Black Trumpet / Crna truba

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Pre nekih dvanaest godina, u Finskoj se skupilo četvoro glumaca i jedan scenarista kako bi napravili film bez reditelja. Glumci su sami izabrali svoje likove (uz jedno ograničenje – jedna glumica je žarko želela da odigra bivšeg predsednika Kekonena, što ipak nije bilo ni moguće, ni suvislo, pa je scenarista tu „lupio rampu“), a scenarista Temu Kaskinen je sve to uobličio u relativno koherentnu priču. Njih petoro su zajedničkim snagama i režirali film, a kao autora bi valjalo potpisati i montažera Jusija Rautaniemija koji je od tih uglavnom improvizovanih snimaka složio nešto koherentno.

Ovako neobično snimljen film je uglavnom ostao duboko zakopana fusnota, ali je u našim krajevima zaigrao na Grosmanu u Sloveniji, u okviru specijalnog programa posvećenog nordijskim žanrovskim filmovima. Sama priča koja bi se najpre mogla opisati kao kamerna drama „lude kuće“ u kojoj dolazi do svađe, nasilja i crnohumornih ispada svakako nije bila nešto najoriginalnije na svetu ikada. Moglo se tu osetiti nešto braće Koen i braće Kaurismaki, kao i „filma svađe“, naročito tada još uvek svežeg naslova Carnage Romana Polanskog. Opet, autori su u samo 75 minuta trajanja uspeli da ubace i jedan prigodno kičerski „rautalanka“ (finski folk-rok) spot u integralnom trajanju, čime je film dodatno dobio na bizarnosti, dok je glavni „mekgafin“ i pokretač radnje bio – leš u prtljažniku automobila.

Dugometražni prvenac Bojana Stijovića, po scenariju Stefana Boškovića, takođe se prilično „vozi“ na istom žanrovskom standardu. Iako je autorski kontrolisaniji i „usidren“ nekim drugim referencama, literarnim i pop-kulturnim (gonzo-pristup Hantera S. Tompsona i derivacija istog kod Vlade Bulića na temu onog drugog Tompsona u Putovanju u srce hrvatskog sna), rezultat je u sličnoj meri nesvakidašnji, pa čak i bizaran. Slično bizaran je bio i početak festivalske turneje filma na festivalu u Biškeku (Kirgizija), dok je evropsku premijeru doživeo u regionalnoj konkurenciji Pule. Odlična je to potvrda za malu crnogorsku kinematografiju da ne igra na sigurno, ne kreće se utabanim stazama i ne boji se rizika s mladim, osebujnim autorima.

Junak i nepouzdani narator filma je Maksim Grahovac (Momčilo Otašević), proslavljeni crnogorski pisac koji živi u Zagrebu. Priznanje o nepouzdanosti, odnosno o mešanju stvarnog sveta s unutrašnjim, biće i prva replika izgovorena u filmu. Ispostavlja se da je ta naracija zapravo deo Maksimovog televizijskog gostovanja i intervjua povodom novog romana.

Bilo kako bilo, nepouzdani Maksim dobije poziv od svoje snahe Jelene (Milica Janevski) da treba da dođe u nazad u rodno Grahovo kako bi potpisao papire o prodaji dela imanja, a kako bi se Jelena i Maksimov brat Niko (Marko Janketić) sa svojim sinom Petrom (Strahinja Bubanja) odselili negde „u civilizaciju“, a na livadama koje su deo očevine nikao spa-centar. Na putu do rodne kuće Maksimu se zapreči blokada ceste, pa on skrene na uski planinski drum po kojem zaluta. Da stvar bude gora, čoveka koji mu je pomogao da se na drumu okrene udari autom i baci s litice, uspaniči se i pobegne s mesta nesreće, odnosno zločina.

U kuću dolazi već mentalno načet, a ni atmosfera tamo nije baš fantastična. Petar ne govori zbog neke vrste blokade. Ne govori puno ni Niko, ali to je već stvar izbora, a nama ostaje da se pitamo da li možda o nečemu razmišlja, podgreva zameranje prema bratu ili prema supruzi, ili, pak, samo pušta da ga život nosi. Čini se da je Jelena mozak operacije, možda svojom voljom, možda silom prilika. Kako je familija ipak familija, tako Maksim prizna bratu šta je zeznuo, a Niko nevoljno pristane da mu pomogne.

