A Film a Week - AMS - Work Must Be / AMS - Arbeit Muss Sein

 previously published on Cineuropa

Work has to be done. In theory, job seekers have to do their best to find work, and employment services have to help them in that process. But in practice, both sides often go through the motions, pretending that they are doing their part in order to tick certain boxes. “AMS” is the acronym for the Austrian employment service, and its central office in Vienna stands at the very core of the newest feature co-written and directed by Sebastian Brauneis, AMS – Work Must Be, which has premiered at the Diagonale.

Mari (Margarethe Tiesel) has been a client of AMS ever since she lost her job as a receptionist at a doctor’s office when said doctor retired. She genuinely wants to find a new place to work in order to support her daughter Lisa (Lola Mae), a student, but the services shuffle her around, making her attend various courses (the last one being led by the racist Roger, played by Franz Solar) and appointments. When she misses one such appointment, agent Theresa (Isabella Knöll) cancels her support cheque. When Mari dials the phone number, she randomly gets to speak with the only sympathetic person in the company, support-line operator Markus (Lukas Watzl), who becomes her unofficial personal advisor and teaches her how to survive this rigged system.

A woman of immigrant heritage, Mahdiya (Mariam Hage), wants to take a police course, but her agent, Kathi (Marie-Louise Stockinger), enrols her on a language course instead. The reason for this might be Kathi’s inherent racism, but the decision could also stem from the “game” of promotion-chasing currently going on at the AMS. Eventually, Mari, Mahdiya and Markus, as the inside man, join forces with the rest of the desperate job seekers from Roger’s class in order to manipulate the system from within and take their revenge by rigging the race for promotion.

What could have been a deadly serious, socially charged drama, after starting out as a snappy satirical comedy, veers towards heist-movie territory and, by the end, even resembles a quirky musical. The last act is certainly overkill, adding to the movie’s excessive 100-minute running time. But up until that point, the ride we take with Brauneis’ characters is a fun one thanks to the brisk pacing achieved both through the script (written by Brauneis, Helmut Emersberger and Lily Ringler) and through the editing, handled by the filmmaker himself along with Antonia Adelsberger and Paul Eckhart. The acting also serves the purpose of contributing to the snappy narrative, as the characters are envisioned as types, rather than palpable, life-like people, so the actors have clear and simple tasks that they fulfil with a decent sense of comedic timing.

However, Brauneis sometimes tries too hard to play it cool, and in order to do so, he relies too heavily on motifs, tricks and puns from other, predominantly US, movies. Along with The Dirty Dozen (here referenced directly both in the dialogue and through the theme song), recognisable bits and pieces from Office Space, The Big Short, and an array of heist and caper movies are recycled here. In the end, AMS – Work Must Be is sometimes messy, overcrowded and overambitious when we consider the means at the filmmaker’s disposal and the quality of his choices, but overall, it’s a lightweight piece of filmmaking that may fare well with broader audiences.

Bad Genius

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Čini se da nešto nedostaje u rediteljskom debiju scenariste i producenta Dž.S. Lija, Bad Genius, i to na samom početku filma. U ovakvom tipu filma očekujemo tekstualnu karticu koja nam objašnjava da je film baziran na stvarnim događajima. Jer ko bi se pri čistoj svesti i zdravoj pameti vraćao na temu prepisivanja na testovima u školi.

Dobro, možda je tu i do nečega kulturološke prirode. U našim krajevima se odomaćilo viđenje po kojem su testovi i ispiti stvar formalne prirode na kojima niko zapravo ne proverava stvarno znanje učenika ili studenata, pa varanje na njima, od „puškica“ do „bubica“, nije ništa strašno i presudno, već je stvar snalaženja. Znaju to i roditelji i profesori, ali se čini da ih nije preterano briga. Negde drugde, pak, školovanje je zaista još uvek glavni instrument socijalne mobilnosti, pa se varanje te vrste oštrije sankcioniše i na njega se više pazi. Ili se na to gleda kao na pitanje časti i signal karaktera: prepisivanje na testu je signal da će neko u budućnosti još više muljati, varati, lagati, krasti, pretiti, ucenjivati ili šta god kako bi napredovao ili održao svoju poziciju o životu.

Nazad na temu, Bad Genius nije baziran na istinitoj priči, ali je u pitanju rimejk istoimenog tajlandskog filma. Ova kanadska verzija u kojoj Vankuver „igra“ Sijetl, gde je radnja smeštena, je na svojoj čudnoj distribucijskoj putanji stigla i u bioskope u našim krajevima, iako ovakve filmove zapravo očekujemo na kanalima kablovske televizije.

Naša junakinja i naratorka je Lin (Kalina Liang), kći samohranog oca (Benedikt Vong) vlasnika malog biznisa, briljantna matematičarka, talentovana pijanistkinja i sposobna atletičarka koja je dobila priliku da poslednje dve godine srednje škole pohađa elitnu ustanovu Ekston kao stipendistkinja, što će joj pomoći da kasnije upiše neki prestižni fakultet. Otac insistira na matematici i MIT-ju, ali Lin bi radije išla na studije klavira na Džulijardu u čast svoje pokojne majke.

Nju sam put do škole košta i vremenski i finansijski, zato će prihvatiti ponudu svoje prve bogate prijateljice Grejs (Tejlor Hikson) i njenog dečka Peta (Semjuel Braun) da njima i njihovom društvu dojavljuje odgovore na testovima sistemom šifri koje profesori baš i ne mogu da „provale“. Kad ih jednom otkriju, delom i zbog „dojave“ drugog briljantnog učenika, afričkog emigranta Benka (Džabari Benks), Grejs ostaje bez školske stipendije i šansi za onu fakultetsku.

Kako nije spremna da odustane od svojih snova, ona pristaje na ponudu ekipe da izvedu „prevaru svih prevara“ sa nacionalno standardizovanim završnim testovima ključnim za upise na fakultet. Njena cena je vrtoglava, ali joj je i klijentela bogata. Taj postupak je ekvivalent onog „poslednjeg velikog posla“ u „kaper“-filmovima, a za to joj je potrebna i pomoć Benka koji inače nije sklon varanju, ali je sticajem okolnosti završio u očajnoj situaciji...

Bad Genius je, dakle, neka varijanta „kapera“ sa tinejdžerima, ali ne nužno za tinejdžersku publiku. Reditelj Li i njegov ko-scenarista Džulijus Ona pokušavaju da na primeru škole kao „društva u malom“ progovore ponešto o klasnoj podeli u kojoj oni bogatiji eksploatišu one siromašnije bacajući im tek mrvice sa svog stola. Iako to nije ni novo ni neviđeno u američkom filmu (tamošnje srednje škole su prototip mesta u kojem se formalna hijerarhija sreće s neformalnom), ta „žaoka“ je i ponajbolji aspekt filma.

Problem je što Li i Ona imaju potrebu da nam po nekoliko puta ponavljaju i objašnjavaju stvari koje smo shvatili već iz prve, najdalje iz druge repeticije. Te stvari, pak, nisu presudne za radnju, već su vezane za pozadine likova (recimo da je Linina majka umrla) čime autori pokušavaju da prikriju tek ovlašnu karakterizaciju likova. To u problem, pak, stavlja glumce, pa Benedikt Vong oca igra kao karikaturu smušenog i poniznog vrednog imigranta, Hikson i Braun prenaglašavaju blaziranost, a Benks flertuje s autizmom neke vrste. Srećom, Kalina Liang je spsobna da iznese svoj lik kao jedini s više dimenzija, a samim time i ceo film koji u svom relativno kompaktnom formatu dobacuje do korektnog, skoro solidnog, iako ni počemu posebnog.

The Kill Room

 kritika objavljena na XXZ

2023.

režija: Nicol Paone

scenario: Jonathan Jacobson

uloge: Joe Manganiello, Uma Thurman, Samuel L. Jackson, Amy Keum, Maya Hawke, Matthew Maher

Umetnici i umetnost... Večita inspiracija novih umetničkih dela, rasprava o tome šta se uopšte kvalifikuje kao umetnost i zabave na liniji češće sprdnje, a ređe elokvantne satire šta se sve prodaje kao umetnost. Primera ima, boljih i lošijih, od jednog od naj-filmova prošle dekade The Square, preko uradaka za prolaznu ocenu tipa Velvet Buzzsaw, pa do gomile štanca za video.

Scenarista Jonathan Jacobson i režiserka Nicol Paone su rešili da nam posluže mešavinu žanrova, krimi-komediju, „caper“ i satiru u kojem se umetnost dovodi u vezu s kriminalom kroz shemu za pranje novca za koju očekujemo da se izvrne naglavačke. Štaviše, dvoje glumaca u postavi, Uma Thurman i Samuel L. Jackson, prilično jasno sugerišu na čiji se opus, i zapravo na koji se film cilja – na Quentina Tarantina i Pulp Fiction, ali pitanje je može li se taj uzor tek tako dostići.

