovde je, kao u ,,Three Billboards Outside Ebbing, Missouri“, zaplet smešten u malu sredinu u kojoj svako igra svoju zadatu i predodređenu ulogu. Od brata, pak, Makdona preuzima izrazito irski milje koji je krasio njegova prva dva filma, ,,The Guard“ iz 2011. i ,,Calvary“ iz 2014 (oba s Brendanom Glisonom u glavnoj ulozi), a iz drugog filma je preuzeta i postavka apsurdno postavljene moralke.

Radnja filma odvija se na fiktivnom ostrvu blizu zapadne obale Irske. Iako u ostatku zemlje besni građanski rat dve struje pobunjenika protiv britanske krune, ostrvo Inišerin živi u svom tempu i po svojim postulatima. O ratu se diskutuje kad na ostrvo stignu novine i pročitaju se, ali se skoro svaki razgovor zavšava sleganjem ramenima i retoričkim pitanjem „šta ćeš“. Na ostrvu naš protagonista Padreik (Farel) veći deo dana provodi sa svojim malim krdom stoke, dok njegova sestra Šioban (Keli Kondon) sprema kuću i hranu, te čita i mašta o boljem životu daleko od uvek istih faca. Popodneva, pak, Padreik uglavnom provodi u jednom jedinom pabu, uglavnom u razgovoru sa svojim najboljim prijateljem, lokalnim violinistom i kompozitorom narodne muzike Kolmom (Glison).

Zaplet, međutim, nastaje kada Kolm najednom odluči da prestane da se druži s Padreikom i čak da s njime razgovara. Nije mu Padreik nešto nažao učinio, niti ga je nečim uvredio, niti je pijan baljezgao nešto čega se ne seća. Naprosto, Kolm je shvatio da mu je vreme na Zemlji ograničeno, a da on za to vreme želi stvoriti nešto veliko u svetu muzike, za šta mu druženje s dobrim, ali pomalo ispraznim, dosadnim i tupim prijateljem predstavlja smetnju. U tu svrhu, Kolm je spreman da ode toliko daleko da zapreti samopovređivanjem: svaki put kada ga Padreik oslovi bez dopuštenja i potrebe, on će makazama za šišanje ovaca sam sebi iseći jedan prst i poslati ga bivšem prijatelju kao opomenu i komad dodatnog tereta za savest.

Takva pretnja nečiste savesti bi za nekoga urodila plodom, ali Padreik, jednostavan, dosadan i pomalo tupav kakav već je, ne može tek tako da odustane od znatiželje šta je pošlo po zlu u odnosu između njega i njegovog kompanjona. „Antički hor“ seljana, uključujući i Šioban i lokalnu mladu „budalu“, zapravo neiživljenog i frustriranog mladića Dominika Kirnija (Beri Kjougen) pokušavaju da taj „sukob ni iz čega“ moderiraju i stvari nekako vrate na staro, ili makar obe strane nekako uteše i drže podalje jedne od druge, ali sve ide prema eskalaciji. Konfrontacija nije nužno fizičke prirode (čak će Kolm nekoliko puta intervenisati u korist Padreika u njegovom sukobu s obesnim lokalnim policajcem, Dominikovim ocem), ali će svejedno ostaviti posledice na celu zajednicu u kojoj svako, manje ili više, pati od nekog oblika frustracije i depresije.

Verovatno da ne postoji bolji glumački tandem od Kolina Farela i Brendana Glisona koji je sposoban da odigra činjenicu da je izbegavanje interakcije samo po sebi neki oblik iste. U tim situacijama gde su im izražajna sredstva i manevarski prostor suženi do krajnjih granica, pravo ih je zadovoljstvo gledati.

Takav autorski pristup, međutim, ne isključuje ni likove sa strane (pa zapravo Beri Kjougen i Keli Kondon koji uspevaju da likove izdignu iznad nivoa stereotipa na nivo veoma opipljivih ljudskih bića sa željama, težnjama i frustracijama postaju još i vredniji glumački doprinos filmu), niti kompletnu sredinu podređuje centralnom sukobu. Dužna pažnja posvećena je bojenju tog ostrvskog miljea, a dosta bitne uloge su ostavljene i za životinje koje će neretko uticati na akciju i postupke likova.

Sve to je upakovano u impresivnu vizuelnu izvedbu, zahvaljujući fotografiji Bena Dejvisa koji vrlo autentične lokacije hvata u njihovoj prirodnoj impresivnosti, te propraćeno odgovarajućom originalnom muzikom Kartera Barvela. Uz pomoć montažera Mikela E.G. Nilsena koji pažljivo dozira digresije i pod-zaplete, Martin Makdona s režiserske pozicije slika nešto što funkcioniše i kao grupni portret i detaljistički pejzaž, pre svega usmeren na unutarnja stanja likova. Ali i na paradokse života kao takvog, te čovekovo prokletstvo da ne može bez drugih ljudi, čak i kad bi bolje bilo i za njega i za ostale da se odvoje.

Opet, ma koliko ,,The Banshees of Inisherin“ bio sinematičan u svojim komponentama, i ma koliko ga Makdona kao kopletni autor detaljno i duboko promislio u većini detalja, ovakav film bi zapravo još i bolje funkcionisao u jednom drugom mediju. U pitanju je, dakako, teatar koji bi do kraja mogao predstaviti skučenost koju likovi osećaju, kako u svojoj sredini u kojoj su promene bilo koje vrste retkost, tako i sami sa sobom i jedni s drugima u toj sredini. Ali i na filmu, s Kolinom Farelom i Brendanom Glisonom, kao i sa pažljivo izabranim epizodistima, ovako nešto je i te kako vredno gledanja.

My Father's Dragon

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Trebalo je čak deset godina od osnivanja irske produkcijske kuće specijalizovane za 2D animaciju ,,Cartoon Saloon“ do njihovog prvog dugometražnog filma ,,The Secret of Kells“ (2009). Mada, ako uzmemo u obzir da je animacija komplikovan i pipav posao, to se i ne čini toliko dugim vremenskim periodom.

U svakom slučaju, rad se isplatio, možda ne striktno u finansijskom smislu, ali svakako u kvalitativnom: prvenac i potonji filmovi kompanije ,,Song of the Sea“ (2014), ,,The Breadwinner“ (2017) i ,,Wolfwalkers“ (2020) ne samo da su profilirali kompaniju u izuzetno kompetitivnom svetu animacije, nego su i Irsku postavili na globalnu mapu u tom sektoru.

Može se reći da njihov najnoviji dugometražni uradak ,,My Father‘s Dragon“, za čiju se globalnu distribuciju brine Netfliks, nastavlja niz. Režiju potpisuje jedna od osnivačica kompanije Nora Tumi, scenario Meg LeFov poznata po radu na animiranom filmu ,,Inside Out“ (Pit Dokter, 2015), a u pitanju je adaptacija dečije knjige ,,Rut Stils Ganet“ iz četrdesetih godina prošlog veka. Literarni okvir je zadržan, makar u obliku naratorke na početku i na kraju, što ovde i te kako ima smisla kako bi se opravdao naslov.

Isprva će nam se učiniti da je ,,My Father‘s Dragon“, animaciji uprkos, zapravo više usmeren na odraslu nego na dečiju publiku, budući da film počinje u realističkom ključu. Idila u kojoj žive dečak Elmer (glas Džejkoba Trembleja) i njegova majka, vlasnica jedine bakalnice u ruralnom gradiću, biva naprasno prekinuta finansijskom krizom koja, srećom, ostaje samo u nagoveštaju. Kada budu prinuđeni da zatvore radnju, njih dvoje se sele u grad znakovitog imena Nevergrin, gde se nastanjuju u stanu u trošnoj zgradi u vlasništvu starice.

Kako bi privolela sina na poslušnost, majka mu servira laž da će njih dvoje uzeti i voditi radnju preko ulice, ali ta laž biva brzo „provaljena“, a „incident“ u kojem Elmer u stan donese mačku, i to mimo znanja majke i gazdarice, eskalira u svađu. Mačka (glas Vupi Goldberg), međutim, nije obična, nego ima moć govora i ideju koja može Elmeru promeniti život. Ako bi otišao na tajanstveno Divlje ostrvo i odatle izbavio zmaja, dotični bi bio njegov dužnik.

Ali jednom kad dospe na ostrvo i upozna zmaja Borisa (Gejten Mataraco) koji nije nimalo nalik na to kako je zamišljao zmajeve, za početak, jako je mlad, nespretan i preplašen, Elmer će shvatiti da je on kao prijatelj potrebniji zmaju nego što je zmaj njemu. Njegovi planovi i vođenje će pomoći zmaju ne samo da se oslobodi od teškog rada, nego i da sazri. Ali ostrvo ima sasvim svoj „eko-sistem“ na čijem vrhu sedi vođa faune, gorila Saiva koji je Borisa zarobio kako bi ovaj dizao ostrvo kad bi ono počelo da tone, i taj sistem mora da se održava, a i Boris, pa sa njim i Elmer, shvataju spasavanje ostrva kao dužnost.

