Rumours

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kanadski autor Gaj Medin je možda i najveće ime savremenog filmskog nadrealizma. Od sredine 80-ih godina do sada, kao scenarista i reditelj potpisao je već 70 naslova, uglavnom kratkometražnih, ali i 13 dugometražnih. Od 2014. godine, kao ko-autor mu se pridružuje i Evan Džonson, dok Evanov brat Gejlen u priču ulazi tri godine kasnije.

Medinov najnoviji film Rumours je, dakle, treća dugometražna saradnja s Evanom (posle filmova The Forbidden Room i The Green Fog), a druga s Gejlenom Džonsonom. Nakon premijere u Kanu, film kruži festivalima kao što su Sidnej, Minhen i Karlovi Vari, gde smo i imali prilike da ga pogledamo.

U alternativnoj sadašnjosti ili bliskoj budućnosti održao se sastanak lidera G7 u jednom nemačkom dvorcu, a njegov cilj bio je adresiranje neimenovane, ali sasvim sigurno ozbiljne krize koja preti celom čovečanstvu. Sastanak je završen, ali lideri moraju sastaviti i doneti zajedničku deklaraciju za šta možda baš i nisu sposobni.

Američki predsednik (Čarls Dens) je star, sklon dremanju i pokazuje znakove demencije. Francuski predsednik (Deni Menoše) je razmetljivac. Italijanski premijer (Rolando Ravelo) je kukavica koja ne voli da se meša ni u svoj posao. Japanski premijer (Takehiro Hira) pokušava biti ekspeditivan, ali je nemaštovit. Kanadski premijer (Roj Dipua) je depresivac i serijski zavodnik, zbog čega se nalazi u centru ljubavnog trougla s britanskom premijerkom (Niki Amuka-Berd) koja pokušava da se od njega distancira nakon incidenta s prethodnog sastanka i nemačkom kancelarkom (Kejt Blančet) i domaćicom sastanka koja ni u kom slučaju nije imuna na šarm svog kanadskog kolege i sada oseća priliku.

Kada se tokom završnog sastanka spusti gusta magla, posluga iz dvorca nestane, a iz zemlje počnu da izlaze nekoliko hiljada godina stari mrtvaci s očuvanom kožom, ali bez kostiju, naši „junaci“ moraju da spasavaju prvo sebe, pa onda i svet. Pitanje je samo koliko su za to sposobni, te koliko im mogu pomoći evropski birokrati oličeni u predsedniku komisije (Zlatko Burić) i šefici diplomatije (Alisija Vikander), dok je jedino što nedvosmisleno radi AI-program namenjen otkrivanju pedofilije koji je generisao lik devojčice Astrid...

U prvoj trećini filma čini se kao da su Medin i braća Džonson zalutali na tuđi teren, u ovom slučaju na teren majstora političke satire Armanda Janućija (In the Loop, The Death of Stalin) na kojem se ne snalaze savršeno budući da skoro pa rafalno kroz likove i njihove dijaloge zbijaju prvoloptaške šale na temu trenutnog stanja stvari u svetu i birokratizacije koja onemogućava rešavanje kriza. Opet, ako uzmemo da su satira i nadrealizam povezani, odnosno da je nadrealizam delom i nastao iz potrebe da se narugamo istini koju nam diktira politika, onda ipak možemo zaključiti da je rediteljski trio donekle i na svom terenu.

Svaka sumnja biće odagnana kada se od komičnog realizma film pomeri ka teritoriji fantastičnog i nadrealnog, a naši junaci krenu na put kroz mračnu šumu, i doslovno i metaforički rečeno. Po pitanju dizajna i izvedbe u audio-vizuelnom sektoru, film je izvrstan zahvaljujući scenografiji Zosje MekKenzi, fotografiji Stefana Ćupeka i muzici Kristijana Eidnesa Andersena toliko da ne primećujemo da se u principu tu radi o praznom hodu i kupovini vremena do poente na kraju.

Na glumačkom planu zapravo imamo slučaj da slavni glumci imaju skice od likova, pa zapravo mogu da se zafrkavaju s njima, bilo u tipu uobičajene uloge, bilo kontra njega. U tom smislu, najbolje prolazi Roj Dipua kao kanadski premijer koji je najbliže ne samo protagonisti, nego i heroju, čak i super-heroju ovog filma, ali kod drugih je moguće iščitati i neke druge, malo suptilnije štoseve, recimo kad Čarlsu Densu pobegne britanski akcenat.

Konačno, kada dođe do same satire, nju ne treba shvatati preterano ozbiljno jer gađa prilično veliku metu koju teško može da promaši, ali neku partikularnost i dubinu ne valja očekivati. Možda je baš zbog toga Rumours idealni komad lagane, a uzbudljive filmske literature za ovo leto u ne baš veselom političkom ambijentu koji može postati i neprijatniji.

The End We Start From

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Apokaliptični film, smešten u Englesku blago alternativne sadašnjosti ili vrlo bliske budućnosti, ali sa ambicijom da bude realističan u svojoj premisi (a i razradi), pa zato ubedljiv i uverljiv. Složićemo se, nije to neka novost, gledali smo već Children of Men ili, recimo, recentni The Kitchen.

Najnoviji „ulov“ sa „striming“ servisa, The End We Start From u režiji Mahalije Belo i po scenariju Elis Birč (filmovi Lady Macbeth i The Wonder, serije Succession i Normal People) zapravo je adaptacija romana Megan Hanter. U pitanju je vrlo moguća, ali ipak unekoliko nategnuta špekulacija na temu kolapsa civilizacije usled prirodne katastrofe koja je izazvana klimatskim promenama.

Našu bezimenu junakinju (Džodi Komer) upoznajemo u vrlo visokoj trudnoći, samu u kući u vrlo kišnom Londonu. Kiša za London možda nije neobična, ali ova je, blago rečeno, dosta jača i upornija nego inače. Baš u trenutku kad joj puca vodenjak, voda prodire u kuću. Dok čeka da hitna pomoć dođe po nju, ona ipak pokušava da sanira štetu, koliko se već može, zbog čega zaključujemo da je reč o pametnoj, požrtvovanoj i samostalnoj junakinji.

U bolnici upoznajemo njenog partnera (Džoel Fraj) i saznajemo da se situacija nije popravila, naprotiv. Zbog toga oni odlučuju da odu kod njegovih roditelja u selo na brdu kako bi se, makar u prvo vreme, snašli. Prvo vreme je baš to – prvo, vrlo ograničeno vreme, dok se zalihe ne potroše, jer kolaps skoro svih struktura sve više uzima maha, pa je svako ostavljen da se snalazi sam za sebe.

Skloništa, doduše, postoje, nalik su na izbegličke kampove, a primaju samo decu i po jednog roditelja, zbog čega partner, svestan svojih ograničenja u novom, divljem svetu ostavlja našu junakinju s bebom tamo, nadajući se da će makar oni preživeti. Sigurnost je i tamo upitna, u šta ćemo se ubrzo uveriti, ali ona tamo makar upoznaje jednu sapatnicu (Ketrin Voterson) s nešto malo starijom bebom, s informacijom da na ostrvima postoje zajednice koje pokušavaju da ponovo izgrade društvo i sa idejom da one produže tamo.

Ali i komuna ima svoja pravila, stavlja interese zajednice ispred bilo kakvog individualizma, a imperativ je zaboraviti svet iz prošlosti. Naša junakinja, pak, ima svoje ideje i o prošlosti i o sadašnjosti, pa želi da se vrati na mesto koje poznaje i koje doživljava kao svoje, i eto nama objašnjenja za naslov filma.

The End We Start From možemo najpre opisati kao čudan hibrid između mehanike Mad Max Fury Road i pejzaža Children of Men, tematski blizak oboma (katastrofa, borba za preživljavanje, feminizam, kriza muškosti i, iznad svega, materinstvo), ali potpuno utišan, kameran i lišen bilo kakvog spektakla. To je samo po sebi hrabra ideja, ali i uz najbolju moguću izvedbu, pitanje je koliko je zapravo moguća.

Glumački, film je vrlo dobar, od Džodi Kormer koja ga „nosi“ igrajući protagonistkinju koja pronalazi pravi balans emocija i racionalnosti, preko glumaca u vrlo funkcionalnim sporednim ulogama koji joj se svesno podređuju, pa do vrlo koloritnih epizoda. Jedna kameo-uloga se izdvaja, u pitanju je kratka, relaksirajuća sekvenca u kojoj nas Benedikt Kamberbeč kao čovek kojeg dve majke sreću uspeva uveriti da se nisu svi ljudi degradirali do nivoa zveri čak ni kad je celokupna civilizacija propala.

Opet, ni to nije dovoljno da pristojan film postane i ostane – dobar. Jednostavno, The End We Start From je suviše utišan, i to verovatno u manipulativne svrhe: svi zaključci, neki dublji, a neki sasvim providni, servirani su nam bez alternative, a od nas se očekuje da mislimo da smo do njih došli sami.

The Kitchen

 kritika objavljena na XXZ

2023.

režija: Daniel Kaluuya, Kibwe Tavares

scenario: Daniel Kaluuya, Joe Murtagh

uloge: Kane Robinson, Jedaiah Bannerman, Hope Ikpoku, Reuben Nyamah, Ian Wright

Cene nekretnina su otišle u nebo. Možemo se dosetiti na desetine razloga za to, ali poznavanje uzroka nam neće pomoći da se nosimo s posledicom. Uostalom, to je samo jedan od pokazatelja sve dubljeg jaza između bogatih i siromašnih, odnosno sve užih i sve manje delotvornih mehanizama socijalne mobilnosti. Upravo te okolnosti poslužile su kao okidač glumcu Danielu Kaluuyi i arhitekti / reditelju kratkih filmova Kibweu Tavaresu da se okušaju u režiji dugometražnog filma sa The Kitchen koji nam se, nakon premijere na zatvaranju London Film Festivala, ukazao na Netflixu.

