Mistress America

2015.

režija: Noah Baumbach

scenario: Noah Baumbach, Greta Gerwig

uloge: Lola Kirke, Greta Gerwig, Matthew Shear, Jasmine Cephas Jones, Heather Lind, Michael Chernus, Cindy Cheung, Kathryn Erbe

U svojoj artistički čistoj fazi mumblecore mi je bio skoro negledljiv iz par povezanih razloga. Prvi je dokazivanje nedokazivog, a to je da za snimanje filma nije potrebno skoro ništa, da se to može napraviti sa bilo čim, kako u tehničkom smislu, tako i po pitanju elemenata fabule i likova. Autori bi jednostavno pustili svoje likove da se ponašaju i trabunjaju, pa kako god. Rezultat toga bi bio slikovno-zvučni zapis, ali ne bih ga (još) nazivao filmom. Iz toga sledi da je snimljeni materijal bio slučajan, često banalan, možda privatno značajan autoru i njegovim fiktivnim ili polu-stvarnim likovima. Gledajući to osećao bih se kao voajer koji blene u tuđi, ni po čemu poseban život, a to nije nimalo prijatno.

Onda su se pojavile izlazne strategije, eksperimenti sa žanrovima, transfer do mainstream ili konvencija nezavisnog filma i, konačno, mogućnost da se kroz konkretne likove i njihove (ne)priče dođe do nekih univerzalnih spoznaja o našem svetu, vremenu i obrascima ponašanja, stavovima... Ono što se mumblecore autorima mora priznati je da im estetika jeftinog i improviziranog omogućava da budu aktivniji od većine, te da se često upuštaju u eksperimente.

Noah Baumbach kao jedna od glavnih faca pokreta nikako nije izuzetak i pre bi se mogao nazvati predvodnikom. Istini za volju, primetno manje snima od Joea Swanberga i više nije sklon da glumi ni u svojim, a kamo li tuđim projektima, ali “skor” od tri filma u poslednjih manje dve godine, odnosno pet filmova u nešto preko pet godina nije ni u kom slučaju loš. Najvažnije, Baumbach kvalitativno raste, za šta je možda presudna saradnja (autorska, poslovna i privatna) sa Gretom Gerwig koja mu je ravnopravna ko-scenaristkinja na Frances Ha i na ovom filmu. Oba filma su smeštena u New York kao svojevrsni centar sveta i mesto gde se određene pojave prve uočavaju. I oba filma govore o izuzetno važnim stvarima koje se provlače kroz generacije.

Naravno, oba filma su na prvi pogled začudna i isprva intonirana kao komedije. Ovde u prvom planu imamo Tracy (Kirke) koja je upisala Barnard College i ne može se nazvati popularnom ili druželjubivom curom. Čak je i jedini kolega koji je primećuje, Toni (Shear), odustao od nje i spetljao sa drugom, ljubomornom curom Nicolette (Cephas Jones). Njen prvi i osnovni cilj je da objavi priču u prestižnom časopisu, ali je i samodopadno uredništvo ignorira i odbija.

Onda se u njenom životu preko čudne kombinacije (njihovi roditelji pripremaju venčanje) pojavljuje Brooke (Gerwig), slobodoumna tridesetogodišnjakinja koja je stalno u pokretu, radi nekoliko poslova, aktivna je na društvenim mrežama i u mladalačkim socijalnim klubovima, ne zatvara usta i stalno ima bujicu ideja od kojih su mnoge kreativne. Problem sa tim je u tome što autodidaktična i samouverena Brooke koja živi 200 na sat nema nimalo discipline da te svoje ideje provede do kraja. Poslednja u nizu je mešavina restorana, frizerskog salona i javne blejare koja bi mogla biti svačije omiljeno mesto koje ih podseća na idealizirani dom, a to uključuje njenog bogatog, odsutnog i stranog dečka.

Naravno, Brooke će načiniti čuda za Tracyno samopouzdanje i pomoći joj da izađe iz senke i postavi se kao osoba koja ima šta za reći, a Tracy će zauzvrat osećati potrebu da se svojoj novoj “sestri” nađe kao pomoć kad zatreba. A zatrebaće skoro instantno, kada se dečko-stranac povuče iz veze i poslovnog aranžmana, te ostavi Brooke u novčanim problemima. Put rešenja vodi preko njenog bivšeg dečka Dylana (Chernus) i bivše prijateljice (Lind) koja joj ga je otela, zajedno sa jednom solidnom poslovnom idejom koji sada žive u Connecticutu, a kako Newyorkeri i studenti ne voze, na put će krenuti i Toni (koji jedini ima auto) i ljubomorni prilepak Nicolette...

Usput, Brooke će za Tracy postati inspiracija za naslovni književni lik i naslovnu kratku priču kroz koju će ona razmatrati fenomene koji obeležavaju današnji svet: inflaciju ničim potkrepljenog samopouzdanja, projekciju stava, brojne, ali zato teško ostvarive ideje, nesnađenost i strku kao životni stil. Kada se konačno skoro svi likovi nađu na istom mestu i tajne počinju da iskaču, sledi partija prepirki, sklapanja i rasklapanja savezništva i pomalo usiljeni “screwball”.

Jasno, za većinu tih “brbljivih” komedija o anksiozama kao inspiracija služi Woody Allen iz klasičnog perioda i to Baumbach i Gerwigova ne kriju. Baumbach je nedavno imao i više “woodijevski” film, While We're Young koji je realizovao malo konvencionalnije i bogatije. Greta Gerwig svoj lik piše i igra na tragu mlade Diane Keaton. U tu dinamiku se sjajno uklapa Lola Kirke donoseći mladalačku naivnost, ali i sposobnost upijanja uticaja.

Stvar je u tome što su današnje anksioze različite od onih koje smo gledali u Allenovim filmovima. Što je sada skoro sve dozvoljeno i poželjno. Što su svi, iz svog ugla gledano, u pravu. Što je nesnađenost ne samo normalna, nego se i podrazumeva i predstavlja kao originalnost i uspeh. Što će Mistress America verovatno biti primer za ugled generacijama koje stasavaju uporedo sa sve užom profesionalizacijom sa jedne strane i terorom amaterizma u kojem sve dozvoljeno svuda okolo. Baumbach to lepo postavlja, ali čini se da i on nema snage da ide do kraja. Međutim, i pored toga je Mistress America film itekako vredan vaše pažnje.