Okolina je možda sasvim fantazijska, dodatno oneobičena elaboriranom kosmologijom i sasvim „neprirodnom“ kolor-šemom za sasvim „zemaljske“ stvari poput vegetacije (koja je crvene i roze boje) i vatre (kojom prevladavaju plave nijanse), ali je ono sa čime se dva prijatelja moraju nositi i čemu se moraju naučiti sasvim životno. U pitanju nisu samo jednostavni koncepti poput prijateljstva, želje, požrtvovanja, pravde ili nepravde, već oni dosta složeniji, poput emocionalne i socijalne inteligencije, računice, sukoba i nekakve ravnoteže, kao i toga da se strah može upotrebiti kao motivator ili čak alat za lični rast i sazrevanje.

Inteligentni scenario to ne propelira putem obraćanja kreatora publici s visine, već kroz vrlo gipke dijaloge, dovoljno pojednostavljene za decu, a dovoljno sadržajne i zanimljive odraslima. Takođe treba spomenuti koncept da nemamo očitog, zlog negativca (najbliže tome je Saivin pobočnik Kvan), već činjenicu da su nam u prirodi i u društvu interesi često suprotstavljeni. To ne znači da Saiva nije manipulator i diktator, ali makar mu je deklarativna namera plemenita (spasavanje ostrva), ili da Elmer ne može povremeno biti sujetan (kada Boris ne prati njegove ideje bespogovorno, već ima svoje). Ali imati animirani film u kojem majka ponekad slaže kako bi se snašla, ili dečak pobesni iz nemoći, je osveženje.

I na vizuelnom planu, ,,My Father‘s Dragon“ je izuzetno uspeo film koji kreativno i inovativno koristi digitalnu 2D animaciju čak i za vizuelno predstavljanje poprilično apstraktnih koncepata kao što su strah i drugi sentimenti. Ima tu i nešto od potpisnih elemenata studija, poput upadljivo velikih očiju koje likovi imaju, ali i elemenata direktno preuzetih iz literarnih opisa, poput Borisovog „dizajna“ u žuto-tirkiznom dezenu i okruglastim i ovalnim formama, ali i momenata čiste inspiracije koja se ogleda u tome kako su dizajnirane druge životinje i sa kojom namenon su „nacrtane“ baš tako.

,,My Father‘s Dragon“ možda zaista nije raritet po bilo kojem od navedenih kriterija jer su to možda neki drugi animirani filmovi radili i pre njega. Ali film se sa istim poštovanjem i poverenjem obraća i deci i odraslima, i to bez snishodljivih kalkulacija ili scenarističkog „inženjeringa“. Ako je to standard u savremenom animiranom filmu, onda za isti ne treba brinuti.

The Wonder

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Od čileanskog filmskog autora Sebastijana Lelija navikli smo da očekujemo – neočekivano. Njegovi raniji radovi jesu bili mračni, ali taj mrak dolazio je iz dubina ljudske duše i normalnosti života i problema koji on sa sobom nosi, a ne iz mračne prošlosti njegove domovine.

Nakon toga se fokusirao na koncept jakih žena u neobičnim, a svejedno normalnim životnim situacijama, prvo s filmom ,,Gloria“ (2013) u kojem je naslovna junakinja u kasnim 50-im godinama tragala za ljubavlju po barovima i diskotekama Santijaga, a onda sa Oskarom nagrađenim uratkom ,,A Fantastic Woman“ (2017) koji je pratio transrodnu osobu, koja traži priznanje normalnosti i od familije pokojnog ljubavnika i od društva u celini.

Vođen festivalskim uspesima, Lelio je podigao karijeru na međunarodni nivo, prvo s ljubavnom dramom dve žene u zatvorenoj londonskoj hasidskoj (ortodoksno jevrejskoj) zajednici, a onda i sa rimejkom ,,Glorije“ pod naslovom ,,Gloria Bell“ (2018) u kojem je poznatu priču ispričao u američkom okruženju i sa Džulijan Mur umesto Pauline Garsije u glavnoj ulozi. Svi Leliovi filmovi bili su solidni ili bolji od toga, promišljeno detaljni pre svega u tkanju tapiserije ljudskih emocija, ali nijedan zapravo nije bio izuzetan ili posebno hrabar. To se menja sa još jednim autorovim internacionalnim filmom, ,,The Wonder“, koji nam se upravo ukazao na Netfliksu.

U prošlom broju smo mogli primetiti da nas je, nakon „treša“ kojim nas je uglavnom zasipao kroz veći deo godine, najpopularniji striming servis odlučio počastiti inteligentnim filmovima. Jednom može biti slučajnost, ali sada već možemo govoriti o trendu, ili čak o strategiji. Bliži se, naime, sezona nagrada, pa valja polako izbacivati filmove koji ih mogu pokupiti. O „plemenitom poreklu“ ,,The Wonder“ može posvedočiti i izbor Telurida („oskarovskog festivala“) za premijeru, uz vrlo pažljiv izbor drugih festivala (Toronto, San Sebastian, London, Mar del Plata) na kojima je film prikazan pre ulaska u virtuelnu distribuciju.

Obično čvrsto baziran u realizmu, Lelio ,,The Wonder“ otvara na za njega neobičan način, postavljajući literarno-teatarski okvir u vidu nečega što podseća na stari filmski studio u jednom kadru. U njemu vidimo kuću u kojoj će se većina daljnje radnje odvijati, najavljujući nam, čini se bez preke potrebe, da ćemo sada pogledati film. Reč preuzima naratorka, počinjući priču o engleskoj medicinskoj sestri koja odlazi u ruralnu unutrašnjost Irske. Da posvedoči čudu ili ga pokuša opovrgnuti, dok imamo umereno laganu montažnu sekvencu putovanja brodom, vozom i konjskom zapregom na destinaciju. I putovanje obrnutim redosledom u drugoj i drugačijoj montažnoj sekvenci, i koncept naratora (ali druge osobe koja koristi nešto drugačije sredstvo), i studio ćemo videti i na kraju filma. Do tada ćemo verovatno zaboraviti na njih, ali vraćanje ovde i te kako ima smisla i nosi poentu.

Tu treba imati u vidu da ova filmska priča ima literarno poreklo (u pitanju je istoimeni roman Eme Donahju, poznate kao autorice predloška za „oskarovski“ film ,,Room“ Lenija Abrahamsona iz 2015), a da su adaptaciju uradili Lelio, Elis Birč i sama spisateljica. Što se opravdanja za dramski okvir tiče, navedimo to da se ovde radi i o tragediji, i o romansi, i o misteriji i o vrlo verbalnoj raspravi na teme istine i priča, religije i nauke, naprednog i nazadnog mišljenja koje poštuje klasične dramske postulate o jedinstvu vremena, mesta i radnje.

Dakle, čudo koje predmet ispitivanja je to da je devojčica Ana O‘Donel (Kila Lord Kesidi, otkrovenje) prestala da jede na jedanaesti rođendan nakon pričesti, da se toga uporno drži već četiri meseca i da još nije umrla, čak i ne pokazuje znakove slabosti. Medicinsku sestru Lib (Florens Pju, očekivano izuzetna) je po tom pitanju unajmio samozvani seoski komitet u kojem, između ostalih, sede lekar (Tobi Džouns), sveštenik (Kjaran Hajnds) i zemljoposednik (Brajan F. O‘Birn) u svrhu opservacije, ispitivanja i utvrđivanja činjenica oko toga da li Ana zaista ne dobija hranu, te da li joj to onemogućava život.

Misterija u centru zbivanja je to je li ovde reč o prevari ili o čudu, a ako je reč o potonjem, onda o kakvom, Božjem (kako tvrdi većina komiteta i meštana) ili prirodnom (kako tvrdi doktor, pozivajući se na para-naučne teorije o magnetizmu ili o molekularnoj ishrani disanjem). Svako, uključujući i krčmara kod kojeg Lib odseda (Dejvid Vilmot), i novinara Vila Birna (Tom Burk) sklonog senzacionalizmu, i devojčinu familiju, naročito majku Rosalin (Ilejn Kesidi, zapravo majka mlade Kile), ima svoju teoriju, svoju priču i razlog za nju.

Tako da tu možemo govoriti o igrama moći u okviru kuće i sela kao društva u malom, što je dodatno potkrepljeno činjenicom da na devojku naizmenično paze Lib i lokalna časna sestra (Džozi Voker). Sprijateljujući se sa devojkom, odnosno razvijajući svoja osećanja za nju (čemu i sama inklinira), i paktirajući sa novinarom, Lib će otkriti celu istinu, ali i tajne koje se iza celog slučaja skrivaju.

Ni Emu Donahju ni Sebastijana Lelia zapravo ne zanima prvenstveno sama ta misterija (koja može biti razrešena na jednostavan, zdravorazumski i čak banalan način primenom nauka teorije sistema o ulazima i izlazima), pa shodno tome ni sukob naučnog i religioznog svetonazora, uz sve sličnosti tih krajnosti i uz sve nijanse između njih. Doduše, polako „ljušteći“ tu misteriju u centru, oni se bave nečim sasvim drugim, društvom i igrama moći, ali i emocijama ljudi upletenih u ceo taj slučaj. U svemu tome važnu ulogu igra i paradigma, odnosno različite paradigme po kojima svi zainteresovani kroje narativ iz svog ugla, a svaki detalj iz iskustva svakog od upletenih, ma koliko se sitnim činio, itekako igra određenu ulogu.