London, bliska budućnost koja se na prvi pogled ne razlikuje puno od sadašnjosti. Naslovni pojam je poslednje preostalo socijalno naselje u gradu i liči na mešavinu newyorške Paklene Kuhinje iz prošlosti (kada je taj kvart bio naseljen siromašnim katoličkim imigrantima iz Italije, Irske i Latinske Amerike) i savremenih pariških imigrantskih predgrađa kakva smo mogli da vidimo u La haine, Les Miserables i Atheni, sa dodatkom gužve i atmosfere „skvotova“ 90-ih. Parcela je prodata investitoru, ali stanovnici odbijaju da napuste svoje domove, zbog čega ih nadleću policijski dronovi i spopadaju policijske racije koje malo-pomalo „čiste teren“.

Tu živi Izi (Robinson), zaposlenik pogrebnog preduzeća koje pruža usluge prilagođene trenutku vremena. Pošto su grobna mesta skupa, pokojnici se kremiraju, a pepeo služi kao đubrivo za spomen-drvo koje se može preneti na vlastitu parcelu (pod uslovom da je naslednici imaju) ili obilaziti u vrtu firme, dokle god se zakup i održavanje plaćaju, a posle se, valjda, seli u park. Izi ima plan da se konačno odseli iz Kuhinje i u tu svrhu štedi zarađeni novac za studio-apartman za jednu osobu u nešto boljem kvartu. Po prirodi je usamljenik, a cilj samo što mu se nije ostvario.

Stvari će se promeniti kada na sahrani svoje davno-bivše devojke sretne jedinog ožalošćenog, njenog sina Benjija (Bannerman). Dečak koji je ostao bez svega i bez svakoga i čovek koji se ubedio da mu niko ne treba formiraju prijateljski, mentorski i skoro pa familijaran odnos. To nije bez razloga, jer nije nemoguće da je Izi zapravo Benjijev otac i to obojica znaju, ali nemaju hrabrosti ili pokrića da kažu. Pitanje koje se nameće je koliko novonastala situacija može uticati na Izijeve planove i koliko se Benji, koji se povezuje i s kvartovskim „pokretom otpora“, u njih može uklopiti dok racije postaju sve češće i sve brutalnije.

The Kitchen je film u kojem savršeno štimaju neki sitni detalji, detaljno promišljeni od strane Kaluuye i ko-scenariste Joea Murtagha, pa Kuhinja nije neko generičko post-apokaliptično predgrađe kakvo smo već imali prilike da gledamo u filmovima. Naprotiv, tu ima i klubova, i zabave, i kulinarike, a čak se čuje i radio na kojem Lord Kitchener (bivši fudbaler Ian Wright) pušta muziku i deli servisne informacije. Dakle, život, kakav-takav, tu teče, sa sve teškim mukama i sitnim radostima. Konačno, i pažnja posvećena muzici (različiti žanrovi „crnog zvuka“, u skladu s pejzažom stanovnika i većine likova u filmu) i slengu je zadivljujuća, pa na tom planu ulične vreve jako podseća na originalni Blade Runner.

Šteta je, doduše, što nema jednako intrigantnu priču koja se u tom pejzažu dešava, a naizmenični spoj socijalne drame s onom porodičnom, uz povremene slabo potkrepljene akcione intervencije nije nimalo gladak. Svaki od navedenih segmenata za sebe je izveden u najmanju ruku pristojno, vizuelni identitet filma možda nije konstantan, ali se čini da je od scene do scene promišljen, a ni uže-režijska egzekucija pojedinačnih scena nije problematična. Problem mogu biti i namerno kriptično napisani glavni likovi o kojima ništa ne saznajemo izvan uskog vremenskog okvira radnje filma, pa ih teško možemo zamisliti u nečemu nalik na stvarni život. Čini se da u svom prvom (dugometražnom) pokušaju glumac Kaluuya (s nekoliko bitnih uloga u filmovima koji se bave pitanjima klase i rase) i autor kratkih filmova Tavares pokušavaju da na način sofisticiraniji od uobičajene „buke i besa“ napadnu kapitalizam, ali da im ipak za tako nešto manjka autorske veštine.

Vincent Must Die / Vincent doit mourir

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Zamislite situaciju u kojoj se najednom i bez ikakvog jasnog razloga nađete na meti raznih ljudi, znanih i neznanih, od kolega s posla, preko komšijske dece, do slučajnih prolaznika i potpunih neznanaca, koji svi pokušavaju da vas ubiju kako znaju i umeju. E, upravo to se dešava naslovnom junaku filma Vincent Must Die Stefana Kastanga koji je nakon premijere u Kanu zaigrao i u noćnom terminu programa Kinoscope u Sarajevu. Tamo smo ga i „ulovili“ pa ga u funkciji ovogodišnjeg otkrića prenosimo i na ovim stranicama.

Istini za volju, Vensan (Karim Leklu) je neko koga biste možda i poželili da udarite jer u sebi sjedinjuje aroganciju i šmokljansku nespretnost. Čak se možemo složiti da je u slučaju prvog napada zaslužio makar šamarčinu od neurotičnog stažiste na čiji se račun vrlo neslano našalio na sastanku pred svima. Ali to ipak ne objašnjava zašto računovođa u firmi pokušava da ga proburazi hemijskom olovkom, zašto komšijski klinci pokušavaju da ga prebiju nasmrt i zašto jedna gospođa pokušava da ga obori s bicikla i zgazi autom.

Kada ga u firmi pošalju na rad od kuće, Vensan rešava da pozajmi očev auto i ode u njegovu vikendicu na selu. Na putu na benzinskoj pumpi će čuti od čoveka koji izgleda kao beskućnik da on nije jedini koji ima tih problema, već da postoji cela zajednica ljudi u istom stanju koja se okuplja u dubinama interneta i možda planira preseljenje daleko od „civilizacije“, a da je okidač za ubilačke nakane kontakt očima. To šturo objašnjenje je možda i jedini komad „kosmologije“ koji ćemo do kraja filma dobiti, ali će zato Vensan upasti u avanture i iskušenja. Kako će, recimo, takav kakav je, otpočeti vezu s lokalnom konobaricom Margo (Vimala Pons), posebno ako i ona nesvesna svojih postupaka poželi da ga ubije, a pritom i sama dolazi s određenim „bagažom“ u vidu ljudi koji imaju (razumne) ubilačke nakane prema njoj?

Možda nećemo dobiti objašnjenje zašto Vensana (i ostale) drugi ljudi žele da ubiju, je li to neki virus ili jedan od simptoma „epidemije“ sloma civilizacije, pa to sve skupa funkcioniše kao labava metafora svega i svačega, od korone, galopirajuće stope kriminala, ljudske „prirodne“ sklonosti ka nasilju, pa sve do ratova i medijskog senzacionalizma u kojem se nasilni sadržaj prodaje za klikove. Ali ćemo zato dobiti fantastično zamišljene i izvedene „set pis“ sekvence u različitim žanrovskim ključevima, od komedije, pa do akcije i horora, a koji sadržinski variraju od nespretnih pokušaja vođenja ljubavi gde „sado-mazo pomagala“ čuvaju glavu, preko jurnjava kolima i masovne tuče na auto-putu, pa do tuče u septičkoj jami kakvu do sada još nismo dobili ni u najbrutalnijim predstavnicima azijske kinematografije.

Ono što je detaljno zamislio i napisao Matju Naer u svom scenariju, a Stefan Kastang bez zadrške vizuelizirao u svojoj nadahnutoj i tehnički preciznoj režiji možda pre deluje kao materijal za kratki film ili za kakvu kompjutersku igricu, pre svega iz razloga što s Vensanom i njegovim nevoljama ne možemo baš da se potpuno saživimo u ovom obliku dugometražnog filma koji, pritom, svoj kraj odlaže više nego što je zdravo. U kratkom filmu zapravo i nema potrebe za saživljavanjem, dok se ono podrazumeva u postavci igrice u kojoj „vodimo“ lika. Ali zato makar možemo uživati bez preteranog udubljivanja u Vensanovoj borbi za život (tu dosta pomaže i „razmahani“ glumac), a na kraju i u filmu kao retko originalnom i svežem dodatku baštine uvrnutog žanrovskog filma na festivalima.