Uma Thurman igra galeristkinju Patrice kojoj baš i ne ide u poslu. Zapravo, ona se čak i ne zalaže koliko bi to bilo potrebno da preživi u džungli New Yorka, bori se s anksioznošću zbog čega šmrče nelegalno nabavljenu supstancu i, povrh svega, duguje pare svom dileru (Maher). On će se, pak, dosetiti sheme da svi budu srećni: umetničke galerije i umetnička dela sama po sebi se ne mogu vrednovati egzaktno kao, recimo, polovni automobili, već samo preko subjektivnih ocena, zbog čega je sve to idealno za pranje nelegalnog novca.

U centru toga će se naći sumnjivi vlasnik delikatesne jevrejske pekare Gordon (Jackson) koji možda nije Jevrejin, ali zna da napravi dobro pecivo i ume s novcem. Njegov biznis je ionako više front za razne sumnjive operacije, a za produkciju umetničkih dela će angažovati plaćenog ubicu Reggieja (Manganiello) koji će postati misteriozni slikar Bagman, što nije tek nevina šala budući da svoje žrtve on „rešava“ upravo najlon-kesom. „Kesadžija“ će, očekivano, postati senzacija, posao će cvetati za sve, od umetničkih krugova do ruske mafije, koji će se skupa naći kao mete operacije, ali šta će se zapravo dogoditi kada naša vrla galeristkinja otkrije ko je zapravo njena „zlatna koka“?

Upravo na tom pitanju The Kill Room pada. Likovi ostaju nerazrađeni, pa ceo film dobacuje tek do nivoa razbibrige koja nije opterećena s previše smisla, pa ne uspeva da artikuliše satiru dalje od sprdačkog klišea koji po pravilu dolazi od onih koji umetnost ne poznaju: konstatacije da bi totalni amater (štaviše, diletant, duduk ili dete) nešto bolje „nacrtao“ od svih tih vajnih akademskih slikara. Prave, argumentovane satire, dakle, nema, baš kao što nema ni neke sugerisane drame, pa čak ni efikasnog „capera“ ili krimi-komedije jer ni scenarista, ni režiserka ne uspevaju da film negde „usidre“. Tako na kraju imamo seriju vinjeta upakovanih u linearni zaplet koji služi kao kostur na koji se kače bolje ili lošije fore.

Istini za volju, nađe se tu ponešto zbog čega film nije sasvim nevredan gledanja, od zamalo-citata uzornog filma (Patricino drogiranje), preko ponekog dijaloga u „tarantinovskom“ ključu (recimo kad Gordon otkrije da diler ima „šemu“ sa strane koja uključuje skupljanje i prodavanje korišćenih ženskih gaćica fetišarima), pa čak i pogođenog Jacksonovog mahnitanja koje samo on zna da izvede na svoj potpisni način. Ima tu i manje očekivanih, a zapravo još uspelijih štoseva, recimo da Uma Thurman i Maya Hawke, majka i kći inače, uspevaju da rekreiraju sličnu „porodičnu“ dinamiku kao galeristkinja i njena ne baš perspektivna „kućna“ slikarka. Zapravo, koliko su likovi grubo skicirani, gluma je generalno još i dobra, na nivou malo iznad toga da se samo naplati honorar, ali to ipak ne može podići film. Na kraju, The Kill Room dobacuje tek do razbibrige da se „ubije“ sat i po vremena, premda je bilo mogućnosti i za više od toga.

The Heist of the Century / El robo del siglo

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Ariel Winograd

scenario: Alex Zito, Fernando Araujo

uloge: Diego Peretti, Guillermo Francella, Luis Luque, Pablo Rago, Rafael Ferro, Mariano Argento

 

Ima li boljeg letnjeg filma od lagane krimi-komedije o pljački banke koja gledaocima drži i skreće pažnju po želji za skoro dva sata trajanja? Ono što je donekle atipično u slučaju filma The Heist of the Century (u ovoj sasvim atipičnoj godini) je, pak, to da nam ovakav film ne dolazi sa hollywoodskim predznakom, nego iz Argentine. Za ovaj letnji hit presudan je bio faktor sreće: premijera u januaru (u južnoj hemisferi je to leto, a bilo je to pre izbijanja epidemije i zatvaranja javnog života) u matičnoj zemlji i širom Južne Amerike, gde je već zaradio status hita, te gladak transfer u letnje bioskope mediteranske zone u našim letnjim mesecima.

Publika u Hrvatskoj je imala prilike da ga pogleda na zatvaranju Festivala Mediteranskog Filma u Splitu, što je rezultiralo rasprodatom projekcijom (što je impresivno, bez obzira na to što se tu radilo o „najrepertoarskijem“ filmu festivala i o za 70% smanjenim kapacitetima gledališta). Odatle se film uputio prema svom „prirodnom staništu“, letnjim bioskopima na svežem vazduhu u okviru FMFS-ove turneje.

U osnovi svega stoji stvarni slučaj pljačke poslovnice Banco Rio u predgrađu Buenos Ajresa 2006. godine koja je izvedena sa zavidnom dozom planiranja i elegancije u egzekuciji. Većinu pljačkaške ekipe sačinjavali su karijerni kriminalci, ali je organizator bio amater koji je došao na ideju i koji je bio odgovoran za detalje hrabrog, zahtevnog, ali savršeno logičnog plana. Plen se merio u milionima dolara (u američkoj i argentinskoj valuti, zlatu i nakitu). Tu uglavnom prestaje faktografija, a počinje dramatizacija, ionako nužna za pričanje filmske priče.

Amater u središtu zbivanja je Fernando (Diego Peretti, poznavaocima argentinske kinematografije poznat iz filmova Resurection i The German Doctor), sam po sebi prilično osebujan tip. Kako saznajemo iz narativnog okvira psihijatrijskih seansi (savršeno logičan žanrovski standard zbog poverljivog odnosa terapeuta i klijenta), on je u sebi pomirio slikarsku umetnost i borilačke veštine kojima se bavi. Na ideju o pljački banke je došao jedne kišne noći, prateći kuda je bujica odnela njegov džoint, shvativši da upotrebom trigonometrije može tačno trasirati tunel koji bi ga uveo u trezor banke. Njegova motivacija, kako saznajemo, nije pre svega novac (premda i za uzimanje novca ima etičku racionalizaciju: klijenti banke će biti isplaćeni od osiguranja, na gubitku su samo banka i osiguravajuće kuće), nego sam poduhvat.

Za poduhvat mu pak treba ekipa profesionalnih lopova. Nije tu samo stvar ulaska i izlaska iz banke ili kopanja tunela i obijanja sefova, trebalo je rešiti i silne detalje transporta plena, što posebno dolazi do izražaja kada se plan promeni u hodu, pa ideja o visoko-sofisticiranoj provali i pljački bude napuštena u korist (SPOILER) savršeno kontrolisane talačke krize. Fernando možda ima plan za sve, ali ključni čovek za provedbu istog postaje urugvajski karijerni pljačkaš Mario (Guillermo Francella, igrao u filmovima The Secret in Their Eyes i The Clan, između ostalih). Njih dvojica su karijerno i svetonazorski različiti, ali će zajedničkim snagama komandovati ekipom u različitim fazama operacije.

Iz ovakvog opisa zvuči prilično generički, kao gomila „heist“/„caper“ filmova u kojima komika izvire iz hrabrosti i neverovatnosti pljačkaškog poduhvata. Istini za volju, scenario dosta hoda utabanim stazama žanrovskih klasika kao što su to filmovi iz Ocean's serijala ili The Inside Man Spikea Leeja. Poveznica sa potonjim filmom je i to da je Winograd kao mlad momak stažirao na Leejevom filmu. Čak je i njegova režija zapravo kanonična, od veštih skokova po nekoliko vremenskih linija tako da gledalac zna tačno koliko mu je potrebno da bi ostao zaintrigiran, pa do „soundtracka“ ispunjenog rock zvukom (sa prizvukom punka) u argentinskoj varijanti, uz skretanja prema jazz i lounge vodama. Winograd svoje uzore ne krije, dajući nagoveštaj kroz elemente dekoracije, odnosno rekvizite: filmski plakati u Fernandovom stanu su direktan znak.

Ono što donekle odstupa od žanrovskog kanona je specifična vrsta humora, pomalo mračnog, a uvek suvog, mediteranskog, inače tipičnog za argentinsku kulturu i kinematografiju. U tom smislu, The Heist of the Century svoj kinematografski DNK deli jednako sa omnibusom Wild Tales Daniela Szifrona, koliko i sa „caper“ remek-delom argentinske kinematografije Nine Queens Fabiána Bielinskog. U smislu dometa, ne dostiže ni jedan ni drugi uzor, ali je rezultat svejedno gladak, solidan i zabavan, usled čvrstog scenarija, sigurne režije i izvrsne glume, posebno u slučaju dvojice „lidera“.

