99 Homes

2014.

režija: Ramin Bahrani

scenario: Ramin Bahrani, Amir Naderi, Bahareh Azimi

uloge: Andrew Garfield, Michael Shannon, Laura Dern, Noah Lomax, Tim Guinee, Clancy Brown

U svim svojim prethodnim filmovima Ramin Bahrani se na ovaj ili na onaj način bavio američkim snom. Njegova prva tri filma su bile imigrantske drame nastanjene ljudima sa margine uverenim u to da će oni svoj američki san dosanjati i dohvatiti. Njegov prethodni film, At Any Price, pomerio je zbivanja sa imigrantske margine u američki “Heartland”, u svet jedne tipične američke bele familije, velike poljoprivrede i auto-trka. Film se takođe bavio američkim snom o uspehu, ali iz jedne druge, moralne perspektive preispitujući onaj šablon da se po svaku cenu mora uspeti. Iako se film gubio u nespretnom scenariju, svoju poentu, odnosno pitanja je postavio na jasan i razumljiv način.

99 Homes se na taj film nastavlja i pitanje moralne cene širi sa uspeha na preživljavanje. Opet imamo prepoznatljivu lokaciju (okolina Orlanda, Florida) i sa njom povezanu privrednu delatnost – nekretnine i građevinarstvo. Godina je 2010, 2-3 godine nakon pucanja balona nekretnina i posledično američkog bankarskog sistema kada šteta dolazi na naplatu, i to ne uvek od krivaca, nego od prigodnih, sitnijih prestupnika koji su se zeznuli sa lošim odlukama.

U prvoj, brutalnoj sceni upoznajemo našeg antagonistu Ricka Carvera (Shannon). On stoji nad lešom čoveka koji je počinio samoubistvo umesto da dozvoli da ga živog isteraju iz kuće i procenjuje štetu. Samoubistvo objašnjava kao sebičan čin koji ne rešava ništa, a u procep stavlja familiju. Carver izgleda, ponaša se i govori kao prototip uspešnog “1%” čoveka koji nema vremena za moralne i ine dileme jer novac ne spava, a prilike ne čekaju, posebno u krizno/post-krizno vreme. On je Donald Trump, prema njemu Gordon Gecko deluje nevino komično kao Del Boy kad oponaša istog.

Sa druge strane, naš junak Dennis Nash (Garfield) počinje kao pošten čovek u ozbiljnim problemima. On je versatilni građevinski radnik, majstor svih zanata i upravo je sa ekipom na krovu kuće, sve dok predradnik ne dođe i ne kaže da obustave rad, da se investitor povukao i da su izvisili za poslednjih par nedelja posla. Dennisov problem je mnogo veći od toga: on je podigao hipotekarni kredit i kasni sa isplatom, dobija obavesti o deložaciji iz rodne kuće koju deli sa majkom (Dern) i sinom (Lomax) i potpuno različite odgovore od različitih odeljenja banke. Sud takođe nema sluha za njegov slučaj, kao što nema ni za slučajeve drugih dužnika.

Njihov prvi susret je triler-scena deložacije. Ova scena ima visceralni efekat i urgentnost, poput udarca u stomak. Carver, naoružan i praćen šerifima, zvoni Nashu na vrata i jasno stavlja do znanja da sa njim nema pogađanja. Ako pokažu rešenje, super. Na advokate, naknadne potvrde i ostalo neće čekati. Dennis i njegovi su legalno uljezi u sopstvenom domu i imaju nekoliko minuta da se maknu sa najnužnijim stvarima i do jedan dan da pokupe ostatak. Šta će, gde će, odlaze u jeftini motel, “samo na par dana, dok se ne snađu”. Komšinica iz sobe do im kaže da je i ona tako govorila pre dve godine.

Sudbina će, međutim, hteti da jedinu priliku da nešto zaradi (i samim tim san o ponovnoj kupovini svoje kuće učini koliko-toliko ostvarivim) Dennis dobije upravo od Carvera kome uvek trebaju majstori za preuređenje prostora. On počinje tako, ali Carver u njemu vidi potencijal za napredak i motivaciju da radi i zaradi, pa ga polako uvodi u biznis. Dennisu se poslodavac ne sviđa, ali je lova dobra. I u kratkom roku on postaje prvo čovek za poverljive mućke sa osiguranjem (Dennis i ekipa skidaju klime i pumpe za bazene, kradu elemente i belu tehniku, jednom rečju prave štetu, pa banka plaća Ricku da se stvar popravi), a onda i desna ruka za deložacije drugih nesrećnika. Dennis ima tu empatičnu njušku koja može postati ljudsko lice surove kapitalističke logike. A unesrećenih ima svakakvih, od pristojnih ljudi koji su se preračunali, preko naivaca koji su zaista pomislili da kupuju klasu, do otvorenih agresivaca, podstanara koji nemaju pojma da je njihov gazda dužan kao Grčka i dementnih staraca koji očito nisu znali šta potpisuju.