Knock at the Cabin

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Iako je često slavljen kao autor filmskih misterija, M. Night Shyamalan ponajprije bi se mogao okarakterizirati kao mistifikator koji ciljano bira nadnaravne teme i pokušava ih tretirati metafizički. Uz to redovno koristi otvorene ili poluotvorene krajeve prije kojih slijede oštri obrati, a sve u cilju maskiranja banalne paraznanosti i ezoterije koje čine osnovu njegovih uradaka. Kada se više drži „realnosti“, odnosno nečeg malo vjerojatnog, ali ipak mogućeg, Shyamalan se pokazuje kao zanatski vješt redatelj koji je spreman poigrati se s filmskim i žanrovskim postulatima. To posebno vrijedi za njegov potcijenjeni film Posjeta iz 2015., zasnovan na premisi da dvoje unučadi idu posjetiti baku i djeda koje, zbog odnosa između starih i njihove majke, u životu nisu vidjeli, e da bi cijela ta neobična situacija skrenula u pravcu horora. Donekle se taj „realistički“ okvir može primijeniti i na trilogiju koju sačinjavaju filmovi Nesalomljivi (iz 2000.), Podvojen (2016.) i Glass (2019.), iako je u prvom filmu riječ o super-herojskoj drami, a druga dva se oslanjaju na parapsihološke postulate. Imao je Shyamalan i komično-dramsku fazu na samom početku svoje karijere, s prva dva filma koja nisu privukla veću pozornost šire filmske javnosti, te znanstveno-fantastičnu u sredini karijere, s apokaliptičnom avanturom Događaj (2008), neuspjelim nastavkom Avatara naslovljenim Posljednji Airbender (2010) i projektom taštine glumačke obitelji Smith Poslije Zemlje (2012), ali ti su filmovi bili gotovo unisono omraženi i od strane publike i od strane kritike, s dobrim razlogom. Shyamalan je sigurno najpoznatiji po svom trećem filmu, Šesto čulo iz 1999., melodrami smještenoj u svijet duhova, te po obratu koji je izveo na kraju tog filma, zbog čega intervencije te vrste danas nazivamo „shyamalanovskim“. Poetiku te vrste pokušao je produbiti i reciklirati s narednim filmovima Misteriozni znakovi (2002), Zaselak (2004) i Žena iz vode (2006), a kao oprobanom receptu vratio joj se svojim pretposljednjim filmom Ostarjeli (2021.).

Shyamalanov najnoviji film, koji je zaigrao i u hrvatskim kinima, Netko kuca na vrata kolibe, oslanja se na oprobanu mistifikatorsku, ezoteričnu formulu kojom se autor bavi svojim tipičnim temama: smakom svijeta, izborom, žrtvom i postulatima žanrova horora, misterije, distopije i hororu bliskih podžanrova trilera poput „home invasiona“. Obitelj koju sačinjavaju par Eric (glumi ga Jonathan Groff) i Andrew (Ben Aldridge) te njihova usvojena kćerkica Wen (Kristen Cui) na odmoru je u naslovnoj kolibi usred šume koji će biti prekinut također naslovnim kucanjem na vrata. Najprije upoznajemo Wen dok zauzeta svojim projektom lovljenja i proučavanja skakavaca iste pohranjuje u staklenu teglu. Njenu zabavu prekida prijeteće krupni muškarac Leonard (Dave Bautista) koji se pokušava s njom sprijateljiti, ne bi li ju upozorio da će on i njegovi suradnici uskoro pokucati na vrata kolibe, te da će se obitelj morati suočiti s teškim izborom. To se doista i događa, Leonard i još troje ljudi provaljuju u kolibu opremljeni starinskim oružjem, svladavaju i vezuju dvojicu muškaraca, dvojicu Weninih očeva, te stavljaju obitelj pred izbor: imaju četiri pokušaja da se dogovore koga će između sebe žrtvovati i ubiti kako bi spasili svijet. Na svako njihovo odbijanje da naprave taj izbor, napadači će žrtvovati jednog od svojih i tako pokrenuti po jedan od katastrofičnih događaja koji vodi k smaku svijeta.

Osim Leonarda koji se predstavlja kao učitelj po danu, a šanker po noći, družinu napadača čine i bivši robijaš Redmond (Rupert Grint), medicinska sestra Sabrina (Nikki Amuka-Bird) i kuharica Adriane (Abby Quinn). Oni su se, prema svojim riječima, upoznali preko interneta, a spojile su ih zajedničke vizije o smaku svijeta i o kolibi u šumi kao mogućem izvoru spasenja. Osim što ta priča djeluje nevjerojatno, ništa manje uvjerljivo ne djeluju ni njihove „biografije“, a kao grupa zapravo djeluju kao nekakvi suludi kultisti. Pritom, Redmond je vjerojatno čovjek koji je jednom prilikom u baru napao Andrewa, zbog čega je i osuđen na zatvorsku kaznu, što napadnutom paru ostavlja dosta prostora za sumnju u motive njihovih otmičara. Također, ma koliko se Eric i Andrew držali skupa, ipak razlike u njihovim „profilima“ ličnosti počinju prevladavati. Naime, Andrew je gotovo militantni ateist, uvjeren da je obitelj targetirana zbog njegove i Ericove seksualne orijentacije, dok je Eric skloniji povjerovati neznancima i zato što je skloniji vjerovanju u više sile, i zato što je skloniji vjerovanju u dobro u ljudima.

Do samog kraja filma i atipično jasnog raspleta, Shyamalan će nas pokušati održati u neizvjesnosti po pitanju toga što je istina, a što krivo uvjerenje. U tome autor u priličnoj mjeri ide i protiv sebe i „reputacije“ koju je stvorio svojim filmovima. Zapravo, teško je povjerovati da će „ezoterični“ Shyamalan odjednom postati racionalan i odbaciti apokaliptične tlapnje kao upravo takve, čak i kada se čini da ide u tom smjeru. Ali etička spornost, i to u etički sporno doba tokom kojeg se javnim prostorom valjaju zaumne teorije i namjerne dezinformacije, samo je jedan od problema Shyamalanova filma. Drugi bi svakako bio njegova derivativnost, budući da smo sve noseće elemente već više puta vidjeli. Naslovom nas unekoliko zavodi na krivi trag, asocirajući na naslov filma Koliba u šumi Drewa Goddarda iz 2011., koji je naslovno okruženje koristio kao okvir za dekonstrukciju žanrovskih „tropa“, što Shyamalan tek u manjoj mjeri čini. Također, „sigurni prostor“ u centru smaka svijeta je motiv koji smo već imali prilike vidjeti, a odnosi snaga između onih koji ga trenutno okupiraju su također više puta ispitivani, kao i distorzija realnosti u takvom okruženju. Za to neka kao primjer posluži 10 Cloverfield Lane (2016) debitanta Dana Trachtenberga, u kojem se na minimalnom prostoru i s minimalnom „posadom“ kreira maksimalna napetost i jako kompleksna dilema. Kada smo kod dileme u srži Shyamalanova filma, i ona je zapravo poznata, od takozvanog vlakovođinog misaonog eksperimenta iz etike, pa do Lanthimosovog drugog internacionalnog filma Ubojstvo svetog jelena (2017). Doduše, motivacija koju su Lanthimos i suscenarist mu Efthimis Filippou dali počinitelju da obitelj stavi pred takav izbor sasvim je osobna i profana, odnosno nema višeg cilja u vidu spasenja svijeta, a i napadač je samo jedan i sasvim nespreman za podnošenje žrtve, ali je sam izbor (koga žrtvovati) u svojoj suštini zapravo isti.

Srećom, Shyamalan ima i ponekog asa u rukavu zbog čega gledanje filma Netko kuca na vrata kolibe nije apsolutno gubljenje vremena. Minimalističko okruženje otvara mu mogućnost da se fino poigrava s režijom, prateći uglavnom perspektive likova i shodno njima podešavajući osvjetljenje kadra. U tome mu svesrdno pomažu direktori fotografije Jarin Blaschke i Lowell A. Meyer, dok originalna glazba Herdis Stefánsdóttir, predominantno oslonjena na gudače, pridonosi tenziji. Interesantni su Shyamalanovi izbori za glumačku podjelu, iako se čini da se vodio uvijek različitom logikom za različite likove. Tako su relativno logični izbori Jonathana Groffa za ulogu Erica i Bena Aldridgea za ulogu Andrewa kontrirani antiintuitivnim izborom Davea Bautiste, inače najpoznatijeg po akcijskim ili eventualno komičnim ulogama, za ulogu blagoglagoljivog i smirenog Leonarda. Ipak, i taj izbor, koji bi se zbog Bautistine fizikalnosti mogao upotrijebiti kao alibi za skretanje ka racionalnijem kraju filma, još jedan je od provjerenih Shyamalanovih trikova. Ipak se radi o autoru koji je dao dramske uloge Bruceu Willisu. Na kraju, Netko kuca na vrata kolibe možemo ocijeniti kao još jedan u nizu filmova M. Night Shyamalana koji ima ponešto svojih momenata, ali čiji se šok i onostranost vrlo brzo potroše i utope.

We Might as Well Be Dead / Wir könnten genauso gut tot sein

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Šta bi mogla biti sama zgrada na ograđenom proplanku usred šume? Stari hotel – lečilište u prirodi? Posed nekakvog apokaliptičnog, hrišćanskog kulta? Izbeglički centar? Napušteno postrojenje tajne ili naučne službe? Sve to ili ništa od toga?

Jasno je samo da u filmu ,,We Might As Well Be Dead“ Natalije Sinelnikove ništa iza ograde ne postoji, kao da je spoljni svet u stanju apokalipse ili makar stalne, perpetualne krize.

Debitantski film mlade nemačke autorice ruskog porekla (kao dete je s familijom emigrirala iz Sankt Petersburga u Berlin) ujedno je i njen diplomski rad na univerzitetu u Babelsbergu, što ga čini popriličnim izuzetkom i kuriozitetom. Doista retko se dogodi da jedan zapravo studentski rad poseduje takav istančan stil (nema veze što su elementi preuzeti iz drugih izvora, Sinelnikova to i ne skriva), inventivno zapletenu priču, dubinsko promišljanje zavijeno u metaforu po pravilima žanrovskog filma, te izuzetne produkcijske vrednosti.

