The Heist of the Century / El robo del siglo

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Ariel Winograd

scenario: Alex Zito, Fernando Araujo

uloge: Diego Peretti, Guillermo Francella, Luis Luque, Pablo Rago, Rafael Ferro, Mariano Argento

 

Ima li boljeg letnjeg filma od lagane krimi-komedije o pljački banke koja gledaocima drži i skreće pažnju po želji za skoro dva sata trajanja? Ono što je donekle atipično u slučaju filma The Heist of the Century (u ovoj sasvim atipičnoj godini) je, pak, to da nam ovakav film ne dolazi sa hollywoodskim predznakom, nego iz Argentine. Za ovaj letnji hit presudan je bio faktor sreće: premijera u januaru (u južnoj hemisferi je to leto, a bilo je to pre izbijanja epidemije i zatvaranja javnog života) u matičnoj zemlji i širom Južne Amerike, gde je već zaradio status hita, te gladak transfer u letnje bioskope mediteranske zone u našim letnjim mesecima.

Publika u Hrvatskoj je imala prilike da ga pogleda na zatvaranju Festivala Mediteranskog Filma u Splitu, što je rezultiralo rasprodatom projekcijom (što je impresivno, bez obzira na to što se tu radilo o „najrepertoarskijem“ filmu festivala i o za 70% smanjenim kapacitetima gledališta). Odatle se film uputio prema svom „prirodnom staništu“, letnjim bioskopima na svežem vazduhu u okviru FMFS-ove turneje.

U osnovi svega stoji stvarni slučaj pljačke poslovnice Banco Rio u predgrađu Buenos Ajresa 2006. godine koja je izvedena sa zavidnom dozom planiranja i elegancije u egzekuciji. Većinu pljačkaške ekipe sačinjavali su karijerni kriminalci, ali je organizator bio amater koji je došao na ideju i koji je bio odgovoran za detalje hrabrog, zahtevnog, ali savršeno logičnog plana. Plen se merio u milionima dolara (u američkoj i argentinskoj valuti, zlatu i nakitu). Tu uglavnom prestaje faktografija, a počinje dramatizacija, ionako nužna za pričanje filmske priče.

Amater u središtu zbivanja je Fernando (Diego Peretti, poznavaocima argentinske kinematografije poznat iz filmova Resurection i The German Doctor), sam po sebi prilično osebujan tip. Kako saznajemo iz narativnog okvira psihijatrijskih seansi (savršeno logičan žanrovski standard zbog poverljivog odnosa terapeuta i klijenta), on je u sebi pomirio slikarsku umetnost i borilačke veštine kojima se bavi. Na ideju o pljački banke je došao jedne kišne noći, prateći kuda je bujica odnela njegov džoint, shvativši da upotrebom trigonometrije može tačno trasirati tunel koji bi ga uveo u trezor banke. Njegova motivacija, kako saznajemo, nije pre svega novac (premda i za uzimanje novca ima etičku racionalizaciju: klijenti banke će biti isplaćeni od osiguranja, na gubitku su samo banka i osiguravajuće kuće), nego sam poduhvat.

Za poduhvat mu pak treba ekipa profesionalnih lopova. Nije tu samo stvar ulaska i izlaska iz banke ili kopanja tunela i obijanja sefova, trebalo je rešiti i silne detalje transporta plena, što posebno dolazi do izražaja kada se plan promeni u hodu, pa ideja o visoko-sofisticiranoj provali i pljački bude napuštena u korist (SPOILER) savršeno kontrolisane talačke krize. Fernando možda ima plan za sve, ali ključni čovek za provedbu istog postaje urugvajski karijerni pljačkaš Mario (Guillermo Francella, igrao u filmovima The Secret in Their Eyes i The Clan, između ostalih). Njih dvojica su karijerno i svetonazorski različiti, ali će zajedničkim snagama komandovati ekipom u različitim fazama operacije.

Iz ovakvog opisa zvuči prilično generički, kao gomila „heist“/„caper“ filmova u kojima komika izvire iz hrabrosti i neverovatnosti pljačkaškog poduhvata. Istini za volju, scenario dosta hoda utabanim stazama žanrovskih klasika kao što su to filmovi iz Ocean's serijala ili The Inside Man Spikea Leeja. Poveznica sa potonjim filmom je i to da je Winograd kao mlad momak stažirao na Leejevom filmu. Čak je i njegova režija zapravo kanonična, od veštih skokova po nekoliko vremenskih linija tako da gledalac zna tačno koliko mu je potrebno da bi ostao zaintrigiran, pa do „soundtracka“ ispunjenog rock zvukom (sa prizvukom punka) u argentinskoj varijanti, uz skretanja prema jazz i lounge vodama. Winograd svoje uzore ne krije, dajući nagoveštaj kroz elemente dekoracije, odnosno rekvizite: filmski plakati u Fernandovom stanu su direktan znak.

Ono što donekle odstupa od žanrovskog kanona je specifična vrsta humora, pomalo mračnog, a uvek suvog, mediteranskog, inače tipičnog za argentinsku kulturu i kinematografiju. U tom smislu, The Heist of the Century svoj kinematografski DNK deli jednako sa omnibusom Wild Tales Daniela Szifrona, koliko i sa „caper“ remek-delom argentinske kinematografije Nine Queens Fabiána Bielinskog. U smislu dometa, ne dostiže ni jedan ni drugi uzor, ali je rezultat svejedno gladak, solidan i zabavan, usled čvrstog scenarija, sigurne režije i izvrsne glume, posebno u slučaju dvojice „lidera“.

Najvažnije od svega, The Heist of the Century se ne pretvara da je nešto što nije. Naprotiv, film je sasvim pošten u svojim namerama da razgali i zabavi publiku pričajući jednu neverovatnu, a istinitu priču. Dodatno, The Heist of the Century je potvrda o savršeno zdravom stanju argentinske žanrovske i repertoarske kinematografije i njenoj univerzalnoj razumljivosti i prijemčivosti. U sušnoj godini poput ove, ovakav letnji hit je izuzetno dobra vest.