Za početak, vreme radnje su šezdesete godine 19. vijeka, period nakon velike gladi u Irskoj kada je zemlju na ovaj ili onaj način napustilo na milione ljudi, pa bi potencijalni dolazak hodočasnika dobro došao i meštanima i crkvi. Lib sa sobom nosi i lične i profesionalne traume, budući da je službovala u Krimskom ratu i nagledala se smrti, a takođe je suočena sa samim muškarcima u komitetu, a ženama kao njihovim ekstenzijama u selu, Anina religioznost se čini iskrenom, ali motivacija za nju možda potiče iz nečeg o čemu se ne govori...

Za sve te priče, svetonazore i teorije je, međutim, zajedničko ne samo to da su oni potrebni da bi objasnili surovi svet, već i da oni ljudima daju svrhu i smisao tog težačkog polu-života punog muke.

Lelio je uvek važio za režisera sposobnog da izvuče maksimum iz glumaca, a to je slučaj i ovde. On od svakog u svojoj postavi sačinjenoj od vrhunskih irskih i britanskih glumaca izvlači maksimum, ma kako te uloge zapravo bile male.

U fokusu je prirodno Florens Pju, kao najveća zvezda u postavi koja nastavlja za sada impresivnu karijeru, zatim Kila Lord Kesidi, čiji se glumački talenat otkriva i odnosom njihovih likova koje igrom zajednički grade, uz puno hemije. Režiser se u ovom filmu potvrđuje i kao autor sa istančanim osećajem za vizuelni stil, a u tome dosta pomaže „kjaro-skuro“ fotografija Ari Vegner u pomalo ispranim tonovima, kao i upotreba elemenata scenografije i kostima kao simbola emocionalnog stanja likova.

Ono što je novina u Leliovom radu je tenzija koju je sposoban da stvori u saradnji sa montažerkom Kristinom Heterington i koja uspeva da veže pažnju gledalaca za teze koje se u scenariju postavljaju i razrađuju. Zapravo, ovakav film smo pre mogli da očekujemo od Leliovog zemljaka Pabla Laraina, i u smislu teza i u smislu njihovog filmsko-režijskog tretmana, ali to ne znači da se Lelio ne snalazi na terenu koji do sada uglavnom nismo percipirali kao njegov. Zapravo, ,,The Wonder“ je vrhunac njegove dosadašnje karijere i verovatno jedan od vrhunaca u ovogodišnjoj filmskoj ponudi.

God's Creatures

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ovako nešto se može dogoditi bilo kad i bilo gde, ali u filmu ,,God’s Creatures“ američkog režiserskog dvojca koji čine Sela Dejvis i Ana Rouz Holmer, dogodilo se u neimenovanom ribarskom selu u Irskoj u vreme blisko sadašnjem, ali u kome ne možemo uočiti puno promena od kraja prošlog veka.

To selo živi uhodanim ritmom verovatno od pamtiveka: muškarci su ribari i lovci na ostrige, žene rade u postrojenju za preradu njihovog ulova, a svi zajedno odlaze u jedan jedini pab dok starije žene čuvaju unučad.

Muška deca se više vole nego ženska, reč muškarca se više poštuje nego reč žene, pa je ženama preostalo da se verbalno podržavaju međusobno na cigaret-pauzama na poslu tokom kojih se trač-partije brzo premetnu u filozofske razgovore. A kada neko nastrada zbog nesreće na radu (roditelji, naime, ne uče decu da plivaju, ali za to postoji racionalan razlog: morske struje su tu prejake, pa je razumno da se suzbije poriv plivača da spasi kolegu-neplivača koji se davi, što bi rezultiralo davljenjem i njega samog), celo selo ga žali na zajedničkom bdenju. Ako vam je asocijacija na sve to reč „atavizam“ – u pravu ste.

Iz tog sela retko kad neko odlazi, a ako ode – ne vraća se. Ali svako pravilo ima svoj izuzetak i upravo njime započinje zaplet filma. Posle nekoliko godina provedenih u Australiji tokom kojih se svojima nije javljao, vratio se Brajan (Pol Meskal). Njegov otac Kon (Deklan Konlon) nije baš srećan što ga vidi i jedva mu nekako pruža ruku, što je nepogrešiv signal da Brajan ima reputaciju „problematičnog“. Ali, majci Ajlin (Emili Votson) sada je konačno srce puno jer se vratio sin-prvenac i time joj popunio prazninu u srcu koju ova omiljena menadžerka u fabrici ribe, uvek spremna da priskoči u pomoć svojim koleginicama i podređenima, nije ni znala da ima. Za razliku od Brajana, majčinu ljubav i pomoć nije osetila Ajlinina kći Erin (Toni O’Rurk), i sama mlada majka.

Brajan, za koga ne znamo ni zašto je otišao ni zašto se vratio, dolazi sa dva plana o revitalizaciji „stvari“ iz prošlosti. Jedan od njih odnosi se na „farmu“ ostriga koja je još uvek u porodičnom vlasništvu, a drugi na vezu koju je nekada davno imao sa Sarom (Ajling Fransiozi) koja, iako je jedva izašla iz veze sa zlostavljanju sklonom Fransijem (Brendan Makormak), a izbor partnera u selu je daleko od sjajnog, sa pređašnjim bivšim takođe ne želi da ima ništa. Kada Brajan postane osumnjičen za seksualni napad na Saru, Ajlin mu gotovo mahinalno daje alibi koji je policiji i sudu dovoljan da ga, uprkos reputaciji, oslobodi sumnje, što nju dovodi u konflikt ne samo sa svojim prijateljicama, nego i sa samom sobom, shvatajući da je njen sin možda (hm, verovatno) ne samo baraba, nego i sociopata ili čak psihopata.

Zaplet je možda relativno tanak, što je i inače odlika „pisma“ Sele Dejvis i Ane Rouz Homer koje su zajedničkim snagama pre sedam godina stvorile jedan izuzetno atmosferičan, istovremeno eteričan i snažan indi-film ,,The Fits“, Dejvis kao montažerka, Holmer kao režiserka, a zajedno kao scenaristkinje.

Atmosfera u ,,God’s Creatures“ takođe odnosi prevagu nad zapletom, pa film deluje istovremeno i sasvim univerzalno (čak toliko da se paralela može povući do crnogorskog, odnosno jugoslovenskog konteksta i Živka Nikolića) i sasvim autentično. Za autentičnost nije teško naći materijalni dokaz: priča za film potiče od producentkinje Fodle Kronin O’Rajli koja je odrasla u sličnom okruženju, a u scenario ju je uobličio njen prijatelj iz susednog sela Šejn Krauli.

Tehničke komponente filma i te kako igraju dramaturšku ulogu, pa je tu zanat dignut na nivo umetnosti. To se odnosi na fotografiju Čejsa Irvina (ove godine radio je i na ,,Blonde“ Endrua Dominika) u izuzetno tamnim tonovima plave, smeđe i sive boje, muziku Denija Bensija i Saundera Jurinasa koja pogađa sablasne neoklasične tonove. I to oslikavajući previranja u glavi protagonistkinje, a naročito dizajna zvuka koji auditivnu podlogu puni hukom vetra i zveketom školjki.

Izuzetan je i kasting filma. Dečačka aura Pola Meskala (serija ,,Normal People“, prošlogodišnji film ,,The Lost Daughter“ Megi Džilenhol) ovde je zakrenuta u smeru nečeg ne samo misterioznog, nego i inherentno jezivog. Ajling Fransiozi (poznata po ulozi u neprijatnom australijskom „rape-revenge“ vesternu ,,The Nightingale“ Dženifer Kent) i ovde reciklira slavujski glas i sposobnost recikliranja patnje.

I dok je ostatak ansambla popunjen iz redova manje poznatih irskih glumaca koji dodaju notu autentičnosti, glavna uloga je poverena Emili Votson koja se proslavila upravo ulogom u filmu uronjenom u sličan ambijent i sličnu atmosferu – ,,Breaking the Waves“ (1996) Larsa fon Trira. Od tada smo i te kako imali prilike da je gledamo na velikom platnu, ali po pravilu u sporednim ulogama žena i majki glavnih (muških) junaka, tako da je zapravo umesno pitati koliko smo zapravo mogli da je vidimo. Sada to nije slučaj, naprotiv. Sa ,,God’s Creatures“ Emili Votson zaista može da pokaže kakva je glumica i ono što vidimo je prilično impresivno.

Death of a Ladies’ Man

 kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Matt Bissonnette

uloge: Gabriel Byrne, Jessica Paré, Brian Gleeson, Antoine Olivier Pilon, Karelle Tremblay, Joel Bissonnette, Suzanne Clément, Pat Kiely

Leonard Cohen je svakako ostavio traga na mnogim mestima koje je pohodio i u najmanje tri grane umetnosti: najviše u muzici kao „singer-songwriter”, zatim u književnosti kao pesnik i prozni pisac, a na koncu i na filmu kao kompozitor ili makar „pozajmljivač” svojih pesama. Iako se njegovo stvaralaštvo najviše veže za Sjedinjene Države i tamošnju scenu, ipak ima neke poetske pravde u tome da mu je najveća počast u okviru igranog filma ukazana baš u njegovoj domovini Kanadi, i to baš u Montrealu (odakle je i sam Cohen), od strane autora Matta Bissonnettea koji vrlo dobro shvata koliko blago predstavlja Cohen i njegov opus.