Nakon premijere u nacionalnoj selekciji Berlinala, film je zaigrao na nekoliko velikih festivala, uglavnom u severnoj Americi (Tribeka, Fantastik fest u Ostinu, Fantazija u Montrealu), a na Zagreb Film Festivalu se pojavljuje kao nemački predstavnik u selekciji Velikih 5.

Zgrada u priči i društvo koje njom upravlja nosi ime svetog Febusa, što je naziv za grčkog Apolona, odnosno boga sunca. Svaki stanar u zgradi ima svoje mesto, svako mora na ovaj ili onaj način doprinositi zajednici, a za dobijanje mesta u zgradi se prolazi stroga provera kod komiteta koji zgradom upravlja. Naša junakinja Ana (rumunsko-nemačka glumica Joana Jakob, viđena u nekim novijim filmovima Radua Žudea) je u neku ruku izvršiteljica volje komiteta, kao portirka, čuvarka koja patrolira zgradom i terenom oko nje, spikerka... Pa i osoba koja vrši intervjue s kandidatima od kojih se očekuje tačno određeni tip reakcije i ponašanja u skladu s vrednostima zgrade i društva. Naoko tolerantan, sistem je zapravo izuzetno rigidan, a Ana je njegov istaknuti predstavnik.

Ana, međutim, skriva problem kod kuće: njena kći Iris (Pola Gajger) se zaključala u kupatilo iz kojeg ne izlazi, pod ubeđenjem da ima urokljivo oko zbog čega se stanovnicima zgrade dešavaju čudne i neplanirane stvari.

Kada domaru (Jerg Šitauf) nestane pas, pa on poludi, to će pokrenuti lavinu bizarnih incidenata zbog kojih se stanovnici zgrade više neće osećati sigurnim, pa će se organizovati u vlastitu patrolu naoružanu štapovima za golf, Pokušaji komiteta da udovolji zahtevima grupe za pritisak samo potpiruju dalju eskalaciju, a Ana, kako jedan od retkih, ili čak jedini glas zdravog razuma ubrzo će se naći na njihovoj meti.

Uzore i uticaje zapravo nije teško prepoznati. U smislu postavke i centralne metafore zajednice jedne zgrade kao preslike društva, prva asocijacija je svakako roman Džejmsa Grejema Balarda ,,Soliter“ iz 1975. godine, adaptiran u film ,,High-Rise“ (2015) u režiji Bena Vitlija. U smislu stila, dizajna i štimunga koji je apsurdan i hladan, jasan uticaj je grčki „čudni talas“, pre svega Jorgos Lantimos. Gluma u nešto svedenijim, mehaničkim potezima, kamera Jana Majnca u statičnim kadrovima, često iz „iskrivljenih“ ili „iščašenih“ uglova, uz vrlo pažljivo složeno osvetljenje, kao i muzika koju u principu sačinjava jedan božićni kanon koji ponavljanjem postaje sve sablasniji, jasno govore tome u prilog. Ali, Natalija Sinelnikova sve te poznate elemente aranžira u prilog tome kako bi poentirala na nečemu o čemu treba govoriti.

Dok je Balardov roman na meti imao pre svega klasno društvo i rigidno shvaćene koncepte klasne borbe i revolucije, Sinelnikova i njen koscenarista Viktor Galandi zapravo napadaju koncept sistema i potrebe da se svaki aspekt ljudskog života i ponašanja uredi. Ponekad do najsitnijih i najbesmislenijih detalja, uz „opšte dobro“ (u tom društvu su kardinalni grehovi biti asocijalan, nemoralan i neuviđavan) kao instant izgovor za represiju, upodobljavanje i mikromenadžment onih koji štrče.

Ovde u prvi plan dolazi opsesija sigurnošću tih „dobrih građana“ koji će se, pod uticajem ideje da im je sigurnost ugrožena, organizovati u fašističku rulju koja će osetiti poriv da proganja druge i drugačije koji samom svojom egzistencijom dolaze pod sumnju.

Na nekom opštijem i širem nivou, ,,We Might As Well Be Dead“ se obraća onom unutrašnjem liberalu, liberterijancu i anarhisti u svakome od nas. Spektar manifestacija koje tako problematizovani koncept odricanja slobode radi veće sigurnosti na koje se film u sadašnjem vremenu može odnositi doista je širok, budući da je u poslednjih desetak godina kroz medije generisano više strahova nego što bi ih imalo smisla nabrajati. Međutim, film nije samo politička teza, već ima i jednu ličnu dimenziju.

Ne treba zaboraviti to da je autorica imigrantskog porekla i da su Ana i Iris kao glavne junakinje, prvo bojovnice, a onda i žrtve sistema, takođe imigrantkinje, kasnije će se ispostaviti i pripadnice manjinske verske zajednice, pa ,,We Might As Well Be Dead“ možemo posmatrati pre svega kao priču o migrantima i/ili izbeglicama.

Zakučasta stvar koja se vidi tek u vremenima svetskih tektonskih poremećaja je činjenica da smo svi mi u nekoj situaciji od nekuda došli negde, da smo se kretali i migrirali. Ali i to, da toga prestajemo da budemo svesni ubrzo nakon što se negde „odomaćimo“, pa se onda teško othrvemo porivu da se tribalno organizujemo u pleme starosedelaca. U zgradi usred ničega u svetu koji se možda ruši jasno je da su svi u nekom trenutku bili izbeglice, pa paradoks toga da suživot nije moguć bez pitanja stareštva i pravovernosti deluje posebno apsurdno.

BigBug

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ideja o tome da će se roboti, androidi i ostala veštačka inteligencija otrgnuti ljudskoj kontroli, odbiti poslušnost i pobuniti se protiv gospodara, prilično je stara i standardna tema u naučno-fantastičnoj literaturi i kinematografiji.

Njeno pogonsko gorivo je uvek ljudska nesavršenost i samim time nesavršenost ljudskih planova, ali upravo ta nesavršena, ali zato veoma fleksibilna i adaptibilna ljudska priroda po pravilu odnosi pobedu nad svakom od tih robotskih pobuna. Primeri za to su brojni, a najnoviji nam dolazi posredstvom Netfliksa: u pitanju je najnoviji film Žan-Pjera Ženea ,,Bigbug“, koji se ponajpre može opisati kao naučnofantastična screwball komedija, u kojoj se grupa ljudi nađe zaključana u kući usred robotske apokalipse.

Vlasnici kuće, Alis (Elza Zilberštajn) u posetu su došli njena najnovija simpatija Maks (Stefan de Grot) i njegov sin Leo (Heli Tona). Alis je pomalo romantična duša, Maks je ljigavac koji hoće da je zavede, a Leo se u toj situaciji smara. U nekom trenutku navraća Alisin bivši muž Viktor (Jusef Haždi) sa novom tupavom verenicom Dženifer (Kler Šust), kako bi njih dvoje ostavili Viktorovu i Alisinu poćerku Ninu (Marisol Fertar) pre nego što otputuju na virtuelno rajsko ostrvo na kojem će se venčati. Galeriju likova upotpunjuje komšinica Fransoaz (Ženeova redovna glumica Izabel Nanti), koja je došla da pokupi svog (kloniranog) psa Tobija, koji je upao u kuću.

Osim toga, kuća je prepuna robota i ostalih virtuelnih pomagala. Najviše kontakta s ljudima ima kućna robotica Monik (Klod Peron), kao i Fransoazin „fitnes robot“ Greg (Alban Lenoar). Tu su još i nevidljivi Nestor (Benoa Aleman je pozajmio glas), koji upravlja elektronskim i sigurnosnim sistemima, stari robot za igre Ajnštajn (Andre Dusolije), Ninin robot-igračka i najbolji prijatelj iz detinjstva, te još jedan robot za kućne poslove poput čišćenja i majstorisanja.

Oni su verni svojim humanoidima, voljni da im pomognu i da ih štite, čak i da sami pokušaju da ih razumeju, ali im svejedno ne mogu otvoriti kućna vrata jer su programirani da procene opasnost. A napolju je na snazi pobuna robota, pre svega zlokobnih Joniksa (Fransoa Levantal) koji izgledaju kao Borgovi iz ,,Star Treck“ serijala, a ponašaju se kao militarizovana policija na tragu ,,Terminatora“.

Pre nego što je postao poznat po globalnom hitu ,,Amelie“ (2001), Žene je važio za priličnog „darkera“ sklonog morbidnosti i/ili pičvajzu. Pre ,,Amelie“ je pokušao da revitalizuje posrnulu ,,Alien“ franšizu s četvrtim nastavkom ,,Resurrection“ (1997). A još pre toga je zajedno s Markom Karoom režirao filmove „The City of Lost Children“ (1995) koji je bio jedan od kvalitetnijih predstavnika gotik kinematografije devedesetih i ,,Delicatessen“ (1991), na koji po količini pičvajza ,,Bigbug“ najviše i podseća. Ženeova karijera nakon ,,Amelie“ bila je uglavnom u padu: ,,A Very Long Engagement“ (2004) je bila klasicistička melodrama koja nije sela publici koja je od Ženea očekivala nešto uvrnuto, akciona komedija ,,Micmacs“ (2009) je za trenutak izgledala kao veliki povratak. A ,,The Young and Prodigious T. S. Spivet“ (2013) je bio tek sladak, ali anemičan feel-good filmčić. Pre ,,Bigbug“, poslednji dugometražni film u Ženeovoj režiji je bila televizijski ,,Casanova“ (2015).

