2015.
scenario i režija: Michael Almereyda
uloge: Peter Sarsgaard, Winona Ryder, John
Leguizamo, Jim Gaffigan, Kellan Lutz, Dennis Haysbert, Anton Yelchin,
Taryn Manning, Anthony Edwards
Kao što to možda znate, nekada davno sam
studirao psihologiju. Pokušavam da dokučim razlog za tu avanturu
studiranja psihologije u Beogradu ranih 2000-ih. Možda mi je trebala
psihološka pomoć. Možda je to jednostavno zvučalo cool: studirati
psihologiju, to je možda bila i oznaka novonastajuće više srednje
klase koja ne mora da studira nešto utilitarno, ujedno odlična
stvar za pozu intelektualca i “akademskog građanina” koji bi bio
“kritička svest društva”, kao i za pozu pred ženskama, kao, ja
studiram psihologiju pa ih razumem.
Osim “usputnih” stvari, poput upoznavanja
prolaznih cura i neprolaznih prijatelja, tih nekoliko godina studija
mi nisu donele ništa vredno pažnje i taj proces traženja se loše
završio: napustio sam fakultet tek neznatno pametniji nego kad sam
ga upisao, verovatno sa još manje volje da sedim satima nad knjigom
kada je lep dan ili kad Stratovarius (ili bilo ko) svira tu blizu, u
Budimpešti, Zagrebu, Helsinkiju... Pitam se, pitam se, kako bi bilo
da sam bio dobar student, pa da sam za vreme faksa našao šljaku,
recimo u marketingu, ili da sam toliki genijalac da mi sve ide od
ruke, pa da ostanem na faksu. Kurčeva rabota. Nešto drugo mi je
očito bilo zanimljivije, što, istini za volju, i nije bilo teško u
konkurenciji teorija da li vidimo žuto zbog receptora “štapića”,
“čepića” ili zbog oba.
Jedna od stvari kojih se živo sećam bili su
eksperimenti koji su nad nama bili vršeni u laboratoriji za
eksperimentalnu psihologiju. Nemojte se nadati nečemu zanimljivom,
uglavnom su se svodili na to da li je skupina slova koju vidimo na
ekranu smislena reč ili nije. Morali smo da skupimo po nekih 20-ak
takvih eksperimenata. Sad, da mi je gradivo koje sam gulio bilo
zanimljivije ili da su makar ti eksperimenti bili kreativniji, ja bih
se možda i bavio psihologijom. Mene su zapravo zanimali mehanizmi
ljudskog ponašanja u socijalnim i drugim situacijama, zašto se
komformiramo i kako je moguće da drugome činimo zlo čak i kad nama
taj čin ne donosi ništa dobro. Time se bavio Stanley Milgram, ne i
beogradska akademska zajednica. Experimenter
je film o njemu i njegovim istraživanjima, ali se reditelj Michael
Almereyda pobrinuo da bude miljama daleko od klasičnog biografskog
filma.
Sa Milgramom (Sarsgaard) se upoznajemo u kontekstu
njegovog najpoznatijeg eksperimenta o pokornosti autoritetima. Taj
eksperiment, sproveden na Yaleu ranih 60-ih mu je doneo slavu, ali i
osporavanje po pitanju etičnosti. Forma eksperimenta je takva da
dvoje učesnika, “učitelj” i “učenik” imaju svoje zadatke,
učenik da pokuša zapamtiti određene sintagme i odgovoriti na
pitanja sa višestrukim izborom, a učitelj da mu za netačne
odgovore svaki put zvekne jači elektrošok. Predmet istraživanja
nije učenik niti njegova mogućnost pamećenja, on je uvek ista
osoba (Gaffigan) deo je tima ispitivača. Pravi predmet ispitivanja
je učitelj, odnosno njegova tendencija da sluša autoritet i sledi
pravila. U sobi je sedeo naučnik (Leguizamo) u mantilu i opravdanje
za činjenje čak i protiv svoje savesti je bilo ponuđeno u višem
cilju, odnosno napretku nauke. Rezultati eksperimenta su bili takvi
da je 65% ljudi, nevezano za rasu, klasu, pol i starost, bilo spremno
da u poslušnosti ide do kraja (i u svojoj glavi nanosi bol drugom
ljudskom biću - aparatura je služila za masku, a učenik je glumio
po zadatku), čak i kad im je njihov unutarnji moralni osećaj
nalagao suprotno.
Milgram je, važno je pomenuti, Jevrejin koji je
igrom slučaja rođen u Americi, pa je izbegao sudbinu
koncentracionih logora. Eksperiment poslušnosti se naslanja na tezu
Hannahe Arendt o banalnosti zla, zasnovanu na Eichmanovoj odbrani
pred sudom u Izraelu da je on samo obavljao svoj posao najodgovornije
što je mogao i da je samo slušao naređenja. Da, on je bio vernik
nacional-socijalizma i vojnik partije, verovao je u “veće dobro”,
ali lično nije osećao (toliku) mržnju prema Jevrejima, ali je
svejedno radio to što je radio.