Najvažnije od svega, The Heist of the Century se ne pretvara da je nešto što nije. Naprotiv, film je sasvim pošten u svojim namerama da razgali i zabavi publiku pričajući jednu neverovatnu, a istinitu priču. Dodatno, The Heist of the Century je potvrda o savršeno zdravom stanju argentinske žanrovske i repertoarske kinematografije i njenoj univerzalnoj razumljivosti i prijemčivosti. U sušnoj godini poput ove, ovakav letnji hit je izuzetno dobra vest.

Heroic Losers / La odisea de los giles

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Sebastián Borensztein

scenario: Sebastián Borensztein, Eduardo Sacheri (prema romanu Eduarda Sacherija)

uloge: Ricardo Darín, Luis Brandoni, Verónica Llinás, Rita Cortese, Marco Antonio Caponi, Andrés Parra, Chino Darín

Jedna stvar je sigurna: ako u filmu igra Ricardo Darín, to je već dovoljna garancija da je film vredan gledanja. Nije stvar samo toga da je Darín verovatno i najbolji aktivni glumac na svetu, malo je i do njegovog osećaja za izbor uloga koje mu omogućavaju da bude versatilan, ali i da održava neke konstante i time daje svoj lični pečat. Što će reći, treba opasno promašiti fudbal, pa Darínov talenat protraćiti onako kako je to učinio Asghar Farhadi u Everybody Knows kada mu je dao minijaturnu ulogu naivca i gotovo blesana.

Osim Darínovog prisustva u filmu, i to u glavnoj ulozi, za Heroic Losers je dobra reklama takođe i kontekst tog prisustva. Režiju filma potpisuje Sebastián Borensztein koji je Darína već režirao u The Chinese Takeaway (2011), izuzetno simpatičnoj komičnoj drami gde je veliki glumac perfektno odigrao nervoznog, ekscentričnog provincijalnog gvožđara. Scenario je, pak, Borensztein napisao u saradnji sa Eduardom Sacherijem, i to po Sacherijevom romanu. Sacheri je inače poznat kao autor romana i scenarija za njegovu filmsku adaptaciju u slučaju filma The Secret in Their Eyes (2009). Dotični film nije samo pokupio Oscara za najbolji strani film (te godine u izuzetno jakoj konkurenciji), nego je i lansirao Darínovu međunarodnu karijeru. Treća referenca koja reklamira Heroic Losers je žanrovska odrednica "caper" trilera, što je opet asocijacija na film Nine Queens (2000) koji je Darína iz televizijskog glumca promovisao u filmsku zvezdu kod kuće u Argentini.

Heroic Losers počinje sa naracijom njegovog glavnog lika Fermína Perlassija (Darín), bivšeg fudbalera i maskote u svom malom gradiću, o značenju pojma "budala". Nije to slučajno, originalni naslov filma prevodiv je kao "Odiseja budala", a do kraja filma ćemo shvatiti da budala nije nužno nešto negativno i da se svakome može desiti da ispadne budala, najčešće ne svojom krivicom. U prvoj trećini filma ćemo saznati kako je Fermín ispao budala...

On je imao dobre namere da pokrene propalu lokalnu poljoprivrednu zadrugu tako što će uložiti svoj novac, ime i integritet kako bi svoja sredstva uložili i drugi građani, ne nužno bogati, ali sa nekom ušteđevinom. Osim njegovog najboljeg prijatelja Fontane (Brandoni), njegove žene (Llinás) i vlasnice lokalne fabrike Carmen (Cortese) koja ulaganjem osigurava posao za svog sina (Caponi), ostali ulagači uglavnom dolaze iz redova radničke klase i predstavljaju galeriju manje ili više blesavih likova.

Taman kada se prikupilo dovoljno novca da se na osnovu toga podigne kredit, dogodilo se nešto istorijsko: ono što Argentinci nazivaju "Corralito", kriza dostupnosti gotovine u domaćoj valuti koja je trajala više od godinu dana, a bila je tek jedna od etapa finansijske krize koja je na prelazu vekova tresla Argentinu. Naši junaci su, naravno, preko noći ostali bez svog novca koji je pomoću ljigavog bankara pokupio beskrupulozni advokat Fortunato Manzi (Parra). Kada se od inicijalnog šoka oporave i kada načuju da je Manzi iskopao podzemni sef nasred polja, naši će simpatični luzeri krenuti na put osvete. To, međutim, nije tako jednostavna akcija, već zahteva pomno planiranje i egzekuciju...

Heroic Losers tada počinje da se kreće utabanim žanrovskim stazama, sa jasnim uzorom u Ocean's Eleven (2001) Stevena Soderbergha, sa razlikom da umesto kiča i "glamura" Las Vegasa sada imamo posla sa Argentinskom provincijom, vrućom krvi i improvizacijom. To funkcioniše ne samo zato što Ricardo Darín ima gotovo istu harizmu kao George Clooney, već i zbog njegove igre sa drugim glumcima u timu, pre svega sa još jednim veteranom argentinske filmske i televizijske glume, Luisom Brandonijem. Ortačka prepucavanja između dvojice likova su uverljiva i pravo ih je zadovoljstvo gledati, dok galeriju sporednijih likova, odnosno "šrafova u mašineriji" popunjavaju uglavnom manje poznati glumci (uz par izuzetaka među kojima je i Darínov sin Chino) koji vidno uživaju u svojim ulogama. Iako retko kad predstavlja direktnu pretnju ekipi pljačkaša, Andrés Parra je izvrstan kao živčani negativac Manzi, a ceo koncept jednostavno funkcioniše.

I na zanatskom i tehničkom planu, Heroic Losers je vrlo solidan film. Detalji perioda s početka milenijuma su sasvim na mestu, a direktor fotografije Rodrigo Pulpeiro bez problema hvata štimung zaboravljenog provincijskog gradića osuđenog na propadanje. Atmosferu podiže i muzika Federica Jusida u blues-rock štihu, pa Heroic Losers, iako ne baš originalan u ideji, deluje prijatno retro.

Upravo je ta prijatnost ključ svega, to da kao gledaoci možemo da se opustimo i komotno navijamo za "naše" koji pokušavaju da izvade svoju štetu tako što će prevariti prevarante i opljačkati pljačkaše. Tako jednostavna postavka, uz vešto ukomponovane citate Bakunjina, neke druge političke štoseve i reference na kratku, ali burnu argentinsku istoriju i truističke opservacije da govnar ne misli za sebe da je govnar, već radi ono što jedino ume, uspeva da nas razgali i čak nam pruži (lažnu) nadu da će možda sve biti u redu kada se postavimo za sebe. Na kraju, to je samo film i deo magije je baš u tome da se stvari tamo raspliću drugačije nego u životu.

Ocean's 8

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Poznat vam je osećaj kada određeni proizvod radi ono što treba, ni manje ni više. Recimo usisivač: povući će prljavštinu s poda, ali vam neće skuhati čaj ili puštati muziku. Takav je film Ocean’s 8: radi ono što treba – zabavlja na tih 100 i kusur minuta, pritom egzistira u “light” varijanti trenutnog socijalnog konteksta, ali niti naročito otvara oči, niti se urezuje u pamćenje, niti trudu uprkos uspeva da se izdigne iznad originalne Ocean’s trilogije čiji je zapravo “reboot” u ženskoj varijanti. Potpuno druga stvar tu je ekstenzivni marketing (trailer je mesecima išao u Cinestaru) koji služi da nas napali i podigne nam očekivanja pre vremena i preko mere, pa samim tim filmu radi medveđu uslugu.

U uvodnoj sceni Debbie Ocean (Sandra Bullock, vrlo dobra) ima saslušanje pred komisijom za uslovnu slobodu u kojem izjavljuje kako želi jednostavan život posle skoro šestogodišnje robije zbog prevare koja je očito u krvi celoj njenoj familiji, naročito bratu Dannyju (kojeg je u originalnoj trilogiji igrao George Clooney), mada ona svesno laže da, eto, ona nije takva i da je naučila svoju lekciju. Ta scena uspostavlja vezu sa Ocean’s 11, zapravo je kopija scene sa početka Soderberghovog hita preraslog u trilogiju, međutim ta poveznica se ničim ne produbljuje dalje, iako za to ima potencijala. Propuštena prilika ili kalkulacija sa eventualnim nastavcima? Prosudite sami.

Neće proći dugo dok ona ne poseti Dannyjev grob (ne vidimo telo ni kostur, pa nismo sigurni je li on zbilja mrtav – ne bi bilo čudno za njega da izvede neku spačku tog tipa) i dođe svojoj nekadašnjoj partnerici Lou (Cate Blanchett, očekivano izvrsna) sa drskom idejom da opljačkaju godišnji gala-bal u Metropolitan muzeju u New Yorku. Dobro, ne ceo bal, ali jednu posebnu Cartierovu dijamantsku ogrlicu i to direktno s vrata domaćice / PR-ke tog “eventa”, lepe i praznoglave starlete Daphne Kluger (Anne Hathaway u nikada boljoj formi).