Bissonnetteov film Death of a Ladies' Man je polivalentan u svom odnosu do Cohena. U neku ruku se može smatrati labavom adaptacijom njegove poezije i pesama, ali se zapravo radi o originalnom filmu njemu u čast. Film je takođe u neku ruku i žrtva pandemijskih zatvaranja, budući da mu je festivalska turneja i bioskopska distribucija bila rastegnuta i zbog toga je prošla ispod radara. Film je u našim krajevima zaigrao na Festu.

Junak filma je Samuel O'Shea (Gabriel Byrne), Kanađanin irskog problema, profesor književnosti na univerzitetu McGill (koji je i Cohen pohađao), alkoholičar i ženskaroš. Nakon što otkrije da mu poslednja supruga vraća istom merom i pokuša da uspostavi prisniji kontakt sa decom iz prethodnog braka sa Genevieve (Suzanne Clément), sinom Laytonom (Pilon) i kćerkom Josée (Tremblay), Samuel saznaje i da boluje od neizlečivog tumora na mozgu koji mu ostavlja još par meseci do godinu dana života. U praksi to znači da on treba da „zapakuje” svoj život, pomiri se sa decom i prijateljima, konačno napiše roman koji mu se mota po glavi, „skine se” s alkohola, još jednom poseti svoju kuću u Irskoj i možda se još jednom oproba u romansi, ovog puta s još jednom „izgubljenom Kanađankom” u Irskoj, Charlotte (Jessica Paré).

Na sreću ili ne, u većini slučajeva će imati „vođstvo” duha svog oca (Gleeson), i to kao relativno mladog čoveka. Možda se i taj duh može objasniti tumorom ili stalnom konzumacijom alkohola. Na jedan od ta dva faktora otpadaju i ostale halucinacije, od pića s Frankensteinom u klubu, preko konobarice s tigrovom glavom, pa do onih spontanih pretapanja normalnih životnih situacija u scene iz mjuzikla sastavljenog od pesama Leonarda Cohena.

Jedan od herojskijih poduhvata koje je Bissonnette, autor aktivan na kanadskoj i nezavisnoj američkoj sceni i od prvog filma deklarisani pasionirani ljubitelj Leonarda Cohena i njegovog stvaralaštva, izveo je taj da nas kao gledaoce drži uronjenim u svet svog filma uprkos tome da ima „spoiler” već u samom naslovu. Drugi je taj da je različite sastavne elemente Cohenove literature, muzike, pa čak i aure spojio s očekivanim i manje očekivanim dramaturškim mehanizmima u jednu glatku priču, pa sve to nenametljivom režijom zapakovao u multi-žanrovsko filmsko iskustvo.

U tome se u velikoj meri oslanja na pažljivo izabrane glumce. Gabriel Byrne je odigrao jednu od svojih najboljih recentnih uloga, a njegova hemija s Brianom Gleesonom u kontra-intuitivnoj ulozi očevog duha je vrhunska. Irski dvojac je pojačan kvebeškim ansamblom koji bi se čak mogao nazvati i zvezdanim. Antoine Olivier Pilon unosi energiju, doduše pomalo utišanu od one koju je demonstrirao u filmu Mommy (2014) Xaviera Dolana, a tu imamo još jednu Dolanovu stalnu glumicu Suzanne Clément, kao i gracioznu Jessicu Paré.

Poseban bonus je svakako „soundtrack” sastavljen od pažljivo izabranih i na prava mesta umetnutih pesama Leonarda Cohena. Zbog toga Death of a Ladies' Man postaje i ostaje film koji će dostojno „servisirati” Cohenove stare fanove, ali će isto tako privući i neke nove.

Son

 kritika objavljena na XXZ

2021.

scenario i režija: Ivan Kavanagh

uloge: Andi Matichak, Luke David Blumm, Emile Hirsch, Cranston Johnson, Blaine Maye, David Kallaway, Kristine Nielsen, Erin Bradley Dangar

Ima nečeg u tome da evropski autori, naročito žanrovski, dolaze u Ameriku u potrazi ne samo za inspiracijom ili razvijenijom filmskom infrastrukturom, već i za autentičnim pričama i lokacijama. Amerika kakva je danas deluje kao idealna kulisa za hibridne filmove između »arta« i žanra, uglavnom u sporijem tempu i sa atmosferom, a ne standardnim rešenjima u zapletu, kao ključnim faktorom straha ili neke druge emocije. Evropski autori, pak, sa svoje strane donose i jedan drugačiji pristup materiji i ne pokušavaju da se iz svega nužno izvuku akcijom, objašnjenjem ili efektima, već su spremni da duže vremena studiraju emocije.

Najnoviji u nizu Evropljana na privremenom radu u Americi je i irski reditelj Ivan Kavanagh. Svoju karijeru je započeo niskobudžetnim filmovima, što hororima, što dramama, a proboj je napravio sa svojim prethodnim filmom The Canal (2014) koji je solidno odjeknuo po žanrovskim festivalima i kod specijalizovanih kritičara. Film je po pitanju zapleta bio nekako predvidljiv, a isto važi i za mehaniku strašenja (gadost i prepadi servirani prilično direktno ili čak pomalo i vulgarno), ali su makar likovi bili fino izgrađeni i dobro odigrani. Son je po tom pitanju unekoliko drugačiji, zaplet i rasplet možda jesu i dalje predvidljivi, likovi i odnosi među njima svakako jesu tačka oslonca (toliko da film zapravo možemo posmatrati i kao dramu), ali je Kavanagh po pitanju strašenja ovog puta dosta promišljeniji i poigrava se s našim očekivanjima. Još i pre premijere u Dublinu, film je iscureo na internet, a zaigrao je, i to uživo, i u noćnom programu festivala Crossing Europe u Linzu.

Prolog filma smešten je u relativno blisku prošlost, u jednu kišnu noć u zalogajnici usred ničega. Mlada trudnica (Matichak) se iznenada diže od stola i seda u svoj stari auto. U vožnji je hvataju trudovi i ona sleće s ceste na livadu dok kiša lije i svom plodu ponavlja da ga ne želi i da ga nikad nije želela. Stvari se, dakako, menjaju kada ona zapravo, tako u kolima, rodi svog sina.

Osam godina kasnije, ona, Laura, vodi naizgled sasvim običan život. Sa sinom Davidom (Blumm) živi u predgrađu i radi kao učiteljica u nižim razredima škole, pritom se oslanjajući na svoju komšinicu (Bradley Dangar) za pomoć. Problemi nastaju jedne košmarne noći u kojoj ona čuje korake po kući, probudi se i ima bliski susret s prikazama u Davidovoj sobi. Te prikaze su deo prošlosti koju ona krije, ali svejedno poziva policiju. Dolaze dvojica detektiva, nešto tvrđi Steve (Johnson) i empatični Paul (Hirsch), a potonji čak i otpočinje vezu s njom.

Nekoliko dana kasnije, Davidu pozli i on povraća ogromne količine krvi, a na telu ima ničim izazvane rane. Doktori u bolnici nemaju pojma šta je s njim jer svi testovi pokazuju da je zdrav. David se oporavlja jednako nenadano kako se razboleo, ali stvari postaju jasnije nakon sledećeg napada, pošto ga Laura odvede iz bolnice: da bi preživeo, potrebna mu je sveža ljudska krv i sveže ljudsko meso.

To ima veze i sa Laurinom prošlošću u satanističkom kultu, pa je prilično lako zaključiti da je David, anđeoskom liku uprkos, demon, plod ne samo neželjene trudnoće, nego i silovanja od strane nezemaljskog entiteta. Njih dvoje moraju da beže i da se skrivaju po motelskim sobama, a Laura mora da otkrije i još neke detalje traume koju je potisnula, u čemu ulogu ima i njen rođak (Maye), dok su im za petama i kultisti i detektivi. David sve češće i sve žešće postaje gladan i bolestan, pa i trag leševa koji ostavljaju za sobom postaje sve vidljiviji...

Jasno je da neke naročite misterije nema, iako se Kavanagh trudi da nam stvori iluziju kako je i ona prisutna, te da je put zapleta trasiran gotovo pravolinijski još od samog prologa. U tom smislu ne smeta ni to da su karte na stolu i pre kraja filma. Kavanagh ipak uspeva da neka iznenađenja pričuva za odgovarajuće trenutke, ali i ona su, kada malo bolje razmislimo, sasvim logična i potkrepljena ponekim tragovima. Ništa od toga nije presudno jer se Kavanagh kao reditelj, ali i kao scenarista, oslanja na još ponešto osim na događaje kao elemente zapleta i gorivo za horor.

