U neka bolja vremena i na nekom boljem mestu nego što je to bila bivša Jugoslavija u godinama raspada, Goran Bare bi svakako bio neko veći od frontmena benda i koloritnog lika opšte prakse, poznatog po sklonosti ka zloupotrebljavanju zabranjenih supstanci, jeziku bez dlake i mozgu bez filtera. Međutim, odrastanje u provinciji, rat i kulturne blokade sprečile su ga da razvije zvezdani potencijal do zasluženog maksimuma.
Dobro, nešto toga je i u ličnosti, nepripremljenosti na saradnju i kompromise (njegov bend Majke menjao je postavu skoro za svaki album). Ali, za Bareta se svakako može reći da živi rokenrol i da zaslužuje barem jedan dokumentarac.
Rođen u Vinkovcima 1965, Bare se sa rok muzikom prvi put sreo u osnovnoj školi, preko lokalnog progresivnog sastava Urea. Progresivni i simfo-rok mu nisu dugo plenili pažnju. Ubrzo je otkrio Lua Rida i The Stooges, a paralele koje se mogu povući između Bareta i Igija Popa ogledaju se i u izboru instrumenata (obojica su bili bubnjari pre nego što su uzeli mikrofon), jedinstvenom, energičnom scenskom nastupu, ali i u kontroverzama.
Nakon ranih radova sa originalnom postavom Majki (za koje kaže da su kompromis koji je morao da napravi sa članovima benda) u izmešanom, slojevitom stilu gde se preklapaju uticaji hard roka, panka (The Clash je tu svakako veći uticaj nego Sex Pistols) i psihodelije, seli se u Zagreb, nalazi nove kolege i snima neke od većih hitova.
Kako su ratne i rano-poratne devedesete fragmentirale nekada zajednički kulturni prostor, Bare iz striktno nacionalnih okvira izlazi tek sa novim otvaranjem i postaje regionalna zvezda, te rado viđen gost u Beogradu, Novom Sadu, Nikšiću i drugde. Kao dosledan levičar koji prezire hipokriziju, ne libi se da kritikuje domaće političke elite kojem god sistemu pripadale i drži se čvrsto na margini gde se oseća komotno i slobodno.
Zadatka da o Baretu, njegovom životu i muzici napravi dokumentarac prihvatio se Robert Bubalo, sa saradnicima Renatom Tonkovićem i Mariom Vukadinom. Njih trojica su već ranije skrenuli pažnju dokumentarcem „Izgubljeno dugme“. Film o Ipi Ivandiću, pokojnom bubnjaru Bijelog Dugmeta, imao je zdravu festivalsku i vanfestivalsku turneju po regionu.
Premijera filma „Bure Bareta“ održana je prošle godine na domaćem terenu, na DORF-u u Vinkovcima. Dalja gostovanja pomrsila mu je korona. Tračak svetlosti, one sa projektora u mraku bioskopske sale, odnosno otvorene pozornice, ukazao se na ovogodišnjem izdanju Grosmana, festivala fantastičnog filma i vina u Ljutomeru u Sloveniji, gde je „Bure Bareta“ prikazano u takmičarskom programu „rokumentaraca“.
Reč je o srednjemetražnom filmu (50 minuta), što je forma vrlo pogodna za prikazivanje na televiziji. Pristup koji Bubalo i saradnici biraju je sasvim jednostavan i odgovarajući: gro materijala sačinjava intervju sa samim Baretom u kojem govori o detinjstvu, odrastanju, muzičkom formiranju, politici i idealima bez zadrške, dok pozadinom defiluju fotografije Siniše Hančića objavljene u knjizi Želimira Ž. Ivkovića „Rock u Vinkovcima“, koncertni snimci iz Tvornice 2017. i spotovi iz različitih perioda stvaralaštva Majki.
Od muzičkog materijala mogla bi se složiti pristojna „best of“ kompilacija, ali glavni lik ipak ostaje Bare. Njegov misaoni tok je krivudav ali bistar, pa je ispravna režiserska odluka da se „seče“ samo kada je nužno.
Bare pravi digresije, zbunjuje se, psuje, izvinjava, skače s teme na temu i o svemu govori otvoreno. Ima tu anegdota iz rane faze, opservacija o Trampu, Vučiću, Plenkoviću i Milanoviću, sećanja na neke lepe ili manje lepe formativne trenutke, meditacija o politici i društvu i lucidne duhovitosti skrivene iza zavisničke usporenosti i pobunjeničkog stava.
Naravno, uz lika Baretovog kalibra i iskrenosti, 50 i kusur minuta je malo da bi se zadubilo u pitanja kreativnosti, opstanka na sceni i u društvu koje ne mari mnogo za kulturu i rokenrol, gde čak ni ljudskost nije na vrhu prioriteta. Droga je kao tema takođe gurnuta u stranu, iako je utisak da bi Bare rado rekao nešto i o tome.
Sve u svemu, „Bure Bareta“ više deluje kao uvod u rok fenomen nego kao dubinska analiza. Ponekad je čak i previše siguran film za protagonistu poznatog po beskompromisnosti i rizicima. Zbog toga su možda i najšokantnije njegove dve izjave u filmu: da mu pesma „Teške boje“ baš i nije nešto - i da nikada nije voleo ukus alkohola.
No comments:
Post a Comment