Hidden

2015.

scenario i režija: Matt Duffer, Ross Duffer

uloge: Alexander Skarsgard, Andrea Riseborough, Emily Alyn Lind

U godini suše, kakva je za male, žanrovske filmove bila 2015. sve polupristojno što se pojavi preko noći dobija status kultnog i neumerene pohvale. Shvatam taj mehanizam, fanovi određenog žanra su manje ili više narkomani, kriza je, roba je generalno loša i prodaje se skuplje nego što zaista vredi – kupaca ionako uvek ima. Hidden je jedan od tih (pre)hvaljenih filmova ove sušne godine, dovoljno dobar da se nekako pregura kriza i to je to.

U pitanju je jedan od onih komornih, post-apokaliptičnih filmova koji balansiraju između horora, trilera, drame i misterije i kojem je glavni adut atmosfera: relativno skučena i apsolutno mračna. Naši junaci su tročlana porodica koja se od katastrofe sklonila u staro atomsko sklonište iz perioda Hladnog rata, opušteni otac Ray (Skarsgard), zabrinuta majka (Riseborough) i kćerkica Zoe (Lind). Tu imaju konzerviranu hranu, vodu, bazičnu infrastrukturu poput struje, pa čak i društvene igre da krate vreme. Tamo su već skoro godinu dana (301 dan, da budemo precizni), lagano im je dopizdilo, ali nemaju pojma koliko će još ostati.

Oni imaju svoja pravila ponašanja i uglavnom ne izlaze vani, mada proveravaju stanje preko improviziranog periskopa. Jasno je i zašto ne izlaze: prizor vani je pravi “Fallout”, spaljena zemlja i nagoreli ostaci prošlog sveta: zgrada, igrališta, školskog autobusa. Drugi razlog zašto ne izlaze vani su entiteti koje oni nazivaju “Breathersima” i koji ih traže da ih ubiju. Međutim, frka je i panika, baksuzni događaji se samo ređaju i pitanje je koliko oni mogu ostati unutra s obzirom da su im “Breathersi” već na tragu.

Hidden nije napeti film brzog tempa, već jedan od onih koji se polako uvlače pod kožu svojom atmosferom. Taj mrak je isprva zanimljiv, a kad počne da gnjavi, autorski dvojac, braća Duffer, imaju šta da nam ponude: flashbacke na poslednji “normalni” dan, odnosno dan pre katastrofe koji su naši junaci preživeli. Ti momenti nisu za padanje u nesvest od originalnosti ili veštine, ali makar razbijaju monotoniju toga da je sve u jednom jedinom prostoru.

Drugi adut filma su svakako glumci. Iako je mala Emily Alyn Lind pomalo iritantna (kao uostalom i većina filmske dece, što je problem sveprisutan u filmskoj industriji i uzrok mu je više loše pisanje negoli loša režija), odrasli uspevaju da izvuku stvar. I njihovi likovi su pomalo tipski, ali Alexander Skarsgard kao Ray uspeva da istovremeno dokaže i svoju versatilnost, ali i svoju ličnost, a Andrea Riseborough uspeva da pronađe pravi ton za ulogu zabrinute majke.

Treća solidna strana filma je obrat pred kraj. Iako iz iskustva znamo da će obrata biti, i da iz svega viđenog on ne može biti drugačiji nego onakav kakav su nam spremili autori, ipak nemamo utisak da je on “telefoniran” scenama unapred. Drugi problem je to što, jednom kada se obrat desi, on neke druge stvari u filmu retroaktivno čini nemogućima ili malo verovatnima.

Problem je u tome što film osim toga ima još vrlo malo da ponudi, pa i tih 80-ak minuta deluje kao da je neko premisu dobrog kratkog filma na silu razvukao u dugometražni. Na kraju, Hidden je sasvim solidna žanrovska konfekcija za jedno gledanje bez preterano pozornosti, u odsustvu bolje ideje za horor/triler. Ništa manje i ništa više od toga. Ne očekujte čuda.