U režiji, Žene se uvek perfektno oslanjao na elemente mizansena i dizajna. Strukture sa kojima operiše su bogate i raskošne, detaljne i funkcionalne, toliko da nam može biti žao kada reši da ih uništi, a po pravilu to do kraja bude slučaj. Ovde je kuća skoro pa još jedan od likova, uz robote i ljude, a detalji nameštaja, tričarija, pomagala i ostalih sitnica nam govore i o svetu izvan te kuće i o poziciji njenih stanara u njemu. I upravo ta postavka dodatno razmrdava i glumce u smislu njihovih perfektnih tajminga (komičarskih koliko i čisto fizičkih) i Ženeovu vrlo kinetičku režiju, bez obzira što je očito artificijelan i dorađen u postprodukciji.

Tematski i dramaturški, možemo prepoznati različite elemente i uticaje, Bunjuela i Tatija u jednakoj, ako ne i većoj meri nego Verhovena i Kamerona, dok se suština filma ne svodi toliko na sukob ljudi i mašina, nego na opasnost od oslanjanja na tehnologiju, od automatizacije i od toga da tehnologija može poslužiti kao oruđe za pacifikaciju i uvođenje diktature. Vreme radnje filma je možda sredina 21. veka, ali neke od elemenata možemo prepoznati i u našem svetu.

Žene i njegov verni koscenarista Gijom Loran su, međutim, mnogo toga ubacili unutra, pa neke od strelica koje odapinju ne uspevaju pošteno ni da polete, premda nude interesantne teme za debatu. Tako da se čini da je dosta toga podređeno upravo internoj screwball priči koja u suštini i nije toliko nova. Najveći problem filma bi ipak bio onaj moralni: Žene ga nije pravio za bioskope, nego za Netfliks, korporaciju koja je jedan od nosilaca automatizacije, robotizacije, instanta, konzumerizma i dostupnosti sada, odmah i na komandu.

In My Room

kritika originalno objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Urlich Köhler

uloge: Hans Löw, Elena Radonicich, Michael Wittenborn, Ruth Bickelhaupt

Sa svojim poslednjim filmom, In My Room, koji je premijeru imao ove godine u Cannesu u interesantnom Un certain regard programu, scenarista i reditelj Urlich Köhler ima samo dva problema: ne zna baš kako da počne, što rezultira prolongiranom, zapravo razvučenom ekspozicijom, i ne zna kada da završi da bi taj završetak bio otvoren i elegantan. Sve između toga, tih sat i nešto vremena, međutim, savršeno štima i predstavlja vrlo elegantan spoj večitih tema, univerzalnih fantazija, literarnih klasika, pop-kulturnih obrazaca i kritike savremenog sveta.

Zapravo, otvaranje filma je briljantno, kamera se približava političaru, da bi slike nestalo trenutak pre nego što bi isti progovorio. I tako par puta. Ispostavlja se da je za to odgovoran naš protagonista Armin (Löw), televizijski kamerman čiji berlinski život nije ni izbliza onako glamurozan i umetnički kao što bismo to mogli očekivati. Ovo mu verovatno nije prva greška, ali mogla bi biti poslednja. Ni na privatnom planu ne stoji ništa bolje, njegovi pokušaji zavođenja su gotovo očajnički. Smisao života neće naći ni prilikom odlaska kući gde je pozvan da pomogne ocu oko brige o umirućoj baki…

Jednom kada se neizbežno dogodi, Armin reši da se pošteno napije, što će rezultirati time da prespava u autu. Međutim, kada se probudi shvata da se svet oko njega promenio do neprepoznatljivosti. Naime, ljudi su nestali, civilizacija postoji samo u tragovima (napušteni automobili, roba u prodavnici i slično, ali nema struje ni vode). Ubrzo shvata da je to možda novi početak za njega, pa nakon što iživi nešto svojih dostupnih fantazija (recimo provoza se pustim cestama u napuštenom Lamborghiniju), naš junak dobije želju da ponovo izgradi život za sebe i oko sebe koristeći ono dostupno.

Njegova fantazija u stilu Robinsona Crusoea će krenuti sasvim novim tokom kada u njegov život uđe poslednja žena na planeti, Krisi (Radonicich) koja će bar neko vreme deliti taj komadić raja s njim. Međutim, činjenica da su oni (verovatno) poslednji ljudi na Zemlji ne znači automatski da su idealno skladan par. Dok on uživa u domaćinskom životu, okružem prirodom, domaćim životinjama, čak je napravio i mini-elektranu, nju vuku daljine i nove avanture…

Dva motiva se sama nameću, jedan je apokalipsa kakvu smo viđali po filmovima, drugi je fantazija o samodostatnosti i izgradnji civilizacije za sebe koja datira još od romana Daniela Defoea kojeg smo svi pročitali u školi ili van nje. Veza između njih je skladna i zapravo moderna, ukorenjena u savremenom sve ubrzanijem i sve stresnijem svetu u kojem je sve teže snaći se, pa su fantazije o seoskoj idili i izgradnji nečeg samo svojeg sve učestalije. Stavka u kojoj se Köhler pokazuje kao izuzetno vispren autor je apsolutno napuštanje dogme o nužnosti pozadinske priče o uzrocima apokalipse, tako da nema ni toga, kao što nema ni klasičnih dramaturških rešenja u vidu virusa, zombija, mutanata i natprirodnih opasnosti koje vrebaju iza ugla.

To, naravno, ne znači da je film slabo dizajniran. Promene u odnosu na naš svet su možda minimalne, ali nisu neprimete (recimo trgovački centri koji propadaju, napušteni automobili, vrećice sa namirnicama, ostatak tehnike koji se može prenameniti), dosta toga se uklapa u prirodno okruženje i prema prirodi se može upratiti i protok vremena. Uhvaćeno kamerom autorovog stalnog saradnika Patricka Ortha, sve izgleda zaista dojmljivo.

Köhlerova namera je, međutim, pre svega studiranje odnosa između dvoje ljudi i njihovih karakternih razlika. Obilju referenci uprkos, In My Room nije storija o Adamu i Evi ili potopu, već o ljudima, sličnostima i razlikama, spajanju i razdvajanju, potrebama, slobodi, izvorima, životnim putevima. Film dosta zavisi od glumaca, a Hans Löw i Elena Radonicich su veoma raspoloženi i hemija među njima je primetna.

Autor Urlich Köhler, inače predstavnik takozvane Berlinske škole, doduše njenog novog vala, narečene koncepte vešto spaja, provlačeći kroz njih povremeno diskretni, nenaglašeni humor, a ponekad se čak upuštajući u bizarnost nivoa Toni Erdmann. Rezultat svega toga je možda i najveselija slika apokalipse koju možemo videti na ekranu.

Traders

2015.

scenario i režija: Rachel Moriarty, Peter Murphy

uloge: Killian Scott, John Bradley, Peter O’Meara, Nika McGuigan, Barry Keoghan, Olwen Fouere

Ljudi početka XXI stoleća su naivno verovali da im može ići samo na bolje. Je li to ekonomska primena Fukuyamine teze o kraju istorije i konačnom trijumfu ekonomskog i društvenog liberalizma ili jednostavno naivnost trenirana od strane medija i kojekakvih “stručnjaka”, ostaje da se vidi. Ono što je jasno da krizu 2008. godine koja je počela sa nekretninama u Americi, da bi se prelila na banke i sistem dugova po celom svetu većina stanovništva nije dočekala spremna. A jedno od mesta gde je kriza najjače udarila bila je Irska, pre toga rapidno progresirajuća ekonomija koju su po stopama razvoja poredili sa istočno-azijskim i nazivali je “keltskim tigrom”.

Traders, celovečernji filmski prvenac autorskog para Rachel Moriarty / Peter Murphy aktivnog u svetu kratkih filmova i na televiziji, pokušava da tematizira krizu u Irskoj, ali i da bude univerzalna metafora “dog eat dog” kapitalizma u kojem je sve na prodaju ili kocku, pa čak i ljudski život. Bez potrebe za preteranim naglašavanjem, metafora za kojom autori posežu na tragu radikalizirane verzije Fight Cluba je tupa poput udarca maljem, ali to ne znači da ne može biti efektna, čak i kad nije ispravna i sveobuhvatna.

Naši protagonisti su upravo otpušteni iz nekada uspešne brokerske firme koja je preko noći izgubila puste milijarde. Posle samoubistva starijeg kolege (dvaput ženjenog sa gomilom poodrasle dece, školarinama i alimentacijama), pomalo čudan, socijalno neprilagođeni tip Vernon (Bradley) izlazi sa teorijom o ekonocidu (na porast stope nezaposlenosti od 1%, stopa samoubistava skače za 0.8%) i idejom kako na tome kapitalizirati u kockarskom maniru. On postavlja site na “dark webu” preko kojeg će očajnici, prethodno svu svoju imovinu pretočivši u gotovinu, napisavši samoubilačku poruku i uzevši sa sobom zelenu torbu, dogovoriti borbe do smrti. Pobednik će zakopati poraženog i uzeti obe torbe.

Naš narator i, pretpostavljamo, glavni lik Harry Fox (Scott) ipak ima nešto više od života od Vernona, ali se svejedno zajebao: ne može nastaviti sa istim životnim stilom. Znate ono, kredit za fancy stan veći od plate na novom, bezveznom poslu, autobus umesto službenog auta i sve u tom stilu. Ali je svejedno zgrožen Vernonovom ponudom. Tek kad njih dvojica odigraju premijernu “trgovinu”, tako se, naime, zove ta tučnjava do smrti, a Harry Vernonu pusti goli život i ništa para, on će shvatiti da mu, kao i svakom kapitalisti, ubijanje nije veliki problem. Sa uvek “još samo par borbi do cilja”, Harry postaje mašina za ubijanje ljudi.