Njih dvojica će se, međutim, naći u grotlu jedne druge, malo veće kolombocije, ili možda čak i seoske zavere. Naime, predsednik opštine Branko (Srđan Grahovac) upinje se da lokalnu osnovnu školu preimenuje po „najvećem život crnogorskom piscu“ koji je baš iz tog kraja, dok uticajni klan iz susednog sela to ne da jer se škola zove po njihovom pretku i narodnom heroju. U zaveru je možda uključen i ministar kulture (scenarista Bošković u kameo-roli), a to što rakija teče u potocima situaciju ne čini ništa manje nezgodnom, kao ni činjenica da svi čekaju mesara Draga koji je otišao da bere pečurke i još se nije vratio da zakolje tele za na ražanj.

Grahovo nije slučajno izabrano. S jedne strane, bar deo autorske ekipe vuče poreklo odatle. S druge, pak, Grahovo je jedan od toponima esencijalnih za crnogorski identitet, bilo iz istorijskih razloga (čuvena bitka u kojoj je knez Danilo potukao Turke), bilo iz onih mitoloških i epskih kojima se utvrđuje značaj čojstva i junaštva, i preko njih – plemenski poredak i patrijarhat. To epsko Grahovo iz nekih prošlih vekova (uključujući i XX i partizane) ne samo da nemaju nužno veze sa ovim savremenim, već stoje u tolikom raskoraku da ono može da figurira jedino kao neka karikatura ili „kosplej“ onog starog. Zbog toga je sličnost s Bulićevim romanom toliko očita da se Maksimovo putovanje može čitati kao putovanje u srce crnogorskog sna u kojem se odvija neka košmarna homoerotična orgija zalivena rakijom.

Crna truba, dakle, savršeno funkcioniše kao kritika savremene muškosti i istrajnog patrijarhata koji ona održava, makar u formi fasade. Pritom, osim fasade je malo toga ostalo, budući da su muškarci kao pasivni Niko, ljigavo-uštogljeni Branko, pa čak i Maksim koji je od tog mentaliteta pokušao da pobegne, uglavnom beskorisni, u svađi sa samima sobom i okruženjem oko sebe. Možda je jedini pošten među njima poludeli Goro (Jovan Petričević) koji živi na osami, retko kad čita, ali priznaje da mu je gotovo slučajni pasus iz nekog ranijeg Maksimovog romana spasio život jer je u njemu video nešto što ga je odgovorilo od nameravanog samoubistva.

Glavni uspeh koji Bošković i Stijović postižu taj da je ta kritika, ma kako oštra bila, krajnje utemeljena i elokventno argumentovana, bez gledanja s visine. Autori, naime, taj svet jako dobro, ili čak bolno poznaju. Način na koji to postižu je da je apsolutno sve u filmu autentično i s lica mesta. Ništa, naime, nije doneto za potrebe filma da funkcioniše kao još jedan komad „divljačke“ egzotike na inače elaboriranom setu. Nema laži, nema prevare, to sve stvarno tako izgleda. (Istini za volju, rakiju su morali da zamene vodom jer Momčilo Otašević, Milica Janevski i Marko Janketić drugačije ne bi preživeli snimanje filma ako bi scene konzumacije alkohola imale po više dublova, a imale su.)

Autentični i s lica mesta su i glumci u sporednim i epizodnim ulogama meštana. S njima se radilo po principu usmeravane improvizacije u kojoj oni svi deluju potpuno prirodno i ležerno, bez trunke foliranja i glumatanja. Troje profesionalaca, pak, imaju dovoljno izgrađene likove i odnose među njima da bi s njima mogli da rade i da ih dodatno nadograđuju. Milica Janevski je uverljiva kao čvrsta žena koja drži celu kuću, Marko Janketić je enigmatičan kao Niko za kojeg nam nikad nije do kraja jasno šta mu se vrzma po glavi, ako išta uopšte. A Momčilo Otašević ima onu prirodnu „lidersku“ harizmu glumca za velike i glavne uloge, što je do sada najčešće potvrđivao u manje ozbiljnim najčešće hrvatskim produkcijama kao što su Šalša i Po tamburi.