Prvo, ključ je u likovima i odnosnima između njih troje, a sin, odnosno David, zaista stoji u centru toga. Najveći horor za jednu majku je to da svom sinu ne može pomoći, odnosno da bezuslovno pomaganje njemu ostavlja posledice po njenu psihu i po njen moralni kompas. U sličnu zamku, doduše kao relativni stranac, upada i Paul koji prema Davidu oseća neku privrženost, pomalo neočekivano. Trougao zatvara i odnos između Laure i Paula koji posmatramo uglavnom iz njene perspektive, ali opet ne možemo, a da ne postavimo pitanje kako je to voleti osobu koja vuče traumu u prošlosti. Izbor glumaca za te uloge apsolutno je savršen, Hirschu i inače leže uloge muškaraca s nešto nižom energijom i s dosta melanholije u sebi, mladi Blumm je svakako otkriće, a isto se može reći i za Andi Matichak koja je, doduše, imala uloga i na televiziji i na filmu, čak i u domenu horora i horor-drame (recimo Halloween »reboot« Davida Gordona Greena), ali nikada nije bila tako dominantna na ekranu.

Drugi odlučujući faktor je i atmosfera kreirana što kroz režijska rešenja (neka od njih su zaista ingeniozna, naročito pri početku filma, od porođaja u autu do tretmana utvara u sobi), što kroz korištenje kulise propale ruralne Amerike, iznutra i spolja trule. Snimano je na Jugu, ali taj Jug može biti bilo gde, vreme je jesenje ili zimsko, kiša stalno pada, sve je stalno sumorno i beznađe vlada. Pažljivo osmišljena scenografija Johna Leslieja uhvaćena kamerom Piersa McGraila (koji je, inače, snimio većinu bitnijih irskih horora novijeg datuma) svakako je još jedan od aduta zbog kojih film Son treba preporučiti ljubiteljima žanra, posebno njegove artističke, psihološki snažnije linije razvoja.

Calm With Horses / The Shadow of Violence

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Nick Rowland

scenario: Joseph Murtagh

uloge: Cosmo Jarvis, Barry Keoghan, Ned Dennehy, David Wilmot, Niamh Algar, Liam Carney, Anthony Welsh, Kiljan Moroney

Nasilje možda nikad nije (pravo) rešenje, ali u ponekim situacijama, naravno filmskim, nasilje je često nešto što jedino unosi nekakav smisao. Oni koji ga čine znaju zašto ga čine, iz koristi, iz osvete ili makar zato što im je onaj iznad njih to rekao, oni koji su žrtve znaju zašto dobijaju batine ili metak. Moralno kodiranje tu može biti u vrlo sivoj zoni, uostalom i bolje je i realističnije tako: makar nema bojazni da se to nasilje moralno opravdava.

Nasilje takođe ostavlja posledice i na one koji ga čine, pa time postaju sekundarne žrtve svojih akcija. Na tu temu su isto snimljeni brojni filmovi, ali prvenac Nicka Rowlanda, Calm With Horses (alternativni naslov pod kojim se prikazuje na određenim VOD tržištima je zapravo nepotrebna eksplikacija nečeg u suštini poetskog i dubokog) ipak uspeva da kaže nešto novo koristeći zapravo tipsku postavku: tipske likove, tipske situacije i moralne dileme, pa se čak čini prilično životnim, određenim zamerkama uprkos. Rowland je imao sreće da se film pojavio u sušnom periodu, pa će neko skrenuti pažnju na njega.

Serijski nasilnik u ovoj priči je Douglas "Arm" Armstrong (Cosmo Jarvis u izvrsnoj ulozi koja bi mu mogla opredeliti karijeru), jedan od onih tipova koji nemaju ni sreće ni pameti da se ne bi upetljali s pogrešnom ekipom. On je bivši, unekoliko osramoćeni bokser koji radi kao "snagator" za lokalnu "mafiju", zapravo seosku bandu u neimenovanom od boga zaboravljenom gradiću na zapadu Irske. Ako gazde kažu da nekog zbog duga ili čega god treba polomiti, on je tu i posao će odraditi ekspeditivno i profesionalno, bez previše udubljivanja i uživanja. Sa druge strane, za njega bi se iz bar dva razloga moglo reći da je u suštini mekan (svakako mekši od konkurencije): prvo, ubijanje mu je nepojmljivo i drugo, jako je vezan za svog autističnog sina Jacka (Moroney, dečak-glumac koji verovatno nije sve svoje rekao ovom ulogom).

Armom, pak, direktno upravlja Dympna, seoski mafijaški "princ" kojeg igra strašno talentovani mladić Barry Keoghan u odgovarajuće jezivom izdanju. To je prosto stvar formacije: Dympnin otac Paudi (Dennehy) je šef kriminalnog klana, sin će njegov posao nastaviti i tu nema veze što je Arm i veći i fizički jači. Naš ne baš najbistriji snagator će, međutim, u probleme upasti baš zbog svoje moralnosti i nesposobnosti da ubije, makar njegova pretpostavljena žrtva bila lokalni problematični tip kojeg je on rutinski tukao, a sada je dotični baš prekardašio. Arm mu u jednoj od ključnih scena oprašta život pod uslovom da ovaj pobegne i nestane, ali zbog toga zapada u probleme s gangsterima (sa svojom nezavidnom inteligencijom nije baš sposoban ni da uverljivo slaže, a oni jako drže do svoje reči), a kao tačka pritiska figuriraju njegova bivša žena (Niamh Algar je igra kao živu vatru od osobe) i sin...

Priča je, dakle, standardna, a ni scenaristička obrada Josepha Murtagha nije baš briljantna. Scenarista nekoliko kratkih filmova, ali i recentne "mockumentary" gangsterske drame American Animals, doduše, ima par dobrih ideja, pre svega prema kraju kada postavlja pitanje granice između lojalnosti i sluganstva, ali u samom scenariju ima i elemenata koji ne štimaju. Pre svega tu su brojni dijalozi čija je funkcija da isprate neke dobro poznate žanrovske klišee, ali i upitna efikasnost Arma u funkciji filozofski nastrojenog naratora, čime se ruši uverljivost njega kao lika.

Opšta mesta i nedostatke Rowland popunjava sa nemalom dozom inspiracije i talenta, bilo da je reč o zanatskim, bilo da je reč o kreativnim aspektima režije. Da, naturalistički intonirane, prljave, scene nasilja nisu novost same po sebi, ali Rowlandov "twist" na to su širi planovi, duži kadrovi i obilato korištenje "jump cut" tehnike. Reditelj, pak, ima osećaj za okruženje, što podvlači insistiranjem na ružnoći i beznadežnosti gradića uhvaćenoj kamerom Piersa McGraila u neveselim zemljanim i sivim tonovima. Rowlandu tu možda fali malo doslednosti, što se posebno odnosi na jednu vrlo bitnu scenu u dikoteci, ali to su sve minimalne, početničke greške koje se ispravljaju u hodu.

Ono u čemu je od početka do kraja briljantan je rad s glumcima. Za početak sa Cosmom Jarvisom kao glavnom zvezdom filma. Ne samo da mu je ne-maternji i inače vrlo težak irski akcenat izvrstan, već uspeva i da unese životnost u lik i to baš u najtišim momentima filma. Film možda nije formata da bi mu opredelio karijeru, ali ova uloga ga može propelirati u više produkcijske kategorije. Barry Keoghan je pamtljiv i preteći sam po sebi (vibracije koje ovde odašilje drugačije su nego u The Killing of a Sacred Deer, ali to može biti samo plus), dok Ned Dennehy i David Wilmot imaju zanimljive epizode. Pomalo je protraćena Niamh Algar na lik koji postoji samo u odnosu sa protagonistom kao neka vrsta pomagala ili makar impulsa, ali to svakako nije problem njene glume (sjajna je iz scene u scenu), nego slabo napisanog lika.

Ovako opisan, Calm With Horses deluje kao polovično, pomešano filmsko iskustvo i to donekle stoji. Međutim, ovde se pre svega radi o potencijalu: ovo je jedan od onih "prvih filmova" i "ranih radova" i neke fantastične rezultate i doteranu poetiku nema smisla očekivati. Nick Rowland je jedan od nadolazećih reditelja na koje treba obratiti pažnju.

Without Name

2016

režija: Lorcan Finnegan

scenario: Garret Shanley

uloge: Alan McKenna, Niamh Algar, James Browne

Znamo već, priroda je nemilosrdna barem onoliko koliko je fascinantna. Ako poštujete njenu moć i integritet, neće vam biti ništa. Ali čim precenite svoje mogućnosti, gotovi ste. Pentranje na planinu se nemali broj puta završi katastrofom, u moru se možete udaviti, u šumi zalutati. Nije tu stvar samo fizičke štete, priroda se može poigrati i sa našom psihom. Čak sam uveren da će pre nestati čovek kao takav nego što će uništiti nešto tako moćno i sveprožimajuće.

No dobro, to su već neke filozofske teme kojima se, doduše, bavi Lorcan Finnegan u svom dugometražnom debiju Without Name. Odnos čoveka i prirode se posmatra iz perspektive geometra (ili se to kaže geodet) Erica (McKenna), i inače nestabilnog lika koji beži od svoje familije i osamljuje se na terenu. U naslovnu bezimenu šumu ga dovodi posao premeravanja za račun korporacije namerene da pokrene komercijalnu eksploataciju na inače zaštićenom prostoru.

