Pawn Sacrifice

2014.

režija: Edward Zwick

scenario: Steven Knight, Stephen J. Rivele, Christopher Wilkinson

uloge: Tobey Maguire, Liev Schreiber, Michael Stuhlbarg, Peter Sarsgaard, Robin Weigert, Lily Rabe, Evelyne Brochu, Conrad Pla

Kada sam bio klinac, glavno šahovsko rivalstvo je bio između Kasparova i Karpova. Kapirao sam to kao sudar velikih mozgova i velikih ega, neku vrstu sportskog nadjebavanja bez lopte, tuče ili čega već, za nešto malo novca i puno prestiža. Mnogo kasnije, pošto su šahovski rezultati prestali da me zanimaju (možete me ubiti, ne znam ko je svetski prvak trenutno), shvatio sam da njihovi mečevi nisu bili samo sportskog karaktera, već su bili svojevrsna metafora za sukob svetonazora. Novopečeni Hrvat Kasparov je bio individualista, kasnije opozicioni aktivista u Rusiji, sve u svemu predstavnik onih zapadnjačkih težnji. Nasuprot njemu, “povremeni Srbin” Karpov je bio više narodski tip koji voli da tera kontru Zapadu bez nekog posebnog razloga.

Međutim to rivalstvo iz 80-ih i 90-ih jednostavno nema istu težinu kao rivalstvo Bobbija Fishera i Borisa Spaskog u jeku Hladnog rata, od kraja 50-ih do ranih 70-ih godina. Šah nije naročito popularan u Americi i pre Fishera skoro da nije imao nikakvu tradiciju. Igrali su ga entuzijasti i dokoličari, i to je to. Fisher je bio i ostao jedini Amerikanac koji se okitio titulom svetskog šampiona u disciplini koja je Sovjetima služila da dokazuju (stvarnu ili lažnu) intelektualnu nadmoć nad Amerikancima.

Pored toga što je bio jedini Amerikanac koji se okitio tom titulom u meču koji je Hladni rat spustio na šahovsku tablu, Fisher je zaista bio “celebrity” materijal: hvalisav, arogantan i pun sportskih metafora, hirovit i sklon konfrontacijama sa raznim instancama. Njegov život nakon titule obeležen je psihičkom bolešću i sumanutim idejama, anti-američkim i anti-semitskim (što je još čudnije pošto je Fisher bio Jevrejin). Stariji od mene koji su pratili šah su mi preneli dojmove da je Fisher pored toga bio prilično glup čovek, uskih interesa i skoro autističan – osim o šahu, uglavnom nije imao pojma ni o čemu.

Naravno da je takav lik sam po sebi filmičan i da mu se može prići iz više aspekata. Pitanje je šta napraviti. Klasičan bio-pic? Priču o usponu i padu? Sportski film? Inspiracionu dramu, šahovski pandan Rockiju? Doku-dramu? Istorijski film koji se najviše bavi kontekstom pomenutog meča? Reditelj Edward Zwick i scenarista Steven Knight kao da se hvataju svega toga i uglavnom ostaju na površini, što je popriličan problem.

Priča počinje u Brooklynu gde mali Bobby živi sa majkom (Weigert), komunistkinjom koju posmatra FBI, ali ona svejedno organizuje okupljanja slično nastrojenih ljudi, gde se razgovara na ruskom i o revoluciji. Malog Bobbija, međutim, više zanimaju dve stvari: ko mu je otac i šahovski problemi. U nadi da će ga posle prvog poraza proći volja, majka ga vodi kod lokalnog majstora, Carminea Nigra (Pla) koji mu postaje prvi trener. Sledi vrtoglavi uspon, nacionalna titula, status velemajstora i mogućnost nadmetanja sa Sovjetima, što Bobby (Maguire) želi iz gomile privatnih, a i ponekog patriotskog razloga. Međutim, hoće li se on pokazati kao dovoljno mentalno izdržljiv za takvu borbu koja sledi.