U svojoj režiji, Stijović se služi filmofilskim iskustvom vezanim za žanrovsku kinematografiju dok istovremeno traži svoj žanrovski jezik u okvirima produkcijskih mogućnosti koja su daleko od neograničenih. U tome mu fotografija Dušana Grubina u kojoj se kombinuje iskreni interes za ljude i prirodu s pogledom sa strane, opservantnošću i profesionalizmom dosta pomaže. Krajnji rezultat je neobičan, čudan, bizaran, zapanjujući, „istripovan“ film koji glatko teče, okupira pažnju i angažuje gledaoca da razmišlja na nekoliko paralelnih koloseka.

Tuner

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Film smatramo pre svega vizuelnim medijem, pa se i njegova dramska komponenta, bilo fabula, bilo odnosi među likovima, često vrte oko toga šta vidimo mi kao gledaoci, i šta oni kao likovi. Uglovi gledanja nisu nužno uvek isti, a podudarnosti ili razlike u tome šta ko iz svoje pozicije vidi su značajna stavka. To je vrlo dobro shavatao majstor napetosti Alfred Hičkok, a na tome je svoju poetiku gradio i najdirektniji naslednik njegove poetike i najotvoreniji filmski voajer Brajan de Palma.

Film je, barem otkad je ušao u svoju zvučnu eru, postao i auditivni medij, ali ono što čujemo ili što likovi čuju, kao i razlike između te dve perspektive, retko kada postaju glavni motor zapleta. De Palma je svom vizuelnom voajerizmu dodao i onaj auditivni, makar u filmu Blow Out (1981), ali nije puno autora posle išlo putem da priču grade oko toga šta, ili još važnije, kako likovi čuju neke stvari. Zato je Edgar Rajt sa svojim filmom Baby Driver (2017) uradio prilično veliku stvar i za redefiniciju akcionog mjuzikla i za značajniju dramaturšku ulogu dizajna zvuka u filmu kao celini.

Negde između dva navedena filma možemo smestiti i uradak Tuner, igrani debi proslavljenog dokumentariste Danijela Rohera (dobio Oskara za film Navalny iz 2022. godine). Premisa se svodi na to da protagonista Niki Vajt (Leo Vudal) pati od hiperakusije („alergije“ na glasan zvuk), a istovremeno poseduje apsolutni sluh, pa se od mladog talenta na klaviru „prestrojio“ na karijeru štimera i „majstora“ za pomenuti instrument. On radi za svog mentora Harija Horovica (jedan i jedini Dastin Hofman), starca čije se osobenjaštvo ogleda u kombinaciji nehajnosti i tvrdoglavosti.

Upravo Harijeva nezgoda da je zaboravio kombinaciju svog sefa će Nikiju otvoriti drugu „poslovnu mogućnost“ da iskoristi svoje talente. Na poslu Niki upoznaje razne ljude, najčešće blazirane klijente, ali i svoju potencijalnu simpatiju, mladu kompozitorku Ruti (Havana Rouz Liu), te ekipu izraelskih gangstera koju čine Uri (Lior Raz) i njegovi nećaci koji će prepoznati njegov talenat. Kada Hari završi u bolnici, a njegova supruga Marla (Tova Feldšuh) bez novca, Niki će početi da „tezgari“ kao obijač sefova, ali, kako to obično biva u trilerima i krimićima, pitanje nije da li će upasti u probleme, nego kada, kakve i kolike.