Vernonu to nije pravo, da se neko drugi bogati njegovim izumom (pustimo sad svojim pesnicama), a nije mu baš po volji ni da se Harry spetljava sa njegovom komšinicom (McGuigan) na koju se ovaj loži verovatno od detinjstva, pa se dovija kako da preokrene situaciju u svoju korist. Njegov plan uključuje bivšeg robijaša, a sada cvećara (O’Meara) i Kena (Keoghan), klinca koji kod njega radi i nema nikakvih problema sa ubijanjem drugih ljudi za novac...

Casting je odlično pogođen. Killian Scott nakon nekoliko epizodnih uloga u filmovima poput ‘71 i Calvary konačno ima priliku za nešto veće od toga i to koristi. Kao protagonista sjajno kanalizira volju za preživljavanjem po svaku cenu i pomalo udaljeni stoički stav. Dodatno svojstvo naratora ga pomalo sputava, ali u ovakvom filmu narator je uvek rizik. John Bradley (Game of Thrones) je kao Vernon zarobljen sa lagano karikirano napisanim likom nesposobnjakovića, ali ima pravu, ljigavu njušku za to. Pred mladim Barryjem Keoghanom je svakako blistava glumačka budućnost, on svoju ulogu beskrupuloznog, kurčevitog tinejdžera igra sa posebnim uživanjem. Peter O’Meara je izvrstan kao “down to Earth” negativac oportunista, a Nika McGuigan uspeva da tipski lik žene sa svojim problemima odigra sa dozom empatije. Ubacivanje Olwen Fouere (This Must Be the Place, The Survivalist) u glumačku postavu u ulozi Vernonove majke je takođe izvrstan detalj.

I neki drugi detalji su pogođeni savršeno. Dublin i njegova nevesela okolina kao mesto radnje su izabrani pažljivo i snimljeni da već tipično gradsko-prigradsko sivilo deluje realistično i autentično. Takođe, Harryjevo nošenje sa gubitkom posla i statusa je pažljivo napisano i snimljeno, a detalj sa prvom vožnjom autobusom nakon (pretpostavljamo) dužeg vremena je slika i prilika “deadpan” humora. Autorski dvojac je očito imao pojma o čemu se tu radi.

Problem nastaje na polju unutarnje logike. Nemam problema da prihvatim distopičan svet u kojem se ljudi bore do smrti za par hiljada eura kao kritiku kapitalizma. U takvom svetu je tako nešto moguće. Ipak, nivo detalja oko sakrivanja borbi, odnosno “trgovina”, ti režirani susreti, pretresi, elokventno prikazani detaljni profili pojedinih likova (tužne priče s naličja kapitalizma i ne tako tužne o psihopatskim ličnostima), vožnje prevozom do pustih lokacija i ostalo apsolutno ne stoje u skladu s tim da se ljudi bogate, leševi gomilaju a policije ni od korova. U redu, oni svi bivaju zakopani, ali nije moguće da panduri, ma kako glupavi ili nemotivirani bili, jednom kad nađu nekoliko leševa u plitkim grobovima i njihove samoubilačke poruke u stanovima, ne pokrenu nikakvu istragu. Šta, sami se zadavili golim rukama, sami se zakopali?

I zbog toga Traders, ma kako bio pitka i povremeno pronicljiva filmska zabava ne uspeva u svojoj nameri da bude žestoka kritika kapitalizma. U brljanju sa osnovnim postulatima igre i neskladu sa realnim svetom, kritička oštrica, ili bolje rečeno udar (Traders nikada nije hirurški precizan, više “mlati” i nabija poentu) se gube. Kapitalizam je kompleksan sistem, način života ili šta god i treba ga razumeti i sagledati sa svih strana za smislenu kritku. U ovom slučaju, autori to nisu uspeli. Dakle, gledljivo, ali ni izbliza onoliko pametno koliko želi biti.

Hidden

2015.

scenario i režija: Matt Duffer, Ross Duffer

uloge: Alexander Skarsgard, Andrea Riseborough, Emily Alyn Lind

U godini suše, kakva je za male, žanrovske filmove bila 2015. sve polupristojno što se pojavi preko noći dobija status kultnog i neumerene pohvale. Shvatam taj mehanizam, fanovi određenog žanra su manje ili više narkomani, kriza je, roba je generalno loša i prodaje se skuplje nego što zaista vredi – kupaca ionako uvek ima. Hidden je jedan od tih (pre)hvaljenih filmova ove sušne godine, dovoljno dobar da se nekako pregura kriza i to je to.

U pitanju je jedan od onih komornih, post-apokaliptičnih filmova koji balansiraju između horora, trilera, drame i misterije i kojem je glavni adut atmosfera: relativno skučena i apsolutno mračna. Naši junaci su tročlana porodica koja se od katastrofe sklonila u staro atomsko sklonište iz perioda Hladnog rata, opušteni otac Ray (Skarsgard), zabrinuta majka (Riseborough) i kćerkica Zoe (Lind). Tu imaju konzerviranu hranu, vodu, bazičnu infrastrukturu poput struje, pa čak i društvene igre da krate vreme. Tamo su već skoro godinu dana (301 dan, da budemo precizni), lagano im je dopizdilo, ali nemaju pojma koliko će još ostati.

Oni imaju svoja pravila ponašanja i uglavnom ne izlaze vani, mada proveravaju stanje preko improviziranog periskopa. Jasno je i zašto ne izlaze: prizor vani je pravi “Fallout”, spaljena zemlja i nagoreli ostaci prošlog sveta: zgrada, igrališta, školskog autobusa. Drugi razlog zašto ne izlaze vani su entiteti koje oni nazivaju “Breathersima” i koji ih traže da ih ubiju. Međutim, frka je i panika, baksuzni događaji se samo ređaju i pitanje je koliko oni mogu ostati unutra s obzirom da su im “Breathersi” već na tragu.

Hidden nije napeti film brzog tempa, već jedan od onih koji se polako uvlače pod kožu svojom atmosferom. Taj mrak je isprva zanimljiv, a kad počne da gnjavi, autorski dvojac, braća Duffer, imaju šta da nam ponude: flashbacke na poslednji “normalni” dan, odnosno dan pre katastrofe koji su naši junaci preživeli. Ti momenti nisu za padanje u nesvest od originalnosti ili veštine, ali makar razbijaju monotoniju toga da je sve u jednom jedinom prostoru.

Drugi adut filma su svakako glumci. Iako je mala Emily Alyn Lind pomalo iritantna (kao uostalom i većina filmske dece, što je problem sveprisutan u filmskoj industriji i uzrok mu je više loše pisanje negoli loša režija), odrasli uspevaju da izvuku stvar. I njihovi likovi su pomalo tipski, ali Alexander Skarsgard kao Ray uspeva da istovremeno dokaže i svoju versatilnost, ali i svoju ličnost, a Andrea Riseborough uspeva da pronađe pravi ton za ulogu zabrinute majke.

Treća solidna strana filma je obrat pred kraj. Iako iz iskustva znamo da će obrata biti, i da iz svega viđenog on ne može biti drugačiji nego onakav kakav su nam spremili autori, ipak nemamo utisak da je on “telefoniran” scenama unapred. Drugi problem je to što, jednom kada se obrat desi, on neke druge stvari u filmu retroaktivno čini nemogućima ili malo verovatnima.

Problem je u tome što film osim toga ima još vrlo malo da ponudi, pa i tih 80-ak minuta deluje kao da je neko premisu dobrog kratkog filma na silu razvukao u dugometražni. Na kraju, Hidden je sasvim solidna žanrovska konfekcija za jedno gledanje bez preterano pozornosti, u odsustvu bolje ideje za horor/triler. Ništa manje i ništa više od toga. Ne očekujte čuda.

Maggie

2015.

režija: Henry Hobson

scenario: John Scott 3

uloge: Arnold Schwarzenegger, Abigail Breslin, Joely Richardson

Komadić trivije: pre nego što je Arnold Schwarzenegger postao Terminator, Commando ili čak Conan The Barberian, što će reći pre nego što je počeo da prebija, razbija i raznosi po Hollywoodu, ovaj austrijski bodybuilder je imao dve uloge u autorskim filmovima. Istini za volju, kod Roberta Altmana u The Long Goodbye nije imao niti jednu repliku, samo je stajao i skidao se. Ali je zato u filmu Stay Hungry Boba Rafelsona svirao violinu i ispaljivao mudre izjave u ulozi austrijskog bodybuildera koji nije baš tipična hrpa mišića bez mozga. U tom smislu ispostavljanje njegovog poslednjeg filma Maggie kao nečega gde ovaj akcijski glumac igra defeinitivno protiv svog tipa uloge deluje malo preterano i malo “fake”.

