The Benefactor / Franny

2015.

scenario i režija: Andew Renzi

uloge: Richard Gere, Dakota Fanning, Theo James, Clark Peters, Dylan Baker, Cheryl Hines

Godine su nemilosrdne, naročito prema glumcima. Može se pojedini glumac truditi da večno ostane u svom tipu uloge, recimo zavodnika (jer to godi egu), ali posle nekog vremena to postaje deplasirano i dotični je primoran probati nešto drugo ili biti osuđen na više ili manje neukusnu parodiju tog tipa, ili na epizode ili na prevremeni odlazak u penziju. Sudeći po Time out of Mind i ovom filmu, Richard Gere je odlučio da prilagodi izbor svojim godinama i to se za sada čini kao odličan izbor.

I to ne samo za njega. Mladim rediteljima početnicima bez silne reputacije i njihovim malim, nezavisnim filmovima potrebni su poznati glumci, pa makar ocvali, za glavnu ulogu, neretko i kao producenti da bi se uopšte prikupila sredstva za takav projekat. To onda dovodi do inženjeringa, pisanja likova na način da bi se glumcu učinili stimulativnim i zgodnim za karijeru. To kalkulantstvo nije nužno loše, ali je dozlaboga pipavo i zapravo rizično jer oko specifičnog lika treba složiti priču koja ima smisla.

Početak The Benefactora, na festivalskoj turneji poznatog kao Franny, svakako obećava. U uvodnoj sceni vidimo trojac, naslovnog junaka (Gere) i njegovo dvoje prijatelja, par (Baker, Hines) sa odraslom kćerkom Oliviom (Fanning) i njihova dinamika nam se čini neobičnom: naprosto su previše bliski. Međutim, dešava se saobraćajna nesreća za koju je Franny delimično odgovoran, njegovi prijatelji ginu, a on završava u bolnici sa teškim povredama.

Pet godina kasnije, on je još uvek u depresiji, zarastao u kosu i bradu, sedi u zamračenoj hotelskoj sobi i kljuka se lekovima protiv bolova, između ostalog i morfijumom. Olivia mu se javlja nakon pet godina (koliko je studirala), jako trudna, pred udajom i moli ga da zaposli njenog verenika Lukea (James) u svojoj bolnici. Nije frka nikakva, ne samo to, nego Franny mladencima organizuje venčanje na istom mestu gde su se venčali i njeni roditelji, otkupljuje i poklanja njenu rodnu kuću, otplaćuje Lukeov studentski kredit i gura ga napred u upravni odbor bolnice. Lukeu nije prijatan toliki interes i insistiranje dobročinitelja i pita se koji su njegovi motivi. I mi kao gledaoci imamo svoje sumnje: iskustvo nas uči da takva pomoć ima svoju cenu, možda ne u novcu, ali u trpljenju nečijeg prisustva i prihvatanju njegovih pravila.

Međutim, Renzi na polovini filma potpuno okreće ploču. Ne zanima ga Frannijevo dobročinstvo, čak ni motivi za to, kao ni moguća perverzija u takvom postupanju. Ne zanima ga ni to kako bi se Luke i Olivia izvukli iz njegovih mekih kandži. Ne zanima ga ni poreklo njegovog novca koji tako nemilice troši. Barem je nominalni motiv jasan.

Ne, Franny postaje narkoman. Sa grižom savesti. Koji to krije. Pa na sve načine pokušava da se domogne morfijuma, uvrće ruke, žica recepte, izvodi pizdarije i generalno se sramoti i ruši svoj ugled. Pitanje od milion dolara: kako to da milijarder ne može da “reši” malo kontroliranih lekova? Da potplati bolničko osoblje koje će prijaviti lažnu provalu i krađu? Ili da plati nekog da za njegov račun ukrade? Je li neko čuo za principijelnog narkomana u krizi?

I tu sasvim solidan film pada i gubi se, a to je šteta. Kao što je generalno šteta i protraćenih glumaca poput Dakote Fanning koja je veći deo filma odsutna, u paralelnim scenama u kojoj kao svaka dobra trudnica sedi i leži i Clarka Petersa (iz serija The Wire i Treme) koji ima tek nekoliko scena. Ni odnos između Frannija i Lukea se ne istražuje dublje iako tu ima najviše potencijala i za priču i za glumce: manipulacija s jedne, a neverica sa druge strane. A i teror dobročinstva je jedna sveža, nova i nadasve zanimljiva tema.

Ako gledamo u celini, The Benefactor nije uspeo jer ne samo da nema negativce, nego je ceo u rukavicama – nema skoro nikakvog sukoba među njegovim učtivim akterima. Međutim, ako se fokusiramo na Richarda Gerea, njemu je ovo sasvim uspeo film. Uspeo je da proda malo svog staračkog šarma i da odigra dve vrlo različite uloge po ceni od jedne, i to da ih odigra korektno. Jasno, u obe su prisutni neki tragovi njegovih ranijih manirizama i čak nešto njegove tipične šmire, ali transformacija je generalno uspela. Ne kao u Time out of Mind, ali svejedno za pohvalu.