Premisa je, dakle, prilično jednostavna, pa za dugometražni film mora da se dobrano „nategne“, skoro do pucanja. To nam s pozicije gledalaca neće predstavljati veliki problem, budući da se snaga filma krije u dosta razrađenim likovima (scenario kombinuje dokumentarističku detaljnost Rohera i dramaturšku verziranost Roberta Remzija koji je u prošlosti sarađivao i sa braćom Koen na filmu Intollerable Cruelty), kao i odlično izabranim glumcima. Leo Vudal sjajno kanališe anksioznost čoveka potisnutog na marginu koji se snalazi kako zna i ume, Dastin Hofman proždire replike i uživa u glumi bez kočnica, Lior Raz balansira između prostodušnog šarma i pretnje, Tova Feldšuh briljira u par scena koje ima, a Havana Rouz Liu se maestralno nosi s likom koji bi za slične filmove najčešće bio sveden na dve dimenzije i funkciju da okrene zaplet, ali ovde to nije slučaj. U njenoj interpretaciji, Ruti je punokrvna i životna osoba sa svojim kodeksom i ambicijama, a jedna svađa između nje i Nikija pogađa suštinu zavisti i egocentrizma u savremenom svetu.

Režijski, Roher se dosta fokusira na komponentu zvuka, zbog čega film treba gledati u što boljoj dvorani. Ostatak režijskog postupka je pedatan, funkcionalan i školski, čime autor naizgled minimizira rizik da u svom igranom prvencu nešto ne pogreši. Opet, Roher i Remzi uspevaju da se „usose“ tako što pred kraj filma prejako „blefiraju“ s ne tako jakim „kartama“ koje imaju u „ruci“, pa se tu vezuje nekoliko problema.

Prvi od njih je struktura scenarija koji se čini kao klasična tročinka, ali je treći čin jednim preokretom viška podeljen u dva dela koja su međusobno tonalno neujednačena. Tu peripetiju smo mogli da očekujemo ako smo pre gledanja pročitali koliko film traje, kao i zbog činjenice da prethodna kulminacija, taj famozni „poslednji posao“, prolazi suviše glatko. Opet, ona postavlja stvari na glavu, pa se neki od jačih momenata filma pretvaraju u klasične zamke. U tome dosta strada i lik Ruti koja tako postaje tek element zapleta, a i nasilje kojem biva izložen Niki deluje ekscesno i tonalno neskladno jer nije dovoljno dobro pripremljeno i izvedeno. Čak ni „nagrada“ obećana na špici (u obliku imena poslednjepotpisanog glumca – Žana Renoa) nije dovoljna, pogotovo što je za svoju malu ulogu francuski glumac pogrešan izbor, što je dodatno podvučeno skoro parodijskim registrom koji on u svojoj glumi zauzima.

Na kraju, Tuner ostaje film koji demonstrira neke solidne ideje i potencijal koji Danijel Roher poseduje u sferi igranog filma. Ali isto tako može da posluži i kao slikovit primer kako se sve te ideje i sav taj potencijal mogu urušiti kao kula od karata samo jednim pogrešnim potezom.

In the Grey

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Gaj Riči i dalje održava tempo od prosečno jednog filma godišnje koji je sam sebi zadao još i pre pandemije. Kvalitet filmova koji izlaze je, kao što to obično biva, neujednačen, ali se svejedno filmovi u tom novijem opusu, baš kao i oni u starijem, mogu podeliti u dva grupe. U jednu spadaju oni koje Riči radi za nekog drugog, po zadatku, ili kolokvijalno rečeno „tezge“, a u drugu oni koje radi s uživanjem, za sebe. Kod tih drugih su možda prisutne i određene „zadnje namere“ u vidu samoreklamerstva i preporučivanja za buduće projekte.

Što se tezgi tiče, one su u poslednje vreme uglavnom solidne, jer kakvi god produkcijski uslovi bili, Riči je ipak reditelj s određenim autorskim potpisom koji je teško sakriti. U taj koš svakako spadaju Wrath of Man (2021), The Covenant (2023) i, posebno, The Fountain of Youth (2025) snimljen za AppleTV+. U pogledu Ričijevih „autorskijih“ filmova, pak, vidi se da bi Riči više od svega voleo da dobije kreativnu kontrolu nad nekom franšizom, recimo o Džejmsu Bondu ili Mission: Impossible u koju bi ubacio svoj potpis agilne montaže, lagane parodije mačizma i logorejičnog nadmudrivanja iz njegovih „klasičnih“ filmova. Tu opciju gura još od The Men from U.N.C.L.E. (2015) koji nekim čudom nije dobio nastavak, pa je s Operation Fortune: Ruse de Guerre (2023) kreirao varijaciju na temu modernih špijunskih akcionih trilera, a s The Ministry of Ungentlemanly Warfare (2024) predložio „Bond prikvel“ spojen s „tarantinovskim“ revizionizmom na tragu Inglorious Basterds.

