The Rental

kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Dave Franco

scenario: Dave Franco, Joe Swanberg

uloge: Dan Stevens, Alison Brie, Sheila Vand, Jeremy Allen White, Toby Huss, Anthony Molinari

Možda će ovo zazvučati kao postmodernistička poštapalica, ali kod filmova je sve stvar konteksta, i to uvek u dvojakom smislu. Da bismo film u potpunosti razumeli, moramo makar pokušati da proniknemo u autorske namere, odnosno u ono famozno »šta je pesnik hteo da kaže«. Jednako tako ni kontekst gledanja i korelaciju između samog sadržaja i našeg gledalačkog neposrednog okruženja ne smemo tek tako zanemariti, ma koliko autor to ne predviđao u nedostatku mogućnosti i namere, film ne egzistira u vakuumu.

O potonjem, kasnije, na kraju teksta, prvo o onome što je autor – debitant u rediteljskoj fotelji hteo da postigne. The Rental bi se mogao reklamirati kao »slasher« za »AirBnB generaciju« u kojem napaljene i po pravilu zatupaste tinejdžere menjaju komplikovani, ali ništa manje neoprezni tridesetogodišnjaci sa stabilnim poslovima i vezama. Problem sa filmom je, pak, taj što »slasher« komponenta dolazi na kraju priče, prilično nepozvana, ali svejedno očekivana, i zapravo služi tome da uprska stvar. Prosto, u samim konceptima odraslog života, uparenosti, porodičnih, romantičnih i inih veza, osame i AirBnB-a (gde vlasnik ili rentijer može, teoretski, po svom nahođenju ometati zakupce) ima dovoljno elemenata za legitiman horor.

U postavci svega imamo kuću za odmor na osami, negde na stenovitim obalama severne Kalifornije, i dva para – dvojicu braće i njihove partnerke, koji tu dolaze na vikend da nešto proslave. Reditelj Dave Franco (glumac po vokaciji i mlađi brat poznatijeg glumca i reditelja Jamesa) i ko-scenarista mu Joe Swanberg (doajen »mumblecore« kinematografije) nas majstorski navode na krivi trag po pitanju uparenosti još u prvoj sceni. Charlie (Stevens) i Mina (Vand) nam se čine kao jedan od parova jer deluju kao da imaju blizak, partnerski odnos, sve dok se ne pojavi Charliejev brat Josh (White) da svoju devojku pokupi s posla. Charlie i Mina ipak jesu partneri, ali poslovni, a njihova firma je »start-up« nedefinisanog profila na pragu poslovnog uspeha. Kao što Josh ne primećuje (ili primećuje, a ne verbalizuje) da bi Charlie i Mina bili skoro pa idealan par, tako i Charliejeva supruga Michelle (Brie) taj problem ne vidi ili izbegava da adresira.

Svako od umešanih ima i set svog »prljavog veša«, svoje prošlosti, sadašnjosti ili istoriju međusobnog zameranja. Charlie sa pozicije »alfa-mužjaka« ismeva i nipodaštava brata. Josh je odustao od fakulteta, robijao zbog nanošenja povreda u tuči, nikada nije imao stabilan posao i veza sa Minom mu je prva stabilna. Michelle suviše voli drogu za vlastito dobro. Mina je, pak, zbog svog bliskoistočnog porekla osetljiva na rasizam i sklona da sve protumači kroz tu prizmu, što joj se može obiti o glavu kada se ispostavi da je rentijer Taylor (Huss) odbio njenu »booking« ponudu da bi prihvatio Charliejevu nedugo zatim.

On, pak, sam po sebi ima i nešto rasističkih, ali i nešto »frikovskih« sklonosti opšte prakse, generalno je neprijatan, živi u blizini, ima ključeve i ne libi se da ih upotrebi. Ako na to dodamo da je kuća sa čije je jedne strane šuma, a sa druge more premrežena kamerama i da su kamere snimile incident koji ne bi bilo zdravo otkriti, eto nama materiala za pravi psihološki triler ili film svađe i pokolja...

Zapravo se Dave Franco pokazao kao prilično sposoban i inteligentan reditelj u prvoj polovini filma, uspevši da uspostavi atmosferu i podgreje iščekivanja. On gotovo simultano generiše dvojaku pretnju, i iznutra, radeći u klasičnom »indie« i donekle u »mumblecore« ključu primenjenom na žanr horora, navodeći nas da će se horor izroditi iz (poremećene) grupne dinamike, i spolja, koristeći se izolovanom lokacijom, često nevidljivim prisustvom Taylora i snimljenim materialom koji neko verovatno gleda i može upotrebiti protiv našeg kvarteta likova. Obilje subjektivnih kadrova usmerenih prema okruženju daju naslutiti i ponešto od Hanekea, možda skretanje ka teritoriji Funny Games i eksternoj pretnji buržoaskom ponašanju koja je komplementarna unutrašnjih adhezivnim silama.

Glumačka podela je dobra, posebno njen ženski deo, i uveliko doprinosi uverljivom razvoju likova. Alison Brie se ispraksirala na likovima žena koje svoje nesigurnosti kriju nekom vrstom otkačenosti, a Michelle se savršeno uklapa u njen tip. Sheila Vand vešto balansira između ranjivosti i snalažljivosti. I Dan Stevens uspeva da pronađe balans između uglađenog tipa i dominatora koji je navikao da sve bude po njegovom, dok je spoj nesigurnosti, kompleksa i naprasitosti koji definiše Josha uverljivo kanaliziran od strane Whitea. Njima se povremeno priključuje Toby Huss sjajno igrajući, pre svega dozirajući pretnju kao Taylor čiji je lik prilično jednodimenzionalan i vrlo lako otpisiv kao »krivi trag« u potrazi za sumnjivcem.

A onda na kraju sve odlazi dovraga sa pojavom maskiranog ubice ikakvog ranije utvrđenog motiva i razloga da se baš tu nađe osim što je on, eto, takav po svojoj prirodi. Raniji kultni zlikovci iz »slashera« su po pravilu imali kakvu-takvu pozadinsku priču, možda nadopunjavanu u nastavcima, a čak i kad se nedostatak motivacije podvodio pod misterioznost, makar su bili prisutni sve vreme. Ovde to deluje kao primer lenjosti u pisanju i zaokruživanju, čak i više nego kao neposrećeni eksperiment, što dovodi do kontradikcije da je The Rental dosta strašniji i jeziviji u svom ne-horor delu nego jednom kada se pretnja materijalizuje.

Opet, možda je sve to metafora koju možemo učitati. Možda Franco i Swanberg grade nekakav slučaj protiv ovakvog tipa turizma. Možda odluka da se ovaj film pusti na internetska bespuća u doba korone i zabrane (ili makar anti-preporuke) putovanja svesna i možda su producenti i distributeri računali sa tom rezonancom. Možda je ovo uteha za strah da nešto propuštamo dok sedimo zaključani po kućama i stanovima. Možda to ima veze i sa argumentom da je dnevno rentiranje uništilo klasične turističke kanale pre, jače i temeljnije nego (prolazna) pandemija. Ali taj tip poruke nije pravilno iskomuniciran, pa na The Rental možemo gledati kao na propuštenu šansu.