Maggie se po tom osnovu poredi sa Cop Landom (1997), a Schwarzeneggerova uloga sa Staloneovom u potonjem. Istina, obe uloge idu kontra tipa narečenih glumaca, ali Schwarzenegger i Stalone su sami birali svoje uloge i svoje tipove, ne bez veze i ne bez razloga. Međutim, sustigle su ih godine, a i svet je u međuvremenu dobio nove akcione heroje, možda slično stare kao njih dvojica, ali zato uglađenije. Stalone kao profesionalni glumac sa autorskim ambicijama je još davno u svojstvu producenta stao iza Cop Land, ali to je bio izuzetak. Zbog toga se dao u produkciju, pisanje i režiju pristojnih, ali uglavnom konfekcijskih akcija i trilera u kojima često i ne igra. Schwarzenegger je otisnuo u političke vode, pokušao “comeback” kroz akcione uloge u solidnim, ali često neshvaćenim filmovima, a Maggie mu je nova ekstravaganca, pokušaj da krene putem kojim se ređe ide, šta već. I u Maggie je on dobar i zapravo je taj komad “against the type” trivije jedini ubedljivi razlog da ipak pogledamo film. Arnie je dobar, film baš i ne.

U čemu je štos sa celom tom ujdurmom? Schwarzenegger igra Wadea, jednostavnog farmera u izraubanom pick-upu koji se brine za svoju terminalno bolesnu kćerku Maggie (Breslin). Ali, hej, pored toga što je, hm, ljudska priča, Maggie je i zombi-film. Zombi-drama o bolesti, smrti, gubitku i čemu sve ne, bolje rečeno. Što znači da ćemo imati prilike da Arnieja u makar dve scene vidimo kao onog starog, kako zombije davi motkom i kako ih cepa sekirom.

Glavna fora je, međutim, u tome što je ceo taj “zombie-trope” u velikoj meri izrabljen i potrošen. Imali smo utišane drame o životu sa virusom, romantične komedije, akcione filmove sa brzim zombijima, globalne trilere o zarazi koja ljude pretvara u zombije, zapravo skoro sve varijacije na temu. U tom smislu, utišana “mood piece” drama Maggie ne donosi puno novoga što nismo, recimo, videli u no-budget dragulju The Battery. Tamni filteri, prerijski pejzaž, farmerski milje, lokalni policajci i doktori, kao ni kućna drama u koju su uključeni umiruća Maggie, Wade i njegova druga žena Caroline (Richardson) ipak ne donose nikakvu veliku, revolucionarnu promenu u “zombie” žanr.

Glumci su u redu. Arnold Schwarzenegger pokazuje da je sposoban da odigra oca-zaštitnika (jesmo li sumnjali?), ali da pritom ne ispali pun šaržer metaka u neprijatelja. Iako je vizuelni “hint” sa bradom i jednostavnom odećom preočit, nekako ga kupujemo kao farmera čelične volje. Abigail Breslin je skoro celi svoj život u glumi i od zapaženih dečijih uloga (nominacija za Oscara za Little Miss Sunshine) izrasla u indie-glumicu sa kojom se ima računati i Maggie je možda njena ulaznica u “veliku ligu”, jer uloga zahteva kompleksnost koju ona isporučuje. Joely Richardson je isto veoma dobra kao Caroline.

Problem sa Maggie je druge prirode: film je dosadan. Ima nekoliko potresnih dijaloga i replika, ali ih je malo i udaljene su. Ostatak filma je uglavnom prazan hod i ponavljanje jednih te istih šablona ispostavljenih već na početku. Na stranu i nelogično objašnjenje za poreklo virusa i, čini se, nedovoljno prisustvo organa vlasti ili odsustvo apokalipse (logika stvari nalaže da se jedno od ta dva mora dogoditi), film jednostavno ne možemo shvatiti ozbiljno. Maggie, delo autora-debitanata, deluje kao eksperiment udaranja kontre opštim mestima i stoga ne funkcioniše. Nije isključeno da će neki drugi film uspeti tamo gde Maggie nije.

Lost River

2014.

scenario i režija: Ryan Gosling

uloge: Christina Hendricks, Iain De Caestecker, Saoirse Ronan, Matt Smith, Ben Mendelsohn, Eva Mendes, Reba Kateb, Barbara Steele

U principu, uvek imam problem sa glumcem koji se po prvi put hvata autorskog rada. Nazovite to kritičarskom skepsom, možda čak i cinizmom, ali taj podatak nemojte otpisivati. Dobro, postoje izuzeci koji potvrđuju pravilo, (primarno) glumci postaju (primarno) reditelji, neki poput Woodija Allena celu svoju karijeru guraju manje ili više paralelno i to je u redu. U novije vreme imamo Xaviera Dolana koji ima i ideju i srca da je razvije.

Mnogo češće imamo glumačke izlete u režiju iz ovih ili onih razloga, uglavnom iz taštine . Po lošem poslu i mnogo poze pamtimo Angelinu Jolie. Joseph Gordon Levitt me takođe nije fascinirao svojim prvencem. Russell Crowe je igrao na sigurno i napravio komad konfekcije. Jason Bateman je svoj rediteljski prvenac radio oko svoje “screen” persone. Vincent Gallo je tu izuzetak koji potvrđuje pravilo, njegov greh je što voli da priča gluposti na teme o kojima ga niko nije ništa pitao. Da ne zaboravimo, i najveće filmsko nedelo svih vremena, The Room, je proizvod taštine, i to lošeg glumca.

 

Ryan Gosling je znao koliki rizik preuzima, pa je zbog toga malo i usporio svoju glumačku karijeru. Za premijeru je dobio Cannes, na koji je i ciljao, što zbog svojih veza sa art-film njuškama, što zbog toga što je i film intonirao tako. Kao i u glumačkoj karijeri (makar u poslednje vreme), tako se i režijski vezao za Refna kao uzor i za Refnove uzore. Lost River tako ima odjeke Lyncha kroz Refna i u tragovima Gaspera Noe, Egoyana i Malicka, a u detaljima Gosling pokušava da prizove i Kurosawu. Problem je u tome što Gosling nije reditelj i što osim želje da se pokaže na tom planu nema nekih kvaliteta. Naprosto, uzeo je nešto kompleksno i zahtevno, a sa tim ne može da izađe na kraj, pa je konačni utisak još jedan slučaj “kako mali Đokica vidi art-film”.

Naravno, Lost River je više “mood piece”, kolaž scena, kadrova, slika i boje nego li narativni film, jer narativni film uopšte nije art. To ne znači da nema radnje, ali ona meandrira i gubi se u rukavcima. U centru pažnje su majka Billie (Hendricks) i sin joj Bones (De Caestecker) u propalom, razrušenom i napuštenom Detroitu, poglavito u njegovom naslovnom predgrađu. Billie ima hipoteku za kuću, kasni tri meseca sa isplatom i sprema joj se deložacija. Zato prihvata ponudu svog bankara Davea (Mendelsohn) i kao drugi posao uzima tezgu u njegovom perverznom klubu koji bi se najpre mogao nazvati horor-burleskom.

Bones se za to vreme bavi upadanjem u napuštene kuće i skupljanjem bakra. Zbog toga dolazi u sukob sa Bullijem (Smith), vođom bande i “gazdom” operacije sa bakrom. Bones ga je pokrao, ili Bully to tako misli, pa ga juri da ga ubije. Bones ima jedinu prijateljicu u susedi Rat (Ronan) koja mu otkriva tajnu o izgubljenom gradiću na dnu jezera, napuštenom i potopljenom u ime progresa kada se gradila brana. Ti ljudi su preseljeni u Lost River, ali sa sobom nose kletvu. Bones na sebe uzima zadatak da iz jezera izroni nešto što bi tu kletvu skinulo.

Dalje imamo, rekoh već, elaborirane vizuelne podražaje praćene elektronskom muzičkom podlogom, scene šokova i začudne likove i detalje koji su tu samo zbog začudnosti. Zapaljene kuće, automobile i bicikle. Mutavu i jedva pokretnu babu. Dobrog taksistu. Mudru madamme. Ples koji prelazi u silovanje. Morbidne tačke u klubu. Na nivou senzacije nam nije dosadno, ali sve što vidimo ostaje najblaže rečeno nepovezano i slučajno. Gosling kao autor ne uspeva to sklopiti u celinu, ne uspeva ostvariti veću sliku, pa čak mu ne polazi za rukom da nas drži u napetosti. Jednostavno ne hvatamo poentu svega toga: je li to vizija apokaliptične budućnosti (sa epicentrom u Detroitu – na koji li me film to podseća), je li tu prisutan neki socijalno-politički kontekst o propadanju urbanih sredina ili je to samo pakovanje za Goslingovu nedorađenu nazovi-viziju.

Nije to loše kad mlad reditelj početnik ima velike uzore na koje se ugleda. Nije čak ni loše primenjivati njihova rešenja u pojedinim situacijama. Međutim, loše je kad taj autor nema apsolutno nikakvu viziju šta bi s tim osim što bi se igrao velikog umetnika. Lost River je “fake” i kao takav može biti jedino projekat za hranjenje ega. To se vidi i na glavnom glumcu koji na “goslingovski”, “daskasti” način glumi “goslingovski”, “daskasti” lik.

Manjina je nasela i tu stilsku vežbu proglasila za genijalnost, većina je prozrela trik. Film je popljuvan u Cannesu, distribucija je odlagana mesecima i status je bliži ekstremnom flopu nego bilo kakvom “arthouse” hitu ili budućem kultu. Nije čak ni štos u tome da je Lost River loš ili da nema potencijala (kao, na primer, filmovi koje režira James Franco, još jedan glumac koji je umislio da je veliki umetnik), jer ima tu nekih detalja koji bi pasali i u boljem filmu. Štos je u tome da je, osim za njegovog autora, ovaj film beznačajan i nepotreban. Goslingu bi bolje bilo da se uhvatio nečeg standardnijeg i jednostavnijeg za svoj prvenac.