Pred pandemiju, Riči se nakratko vratio svojim korenima i autorskom svetu engleskih brbljivih gangstera s The Gentlemen (2019), i tu je uspeo da uspostavi franšizu makar u formi serije. I to možda najjasnije govori o tome šta publika i filmska industrija od Ričija zapravo žele, ma koliko se on preporučivao za nešto drugo. Zbog toga ga distributeri možda po kazni smeštaju u neatraktivne termine i puštaju u bioskope ili na striming s malo do nimalo pratećeg marketinga.

To je svakako slučaj i s novim Ričijevim filmom In the Grey nad kojim je imao potpunu autorsku kontrolu i kao scenarista i kao reditelj. Doduše, deo problema možda izvire i iz toga da je kompanija u usponu Black Bear ovaj film preuzela od kompanije u padu Lionsgate, pa je šparala resurse u nadi da je ime Gaja Ričija dovoljno marketinški jako.

Opet, dakle, imamo ljude posebnog kova koji obavljaju posebne zadatke u, kako sam naslov kaže, sivoj zoni između legalnosti i kriminala. Razlika od Ričijevih prethodnih „špijunaca“ je u tome što ovde nemamo nikakve državne ili političke organizacije, već se sve odvija u svetu biznisa. Druga razlika je, pak, u tome da celu operaciju vodi žena koju njoj podređeni muškarci zovu „mama“ iako je ona od njih mlađa barem desetak godina.

Ona je advokatica-fikserka Rejčel Vajld (Ričijeva veteranka Eiza Gonzales) i angažovana je od strane magnatske familije Goldstin preko njihove bankarke Bobi (Rozamund Pajk) da od „kontroverznog biznismena“ Manija Salazara (Karlos Bardem, Havijerov stariji brat) naplati dug od milijardu dolara. Kako prvi razgovor sa Salazarovim advokatom Vilijamom Horovicom (Fišer Stivens u „koenovski“-parodičnoj imitaciji Džina Hekmana) ne urodi plodom, ona sa svojom ekipom specijalista i plaćenika kreće u seriju akcija sabotaža, sudskih udara, hakerskih napada i špijunskih trikova kako bi ojačala svoju pregovaračku poziciju.

Ekipu predvode Sid (Henri Kevil, veteran Ričijevih „špijunaca“) i Bronko (Džejk Džilenhol) koji su joj beskrajno odani jer ih je jednom spasila iz zarobljeništva. Oni su toliko međusobno bliski i uigrani da deluju skoro kao (aseksualni) bračni par, na temu čega se često zezaju međusobno i pred drugima. S njima su još i koloritni saradnici Bejker (Kodžo Ata), Guči (Džejson Vong), Dan (Emet Dž. Skenlan) i Moreno (Kristijan Očoa Laverina), dok kompjutersku podršku pruža Glover (Majkl Vu). Sa Salazarom, njegovim bankarom Volfgangom Kloseom (Mohamed Al Turki), Horovicom i drugim pomagačima ekipa se preganja po američkim sudovima, Kanarskim Ostrvima i delom u Džedi.

Zaplet je previše gust i natopljen detaljima da bi imalo smisla trošiti previše reči na to, ali se mehanika po kojoj se on kreće često svodi na planiranje, uvežbavanje različitih akcija, njihovu egzekuciju, te prilagođavanje kada nešto ne pođe po planu. Tako imamo puno izviđanja, jurnjave različitim vozilima, bežanje preko klanca pomoću „zip lajna“, infiltracije i pucnjave, a sve je, kako to obično biva, začinjeno za Ričija tipičnim hiper-verbalnim humorom.

