Most Wanted

kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Daniel Roby

uloge: Josh Hartnett, Antoine Olivier Pilon, Jim Gaffigan, Stephen McHattie, Amanda Crew, J.C. MacKenzie, Rose-Marie Perrault

Nedavno nas je napustio Alan Parker, versatilni reditelj ozbiljnih drama, mjuzikala i trilera koji je u svojoj karijeri potpisao filmove kao što su Evita (1996), Pink Floyd: The Wall (1982), Mississippi Burning (1988) i Angel Heart (1987)... Pa ipak ono po čemu ćemo Parkera večito pamtiti njegov je drugi dugometražni film Midnight Express (1978) koji je postao žanr za sebe, ne samo u filmu, već i u izveštavanju. Reč je o modernizovanoj, filmskoj varijaciji na temu Andrićeve Proklete avlije, priča o najčešće mladom i neopreznom čoveku sa Zapada koji dospe u zatvor na nekoj manje ili više egzotičnoj orijentalnoj destinaciji, zbog manjeg prekršaja ili proceduralne greške, odakle se izvlači samo svojom čeličnom voljom i uz pomoć dobrih i pravdoljubivih ljudi.

Parkerov film svakako je jedan od uzora na koji se kanadski reditelj Daniel Roby ugledao kako bi ispričao priču o jednoj od najvećih svinjarija u istoriji kanadske policije. Skriven iza generičkog naslova Most Wanted, Robyjev film je dramatizovani i fikcionalizovani proceduralni triler o narkomanu i sitnom kriminalcu koji je završio u tajlandskom zatvoru kao žrtva policijske prevare i nameštaljke koja je od njega napravila velikog dilera.

Narečeni diler, ovde pod imenom Daniel Leger (Pilon), zapravo je narkoman koji se kroz život probija dovijanjem od fiksa do fiksa. Sitne krađe i prevare mu nisu strane, a činjenica da je sa svojim buđavim ortakom jednom bio na heroinskoj ekspediciji po Tajlandu dovoljna je da se oko njega može podići nekakva fama. Tu famu diže njegov novi šef Glen Picker (Gaffigan), inače prava mustra od lika, siledžija, narkoman, diler i policijski doušnik koji se uvek trudi da izvuče maksimum iz situacije lažima, prevarama i pretnjama. Picker Legera, dakle, namešta policiji prodajući ga kao velikog dilera u centru ogromne nabavke heroina sa Tajlanda. Treća strana u toj igri nameštanja je policajac Frank Cooper (McHattie) kojem je upravo promaklo unapređenje, pa želi da ga dobije drugim sredstvima – velikim hapšenjem i uopšte ga ne zanima što je navodni diler zapravo najsitnija od sitnih riba dokle god može da složi narativ koji mu odgovara.

Svako, dakle, svakog tu »radi« u skladu sa svojim mogućnostima i pozicijama. Uspešniji kriminalac manje uspešnog podmeće kao žrtvu radi svoje koristi, »sitna riba« krupnu potkrada za mrvice od zajedničkog polu-legalnog posla, a policajcima je bitan samo uspeh njihove operacije, ne i njen smisao. Od tog miljea se novinar Victor Malarek (Hartnett), inače jedina imenom i prezimenom stvarna ličnost u tom džumbusu, razlikuje pričom i donekle stavom. Načelno, on je pravdoljubiv i predan je istraživač sa odličnim »nosom« kada nešto ne valja, ali je isto tako tip koji je težak za saradnju, sklon naplati dvostrukog honorara, povremeno ošljari i samoživ je u smislu da zanemaruje svoju familiju zbog posla.

Film je strukturiran u dve odvojene vremenske linije i perspektive koje se u nekom trenutku ukrštaju, ali je zato rediteljska i montažna odluka njihovog paralelnog izlaganja verovatno najslabija tačka filma. Ideja u suštini nije loša, u smislu da se time teoretski dobija na dinamici, ali treba biti majstor, što ni Roby ni njegov montažer Yvann Thibaudeau nisu, da bi se ostavio dojam da autor zna više priče nego što to gledalac može pogoditi. Krajnji rezultat je kojih pola sata predugačak i predvidljiv film koji deluje kao poručen za kablovsku televiziju, atraktivnoj fotografiji (Tajland i Kanada se savršeno komplementiraju svojim kontrastima) i posvećenoj glumi uprkos.

Kada smo kod glumaca, pretpostavljena glavna zvezda filma Josh Hartnett ima dosta nezahvalan zadatak da u suštini igra tipski lik trilerskog »heroja sa manom«, što on radi korektno, ali ne i više od toga. To se naročito oseća u jednoj jedinoj sceni koju deli sa Pilonom u ulozi Daniela u kojoj ostaje inferioran mladom i energičnom glumcu. Pilon, sa druge strane, je tip glumca koji iz svake uloge izvlači apsolutni maksimum ili čak i malo preko toga. Verovatno je najpoznatiji po ulozi u filmu Mommy (2014) Xaviera Dolana gde je igrao mladića narušenog mentalnog zdravlja i gledalačku pažnju čvrsto fiksirao na sebe. Ovde to ponavlja, u drugačijem ključu, ali njegova anksioza i britki um dolaze do izražaja, nema foliranja, »kupujemo« ga do kraja, pa nam je na kraju još i žao da se film nije više fokusirao na Daniela (posebno u zatvoru koji izgleda potresno, ali ne i kao eksploatacija zapadnjačkih strahova od »trećeg sveta« kojem je Tajland krajem 80-ih i početkom 90-ih, kada se odvija radnja filma, pripadao). Karakterni glumac Stephen McHattie se odlično utapa u liku manipulativnog policajca koji misli da je pametniji nego što je to zapravo, a Jim Gaffigan izvrsno igra protiv svog uobičajenog »sitcom« tipa.

Nedostatak razvijenih ženskih likova (i ženskih likova uopšte) pomalo je tipičan za ovakvu tipično mušku priču o nadmetanju, a u tome najveću štetu trpi Amanda Crew kao gospođa Malarek. Detalji perioda su odrađeni solidno, uz ponešto preterivanja, naročito kada se radi o »hintovima« putem muzičkih numera. Na kraju krajeva, priča je ovde dovoljno snažna da iznese film do kraja i skrene pažnju velikih studija na Daniela Robyja čiji su raniji kvebeški i francuski radovi zanatski solidniji, ali ga je tek Most Wanted izbacio na globalnu scenu, proračunato ili ne.