Drugi razlog zbog kojeg Eric voli terenski rad je njegova pomoćnica, studentkinja Olivia (Algar) na koju će se možda preko dana drkati na poslu zbog njenog nedostatka entuzijazma i discipline, ali će je zato noću „premeravati” više nego bilo koju parcelu. A kada se u miks ubaci knjiga poludelog „druida” o drveću koje komunicira sa nama i mnogo droge koje će dofurati hipik Gus (Browne) koji je parkirao svoju kamp-prikolicu u šumi, stvari brzo odlaze k vragu.

I fino, simpatično je to, ne gnjavi sa ekspozicijom, vizuelno je atraktivno, sa puno lepih kadrova i oštrih šokova i svetlosnih efekata zbog kojih film dolazi sa pomalo „cocktease” upozorenjem da se ne preporučuje gledaocima koji pate od epilepsije. Recimo to ovako, imajte A Field in England kao referencu, ali ni izbliza toliko tripa ni u samim šokovima ni u pozadini istih. Ima tu i nešto blesavosti i vickastih momenata i rešenja, a i bezobrazluk u glumi Niamh Algar u velikoj meri popravlja utisak.

Problem leži donekle u liku Erica koji nije dovoljno napisan i kojeg Alan McKenna lovi malo za glavu, malo za rep, uglavnom bez većeg uspeha. Drugi, mnogo opasniji problem je prvo banalizacija koncepta narušavanja prirode koji se ovde svodi na nemaštovitu komercijalizaciju i potpiruje nefokusirani bes prema korporacijama, a onda i njegova promena u jednako banalnom pravcu tipa: „nemojte da se drogirate”. Mislim, nemojte ako baš nećete, a naročito nemojte u šumi jer se možete izgubiti fizički i psihički i nema ko da vam pomogne.

Zapravo, srž problema je što je Without Name u svojoj suštini zapravo kratki film skoro pa na silu izvučen u dugometražni. To i ne treba da čudi, znajući Finneganovu pozadinu upravo u kratkom formatu, za šta je bio i nagrađivan po festivalima. Međutim, transfer s kratke na dugu formu često nije gladak, a može biti vrlo neprijatan ako se tome ne prilagodi i mozak autora.

The Hallow

2015.

režija: Corin Hardy

scenario: Corin Hardy, Felipe Marino, Tom de Ville

uloge: Joseph Mawle, Bojana Novaković, Michael McElhatton, Michael Smiley

Corin Hardy je svakako autor pred kojim je budućnost kada je u pitanju horor i uopšte mračnjaštvo. Kao autor kratkih filmova i video-spotova osvojio je brojne nagrade, a njegov dugometražni prvenac The Hallow svakako je zanimljiv i žanrovski pismen uradak. Pred Hardyjem je nov angažman, remake kultnog filma The Crow i čini se da producenti imaju pravog čoveka za posao, nekoga sa osećajem za vizuelno, za cool i za gothic.

To se donekle potvrđuje i u The Hallow, čak uz sva ograničenja debija i prelaza s jednog formata na drugi. Problem je možda preterana ambicioznost ili fingiranje iste: Corin Hardy je film “prodavao” kao mešavinu Peckinpahovih Straw Dogs i Del Torrovog Pan’s Labyrinth, a da ni sa jednim ni sa drugim filmom nema previše veze, osim onih najpovršnijih identifikacija. Ipak, filmski DNK The Hallow uopšte nije slab: mogu se tu iščitati uticaji Carpentera i Cravena, Shyamalana i Lucia Fulcia, dok je glavna asocijacija Sam Raimi i njegov Evil Dead sa kojim deli “cabin-in-the-woods” okruženje. Hardy nam je taj koncept začinio sa lokalnim šmekom Irske, njenim vlažnim šumama, oronulim starim kućama i unikatnim folklorom.

Adam (Mawle) je inženjer šumarstva koji sa ženom Claire (Novaković) i bebom dolazi u duboku Irsku provinciju kako bi obeležio stabla za seču. Njegov dolazak nije koincidentalan i poklapa se sa privatizacijom državnih šuma usled krize, pa je otpor lokalnog stanovništva razumljiv. Jasno, dođoš nije popularan, svetonazorske razlike su ogromne, ali usred svega toga, kako objašnjava lokalni policajac (Michael Smiley u divnoj minijaturi), stoji nesporazum: lokalci veruju kako šuma pripada naslovnim mitskim bićima i kako ih ne treba uznemiravati.

Hardy nas u prvom činu drži u neizvesnosti ima li njegov horor socijalni i psihološki kontekst. Prvo pokušava da isprofilira Adama i njegov odnos sa lokalcima među kojima je najglasniji sused Colm Donnelly (McElhatton), a kasnije i sa Claire. Jednom kada radanja krene svojim tokom, kursom pravog, nepatvorenog horora bez aluzija na nešto drugo, upravo će taj odnos biti od izuzetnog značaja kao jedini preostali kontekst. Joseph Mawle i Bojana Novaković uspevaju da fiksiraju našu pažnju i iznesu film, iako je njegov lik možda čak i previše napisan, a njen svakako premalo.

Glavna stvar u filmu su akcione scene u kojima se naši junaci susreću sa monstrumima, odnosno šumskim demonima. One su impresivno agilne, napete i pratljive. Ima tu i “jump scare” momenata koji su efektni jer se s njima ne preteruje, ima i dovoljno jeze i groze, prljavštine i krvi. Međutim, posebna poslastica ovog filma su monstrumi i njihov tretman: iako su u principu tipski, bez prošlosti i uzroka, Hardy ih polako i postepeno uvodi i maksimizira njihov efekat, a sami monstrumi su odličan primer digitalne i modelarske animacije.

Iako je daleko od bilo čega revolucionarnog, The Hallow je žanrovski čist i sasvim solidan film koji svaki ljubitelj horora treba pogledati.

My Name Is Emily

2015.
scenario i režija: Simon Fitzmaurice
uloge: Evanna Lynch, Michael Smiley, George Webster

Šta odrastao čovek zna o tinejdžerima? Sudeći po filmovima, vrlo malo toga. I ono što je znao iz ličnog iskustva je do sada zaboravio. Lako je biti nadrkan i sve pripisati tome da sada ništa nije kao u ono vreme, ali to je pogrešno. Tinejdžeri su zajebani, jedva sebi shvatljivi i filmovi o njima i sa njima u centru su vrlo teški za napraviti. Poštapanje klišeom tu i tamo neće nikoga ubiti, ali je porazno to koliko je većina filmova o ovoj grupaciji svetske populacije sam kliše. I što je najgore, ti filmovi nikako ne komuniciraju sa svojom prirodnom ciljnom grupom, to jest sa samim tinejdžerima.
Striktno govoreći, My Name Is Emily je daleko od lošeg i negledljivog filma, premda svoj očekivani kraj razvlači i razvlači, ali nećete propustiti ama ništa bitno ako ga ne pogledate. To je jedan od onih filmova u kojoj naslovna junakinja / naratorka (Lynch) sa etiketom čudakinje kreće sa svojim tihim i racionalnim muškim drugom (Webster) na “road trip” tražeći nekoga, ovde oca (Smiley), a zapravo tražeći sebe i neku dublju spoznaju. To je jedan od onih filmova koji se do detalja mogu predvideti, baš zaradi tih spoznaja koje su kliše do klišea i u kojima klinci čitaju naprednu literaturu, a govore čas pesnički, čas filozofski i koji nam serviraju mudrosti u stilu Paola Coehla tipa “činjenica je stvar perspektive”.
Pa opet, možda su klincu u meni filmovi o odrastanju po definiciji zanimljivi. Možda su zanimljivi propalom psihologu u meni. Možda zato što sebe vidim kao neodraslog (ali nikako nedoraslog, molim lepo) odrastanje vidim kao fascinantan proces koji traje čitav život. U svakom slučaju, čak su i klišeizirani filmovi o odrastanju i “velikim” instantnim spoznajama po pravilu gledljivi (ne samo meni, nego i uopšte) i čak prijatni.
Ovaj irski skromni filmčić nije nikakva iznimka: ima tu i ljubavi i humora, ima i malo mraka i nesigurnosti na početku, ima lojalnosti i iskrene, naivne fascinacije. Ima lepih pejzaža (hej, ipak smo u Irskoj), a i auto kojim se vozikaju je presladak u svojoj starosti i sporosti (žuti Renault 4). Ima čak i napetosti, premda veštački, klišeizirano ubačene.
Najvažnije od svega, likovi su baš dragi čak i kada ih ne možemo zamisliti u našem svetu i glumci su raspoloženi. Njihova sigurna, dozirana gluma je svakako jak adut u filmu, negde uporedo sa atraktivnom, emotivno upečatljivom fotografijom i promišljenom montažom. Evanna Lynch koju neki možda pamte po ulozi u Harry Potter serijalu održava sličnu personu kao u franšizi, malo čudnu u nastupu, ali zapravo mudru preko svojih godina i to uspeva da “proda” i u glavnoj ulozi i u realističkijem ključu od škole za čarobnjake. Nju sa svojom smirenošću sjajno nadopunjuje George Webster kao njen partner na putu, kao i, na potpuno drugi način, Michael Smiley u ulozi njenog oca, neinhibiranog i liberalnog, ali sa dozom tuge u sebi koja ga vodi u ludilo.
Sad, to što film nije naročito originalan i što je tek ovlaš utemeljen na opservaciji stvarnosti, bilo u spoljnom svetu, bilo u unutarnjem svakog čoveka i ljudske vrste kao takve, nije njegova diskvalifikaciona mana. Jednostavno, okej je, ni manje ni više. Hoće li se mulariji svideti? Iskreno sumnjam. Klinci su u potpuno drugim filmovima.