Scenario je, dakle, jedna od jačih strana filma, i vidi se da ga je Riči pisao sam za sebe. Likovi su možda tipski – svi do jednog vrlo efikasni u svom poslu i spremni da to pokažu, ali bez velike pompe, baš kao i situacije u koje upadaju, ali to osigurava apsolutnu pratljivost i angažman gledaoca od kojeg se ne traži previše truda i napora. Riči tu pokazuje i sklonost ka „popravljanju“ određenih B-filmskih klišea iz akcionih filmova 80-ih i 90-ih godina, pa u njegovoj „obradi“ oni uz malo „tehniciranja“ deluju dosta finije.

Takav scenario prati i efikasna Ričijeva režija koja je razmetljiva taman onoliko koliko to treba da bude. Od atraktivnih lokacija snimljenih kamerom njegovog stalnog saradnika Eda Vajlda, Riči tvori koherentnu „unutrašnju topografiju“ filma, dok montaža veterana Martina Volša i njegovog „šegrta“ Džima Vidona celu akciju drži u kompaktnom formatu od 100-ak minuta i u stalnom pokretu bez nenamernih viškova. Oni „namerni“ su, pak, deo Ričijevog stila i to mu teško možemo uzeti za zlo.

Riči odličan posao radi i sa glumcima, što je i logično kada se uzme u obzir da je s onim nosećima sarađivao na svojim recentnim projektima. Eiza Gonzales je uverljiva i kao poslovna žena, i kao pregovaračica, donekle i kao zavodljiva manipulatorka, ali i kao ranjiva potencijalna žrtva koju treba spasavati. Henri Kevil i Džejk Džilenhol su impresivni i sami za sebe kao iskusni operativci koji su svašta videli, ali i u tandemu, kako na bojnom polju, tako i u socijalnim situacijama. Karlos Bardem i Fišer Stivens su pomalo karikaturalni, ali sasvim funkcionalni kao negativci, dok Rozamund Pajk sjajno koristi svoju auru lukavosti. Nisu, dakle, samo likovi koncipirani kao efikasni, već su glumci efikasni u glumljenju istih.

Kao takav bi se, na kraju krajeva, mogao opisati i ceo film kojim Riči još jednom demonstrira koliko je vešt režiser i koliko je predan zabavljanju publike. Ono što nedostaje u In the Grey je možda malo više ekscesa zbog čega film možda bio malo manje efikasan, ali bi doneo više uživanja na tragu „grešnog zadovoljstva“ gledaocima u bioskopu. Doduše, Riči nas je počastio i s jednim „ničim izazvanim“ receptom za koktel, ali mogao je sebi da priušti još i malo više bezobrazluka te vrste, kao u svojim najboljim danima.

Pretty Lethal

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Napomena: Poslednji deo 3-u-1 "kapsula"-kritike

Ni u poslednjem filmu naslova Pretty Lethal u ovoj neformalnoj grupi nemamo nevestu kao protagonistkinju, ali imamo originalnu Nevestu, odnosno Umu Turman. I to kao negativku, mađarsku provincijalnu psiho-mafijašicu Devoru u čijoj je krčmi baš pred obračun s rivalskim klanom kojeg predvode Lotar (Majkl Kalkin) i Marijana Marković zapela grupa balerina na proputovanju koje je pošlo po zlu. Među samim balerinama postoji rivalstvo, kao između čvrste Bouns (Medi Zigler) i privilegovane Princeze (Lana Kondor), ali one moraju da sarađuju međusobno kako bi izvukle živu glavu.