These Final Hours

2013.

scenario i režija: Zak Hilditch

uloge: Nathan Phillips, Angourie Rice, Sarah Snook, Jessica De Gouw, Daniel Henshall, Kathryn Beck, Lynette Curran

Gledam nešto okolo po silnim internetima i vidim da je raja poludela na These Final Hours. Ok, “poludela” je malo prejaka reč, ali zapanjila me je gotovo unisona pohvala od strane različitih i međusobno nepovezanih ljudi sa foruma i društvenih mreža. Proverim i dostupnu kritiku, oni su već spustili loptu, kritike variraju, ali kritičari znaju biti guzice i tako i tako. Uostalom, uticajna filmska štampa uglavnom nije pisala o ovom filmu, u Americi nije izašao uprkos dugoj festivalskoj turneji, a u Evropi je većinom izašao direktno na DVD-u i to godinu dana od festivalske premijere (koja je možda bila još uvek pod etiketom “work in progress”).

Šta da kažem, nije me se naročito dojmio, ni pozitivno ni negativno. U centru pažnje je pitanje: Šta bi ste vi radili poslednjeg dana na Zemlji? Ne možete da pobegnete jer katastrofa globalna i konačna. Nema hrabrih kosmonauta, Bruce Willis nije u priči za spasavanje sveta, jebeni asteroid će opizditi severni Atlantik, a vatreni talas će se širiti dalje i dalje. Komparativna prednost Australije (gde se i nalazimo) je što se nalazi na drugom kraju sveta, ali to će joj dati sate, ne čak ni dane. Da li biste žurali do iznemoglosti? Orgijali? Drogirali se kao svinje? Ubijali ljude? Silovali decu jer nikad niste, nema veze što ćete goreti u paklu kad isti taj pakao čeka svakog?Ili biste se možda ponašali normalno, kao i uvek.

Nalazimo se u Perthu, gradu ne baš poznatom po glamuru, uz to i blatantno vrućem u kojem vlada anarhija. Naš junak koga pratimo je James (Nathan Phillips, poznat kao nesrećni turista iz Wolf Creeka) i dan započinje tako što mu ljubavnica (De Gouw) saopštava da je trudna i da bi volela da njih dvoje (ne troje, jebite se klerofašisti, nerođeno dete nije “život”) kraj sveta dočekaju zajedno, romantično u njenoj kući na plaži. James ipak pikira drugu opciju, da sa svojom devojkom (Beck) i njenim poludelim bratom (Henshall) kraj sveta na majci svih žurki, uz muziku, orgije, drogu i ruski rulet. Međutim, usput mu se dešava nešto što nije očekivao, i to je hm, moralni kliše svih ovakvih ostvarenja: upoznaće devojčicu u nevolji i spasiti je od dva silovatelja. Curica se zove Rose (Rice), izgubljena je i traži svog oca. Ona će mu, naravno, poslužiti kao katalizator čovečnosti. Do same žurke, film nekako drži pažnju gledaoca, ali posle toga ulazi u jedan spor, na momente zanimljiv, ali isprazan pasaž do samog kraja koji je vizuelno atraktivan, ali ipak samo odjek američkog filma, Take Shelter Jeffa Nicholsa.

Generalni pesimizam filma mi ne smeta, ne smetaju mi čak ni standardni motivi, pa ni prašnjavo-žućkaste boje koje su sinonim za australsku pustaru. Problem je u tome što se recept ne uklapa najbolje. Film polazi sa dramskom premisom pomalo nalik na klasik On The Beach Stanleya Kramera, čak je i neizbežna katastrofa skoro pa prekopirana (umesto nuklearnog rata imamo asteroid, big deal), ali debitant Zak Hilditch bi ujedno radio i žanrovski film i u tu svrhu je pokupio popularnog glumca Phillipsa, zamislio ga kao opasnu mužjačinu i opakog jebača – žene bi bile s njim, muškarci bi bili on. Konačni rezultat je takav da je za žanrovski pred-apokaliptični film (suština slična kao u postapokalipsi, samo je vreme ograničeno) prespor i sklon artističkom dramljenju i rvanju sa dušom, za ozbiljan art-film ima previše očekivanih i potrošenih rešenja, a opet i pored eksplicitnosti nije dovoljno provokativan da bi bio kultni klasik i “midnight flick”. U konačnici, sve ovo izgleda kao osrednje osmišljeni, “straight to DVD” prequel za Mad Max. A pored toga trati potencijal genijalke kao što je Sarah Snook u ulozi unezverene ludače u dve ili tri scene. No good.

Goodbye World

2013.

režija: Denis Hennelly

scenario: Denis Hennelly, Sarah Adina Smith

uloge: Adrian Grenier, Kerry Bishe, Scott Mescudi, Ben McKenzie, Caroline Dhavernas, Gaby Hoffmann, Mark Webber, Remy Nozik

Prošle godine, baš nekako u ovo vreme, pojavio se It's a Disaster, film koji je apokalipsu i raspad tehnologije koristio kao pozadinu za duhovitu međuljudsku dinamiku između osam prijatelja koji su se slučajno našli u istoj kući. Glavna tema filma je bila koliki su oni šupci nevezano za apokalipsu, a koliki su šupci postali zbog apokalipse. Samom apokalipsom se film nije mnogo bavio. Goodbye World je ovogodišnji odogovor na sličnu temu, ima sličnu polaznu osnovu, ali dinamika između likova nije toliko komična koliko dramska i nostalgična. Krucijalnu razliku, međutim, predstavlja činjenica da apokalipsa nije samo skoro nevidljivi okvir za priču, nego njena aktivna pozadina koja ponekad i izbija u prvi plan.

Zvuči nemoguće spojiti klasičan “Big Chill” narativ o društvu sa faksa koje se okupilo posle mnogih godina, a da stare rane i zameranja nisu baš potpuno zakopana i postapokaliptični triler. Ne bih se složio sa tim, nije nemoguće, ali je jako teško i zahteva puno osmišljavanja i preciznog rada, a Goodbye World nije u tome uspeo i zbog toga pati od krize identiteta.

Počinje uporedo kao triler o kolapsu tehnologije koji nastaje posle virusne lančane poruke “goodbye world” verovatno usled terorističkog čina i povremeno se oslanja na klasične katastrofične klišeje, paniku, tuče, otimanje, i u konačnici anarhiju kojom vladaju najagresivniji i najbolje naoružani. To što je priča o apokalipsi zbog virusnog SMS-a na dugačkom štapu, ne brinite, dobićemo na kraju filma jedno od najsklepanijih, nejneverovatnijih i najglupljih objašnjenja. Uporedo sa smakom sveta se upoznajemo i sa našim likovima.

Prvi na redu su James (Grenier) i Lily (Bishe) su bračni bar sa malom kćerkicom koji su pre nekoliko godina preselili na prostrani ranč u unutrašnjosti Kalifornije, oboje su u web biznisu, pritom je Lily blesava “valley girl” željna zabave, trave i piva, a James iritantni survivalista beznadežno navučen na priče o samodostatnosti i zatvorenom procesu proizvodnje organske hrane i čiste energije od livade do stola, odnosno od Sunca do kompjutera. Njima u posetu dolaze Lilin bivši frajer i poslovni partner, šmokljavi Nick (McKenzie) koji ne zna šta bi sa sobom i njegova nova žena Becky (Dhavernas), hrišćanka i konzervativka (iako se deklariše kao liberterijanka) koja se nikako ne uklapa u pijano-naduvano levičarsko društvo. Pored njih u priču ulazi i Benji (Webber), podnajamnik kod Jamesa i Lily, bivši terorista i robijaš koji je sad gostujući predavač po univerzitetima i njegova najnovija, moguće maloletna devojka Ariel (Nozik), Priču upotpunjavaju i paranoidni haker Lev (Mescudi, poznatiji po umetničkom imenu Kid Cudi) i nekadašnja politička zvezda u usponu Laura (Hoffmann), najebala zbog seks-skandala sa senatorom kojem je bila pomoćnica.

Bez velike potrebe za naglašavanjem, svi oni su arhetipi nečega i svi imaju svoju funkciju kao u “role play” igri, a filmski prostor će postati njihov debatni ring, u pauzi od partijanja i svađi na privatnom nivou. Nažalost, ne deluju nimalo stvarno. O njihovim privatnim odnosima nemam nameru da pišem, a potrajalo bi, ali ću reći da su zapleteni, a vi, dragi čitaoci, ako vas zanima, pogledajte film. Pored osmoro ljudi i jednog vrištavog i neotesanog derišta koji su u kući, oko kuće se pojavljuju i dva vojnika kao pretnja koja visi u vazduhu i okidač za povratak na postapokaliptični triler.

Od glumaca i glumica vredi istaći jedino Gaby Hoffmann, koja svoj lik nosi koliko-toliko organski, dok su ostali zarobljeni u iritantnim stereotipima, pa su i njihovi sukobi iritantni i dosadni. Rekao bih da to ima veze sa lošim scenariom koji ne zna šta bi bio, kao i sa generacijom naših likova koja nije u stanju da živi život. Ipak, film ima nekoliko neplanirano smešnih (budimo iskreni, glupavih) momenata, dok je namerni humor ostao samo na nivou pokušaja. Bauljajući između melodrame, romantične komedije i apokaliptičnog ili terorističkog trilera, Goodbye World ostaje ni tamo ni ovamo, u limbu, a i gledaoci pate zajedno sa filmom.