My Morning Laughter / Moj jutarnji smeh

 kritika objavljena na XXZ

2019.

scenario i režija: Marko Đorđević

uloge: Filip Đurić, Jasna Đuričić, Ivana Vuković, Nebojša Glogovac, Bratislav Slavković

Debitanski film Moj jutarnji smeh Marka Đorđevića hrabro se hvata ukoštac sa dva osnovna nedostatka savremenog srpskog filma. Sa jedne strane, tretman provincije u savremenom srpskom filmu varira od nepostojećeg (centralizacija, van Beograda ništa ne postoji), preko bezličnog (ta neka mesta bez imena koja, eto, nisu Beograd) do problematičnog (obavezno iz vizure Beograda i s visoka), uz tek nekoliko časnih izuzetaka (Tilva Roš i unekoliko Varvari). Kragujevčanin Đorđević je odlučio da snimi film o Kragujevcu, realistično, bez egzotizacije i eksploatacije.

Druga boljka srpskog filma je nedostatak filmova o onom najbrojnijem sloju koji istovremeno funkcioniše i kao tiha većina i kao margina, sloju nesnađenih koji su sve radili kako treba, ali, eto, nisu imali sreće, a manguparija sa vezama i stavom ih je u svemu pretekla, sloju, recimo, školskih nastavnika koji žive od zamene do zamene, koji traže veze i moljakaju za posao, koji u četvrtoj deceniji života još uvek žive sa roditeljima. Neko će reći da su ti likovi sami po sebi nefilmični, jer zašto bi neko gledao svoj život iz svoje perspektive, ali Đorđević opet uspeva da demonstrira kako to ne mora biti istina i kako prema takvim ljudima ne smemo biti arogantni.

Naslov filma se do kraja neće materijalizovati, ali možemo pretpostaviti da se u sceni iza poslednje taj jutarnji smeh može začuti. Naš protagonista Dejan zapravo nema puno razloga za smeh. Upoznajemo ga u trenutku kada se tek probudi u kući svojih roditelja na periferiji Kragujevca i sazna da mu je otac, pijanac Rajko (Slavković) pojeo doručak, zbog čega bi mogao zakasniti na posao. Kada situacija izmakne kontroli i Dejan razbije staklo na ulaznim vratima (napolju je, naravno, sneg i vetar), on instinktivno zove svoju majku koja dolazi s posla kako bi mu previla ruku.

Jasno, Dejan je luzer, jedan od onih smotanih dobričina i vezanih vreća, ali razmere njegovog gubitništva ćemo otrkiti tek kada ga majka Radica (Đuričić) odvede u posetu kod vidovnjaka Miloša (Nebojša Glogovac u jednoj od svojih poslednjih uloga), čoveka koji je očito prevarant, ali koji ima nekog dara za primenjenu psihologiju. Dok ga vidovnjak vređa kako nije normalno za momka normalnog stasa i izgleda da bude devac na pragu tridesete godine, Dejanu je neprijatno. Kada vidovnjak uzme majku na zub zbog zaštitničkog, gušilačkog odnosa, shvatamo da je vidovnjakova seljačka pamet na pravom putu bez obzira što nije pogodio sve detalje.

Srećom, u Dejanov život polako ulazi njegova koleginica s posla, Kaća (Vuković). Njeno udvaranje je isprva nesigurno i izokola, bilo iz razloga što i ona dolazi iz sličnog miljea (u smislu psiholoških inhibicija) kao i on, bilo što ne želi da prenagli i uplaši ga. Ona se mora preseliti u drugi, veći stan i tako Dejan vidi priliku da joj se pridruži na putu svog osamostaljivanja. Pitanje je samo hoće li to ići glatko...

Dejan je možda za nijansu čudniji i smotaniji od svojih vršnjaka, ali zapravo nije u svemu tome ekstreman ili čak unikatan. Iako to zapletom Đorđević nigde ne objašnjava direktno, on to implicira detaljima, naizgled sasvim običnim poput uređenja enterijera privatnog i javnog prostora, dakle kućnim i kancelarijskim nameštajem, ali i ritualima iz svakodnevnog života, od svetosavske priredbe u školi gde njih dvoje rade, preko detalja oko uređivanja Rajkove sahrane, telefonom iz kuhinje sa kesama iz Maxija i Disa na stolu, pa do slave kod Kaće i priča njenog zeta iz Rače.

Moj jutarnji smeh je ukotvljen čvrsto u realizmu, čak naturalizmu, što do kraja postaje još očiglednije. Đorđevićevo kadriranje izuzetno je interesantno u svojoj škrtosti, neke scene se odvijaju kompletno u jednom kadru, neke su raskadrirane na dva do tri kadra, a svaki od njih, osim nekoliko situacionih, su dugi, a svi su statični. Direktor fotografije Stefan Milosavljević, pak, unosi nešto dinamike u sve to poigravajući se s fokusom, premeštajući ga od rubova prema centru kadra i natrag. Moj jutarnji smeh je i film koji će nas počastiti i jednom realistično dugom i mutnom scenom seksa, ali i sa nekoliko minuta kadra iščekivanja u kojem gledamo ulazna vrata od stana u mraku, dok se lik premišlja šta da učini.

Realizam dominira i glumom. Filip Đurić na kojem je fokus kroz skoro ceo film Dejana igra sigurno i bez ekscesa, do samog kraja, nalazeći fini balans zbog kojeg sa Dejanom saosećamo, a ne sažaljevamo ga. Ivana Vuković je izuzetna kao Kaća, uspešno kanališući nesigurnost. Jasna Đuričić pokazuje osobine karakterne glumice i sposobnost potpunog uranjanja u lik. Glogovac ima koloritnu epizodu, ali jasno je da on varijaciju na temu Vidovitog Milana može da odigra i u snu.

Moj jutarnji smeh je svoju premijeru imao krajem prošle godine na Festivalu Autorskog Filma u Beogradu, a internacionalna turneja mu je prekinuta usled korona-krize nakon prikazivanja u Rotterdamu. Srećom, regionalna publika ima prilike da ga vidi na gostujućim projekcijama u poslednji trenutak otkazanog festivala u Motovunu i na online izdanju Sarajeva. Ovakav film svakako zaslužuje pažnju.