Sing Street

2016.

scenario i režija: John Carney

uloge: Ferdia Walsh-Peelo, Lucy Boynton, Jack Reynor, Aiden Gillen, Maria Doyle Kennedy, Kelly Thornton, Ben Carolan, Mark McKenna, Percy Chamburuka, Conor Hamilton, Karl Rice, Ian Kenny, Don Wycherly

Tvrdnje da je mjuzikl izumro ne stoje. Naravno, više nije sveprisutan kao u eri klasičnog Hollywooda i sa svakom novom autorskom generacijom se kao žanr menja. Iako nisam neki naročiti fan žanra, a i moj izbor mjuzikala za gledanje se često svodi na muzičke preferencije pre nego na filmske, samo ove godine sam ih primetio nekoliko. Hail Caesar braće Coen me je razočarao, ali me je Chi-Raq Spikea Leeja ugodno iznenadio, ali oba filma se mogu nazvati ekstravangcom etabliranih autora. Novom konceptu pripada svakako poljski The Lure i jedan koji mi još uvek beži, London Road. A ne treba zaboraviti i na Johna Carneya kao prvo ime savremenog mjuzikla.

 Nakon ne baš uspele američke epizode sa Begin Again koji me je smorio svojim otrcanim frazama, iskrzanim šablonima i infantilnim idejama o muzici i muzičkoj industriji, Carney se vratio kući, u Irsku gde je već snimio izuzetno životni Once. Sad, Sing Street nije nikakav “sequel” ili “prequel” za Once, čak ni njegova rekontekstualizacija u drugom vremenu (ovde imamo 80-te i sve što već sleduje, od muzike, mode pa do društvene klime), već je jedno samostalno filmsko delo. Carney je u Sing Street iskren, ličan i neposredan, autobiografski u najboljem smislu te reči (Carney je imao pop sastav ranije, a 80-te su za njegov muzički ukus bile formativne godine, Dublin je grad u kome je odrastao, a radnja filma gravitira oko škole Synge Street koju je pohađao), a opet kroz standardne motive odrastanja, prve ljubavi, odnosa snova i realnosti i želje za boljim životom univerzalno razumljiv.

Carneyev dubler je Conor (Walsh-Peelo), momčić koji odrasta u disfunkcionalnoj familiji sa ocem i majkom (Gillen, Doyle Kennedy) pred rastavom (razvoda u katoličkoj Irskoj 80-ih nije bilo), starijim bratom hašomanom Brendanom (Reynor) i sestrom zadubljenom u studije (Thornton). Familija se suočava sa tolikim finansijskim problemima da mere štednje pohađaju i njegovo obrazovanje, pa se iz fine privatne škole premešta u crkveno-državnu prepunu baraba, siledžija, Conor “dobija” svog, Barryja (Kenny) i generalno besperspektivne omladine i surovog profesorskog kadra koji predvodi fratar Baxter (Wycherly). U novoj školi Conor se oseća kao komad mesa bačen zverima, ali pozitivna strana toga je misteriozna nešto starija devojka Raphina (Boynton) koja živi preko puta.

Nemajući pojma kako joj pristupiti, Conor se, pod uticajem bratovog traktata o Duran Duranu i budućnosti muzičkih spotova izlaže da ima band i da bi im ona kao cura koja želi da bude model bila idealna za spotove. Začudo, ona pristaje. A Conor pomoću svog jedinog školskog druga Darrena (Carolan) koji preuzima ulogu menadžera mora da oformi grupu i nauči da peva. Rečeno-učinjeno: tu je talentirani multi-instrumentalista i kompozitor Eomon (McKenna) na gitari, jedan od retkih dublinskih crnaca (Chamburuka) na klavijaturama radi neobičnosti, te dvojica burazera (Hamilton, Rice) na ritam-sekciji.

 Muzički uticaji se menjaju iz dana u dan, iz sedmice u sedmicu, a sa njima i odeća, pa tako možemo prepoznati Duran Duran, The Cure, Spandau Ballet, Morriseya i još štošta od novog romantizma. Uporedo s tim se razvijaju snovi o velikoj karijeri daleko od Dublina, u Londonu, svetskoj slavi i blještavim spotovima, kao i ženskama (što je i osnovna motivacija za biti u bandu). Takođe, razvija se i romansa između Conora i Raphine koja takođe sanja o svetlima Londona gde će je, nada se, odvesti njen nešto stariji dečko s kojim se malo viđa, malo ne.

Priča o odrastanju i oslobođenju društvenih stega kroz muziku se ubrzo pretvara u klasičnu romansu koja opet deluje autentično. Prelaz je gladak, gotovo neprimetan, zahvaljujući Carneyevoj suptilnoj režiji, oku za detalje (u drugom-trećem planu iza snova vidimo surovu realnost Irske 80-ih na prelazu iz crkveno-državnog etatizma u “tigrasti” neo-liberalizam), dobrom sećanju i sluhu za probleme tadašnje omladine. Gluma je takođe savršeno vođena, a debitant Ferdia Walsh-Peelo je briljantan kao Conor, simpatičan, ležeran, a opet sposoban za posezanje prema dubokim emocijama što retko viđamo kod debitanata. Lucy Boynton u sebi nosi pravu i potrebnu dozu misterije kao Raphina. Ostatak grupe je uglavnom sveden na po jedan ili dva “quirka”, ali su oni pogođeni fantastično sa osećajem za klinačko muziciranje. Zato iskupljenje dolazi u kućnoj atmosferi, i kroz roditelje, a naročito kroz brata i svojevrsnog dokonog mentora kojeg Jack Raynor apsolutno savršeno pogađa.

 Lagani problem nastupa sa muzikom koja prati promene u fokusu priče. Kako priča ide prema romansi, tako se i muzika menja od vrlo stilizirane i vremenski pogođene na tragu novog romantizma i future popa do prilično generičkog popa kojem je Carney u principu sklon. Dodatni problem je i to što sve to zvuči suviše savršeno upakovano i aranžirano za školski sastav koji sačinjavaju klinci, što važi i za spotove. Međutim, i za to se može naći razumno opravdanje: kako film odmiče, tako su i linije koje odvajaju svet snova i realnost sve zamućenije, pa sve što vidimo i čujemo: muzika, spotovi, nastupi, kao i ljubavna priča može pripadati pre svetu snova nego li realnosti, što i inače više nego solidnom filmu daje još jednu komponentu.

I Am Not a Serial Killer

2016.

režija: Billy O’Brien

scenario: Billy O’Brien, Christopher Hyde (po romanu Dana Wellsa)

uloge: Max Records, Christopher Lloyd, Laura Fraser, Karl Geary, Lucy Lawton

Šta razlikuje serijskog ubicu u nastajanju od običnog nepopularnog i neshvaćenog tinejdžera u gradiću duboko u američkoj snežnoj provinciji? Istini za volju, John Wayne Cleaver (Records) je više nego malo čudan, fasciniran je serijskim ubicama, apsolutno ne-empatičan i nedruželjubiv, zbog čega je na meti školskih siledžija i pitanje je trenutka kada će im odgovoriti. Možda je to zbog neobičnog odgoja i porodičnog zanata: zajedno sa majkom (Fraser) i tetkom se bavi pogrebničkim poslom. Možda samo skreće pažnju na sebe. U svakom slučaju, terapija kod doktora Neblina (Geary) ne daje očekivane rezultate.

Međutim, to je sve samo “setting” za tinejdžersku detektivsku priču kada se u gradiću počnu dešavati čudna ubistva i sakaćenja koja kao da je počinio natprirodni entitet. John, kao svaki entuzijasta za serijske ubice i mogući serijski ubica u nastajanju koji se drži strogog “dexterovskog” kodeksa, počinje svoju istragu. Ona ga vodi prema starom komšiji Billu (Lloyd) koji nije ni tako nemoćan i bezazlen kakvim se na prvi pogled čini...

Glavni štos nije, kao u većini filmova sa serijskim ubicama, “who done it”, jer već negde na trećini od 100-ak minuta vrlo dobro znamo ko je zlikovac i zašto čini to što čini. Iako je deo napetosti u tome hoće li ga i kako John zaustaviti u tom pohodu, centralna drama se odvija u glavi našeg protagoniste. Sa jedne strane, on mora preživeti u okruženju koje ga ne razume, bilo da je reč o sredini u kojoj se druži sa još jednim “otpadnikom” kako bi imao iluziju normalnosi i gde ne primećuje da je jednoj curi (Lawton) zapao za oko, bilo da je reč o njegovoj neposrednoj familiji koja ne može da se nosi sa njegovim ekscentričnostima i čak ga se plaši. Sa druge, John se bori sam sa sobom, da se ne prepusti impulsima. Sa treće, ni ti impulsi nisu toliko prirođeni koliko naučeni i očekivani jer, pored svega, John možda nije “Dexter” u nastajanju, nego sasvim normalan mladi otpadnik pod pritiskom.