Pretpostavka je da bi, kada bi se eksperiment
ponovio na drugim lokacijama i u drugim državama, rezultat bio
potpuno isti jer je čovek spreman na pokornost autoritetu ako mu se
čini da radi za “veće dobro” ili za svoju egzistenciju.
Uostalom, Milgram u svom misaonom procesu nije morao ići do
nacističke Nemačke ili do Sovjetskog Saveza ili bilo koje druge
diktature, bilo je nesvetlih primera autoritarnog ponašanja i u
američkom društvu: Amerikanci japanskog porekla su bili internirani
za vreme rata u za nijansu manje strašne kampove nego što su to
bili oni nemački, a i moralno vrlo sporna eugenika (izbacivanje
neželjenih elemenata - fizički i mentalno bolesnih, zločinaca,
Afroamerikanaca itd. iz evolutivnog “poola”) je bila popularna
praksa u predratnoj Americi i podržavao ju je i predsednik
Roosevelt.
Iako je sprovodio i druge eksperimente, uglavnom
vezane za komformizam, volju i etiku svojih ispitanika, ovaj
eksperiment o poslušnosti je ostao Milgramov najpoznatiji. On ga je
na neki način proslavio, ali i obeležio. Prigovori na etiku
eksperimenta se nisu odnosili na to što je ispitanik dobijao jedan,
kontrolni elektrošok, nego na to da je ispitanik zapravo prevaren da
uopšte učestvuje u eksperimentu i da je konstantno varan u toku.
Milgram zbog toga nije uspeo dobiti mesto redovnog profesora na nekom
od prestižnih univerziteta, već samo na Gradskom Univerzitetu u New
Yorku gde je nastavio sa svojim eksperimentima i kontroverznim
predavanjima kojima je animirao studente.
Ima u filmu jedna divna scena u kojoj se vidi
koliko reputacija, nešto već izgrađeno, utiče na realnu sliku.
Milgram pokušava da svojim studentima saopšti da su na Kennedyja
izvršili atentat, a studenti misle da je to još jedna od njegovih
“mozgolomki”, do te mere da ne veruju ni vesti koju čuju na
tranzistoru, jer možda je šašavi profesor opet izveo neki štos,
kao onomad Orson Welles sa Ratom
svetova.
Međutim, naslov Experimenter
se ne odnosi samo na Milgrama i njegove eksperimente, iako su oni
okosnica filma, nego i na reditelja koji itekako eksperimentira sa
filmskim izražajnim sredstvima. Experimenter
stalno klizi između igranog i dokumentarnog, zapravo edukativnog,
jer Milgram u sjajnom izvođenju Petera Sarsgaarda govori u kameru i
objašnjava svoje teorije, ponekad čak i pre nego što ćemo njihove
manifestacije i sami ugledati. Pored toga, Almereyda stalno skače iz
realnog u nadrealno, pa ćemo tako na nekoliko mesta videti slonove u
sobi, bukvalno, likove u boji u istom kadru sa crno-belom
projektiranom pozadinom i likovima (što je pomalo doslovni namig),
pa čak i jedan wtf? momenat kada nam Milgram saopšti da želi
napisati autobiografski mjuzikl, pa spontano zapeva. Videćemo i
Milgramov eksperiment pretvoren u trash televizijsku seriju i
razgovor o tome sa Williamom Shatnerom (Lutz) i Ossiem Davisom
(Haysbert).
Experimenter će
nam svakako prodrmati mozak, pokrenuti sokove i naterati nas da
razmišljamo o prirodi čovečanstva, a da nas pritom ne udavi i ne
natera nas da se osećamo kao da smo ponovo na nečijem predavanju.
Međutim, Almereyda, kreativan kakav je, uspeva da napravi nekoliko
krivih koraka koji sigurno ne potapaju film, ali se čine
nepotrebnim. Tako Milgramov privatni život sa ženom Sashom (Ryder)
ne vodi nikamo, osim što nam daje do znanja da je taj veliki naučnik
zapravo bio normalan tip. Nije tu problem u Winoni Ryder, ona se
trudi da od lika izvuče maksimum i njeno prisustvo na ekranu je
osvežavajuće, koliko u samom liku koji je uglavnom sveden na
podršku i tek povremeno na kritiku našeg protagoniste.
Jednako tako, čini se da se Almereyda malo
prekombinovao, pa na nekoliko mesta Experimenter
deluje kao namerno čudan film zbog autorovih ne baš opravdanih
intervencija, što malo podriva kredibilitet. No i pored toga
Experimenter
zaslužuje moju ogromnu preporuku. Zbog ličnosti o kojoj se radi,
zbog njegove teze i zbog važnosti spoznaje zašto smo sposobni da
činimo zlo, pa i zbog sveže, eksperimentalne izvedbe Michaela
Almereyde.
No comments:
Post a Comment