Potencijala za subverziju je itekako bilo, i to sa više strana. Prvo, ovaj je film delo ženskog autorskog dvojca, scenaristkinje Kejt Frojnd i režiserke Viki Džuson koje, u teoriji, svoj pogled suprotstavljaju uobičajeno muškom. Naravno da su tu potkačeni Tarantino i Rodrigez (nema teorije da lik Devore nije kompozit izvučen iz filma Grindhouse), kao i producenti franšize John Wick. Jer, ako samo jedna balerina, pa makar to bila najsvežija bivša Bond-devojka može onoliko da akcija protiv globalne mafije, koliko tek može cela trupa protiv provincijalnih Mađara? Druga stvar je sama esencija balerina za koje se pretpostavlja da su najnežnije od svih pripadnica nežnog pola, a da se pritom zaboravlja koliko su one zapravo gipke, izdržljive i sportski kondicionirane. (To nam je otkrio još alfa-mužjak Žan-Klod Van Dam kad je priznao da ga je balet fizički umarao više nego borilačke veštine.) Treća je, pak, reakcija na azijski koncept akcionog filma kao pažljivo koreografiranog nasilnog baleta.

Izvedba, pak, tek na momente blista kroz poneku koreografsku dosetku, poneko solidno režijsko rešenje (uglavnom se izbegava kinematografija haosa i snimanja kamerom iz ruke) ili elegantno ubiranje bonus-poena za inkluziju – jedna od balerina u trupi je gluva i igra je glumica s istim hendikepom, Milisent Simonds. Ali cela postavka i izgradnja „sveta“ su jednostavno suviše ofrlje izvedene, kako u naoko nebitnim detaljima, poput ruskih imena i „drakula“-akcenata za potrošne lokalce, tako i u onim bitnim za mehaniku priče. Dakle, ne samo da je Mađarska kao lokacija radnje i snimanja mogla da bude zamenjena bilo kojom drugom zemljom koja bi ušla u koprodukciju, već bi zapravo i motivacije za sukob mogle da se izmene i dorade. Ostaje utisak „treša“ i propuštene šanse da se lansira jedna zaista ozbiljna provokacija u smeru trenutnog stanja stvari u filmskoj industriji. Ali, ako je za utehu, makar nemamo sataniste kao alibi za sve.

They Will Kill You

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Napomena: Drugi deo 3-u-1 "kapsula"-kritike

Možda junakinja-osvetnica u filmu They Will Kill You Kirila Sokolova nije nevesta u beloj, pa od skorene krvi tamno-crvenoj venčanici, ali se zato i ona bori protiv satanističkog kulta. Samo što je ovaj kult malo drugačiji od onog u prethodnom filmu, jer njegovi članovi postaju besmrtni.

Ejža Rivs (Zazi Bits) je, pokušavajući da zaštiti svoju mlađu sestru Mariju, ubila oca koji ih je zlostavljao, pa zbog toga odrobijala deset godina. Sveže izašla iz zatvora, javila se pod lažnim imenom na oglas za posao spremačice u pomalo zlokobnoj zgradi Virdžil u Njujorku koju posećuje malo ekscentrična klijentela, pa i šefovi među osobljem deluju malo ekscentrično. Na primer, kućepaziteljica Lili (Patriša Arket) mora da istera domara (Paterson Džozef) iz sobe namenjene novoj devojci. Ejžina motivacija je da u zgradi pronađe Mariju (Miha‘la) koja je tu navodno nestala, došla je naoružana i sa znanjem borilačkih veština, ali izgleda da nije baš shvatila s kim će imati posla. Akcija koja će uslediti je, dakle, puna odsečenih glava i udova i zalivena hektolitrima krvi koja šiklja.

Jasno, Sokolov ovim filmom ne otkriva ništa novo, i mladi prebegli ruski reditelj je toga itekako svestan, budući da lepi referencu na referencu, a to tek tu i tamo preseče nekom svojom dosetkom. U centru njegovog panteona svakako stoji Kventin Tarantino, budući da They Will Kill You jako podseća na Kill Bill, od koreografiranih borbi do objašnjavanja motivacija pojedinih likova kroz flešbekove, ali izveden u Grindhouse maniru, i to kao da bi se u priču umešao Sem Reimi sa svojim osećajem za set-pis scene i praktične efekte. Ima i drugih referenci i citata, makar vizuelnih, od Kjubrika i The Shining, pa do Gospodara muva, a sama zgrada deluje kao da je ispala iz nekakvog John Wick serijala, ali „obrnutog“ za siromašne, ali mlaćenje junakinje s negativcima (među kojima je i Heder Grejem kao najpoznatije lice) postaje pomalo repetitivno i zamorno. Srećom, film sa svojih 90-ak minuta ne traje predugo, Zazi Bits ima onu pravu „bleksploatacijsku“ energiju akcione heroine iz geta, a i sve je od početka do kraja nepatvoreni „treš“ i zezalica koju ne treba uzimati preterano ozbiljno.