99 Homes je zapravo studija Dennisovog moralnog pada pod Rickovim uplivom. Iako ćete to verovatno pomisliti na početku, Rick nije nikakvo čisto, demonsko zlo. Ako je zlo uopšte, u pitanju je ljudsko, gotovo pa refleksno zlo. Rick će u ponajboljem monologu u filmu objasniti da on nije nikakav perverznjak koji uživa u tuđim mukama, niti aristokrata navikao da ljude gleda kao potrošnu robu, nego da je pre krize bio agent za nekretnine koji je ljudima (pro)davao krov nad glavom, a ne od njih (pre)uzimao, ali da je na primeru svog poštenog oca shvatio da ni pod kojim uslovima ne želi biti gubitnik.

Prilika čini lopova? Možda. Ali radi se o tome da je ceo sistem toliko korumpiran, zapleten, i pogodan za lov u mutnom, mućkanje i potkradane da priča o Helginom baru koja je kružila internetom deluje kao simpatičan i ne baš sasvim nemoguć scenario. A taj sistem nam nije nametnut samo silom niti prevarom. Naša naivnost je tome kumovala. Možda je, protiv svih šablona, ponekad bolje biti skeptična, negativna osoba, paziti na rizike i ne gurati se na silu preko svog nivoa i ne fingirati uspeh i ritualno ga zazivati. Nisu sve želje svima jednako ostvarive. Nisu nam sve stvari jednako potrebne niti smo baš uvek sposobni da sve isteramo do kraja na pošten način. Volimo i da “hvatamo krivinu”, da izvučemo nešto besplatno, da zajebemo sistem nesvesni da ćemo na kraju zajebati i sebe jer mu nismo dorasli. Dennis Nash, recimo, neće imati problem sa tim da učestvuje u mućkama sa novcem nekog bezličnog entiteta, poput banke, osiguravajuće kuće ili države. Ali će imati problem da služeći gazdu ide protiv svojih ljudi.

Ovakva studija moralnosti jako zavisi od likova i glumaca koji ih igraju. Michael Shannon je očekivano odličan i uverljiv, njegovo prisustvo je moćno, njegov zadatak da negativca ipak predstavi kao čoveka izuzetno pipav, a njegov glumački instinkt nepogrešiv. Rick Carver je jedan od onih likova koji se urezuju u pamćenje i na koje će se referirati. Odličan je i Andrew Garfield u ulozi Dennisa Nasha, malog čoveka u okolnostima koje premašuju njegovu moć. Iako je moralni pad jedan od standardnijih motiva u filmu, književnosti i filozofiji, nije ga lako ni analizirati ni odigrati, a Garfieldovo ostvarenje prosto izaziva našu empatiju.

Po ovome što sam do sada napisao, 99 Homes bi komotno mogao biti film godine, ali nije. Bahrani generalno ima problema da celu priču završi, pa se po pravilu oslanja na otvorene krajeve. Ovde to nije ni toliki problem, koliko je problematična njegova potreba da “nabije” poruku, a to radi kroz ne baš pažljivo izabrane slučajnosti i kroz nekoliko melodramatskih klišea koji jednostavno ne rade i ruše autentičnost iskustva koje smo do tog trenutka gledali, a koje se nije svodilo samo na priču i glumce, nego i na atmosferu, fotografiju i montažu. Srećom, to dolazi na samom kraju i pored tog nespretnog popovanja, 99 Homes je vrlo dobar film.

Komad trivije za kraj: 99 Homes je posvećen pokojnom Rogeru Ebertu. Veliki filmski kritičar je autora Ramina Bahranija ispostavljao kao budućnost američkog nezavisnog filma. Upravo sam preko Eberta i otkrio Bahranija. Ovo mu je lep autorski gest. Meni ostaje da se pitam koju bi mu ocenu velikan filmske kritike dao. Znajući njegovu socijalnu osetljivost i sklonost da generalni utisak drži iznad sitnih detalja, verovatno bi dao maksimalnu. I bio bi zadovoljan kako Bahrani napreduje kao autor.