U tu svrhu će Debbie okupiti tim različitih specijalistica koji uključuje juvelirku Amitu (Mindy Kaling), bivšu suradnicu Tammy (Sarah Paulson) koja dosadu suburbanog života krati valjanjem kradene robe, hakericu Nine Ball (Rihanna koja ima neverovatan dar za glumu), dizajnerku Rose Weil (Helena Bonham Carter, izuzetna) koja je očito videla i bolje dane u svojoj karijeri, te uličnu šibicarku i džeparku Constance (Awkwafina). “Misija u misiji” je, međutim, smestiti njenom bivšem dečku, galeristu i partneru u prevarama po imenu Claude Becker (Richard Armitage) koji ju je prilikom poslednje zajedničke misije izdao i zbog kojeg je završila iza rešetaka. Pa neka igre pljačke i prevare počnu!

 

Ženski kontekst, odnosno kontekst ženskog “reboota” je tu najzanimljiviji aspekt filma, u teoriji. Nije to naročito nova stvar, kao primer imamo Mercenaries kao žensku varijantu The Expendables kad već projekat Expendabelles nije realiziran. Ako ćemo to otpisati kao konfekcijsku akcijsku zabavu B-kategorije, onda se pokušajmo prisetiti nove varijante Ghostbusters čiji problem nije bio to što je ženska nego što je od početka do kraja loša u onom proračunato-bezdušnom hollywoodskom smislu. Ocean’s 8 makar pogađa trenutak definiran #MeToo i #TimesUp pokretima držeći se onoga da što mogu muškarci – isto mogu i žene, pa makar to bilo pljačkanje dijamanata. Ako zanemarimo primedbe “whatabout”-ista o tome kako su muškarci ovde svedeni na bezvezne epizodiste i glupave mete prevare, ostaje nam, međutim, činjenica da na temu ženskog osnaživanja govori samo jedna jedina (iako sjajna) replika da je kod pljačke dijamanata, za promenu, dobra stvar da te se ignorira. “Ženski potencijal” filma je, međutim, dodatno pojačan očekivano velikim količinama “pornografije za (konzumerističke) žene”: dizajnerskom odećom, nakitom, “celebrity” cameo-ulogama i generalno glamurom, što se može protumačiti kao igranje na sigurno.

Ostatak filma je pero-laki “heist caper” koji takođe igra na sigurno: red planiranja, red izvedbe, poneki flashback koji nam otkriva kako su nam naše junakinje odvukle pažnju i izvele nešto iza leđa, red komičnih scena koje su proizašle iz inter-personalnih dinamika u grupi, kao da film ide po šinama trasiranim sjajnim castingom. Gary Ross (Seabiscuit, The Hunger Games) ga pritom režira sigurno, ali ne uvek nadahnuto, kao učenik Soderbergha koji pokušava da “skine” njegov stil, što mu uglavnom uspeva, ali se vidi da je u pitanju kopija. Da, imaćemo sugestivan izbor muzike na soundtracku, atraktivne montažne sekvence i nešto prepoznatljivih newyorških lokacija, da ne govorimo o dijaloškom ping-pongu u okviru ekipe, ali ćemo isto tako na nekoliko mesta prepoznati propuštenu šansu da se na kontekstu, filmskom ili socijalnom, ili na humoru profitira još i više.

To je problem i Rossove suzdržane režije, ali i nedovoljno snažnog scenarija koji ne pati toliko od logičkih rupa (mada i toga ima, što je standard za ovaj tip filma), ali se čini kao da Ross i ko-scenaristkinja mu Olivia Milch stalno žure da zapakuju scenu po scenu, a na kraju i ceo film, pa likovima ne dozvoljavaju da se razviju, a glumicama da se opuste i upuste u interakciju koliko bi mogle. Lako za misteriju oko Dannyja ili za pred-istoriju između Debbie i Lou, ali zašto se nije izvuklo još smeha iz one scene sa narudžbom kebaba iz kamioneta sa hranom i zašto se ne vratimo još koji put na Heidi Klum ili makar Debbie ne dobije ponovo priliku da, pozirajući kao direktorica u Lufthansi, govori na nemačkom jeziku sa nekime kome je to maternji.

Očekivani problem kod ovakvog tipa filma je što se protagonistkinja i njena zamenica u nekom trenutku povlače ne bi li ostatak ansambla dobio svoje momente slave. Sandra Bullock i Cate Blanchett, odnosno Debbie i Lou tako ostaju neistražene, ali ne na onaj dobri misteriozni način, već više u smislu praznine koju bi možda neki nastavak popunio. Anne Hathaway svaka čast za sprdnju sa svojim tipičnim likom, odnosno sa medijskom percepcijom nje i njene pojave u “post-oscarovskoj” fazi karijere, Rihanna dokazuje da može odigrati dobru epizodu, Awkwafina i Mindy Kaling su simpatične onoliko koliko treba, a Helena Bonham Carter blista kao ekscentrična dizajnerka, dok se Sarah Paulson, ogromnom talentu uprkos, uglavnom smara nemajući ništa zanimljivo da radi.

Da ne ispadne da cepidlačim, ponoviću konstataciju s početka: Ocean’s 8 radi šta treba i kako treba, kao i svaki “heist” ili “caper” triler: zabavlja publiku. U tom prilično rigidnom žanru je dosta teško uraditi nešto bitno drugačije, ali ga je isto tako teško (potpuno) promašiti sa makar elementarnim znanjem i talentom. Ross možda nije najbolji izbor, možda bi žena u fotelji glasnije odjeknula kao izjava, a neko sa više smisla za humor bi svakako odradio bolji posao, ali ovo je sasvim zgodna lagana zabava, ni manje ni više od toga. Hit ranog leta.

Logan Lucky

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Steven Soderbergh

scenario: Rebecca Blunt

uloge: Channing Tatum, Adam Driver, Riley Keough, Daniel Craig, Katie Holmes, Farrah Mackenzie, David Denman, Seth MacFarlane, Jack Quaid, Brian Gleeson, Katherine Waterston, Dwight Yoakam, Sebastian Stan, Hilary Swank, Macon Blair

Nakon četvorogodišnjeg odmora od filma, versatilni reditelj Steven Soderbergh se vratio na velika vrata sa nečim što se čini baš kao njegov štih: komičnim trilerom u čijem centru stoji elaborirana pljačka. Premisu njegovog najnovijeg filma Logan Lucky je vrlo lako opisati kao ruralni, južnjački “twist” na autorovu komercijalno najuspešniju Ocean’s trilogiju, na šta se u filmu na jednom mestu vrlo duhovito referira (pljačka motodroma u Charlotteu za vreme NASCAR utrke Coca Cola 600 opisana je kao "Ocean’s 7-Eleven"), ali posredi je mnogo više od stereotipnog izrugivanja sa ruralnim, pritupastim južnjacima i pucanja na lake poene tipa Dukes of Hazard.

Mozgovi operacije su dvojica naslovne braće i njihova sestra čiju familiju bije glas da su generalno malo tupavi i od pamtiveka baksuzi. Oba ta epiteta se donekle mogu primeniti na starijeg brata Jimmyja (Tatum), nekadašnju lokalnu zvezdu američkog fudbala kojeg je povreda noge koštala ne samo profesionalne karijere, već i šansi za uspešan život. On je upravo otpušten sa posla na građevini kao rizik za osiguranje, a njegova bivša žena Bobby Jo (Holmes) se sprema da odvede kćerku (Mackenzie) preko državne granice gde je njen novi tupavi, ali zato bogati muž Moody (Denman) otvorio novi auto-salon. U “porodičnu kletvu”, pak, veruje mlađi brat Clyde (Driver), šanker i veteran rata u Iraku koji je na oltar domovine položio svoju šaku, pa sada ima protezu. Pre toga je, saznajemo, bio u popravnom domu jer je svom bratu pomagao u loše osmišljenoj pljački. Kletva kao da nije dotakla sestru Mellie (briljantna Riley Keough, Elvisova unuka publici poznata kao jedna od zarobljenih rodilja u Mad Max: Fury Road i kao predatorska šefica operacije sa pretplatom na časopise u American Honey), lokalnu frizerku i ljubiteljicu brze vožnje.

Kako je Jimmy radio na sanaciji motodroma, prokužio je kako se transportira novac (labirintom vakuumskih cevi direktno u ogroman podzemni sef), ali mu za poduhvat treba pomoć stručnjaka za obijanje po imenu Joe Bang (Craig) koji se nalazi u zatvoru. Ništa zato, Jimmy ima plan i za to, a kao bonus će dobiti i njegovu dvojicu zaista tupave braće (Quaid, Gleeson), pa će ekipa biti manje-više kompletirana što se tiče svesnih učesnika. Oni nesvesni će se, pak, uklopiti već nekako, a užasno smešna provedba plana uključuje kodiranje pomoću žohara pofarbanih lakom za nokte, neredima u zatvoru motiviranim knjigama i serijom Game of Thrones, zaista improviziranu eksplozivnu napravu i hrabar plan kako se otresti vlasti, NASCAR-a i drugih zainteresiranih.