Nakon ispada na turniru u Varni i izjavi kako Rusi igraju timski na navodno individualnim turnirima, čini se da je Bobby ipak suviše fragilan. Ipak za njega pokazuje interes advokat Paul Marshall (Stuhlbarg) koji želi da ga zastupa pro-bono iz patriotskih razloga i ima dovoljno dobre veze da ubedi ljude “tamo gde treba” da Fisher može biti projekat od nacionalnog značaja, a turnir u Santa Monici je prva prilika. Dvojcu se priključuje i katolički sveštenik Bill Lombardy (Sarsgaard), jedini Amerikanac koji je pobedio aktuelnog svetskog prvaka Spaskog kao Bobbijev trener i sekundant.

Suočen sa glamurom kojim su okruženi njegovi protivnici, a koji je njemu uskraćen, Bobby lagano pizdi i počinje da na sebe gleda kao na veličinu i postavlja sve više i sve ekscentričnije zahteve, od svojeg tima, od organizatora takmičenja, od međunarodne federacije. Zahtevi postaju sve krupniji i bizarniji kako vreme prolazi i paranoja ga preuzima. Pitanje više nije hoće li se Bobby slomiti pod pritiskom, nego hoće li to učiniti pre nego što se susretne sa Spaskim (Schreiber) u meču stoleća. Dodatni problem je to što apsolutno niko ne može do njega dopreti, čak ni sestra (Rabe)...

Ono što Pawn Sacrifice čini gledljivim filmom je Tobey Maguire. Ovaj pomalo zaboravljeni glumac ima dosta težak zadatak da jedan takav kompleksan lik i jednu istorijsku ličnost odigra dovoljno sugestivno, sa dovoljno empatije i bez nepotrebne karikaturalnosti koja se sama nameće i iz Fisherove ličnosti i iz nužnog pojednostavljivanja obilnog i često kontradiktornog materijala. Njega kroz ceo film sjajno prate Peter Sarsgaard kao jedini koji na šahistu sa velikim egom može makar minimalno uticati svojim smirenim i ljudskim pristupom i Michael Stuhlbarg kao državni službenik sa očito zadnjim namerama.

Što se glumaca tiče, treba pohvaliti i Lieva Schreibera. Nije ništa novo da je on odličan, naprosto odličan je glumac. Međutim, i njegova uloga je ovde nezahvalna i u drugim rukama bi se lako svela na tipičnog ruskog negativca, hladnog, mašinski preciznog i punog mržnje prema drskom američkom junaku. Međutim, koliko je Schreiber dobar glumac, toliko je Spaski kompleksan lik i toliko je njegov životni put odudarao od ruskog socijalističkog ideala. Spaski se ponašao kao svojevrsna zvezda, gotovo zapadnjački samouvereno, i čini se da ga je takmičenje zanimalo više nego sam šah, a naročito više nego bilo kakva patriotska komponenta meča.

Osim karakterizacije likova, isključivo onoliko koliko im treba za film, autoru ne postižu puno i film se dosta gubi u svojoj krizi identiteta. Čak i kad zanemarimo da Montreal pokriva većinu lokacija, od New Yorka, preko Los Angelesa do Reykjavika i da to povremeno nije niti dobro zamaskirano, šlamperaj izbija na drugim mestima. Kačenje vesti i arhivskih snimaka nije baš najsuptilnije i često traje duže nego što bi trebalo, a pritom nam ne govori ništa novo, osim što vrlo površno slika duh vremena u kojem je radnja smeštena. Centralno pitanje, međutim, ostaje može li se šahovski meč predstaviti kao vrhunska napetost. Iako se Zwick trudi, odgovor je negativan, na moju veliku žalost. Posledice i kontekst su zanimljiviji od samog meča.

To ne znači da je Pawn Sacrifice negledljiv film, ili da je namenjen uskom krugu ljudi koji prate šah ili se njime bave. Naprotiv, ovo je pitak film koji se dotiče mnogih tema i aspekata Fisherove ličnosti. Ali to ne čini osobito detaljno, pa zbog toga deluje površno.