Dope

2015

scenario i režija: Rick Famuyiwa

uloge: Shameik Moore, Tony Revolori, Kiersey Clemons, Rakim Mayers, Zoë Kravitz, Chanel Iman, Roger Guenveur Smith, Kimberly Elise, Blake Anderson, Forest Whitaker (narator)

Ne znam koliko je pametno početi film sa definicijom iz rečnika. Pojam “dope” može označavati drogu, potpunog glupana ili u “flipu” (vrsti uličnog slenga zasnovanoj na izvrtanju) totalno cool tipa. Ovde to ne smeta ni na koji način, jer ćemo sva tri imati u suludim količinama u jednoj ne baš uvek glatkoj vožnji kroz žanrove. Dope je nešto što može proći na indie festivalima, ali na kraju pada kao žrtva svojih ambicija.

Zapravo, da se držao svog prvog koncepta kojeg se uhvatio, “coming to age” priče o crnim geekovima iz siromašnog kvarta u Los Angelesu i njihovoj svakodnevnoj borbi kako sa opasnostima života, tako i sa neprihvatanjem od strane sredine, Dope bi bio odličan i potreban film koji bi profitirao od portreta obeju socijalnih miljea, uličnog i školskog. Jer predrasude su čudo: teško je poverovati da postoje crni momci i cure koji se ne furaju ni na kriminal, ni na sport, pa čak ni toliko na rap muziku (iako znaju i entuzijastični su za hitove koji su domen opšte kulture), da su im umesto toga draže “belačke” stvari: skateboarding, punk rock, štrebanje. Oni još uvek veruju u školovanje kao izvor socijalne mobilnosti i žele na faks.

Možda ponekad imamo jedan takav, najčešće sporedni lik u filmu i najčešće u funkciji belčevog malog pomoćnika, ali ovde imamo troje simpatičnih tamnoputih tinejdžera. Oni znaju da su egzotični i da će ih školski košarkaši, Cribsi i Bloodsi mlatiti kao volove u kupusu, ali se drže zajedno, sviraju u bandu i jednostavno su podrška jedno drugome i zajednica. Malcom (Moore) je naš protagonista koji želi da ide na Harvard, ali ne želi da tamo dođe po rasnoj i socijalnoj kvoti. Ima sjajne ocene, ali to možda ne bude dovoljno. Jib (Tony Revolori, onaj mali iz The Grand Budapest Hotela) za sebe tvrdi da je pičkica i čini se da nema naročitih ambicija. Tu je još i Diggy (Clemons), otvorena lezbejka koju njena familija pokušava da “izleči” molitvom. To sve saznajemo iz duhovite, ali pomalo usiljene naracije Foresta Whitakera, ujedno i jednog od producenata filma.

Upoznajemo se i sa okruženjem kroz koje moraju proći svaki dan na putu do škole. (Tu moram primetiti još jedan realistični trend: oni, kao i marginalci iz filma Tangerine kroz Los Angeles idu pešice, što je i logično pošto su klinci bez para, a što doprinosi jednoj drugoj, realističnijoj slici grada koju je Hollywood toliko distorzirao.) Malcom se našao u ulozi “goluba pismonoše” između “žestokog momka, dečka u usponu” Doma (Mayers) i njegove nešto bistrije bivše/povremene devojke Nakie (Kravitz), pa biva pozvan na svoju prvu ozbiljnu žurku. Drugo dvoje idu sa/za njim. Upada murija, a Malcomova torba koju nosi svugde sa sobom postaje teža za jedan pištolj i par desetina hiljada dolara droge.

Dom je ćorkiran, ali uspeva da prenese poruku svom novom štićeniku da ostavi “paket” kod izvesnog A.J.-a iz centra za pomoć deci na toj i toj adresi. Zgodno ili ne, Malcom baš tog dana ima sastanak sa savetnikom za koledž, nekada siromašnim momkom koji je završio Harvard. Pičvajz počinje (da ne spoilam), “paket” nije moguće tek tako dostaviti i treba ga se rešiti. Malcomu na um pada geekovska ideja... I eto nas na teritoriji “capera”...

Dope je film u kome ima svega i apsolutno svega previše, pa deluje pretrpano i usiljeno i zbog toga namerno čudno. Naprosto, zaplet je u tom “bazenu” likova složen suviše prigodno, humor je često prisutan sa obaveznim namigivanjem i podgurivanjem, a vožnja kroz sve te silne žanrove je prilično drmusava. Osim filma o odrastanju, tu imamo i natruhe socijalne drame (Malcomova samohrana majka koja vozi autobus je potpuno protraćena kao lik, a Kimberly Elise kao glumica), nespretnog ljubavnog zapleta, komedije koja može postati neprijatna kada se u priču ubace telesni fluidi (išlo se na nekakav “meme” efekat, uglavnom neuspelo), i na kraju “caper” trilera. Takva mućkalica svega i svačega naprosto ne funkcioniše...

Ono što prvo upada u oči i ide na živce je to koliko su svi drugi likovi nerazvijeni. Jib i Diggy su Malcomovi pratioci sa malo humornog potencijala i to je to. Ostali su samo i jedino oruđa zapleta, oni sami neverovatni u stvarnom svetu, baš kao što je i takav zaplet neverovatan. Tako likovi nestaju i pojavljuju se kad je zgodno, ljubavna priča ne ide nikamo osim što našeg lika uči lekciju o predrasudama koju navodno već zna na svojoj koži, ali ne uspeva da je poveže sa tim kada je on taj koji te predrasude ima. Nije loš ni negativac, odnosno njegova maska, pa ni lik hakera Willa (Anderson), sa sve pozadinskom pričom napravljenom radi nekoliko štoseva koji se tu prodaju (ko kome i pod kojim uslovima sme reći “nigger”), koji uglavnom nije bio neophodan.

Da, glumci su raspoloženi, čini se da su pušteni da divljaju, iako su uglavnom pod kontrolom autora, i imaju nekoliko trenutaka gde sve pršti od hemije, ali u ovako haotičnom filmu se sve to gubi. Posle gledanja ostaje samo konfuzija i nekoliko sirovo nabijenih poenti koje je autor hteo da prenese. Šteta, jer mi se baš gledao film o geekovima iz geta.