Opet, Logan Lucky nije samo “heist” ili “caper” triler, a naročito nije običan izdanak istog koji do u nedogled reciklira The Sting ili makar Ocean’s filmove. Soderbergh, i sam poreklom s Juga, je mnogo zainteresiraniji za kulturni milje tog dela Amerike, a ono što u potpunosti “hvata” je ritam i nešto usporeniji tempo svega toga. Jasno, ono što priliči kazinima u Las Vegasu ili bankama u New Yorku (sva ta luda brzina poduhvata i “hi-tech” potkovanost pljačkaša) jednostavno ne paše vrućem, na NASCAR napaljenom Jugu i svetu budalastih seljaka, pa reditelj to poštuje do maksimuma.

On takođe poštuje i svoje likove, što je redak primer za ovakve filmove, i savršeno ih koristi da bi istakao lokalni kolorit i podvukao jako važnu poentu. Oni možda svi odreda deluju bleskasto i nesposobno za bilo kakvo planiranje udruženog zločinačkog poduhvata, ali će nas iznenaditi svojim zdravorazumskom visprenošću i, zašto ne, čovečnošću. To je ujedno i izjava o socijalnom stanju u ruralnoj Americi i tom osećaju izgubljenosti u vremenu i sve kompleksnijim klasnim odnosima, premda nimalo pamfletska i bombastična i pritom zapakovana u vrhunsku zabavu.

Soderbergh se takođe sasvim fino zeza sa glumcima, omogućivši im da se zabavljaju igrajući neki u tipu, a neki sasvim kontra istog. Iako se Channing Tatum proslavio prvo kao plesač, pa kao akcijaš, pa kao komičar, vrlo često upravo kod Soderbergha, ovde se još jednom, nakon sjajne uloge u Foxcatcheru, potvrđuje kao glumac sa žicom i za dramu. Driverov osećaj za “deadpan” komediju je vrhunski, dok je Riley Keough, čini se, pun pogodak kada igra južnjakinju bilo kakve sorte i kada može da nosi trashy, opskurnu odeću. Van tipa je svakako recentno bivši Bond Daniel Craig koji se sjajno zabavlja igrajući tetoviranog i izblajhanog karijernog kriminalca, premda ga na nekoliko mesta izdaje akcenat. Katie Holmes sjajno prolazi kao lajava bivša žena koja je igrom slučaja bolje prošla u životu, što isto važi za Hilary Swank u ulozi zagrejane agentica FBI-ja.

Logan Lucky žrtvuje realističnost radi faktora zabave, što samo po sebi nije problem, premda zatvor koji deluje kao hotel ispada kao nepotrebno šašava epizoda. Drugi, malo veći problem je sa klimavom motivacijom likova za poduhvat i malo suviše savršenom izvedbom istog, bez obzira na probleme koji iskrsavaju. No dobro, Soderbergh se iskupljuje makar time da nam kao publici veruje dovoljno da nismo retardirani, pa da mora da nam crta svaki korak. Takođe, pohvalno je što nema “evo kako ćemo” montaža.

Treći problem, onaj strukturni, ipak nije tako lako zanemariti. Radi se o inflaciji pod-zapleta i likova koji se u njima pojavljuju. Primer za to je prilično klimavo utemeljena i ne baš potrebna ljubavna priča sa Katherine Waterston u ulozi doktorke koja je u srednjoj školi bila zagledana u Jimmyja. Primer za to je i sukob između Moodyja i Mellie kojem i pored očitih kontrasta (bogatstvo – siromaštvo, hvalisavost – skromnost, glupost – promućurnost, na kraju krajeva i Ford – Chevy) fali motivacije. Primer je i karikaturalno zli upravnik zatvora (Yoakam), a naročito zaplet sa britanskim magnatom energijskih pića (MacFarlane), sponzorom NASCAR tima i nekom vrstom dežurnog kretenoidnog negativca. Čak se i kćerkinom izboru za malu miss posvećuje suviše vremena. Jasno je da Soderbergh time pokušava da oslika dubinsku sliku te dobrohotne, gostoljubive i u svojoj blentavosti simpatične ruralne Amerike, ali ih je naprosto previše i to opterećuje film.

Taj problem izvire iz scenarija i možda ga ne bi bilo pošteno pripisivati Soderberghu kao reditelju. Štos je, međutim, u tome što je potpisana scenaristkinja Rebecca Blunt očito fiktivna osoba iza koje se neko krije. Postoje razne teorije ko bi to mogao biti, a najsmislenijih nekoliko vode nazad do Soderbergha i njegovog okruženja. Reditelj se već tradicionalno potpisuje pseudonimima kao montažer i direktor fotografije, pa zašto ne bi i kao scenarista. A ako to nije on sam, onda je sasvim moguće da je u pitanju njegova sadašnja supruga Jules Asner ili, pak, bivša Betsy Brantley, a sasvim je moguće da je u tome prste i imao i Channing Tatum. Svi su oni vezani za južnjački milje, pa nisu nemoguće opcije. No, osoba potpisana kao Rebecca Blunt, ko god to bio, napisala je scenario u kojem je meandriranje koliko-toliko pokriveno sa osećajem za doziranje, što je Soderbergh nastavio sa svojom režijom. Gospođice Blunt, dobrodošli u Hollywood, gospodine Soderbergh, dobrodošli nazad!

Going in Style

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

režija: Zach Braff

scenario: Theodore Melfi (prema priči Edwarda Cannona)

uloge: Michael Caine, Morgan Freeman, Alan Arkin, Ann-Margaret, Christopher Lloyd, Matt Dillon, John Ortiz, Peter Serafinovitz, Joey King, Maria Dizzia, Siobhan Fallon Hogan

Može li običan čovek, vredan radnik, dobar otac i sve što već ide ostariti dostojanstveno? Na postati predmet sprdnje mlađim, tehnički pismenijim, snažnijim i izdržljivijim generacijama? Ne biti na teret društvu jer je za života ipak zaradio dovoljno? Ne biti žrtva prevare i pohlepe? Lečiti se od bolesti i mentalnom kondicijom se izboriti protiv demencije? Odgovor na sva ta pitanja u današnjem trenutku bio bi: teško. Ali je zato moguće otići u velikom stilu, učiniti nešto, opljačkati (lopovsku) banku, obezbediti sebe za života i potomke posle smrti. Jer šta star čovek može izgubiti kada zatvor znači besplatan smeštaj, hranu i zdravstvenu zaštitu?

Going in Style televizijskog glumca i povremenog reditelja Zacha Braffa je priča o trojcu takvih staraca koji nemaju šta da izgube. U pitanju je “remake” istoimenog filma iz 1979. godine u režiji Martina Bresta i sa, sada već odavno pokojnima, Georgeom Burnsom, Artom Carneyem i Leejem Strasbergom u glavnim ulogama, odnosno oba filma su ekranizacije iste priče Edwarda Cannona. Trio penzionera ovde igraju Michael Caine, Morgan Freeman i Alan Arkin, dok se u sporednim ulogama pojavljuju jednako vremešni Christopher Lloyd i nekadašnja lepotica Ann-Margaret. Jasno, glumačka postava je i najjači adut filma.

Problemi se, međutim, skrivaju drugde. Za film sa takvim naslovom, ispostavlja se da problem nije toliko u odlasku koliko u polasku, jer nas scenarista Melfi i reditelj Braff tokom prve polovine filma isključivo upoznaju sa likovima, njihovim karakterima, obiteljskim i socijalnim situacijama, trudeći se iz petnih žila da nam dokažu kako oni nisu i nikada nisu bili kriminalci, već obični, pristojni ljudi koje je sistem sažvakao i ispljunuo. Nakon toga se taj socijalni aspekt priče zamenjuje komičnim, upoznavanjem sa profesionalnim kriminalcem u svojstvu konsultanta (Ortiz), jednom prilično nesmešnom pljačkom prodavnice i montažnom sekvencom pripreme na pljačku banke.

Njih trojica su simpatični sami po sebi. Joe (Caine) izdržava kćerku i unuku, a zbog gubitka penzije može izgubiti kuću, pa je pokretač akcije. Willie (Freeman) novac želi kako bi pred smrt mogao češće posećivati svoju familiju koja živi daleko od Brooklyna. Arkinov Al je njegov klasičan lik starog cinika čiji je motiv jedino osveta onima koji su ga prevarili, dok u privatnoj sferi Annie (Ann-Margaret) prilično brzo topi njegovu ledenu fasadu. Najbolji i najzabavniji deo filma su upravo prepucavanja između njih trojice u kojima nema šala o viagri, kakvoći stolice ili tehnološkoj nepismenosti, već im Melfi svojim pisanjem čuva dostojanstvo. Šteta da nemamo i više takvih scena.