Ono što se može zameriti filmu je neuverljivost i labava konstrukcija koja je tipična za izvorni materijal: “young adult” triler-misteriju o klincu koji se igra detektiva i serijskog ubice. Suviše je tu nedoslednosti. Recimo, zašto se serijski ubica pojavljuje baš u tom određenom trenutku, a ceo život je mirno živeo? Zašto ne “lovi” negde drugde, van grada u kojem ga svi poznaju? Kako je uspeo da održi masku toliko godina, pa čak i usred svog ubilačkog pohoda? Zašto se time aktivno bavi samo suludi momčić, a pasivno (tračevima) celo selo i gde je tu nekakav organ reda, makar lokalna policija?

Billy O’Brien se sa svoje strane snalazi kako najbolje zna, insistirajući na mračnoj i gustoj atmosferi i vizuelnom stilu koji podseća na neka druga vremena. Zrnasta fotografija na 16mm asocira na 70-te, neobični srednjoškolski gubitnik kao protagonista i izbor Christophera Lloyda za ulogu, pa makar i kontra uobičajenog tipa, na 80-te, a moda i muzika na 90-te, iako se u priči, čak na ključnim mestima, pojavljuju dostignuća moderne tehnologije kao što su to GPS uređaji za praćenje i pametni telefoni. Spajajući sve to, O’Brien uspeva da stvori amalgam vanvremenskog “Smalltown, USA” i to ima svoj posebni šmek, što je posebno dostignuće za ovaj irsko-britanski film snimljen sa ne baš impozantnim finansijskim sredstvima sredstvima.

 Valja pohvaliti i Maxa Recordsa u ulozi Johna. Ovaj momčić kojeg smo upoznali kao dečaka u Where the Wild Things Are Spikea Jonzea je konačno porastao da bi mogao da odigra jednu profiliranu i pamtljivu ulogu, čije čudaštvo i “geekovština” nije samo kopija i gde se od njega traži osećaj za tajming, naročito u crnohumornim momentima kojih ne manjka. Vođen sigurnom rukom, Records jednostavno briljira. Nadajmo se da će ga to usmeriti putem glumačke versatilnosti i osigurati mu karijeru.

Traders

2015.

scenario i režija: Rachel Moriarty, Peter Murphy

uloge: Killian Scott, John Bradley, Peter O’Meara, Nika McGuigan, Barry Keoghan, Olwen Fouere

Ljudi početka XXI stoleća su naivno verovali da im može ići samo na bolje. Je li to ekonomska primena Fukuyamine teze o kraju istorije i konačnom trijumfu ekonomskog i društvenog liberalizma ili jednostavno naivnost trenirana od strane medija i kojekakvih “stručnjaka”, ostaje da se vidi. Ono što je jasno da krizu 2008. godine koja je počela sa nekretninama u Americi, da bi se prelila na banke i sistem dugova po celom svetu većina stanovništva nije dočekala spremna. A jedno od mesta gde je kriza najjače udarila bila je Irska, pre toga rapidno progresirajuća ekonomija koju su po stopama razvoja poredili sa istočno-azijskim i nazivali je “keltskim tigrom”.

Traders, celovečernji filmski prvenac autorskog para Rachel Moriarty / Peter Murphy aktivnog u svetu kratkih filmova i na televiziji, pokušava da tematizira krizu u Irskoj, ali i da bude univerzalna metafora “dog eat dog” kapitalizma u kojem je sve na prodaju ili kocku, pa čak i ljudski život. Bez potrebe za preteranim naglašavanjem, metafora za kojom autori posežu na tragu radikalizirane verzije Fight Cluba je tupa poput udarca maljem, ali to ne znači da ne može biti efektna, čak i kad nije ispravna i sveobuhvatna.

Naši protagonisti su upravo otpušteni iz nekada uspešne brokerske firme koja je preko noći izgubila puste milijarde. Posle samoubistva starijeg kolege (dvaput ženjenog sa gomilom poodrasle dece, školarinama i alimentacijama), pomalo čudan, socijalno neprilagođeni tip Vernon (Bradley) izlazi sa teorijom o ekonocidu (na porast stope nezaposlenosti od 1%, stopa samoubistava skače za 0.8%) i idejom kako na tome kapitalizirati u kockarskom maniru. On postavlja site na “dark webu” preko kojeg će očajnici, prethodno svu svoju imovinu pretočivši u gotovinu, napisavši samoubilačku poruku i uzevši sa sobom zelenu torbu, dogovoriti borbe do smrti. Pobednik će zakopati poraženog i uzeti obe torbe.

Naš narator i, pretpostavljamo, glavni lik Harry Fox (Scott) ipak ima nešto više od života od Vernona, ali se svejedno zajebao: ne može nastaviti sa istim životnim stilom. Znate ono, kredit za fancy stan veći od plate na novom, bezveznom poslu, autobus umesto službenog auta i sve u tom stilu. Ali je svejedno zgrožen Vernonovom ponudom. Tek kad njih dvojica odigraju premijernu “trgovinu”, tako se, naime, zove ta tučnjava do smrti, a Harry Vernonu pusti goli život i ništa para, on će shvatiti da mu, kao i svakom kapitalisti, ubijanje nije veliki problem. Sa uvek “još samo par borbi do cilja”, Harry postaje mašina za ubijanje ljudi.

Vernonu to nije pravo, da se neko drugi bogati njegovim izumom (pustimo sad svojim pesnicama), a nije mu baš po volji ni da se Harry spetljava sa njegovom komšinicom (McGuigan) na koju se ovaj loži verovatno od detinjstva, pa se dovija kako da preokrene situaciju u svoju korist. Njegov plan uključuje bivšeg robijaša, a sada cvećara (O’Meara) i Kena (Keoghan), klinca koji kod njega radi i nema nikakvih problema sa ubijanjem drugih ljudi za novac...

Casting je odlično pogođen. Killian Scott nakon nekoliko epizodnih uloga u filmovima poput ‘71 i Calvary konačno ima priliku za nešto veće od toga i to koristi. Kao protagonista sjajno kanalizira volju za preživljavanjem po svaku cenu i pomalo udaljeni stoički stav. Dodatno svojstvo naratora ga pomalo sputava, ali u ovakvom filmu narator je uvek rizik. John Bradley (Game of Thrones) je kao Vernon zarobljen sa lagano karikirano napisanim likom nesposobnjakovića, ali ima pravu, ljigavu njušku za to. Pred mladim Barryjem Keoghanom je svakako blistava glumačka budućnost, on svoju ulogu beskrupuloznog, kurčevitog tinejdžera igra sa posebnim uživanjem. Peter O’Meara je izvrstan kao “down to Earth” negativac oportunista, a Nika McGuigan uspeva da tipski lik žene sa svojim problemima odigra sa dozom empatije. Ubacivanje Olwen Fouere (This Must Be the Place, The Survivalist) u glumačku postavu u ulozi Vernonove majke je takođe izvrstan detalj.

I neki drugi detalji su pogođeni savršeno. Dublin i njegova nevesela okolina kao mesto radnje su izabrani pažljivo i snimljeni da već tipično gradsko-prigradsko sivilo deluje realistično i autentično. Takođe, Harryjevo nošenje sa gubitkom posla i statusa je pažljivo napisano i snimljeno, a detalj sa prvom vožnjom autobusom nakon (pretpostavljamo) dužeg vremena je slika i prilika “deadpan” humora. Autorski dvojac je očito imao pojma o čemu se tu radi.

Problem nastaje na polju unutarnje logike. Nemam problema da prihvatim distopičan svet u kojem se ljudi bore do smrti za par hiljada eura kao kritiku kapitalizma. U takvom svetu je tako nešto moguće. Ipak, nivo detalja oko sakrivanja borbi, odnosno “trgovina”, ti režirani susreti, pretresi, elokventno prikazani detaljni profili pojedinih likova (tužne priče s naličja kapitalizma i ne tako tužne o psihopatskim ličnostima), vožnje prevozom do pustih lokacija i ostalo apsolutno ne stoje u skladu s tim da se ljudi bogate, leševi gomilaju a policije ni od korova. U redu, oni svi bivaju zakopani, ali nije moguće da panduri, ma kako glupavi ili nemotivirani bili, jednom kad nađu nekoliko leševa u plitkim grobovima i njihove samoubilačke poruke u stanovima, ne pokrenu nikakvu istragu. Šta, sami se zadavili golim rukama, sami se zakopali?

I zbog toga Traders, ma kako bio pitka i povremeno pronicljiva filmska zabava ne uspeva u svojoj nameri da bude žestoka kritika kapitalizma. U brljanju sa osnovnim postulatima igre i neskladu sa realnim svetom, kritička oštrica, ili bolje rečeno udar (Traders nikada nije hirurški precizan, više “mlati” i nabija poentu) se gube. Kapitalizam je kompleksan sistem, način života ili šta god i treba ga razumeti i sagledati sa svih strana za smislenu kritku. U ovom slučaju, autori to nisu uspeli. Dakle, gledljivo, ali ni izbliza onoliko pametno koliko želi biti.