Takođe, i stil je, makar pristojan, daleko od savršenog. Razlog tome je hollywoodsko igranje na sigurno i “feel-good” osećaj do te mere da film postaje i ostaje prilično “vanilla”. U tome ne samo da se gubi oštrica socijalne kritike i pozadinski detalji koji bi potencijalno bili zanimljivi (recimo, otkud to da je Britanac Joe radni vek proveo u brooklynskoj čeličani), nego i likovi poput Annie, senilnog Miltona (Lloyd), Joeovog “niškoristi” bivšeg zeta (Serafinovitz) ili konobarice Mitzi (Fallon Hogan) ostaju nerazvijeni dalje od naglašene ekscentričnosti. Takođe, “caper” zaplet sa pljačkom je prilično standardan, premda Matt Dillon sasvim solidno igra federalnog agenta koji ih juri, a detalj sa “Rat Pack” maskama je simpatičan.

  Od Theodora Melfija smo na ovu temu možda više očekivali nešto provokativniji, a opet relativno topli tretman kakav smo videli u njegovom St. Vincentu, ali njegov hollywoodski stav je sasvim u skladu sa njegovim poslednjim filmom Hidden Figures koji je i pokupio nekoliko nominacija za Oscare. Sa druge strane, Zach Braff nije jak autor i teško može iskočiti iz televizijskog miljea u kojem je kao glumac ponikao. Rad sa glumcima mu je jača strana, ali od manirizama iz sveta “sitcoma” teško može pobeći.

U konačnici, Going in Style je pristojan i umereno zabavan film koji ne dobacuje do svog potencijala. Možda nije fer, ali je neizbežno uporediti ga sa originalom iz 70-ih. Razlika je u tome da nam Brest nije “nabijao” koliko su starci pošteni i pokušao da nas po svaku cenu razgali. Njegovo polazište je bilo drugačije, trio se upustio u pljačku banke da prekrati dosadu i pobegne od života kao čekanja na smrt, da bi usput ukazao i na probleme starenja, ali i sve težu socijalnu situaciju u Americi. Melfi i Braff kreću od toga i ne idu dovoljno u dubinu. Za utehu nam je da smo barem gledali dobre glumce, da su nas oni počastili svojim prisustvom i talentom iako bi, za razliku od svojih likova, mogli komotno uživati u penziji.

Miss Sloane

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: John Madden

scenario: Jonathan Perera

uloge: Jessica Chastain, Mark Strong, Gugu Mbatha-Raw, Jake Lacy, Alison Pill, Michael Stuhlbarg, John Lithgow, Sam Waterson, Michael Cram, David Wilson Barnes

Ne volimo političare. Ne verujemo im, sa dobrim razlogom. Oni su nam nametnuti lažni izbor, a svi ionako rade isto i sa isključivim ciljem preživljavanja do sledećih izbora. Iako zavise od naših glasova, oni uvek rade za nekog drugog, za one kojih ih plaćaju. A ako je neka grupa omraženija od političara i korporativnih njuški, onda su to posrednici u toj koruptivnoj raboti, lobisti. Ta kasta ljudi je možda evoluirala od toga da vuče dužnosnike za rukav po hodnicima hotela i institucija (onako genijalno blatantno prikazano u Spielbergovom Lincolnu), ali suština njihovog posla je ostala ista: nema tu mesta za ideale i uverenja, važno je samo pobediti, odnosno proterati svoj proizvod. Tim svetom se sa neskrivenim otrovom bavi Miss Sloane.

Protagonistkinja Elizabeth Sloane (Chastain) je najbolja od najboljih, hladna kao špricer, bez ikakvih moralnih skrupula, inteligentna, sklona strateškom razmišljanju, spremna na sve da bi pobedila. Čak ni njeni saradnici ne znaju njene poteze dok se ne nađu u centru akcije. Takođe, ona nema ni natruhe privatnog života, ne spava, tajno uzima tablete nepoznatog učinka, ali uspeh u karijeri ima svoju cenu.

  Utoliko više čudi njena odluka da odbije ponudu od uticajnog oružanog lobiste i pređe u manju, idealistički ustrojenu, ali siromašnu lobističku firmu koja pokušava da progura inicijativu o pooštrenim kontrolama prilikom izdavanja dozvola. Nju će pratiti neki od saradnika, dok će ostali, među njima i njen rival za rukovodeći položaj (Stuhlbarg) i prva pomoćnica (Pill), ostati u staroj firmi kod konzervativnog šefa (Waterson) i učiniti sve kako bi je uništili.

Nova firma ne nudi ni toliko glamura ni manevarskog prostora za prljave trikove poput ucenjivanja i špijuniranja koje je Elizabeth koristila kako bi se našla na vrhu. Novi šef (Strong) shvata vrednost takvih poteza, ali ih ne odobrava, a advokat (Barnes) se plaši šta bi se moglo dogoditi kada se oružani lobi sa svojim političkim vezama sruči na nju i na firmu. Čak ni najidealističnija članica tima, Esme (Mbatha-Raw) koja je i sama preživela školsku pucnjavu, ne veruje u pobedu, ali Elizabeth ima druge planove. Je li slučajno pronašla davno izgubljenu savest? Ne bih se kladio na to.

Ono što je nekim kritičarima zasmetalo je činjenica da motivi naše protagonistkinje nisu dovoljno jasni, ali meni je to došlo kao osveženje. Uostalom, ima li bolje motivacije u kompetitivnom svetu poput politike i lobiranja od nemoguće misije i slasti eventualne pobede u takvom okruženju? Istina je da Elizabeth zbog toga više deluje kao kolekcija karakternih osobina poput zajedljivosti, malicioznosti, manipulativnosti i ne tako sitnih ekscentričnosti, nego kao osoba od krvi i mesa, ali tu na scenu stupa Jessica Chastain. Ona možda ulogu nosi kao nekakvu masku, ali je nosi savršeno i ludo se zabavlja. Od nje se očekuju emocionalne dubine i ona uspeva da ih pronađe i ovde, protiv svih šansi.

  Ostatak glumačkog ansambla je prati u stopu. Mark Strong sjajno igra pomalo drvenu nelagodu, što je trik za kojim često poseže. Gugu Mbatha-Raw je pravi izbor za ulogu lobistkinje s dovoljno sposobnosti, ali i plemenitim ciljem. Michael Stuhlbarg polako postaje sinonim za filmskog ljigavca. Jake Lacy ima nekoliko pamtljivih scena kao žigolo i kao, začudo, jedina moralno postojana osoba u celom filmu. John Lithgow je u principu uverljiv negativac, ovde u formi korumpiranog senatora koji vodi istragu protiv Elizabeth, što je i okvirna priča celog filma, a Sam Waterson po običaju živopisno igra ljigavog šefa i konzervativnu političku figuru.

Istini za volju, scenario je pomalo problematičan. Sama priča na više mesta deluje kao dobronamerna, ali nategnuta konstrukcija koja pokušava da spoji žanrovske standarde političkog i procesnog trilera sa elementima etičke rasprave, kako o oružju i američkoj zaljubljenosti u isto, tako i o netransparentnosti i prljavštini politike koja ni u kom pogledu ne zastupa interese građana. Kako se radi o manipulacijama, ima tu i nešto mehanike “caper” trilera, uključujući i velika, ali prilično neverovatna otkrića.

Pohvalno je to što scenarista Jonathan Perera vlada pravnom naukom i terminologijom i što je greške u postavci priče moguće ispraviti u režiji, što John Madden i čini rutinerski i neprimetno toliko da se za 130 minuta filma nećemo mnogo pitati o logičkim rupama, nego ćemo pustiti film da nas vozi. Madden zna s čim ima posla i savršeno žonglira sa masom tema, upravljajući našom pažnjom i ističući sve one detalje o prirodi lobističkog posla. Na koncu, uspeva da nas vozi po dve linije priče, od kojih je ona “sudska” problematična, a da se to ne oseti na ritmu i tempu filma.

Drugi problem scenarija su njegovi dijalozi u kojima se jasno vidi uticaj Aaorna Sorkina i, još više od toga, želja da ga se emulira. To ne uspeva uvek jer Perera nije pisac tog kalibra, pa taj ping-pong prožet povremenim duhovitostima i sarkazmom deluje i pomalo usiljeno. Neke druge replike su klasično filmske, vrlo teško slušljive u stvarnom svetu i zapravo su namenjene da savršeno zvuče na foršpanu. Začudo, ovde rade posao i u samom filmu, verovatno zahvaljujući Maddenovom režijskom umeću da ih proda.

Miss Sloane je baš “filmski” film, komad političko-sudsko-trilerske zabave starog kova i to mu je i najbolja preporuka. A u kontekstu trenutnog političkog trenutka u Americi i drugde postaje još zanimljiviji. U suštini, možemo mi urlati na političare, lobiste i ostale mutivode, ali njihova igra se odvija daleko od naših očiju i na kraju smo mi ti koji bivamo nasamareni. Još uvek mislite da je Trump spontan? Pogađajte ponovo.

Masterminds

kritika originalno objavljena  na Monitoru

2016.

režija: Jared Hess

scenario: Chris Bowman, Hubbel Palmer, Emily Spivey

uloge: Zach Galifianakis, Kristen Wiig, Owen Wilson, Jason Sudeikis, Kate McKinnon, Leslie Jones, Mary Elizabeth Ellis

Zločin je za glupake. Ne postoji savršen zločin, postoji samo nesavršena istraga. Uglavnom je to tako. Šta se, međutim, dešava kada je zločin toliko pravolinijski, prost i glup da prosto zbunjuje istragu, a istražitelje baca u nevericu da li bi nekome toliko drskom i glupom uspelo izvesti tako nešto? Onda dobijamo glupave genijalce, nesvesne svoje genijalnosti.

 U medijima nazvana “seljačka pljačka” prema mestu života, socijalnom statusu i životnom stilu svojih izvođača, pljačka sefa u firmi Loomis-Fargo koja se bavi prevozom gotovine, izvedena je oktobra meseca 1997. godine i “ulov” je iznosio impozantnih 17 miliona dolara. Modus operandi je bio jednostavan: jedan čuvar sa dužim stažom je na nagovor svoje bivše koleginice i njenih poznanika u kombi utrpao sadržinu sefa i izvezao se pred kamerama koje su ga snimale. Ispostavilo se da mu je namenjena uloga pijuna, poslat je u Meksiko sa manjim delom svote, dok se prašina ne slegne, dok su ostali iz bande otpočeli luksuzni život. Istraga je relativno brzo i lako povezala tačkice, počinioci su uhapšeni, osuđeni i kažnjeni, premda se dva miliona još uvek vode kao izgubljeni. Neki zaista imaju sreće kad već nemaju pameti.

Krimi-komedija ne manjka ni u Hollywoodu, a ni u nezavisnoj produkciji, ali stvarni događaji i njihovi autori nekako zahtevaju da ova bude genijalno glupa. Ni to nije nešto neizvedivo, braća Coen su baš sa jednom takvom proslavili (Raising Arizona), a nekako osećam da bi Wes Anderson imao šta dodati na temu. Ni Jared Hess, autor bizarnih, skoro pa genijalno glupavih filmova Napoleon Dynamite i Nacho Libre, ne bi bio loš izbor, a kad dodamo i ekipu komičara različitih senzibiliteta, a zvučnih imena, imamo razloga za optimizam da će Masterminds biti jedno zabavno filmsko iskustvo. Zabrinjava jedino činjenica da je film više od godinu dana skupljao prašinu na polici, ali razlog tome je bankrot studija.

Pa opet, na papiru stvari izgledaju bolje nego u praksi. Prvo, film se izvornih događaja tek nominalno drži, menjajući detalje tako da sve izgleda još gluplje, čak preterano. Drugo, prazan hod u priči je itekako prisutan, pa je vreme popunjeno loše osmišljenim gegovima, padanjem, prdenjem i bizarnostima koje retko kad gađaju i još ređe pogađaju metu. Treće, nema skoro nikakve strukture dalje od proste hronologije, pa se čini da su scenaristi uglavnom lupali gluposti i smišljali štoseve, pa sve ostavili reditelju da se s tim snađe, što je ovaj brže-bolje svalio na glumce.

 U konačnici, Masterminds je više funkcionalan kao serija skečeva ili specijal za komičarsku emisiju Saturday Night Live. Ta poveznica nije nimalo slučajna: glumci su većinom nastupali u toj emisiji / seriji sastavljenoj od skečeva i improvizacija kojima se daje komentar na aktuelna dešavanja, scenaristkinja Emily Spivey je za nju pisala materijal, a i jedan od producenata filma Lorne Michaels je ujedno i producent serije. Zapravo, ne bi bilo loše pogledati je li spomenuta pljačka već bila na tapetu u Saturday Night Live i kako je to tamo izvedeno.

Opet, bilo bi nepravedno reći da je Masterminds loš ili pogrešan film, uprkos brojnim poštapalicama, lagano samoljubivom tonu i standardnim štosevima kojima se popunjavaju praznine. Kristen Wiig je, što se komedije tiče, čisto zlato i njena versatilnost i sposobnost da uskoči u lik je ovde u punom zamahu. Kao zavodljiva flertuša sklona pogrešnim odlukama, ali sa zlatnim srcem, ona je ovde sjajna. Jasonu Sudeikisu, glumcu koji obično igra na kartu šarma ovde je poverena uloga psihopate i on se s njom snalazi sasvim solidno. Owen Wilson kao ljigavac koji precenjuje svoje mogućnosti nije neka novina, ali ga on igra sigurno i sa dovoljno mere. U svojim epizodama briljiraju Leslie Jones kao muškobanjasta agentica FBI-ja i Mary Elizabeth Ellis kao žena glavnog organizatora pljačke koja podleže svojim snobovskim porivima da se razmeće sa novcem i igra se visokog društva što na kraju ispada groteskno.

Međutim, dvoje likova su izuzetno problematični. Onaj koji igra Kate McKinnon je čist višak u priči, a pritom glumicu stavlja pred nemogući zadatak da istovremeno odigra hladnokrvnost, prostodušnost, priprosto seljaštvo i bes van kontrole, od scene do scene, bez ikakvog razvojnog luka. Problematičan je i protagonista / narator, odnosno čuvar koji je zapravo izveo pljačku, a kojeg igra Zach Galifianakis. Sa jedne strane, tu je problem u pisanju, pa je lik nekonzistentan, od smušenosti do odlučnosti, uz jedno jedino dramaturško objašnjenje da je zbog pljačke i namigivanja od strane svoje koleginice konačno dobio krila i volju da se izbori za sebe. Drugi problem je to što je Zach Galifianakis u suštini vrlo dobar kao podrška, i to u raznim filmovima, od gluposti tipa Hangover do vrlo ozbiljnih filmova kao što je to Birdman, ali u suštini nema kapaciteta za glavnu ulogu. On ovde isprobava svaki trik, od namerno idiotskog izgleda, preko mimike, verbalnih lapsusa do gegova i “slapsticka”, ali njegov lik ostaje karikaturalan toliko da ne zaslužuje ni sažaljenje, da ne govorimo o nekakvoj simpatiji.

 Ali i pored propusta, kupovine vremena i tek delimično uspešnog “castinga”, Masterminds zaslužuje da mu date šansu. Film je lagan, neobavezan, gledljiv i pratljiv, sa dovoljno dobrih glumaca, na momente čak i iskreno smešan. Tu ne govorim samo o transferu neprijatnosti sa kojim se računalo, niti na kalkulacije sa našim klasizmom (film je vrlo nemilosrdan prema siromašnim, neobrazovanim kriminalcima), već i na ekscese istinske duhovitosti. Genijalno glupav baš i nije, uvredljivo glup takođe nije. Možda je “osvežavajuće glupav” termin koji tražim.

Dope

2015

scenario i režija: Rick Famuyiwa

uloge: Shameik Moore, Tony Revolori, Kiersey Clemons, Rakim Mayers, Zoë Kravitz, Chanel Iman, Roger Guenveur Smith, Kimberly Elise, Blake Anderson, Forest Whitaker (narator)

Ne znam koliko je pametno početi film sa definicijom iz rečnika. Pojam “dope” može označavati drogu, potpunog glupana ili u “flipu” (vrsti uličnog slenga zasnovanoj na izvrtanju) totalno cool tipa. Ovde to ne smeta ni na koji način, jer ćemo sva tri imati u suludim količinama u jednoj ne baš uvek glatkoj vožnji kroz žanrove. Dope je nešto što može proći na indie festivalima, ali na kraju pada kao žrtva svojih ambicija.

Zapravo, da se držao svog prvog koncepta kojeg se uhvatio, “coming to age” priče o crnim geekovima iz siromašnog kvarta u Los Angelesu i njihovoj svakodnevnoj borbi kako sa opasnostima života, tako i sa neprihvatanjem od strane sredine, Dope bi bio odličan i potreban film koji bi profitirao od portreta obeju socijalnih miljea, uličnog i školskog. Jer predrasude su čudo: teško je poverovati da postoje crni momci i cure koji se ne furaju ni na kriminal, ni na sport, pa čak ni toliko na rap muziku (iako znaju i entuzijastični su za hitove koji su domen opšte kulture), da su im umesto toga draže “belačke” stvari: skateboarding, punk rock, štrebanje. Oni još uvek veruju u školovanje kao izvor socijalne mobilnosti i žele na faks.

Možda ponekad imamo jedan takav, najčešće sporedni lik u filmu i najčešće u funkciji belčevog malog pomoćnika, ali ovde imamo troje simpatičnih tamnoputih tinejdžera. Oni znaju da su egzotični i da će ih školski košarkaši, Cribsi i Bloodsi mlatiti kao volove u kupusu, ali se drže zajedno, sviraju u bandu i jednostavno su podrška jedno drugome i zajednica. Malcom (Moore) je naš protagonista koji želi da ide na Harvard, ali ne želi da tamo dođe po rasnoj i socijalnoj kvoti. Ima sjajne ocene, ali to možda ne bude dovoljno. Jib (Tony Revolori, onaj mali iz The Grand Budapest Hotela) za sebe tvrdi da je pičkica i čini se da nema naročitih ambicija. Tu je još i Diggy (Clemons), otvorena lezbejka koju njena familija pokušava da “izleči” molitvom. To sve saznajemo iz duhovite, ali pomalo usiljene naracije Foresta Whitakera, ujedno i jednog od producenata filma.

Upoznajemo se i sa okruženjem kroz koje moraju proći svaki dan na putu do škole. (Tu moram primetiti još jedan realistični trend: oni, kao i marginalci iz filma Tangerine kroz Los Angeles idu pešice, što je i logično pošto su klinci bez para, a što doprinosi jednoj drugoj, realističnijoj slici grada koju je Hollywood toliko distorzirao.) Malcom se našao u ulozi “goluba pismonoše” između “žestokog momka, dečka u usponu” Doma (Mayers) i njegove nešto bistrije bivše/povremene devojke Nakie (Kravitz), pa biva pozvan na svoju prvu ozbiljnu žurku. Drugo dvoje idu sa/za njim. Upada murija, a Malcomova torba koju nosi svugde sa sobom postaje teža za jedan pištolj i par desetina hiljada dolara droge.

Dom je ćorkiran, ali uspeva da prenese poruku svom novom štićeniku da ostavi “paket” kod izvesnog A.J.-a iz centra za pomoć deci na toj i toj adresi. Zgodno ili ne, Malcom baš tog dana ima sastanak sa savetnikom za koledž, nekada siromašnim momkom koji je završio Harvard. Pičvajz počinje (da ne spoilam), “paket” nije moguće tek tako dostaviti i treba ga se rešiti. Malcomu na um pada geekovska ideja... I eto nas na teritoriji “capera”...

Dope je film u kome ima svega i apsolutno svega previše, pa deluje pretrpano i usiljeno i zbog toga namerno čudno. Naprosto, zaplet je u tom “bazenu” likova složen suviše prigodno, humor je često prisutan sa obaveznim namigivanjem i podgurivanjem, a vožnja kroz sve te silne žanrove je prilično drmusava. Osim filma o odrastanju, tu imamo i natruhe socijalne drame (Malcomova samohrana majka koja vozi autobus je potpuno protraćena kao lik, a Kimberly Elise kao glumica), nespretnog ljubavnog zapleta, komedije koja može postati neprijatna kada se u priču ubace telesni fluidi (išlo se na nekakav “meme” efekat, uglavnom neuspelo), i na kraju “caper” trilera. Takva mućkalica svega i svačega naprosto ne funkcioniše...

Ono što prvo upada u oči i ide na živce je to koliko su svi drugi likovi nerazvijeni. Jib i Diggy su Malcomovi pratioci sa malo humornog potencijala i to je to. Ostali su samo i jedino oruđa zapleta, oni sami neverovatni u stvarnom svetu, baš kao što je i takav zaplet neverovatan. Tako likovi nestaju i pojavljuju se kad je zgodno, ljubavna priča ne ide nikamo osim što našeg lika uči lekciju o predrasudama koju navodno već zna na svojoj koži, ali ne uspeva da je poveže sa tim kada je on taj koji te predrasude ima. Nije loš ni negativac, odnosno njegova maska, pa ni lik hakera Willa (Anderson), sa sve pozadinskom pričom napravljenom radi nekoliko štoseva koji se tu prodaju (ko kome i pod kojim uslovima sme reći “nigger”), koji uglavnom nije bio neophodan.

Da, glumci su raspoloženi, čini se da su pušteni da divljaju, iako su uglavnom pod kontrolom autora, i imaju nekoliko trenutaka gde sve pršti od hemije, ali u ovako haotičnom filmu se sve to gubi. Posle gledanja ostaje samo konfuzija i nekoliko sirovo nabijenih poenti koje je autor hteo da prenese. Šteta, jer mi se baš gledao film o geekovima iz geta.

Criminal Activities

2015.

režija: Jackie Earle Haley

scenario: Robert Lowell

uloge: Michael Pitt, Dan Stevens, Christopher Abott, Rob Brown, John Travolta, Edi Gathegi, Jackie Earle Haley

Ima filmova za koje od starta znamo da nisu dobri i ne mogu biti dobri. Već od naslova. Criminal Activities jednostavno zvuči kao nešto generično što se pretvara da je cool. To je poza ne mnogo različita od džiberskih krimi spika propalica iz bircuza na periferiji. Sva ta sranja smo već čuli. Nebrojeno puta. Međutim, ovaj film se iskupljuje na drugom mestu: u svoj toj silnoj reciklaži je jednostavno zabavan, i to ne na onaj “toliko je loš da je zapravo dobar” način.

Sve počinje u crkvi. Matthew je poginuo tako što ga je pokupio autobus usred bela dana. Na sahrani i posle toga u baru se skuplja njegovo društvo iz srednje škole. Tu je šatro alfa-mužjak Zach (Pitt), crni “sidekick” Bryce (Brown), Warren (Abbot) koji baš i nije uspeo u životu, ali mu je sitna pobeda da je već neko vreme trezan i čudni i nesigurni Noah (Stevens) koji izgleda kao idealna žrtva za mučenje u školi, što je i bio. Ostala trojica (možda i pokojnik s njima) su uglavnom bili mučitelji. Razgovor teče u prazno dok Bryce ne pomene da ima sjajnu dojavu za “obogati se brzo” berzansku špekulaciju. Zach grize, ali je trenutno kratak (preinvestirao se), ali će Noah uskočiti sa svojom lovom...

Naravno, sve pada uvodu u vrlo kratkom roku, a ni ta lova zapravo nije bila Noahina, nego pozajmljena. I to od mafijaša po imednu Eddie Lovato (Travolta, isfriziran i našminkan, ali svejedno prepoznatljiv). A Eddie ima ponudu koja se ne odbija: njegova nećakinja je oteta i on ima plan da otme otmičarevog brata kako bi napravio razmenu, a izvršioci te otmice bi bila četvorica njegovih dužnika, inače potpunih amatera.

Izbora, dakle, nemaju, ali to će se ispostaviti kao najmanji problem. Čak ni otmica nije toliki problem ako dotičnog uhvate u odnosu snaga 4:1. Problem je u tome što dotični Marquis (Gathegi) stalno priča, pogađa se, preti ili samo filozofira, a još veći što je njegov stric vođa prominentne crnačke bande. To čak nije niti njegov najveći pregovarački adut, a naša četvorka je komično nesposobna grupa kriminalaca u pokušaju, pa je pitanje mogu li se iz sve kompleksnije situacije izvući dok Eddie i njegova dvojica pomoćnika (pričljivijeg igra sam reditelj Haley, inače i sam glumac po struci) rešavaju druge stvari vezane za razmenu.

Osnova svega je, kao što se iz sadržaja da iščitati, “caper” triler u stilu Elmora Leonarda, u suštini nešto što smo mnogo puta videli, ali nam je svejedno u najmanju ruku zanimljivo da pogledamo ponovo. Meni potpuno nepoznati scenarista Robert Lowell koji ime deli sa poznatim pokojnim pesnikom se drži te osnove priče, ali likove i dijalog gradi u mnogo nasilnijem ključu, gde humor u sećanje priziva ranog Tarantina, pa taj hibrid vuče na površniju, američku verziju Guya Ritchieja.

Kada tako nešto nije mnogo loše izvedeno, zabava za gutače crnohumornih akcionih trilera je zagarantovana. Ovde to nije mnogo loše, neke od odapetih strelica pogađaju metu (Travolta je začuđujuće opušten i uverljiv, iako igra koliko da naplati honorar), druge baš i ne. Nisu baš te njihove krimi-priče toliko cool, niti je nasilje baš toliko grafično, apsurdno i zabavno, niti je, pak, karakterizacija naročito duboka. Niti, da se ne lažemo, ima puno akcije, uglavnom se svodi na priču i prejebavanje. Utisak dosta popravlja ne baš očekivani “plot twist” na kraju, ali ni on nije izveden savršeno: rekapitulacija predugo traje i klizi prema eksploataciji, a za to vreme takav obrat postaje sve neverovatniji i neverovatniji.

Sve u svemu, solidno štivo za mozak na off i sat i po vremena na kauču uz pivo i kokice. Ni manje ni više od toga. Barem nema većih ambicija od toga da nas zabavi.