Dead Man's Wire

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Decembra 2024. godine, Luiđi Manjone je ubio direktora kompanije za zdravstveno osiguranje United Healthcare tvrdeći da ga je kompanija prevarila za novac i usluge. Slučaj je, kao i brojni drugi, podelio Ameriku: za jedne je Manjone postao heroj koji je odreagovao na prevarantske prakse koje su postale deo institucija i zakona, čak revolucionar neke vrste, a za druge ipak samo i isključivo ubica. Nevolja s ubistvom kao takvim je što je to završeni, svršen čin posle kojeg nema nazad. Za pregovaračku poziciju u cilju ispunjenja zahteva za koje počinilac smatra da su pravedni, pretnja je mnogo oportunija od samog čina.

Zato imamo praksu uzimanja talaca, talačke krize, pregovore i dozu medijske pompe. Otmičar može da istakne zahteve, a javnost čak može da saoseća s njim. Doduše, s revolucionarima (i/ili teroristima, kako vam drago & zavisno od situacije) navodno nema pregovora, ali se neki individualni zahtev, po pitanju novca ili isterivanja pravde može ispregovarati. Dakle, da je Manjone oteo direktora i da se oko toga podigao medijski cirkus, verovatno bi opet završio na sudu, ali bi svakako imao veće simpatije javnosti i verovatno bi se pokrenula neka šira debata u cilju otklanjanja razloga za njegov postupak.

Bivalo je toga i na filmu, a gledalačka praksa nam nalaže da prestupnici koji se na taj očajnički čin odlučuju nisu nužno negativci, već pre iznevereni ljudi. Primera je dosta, kroz izmišljene priče ili one po istinitim događajima, u kaper-komičnom ili dramsko-trilerskom ključu. Setimo se samo Grima (Bil Mari) u filmu Quick Change (1990) ili Sonija (Al Paćino) u Dog Day Afternoon (1975). A kad smo kod potonjeg, evo nam još jednog stvarnog slučaja koji je sada dobio filmsku adaptaciju od strane proslavljenog američkog „indi“ autora Gasa Van Santa.

Početkom februara 1977. godine u Indijanapolisu, Toni Kiricis (Bil Skarsgord) upao je u prostorije hipotekarne banke Meridian i oteo njenog predsednika Ričarda Hola (Dars Montgomeri). Zapravo, planirana meta napada je bio Holov otac M.L. (Paćino), ali on je tada bio odsutan – na odmoru na Floridi. Razlog za takav postupak bilo je uverenje serijskog neuspešnog preduzetnika da su ga iz Meridiana prevarili za zemljište koje je kupio i novac od kamate i tu nije bio sasvim u krivu – bankari su po svom dobrom običaju igrali prljavo, ali pod maskom legalnosti.

Naslov filma, Dead Man‘s Wire, međutim, potiče od „izuma“ preko kojeg je Kiricis vezao Holovu sudbinu za svoju. Za razliku od sofisticiranijih „mrtvačkih prekidača“, ovde je u pitanju doslovno žica čija je sredina omotana oko obarača puške pumparice, a krajevi su vezani za vratove počinioca i njegove žrtve. Svaki „cim“, bilo Holov pokušaj bekstva, bilo policijsko ubistvo Kiricisa, za rezultat bi imao Holovu smrt.

Kiricis ga je odveo u svoj skromni stan i držao zatočenog dva i po dana dok su tekli pregovori o oprostu duga, obeštećenju i izvinjenju od strane banke i njenog pravog gazde, te o legalnim mehanizmima pomilovanja. Celu situaciju posmatramo iz vizure Kiricisa i Hola, ali i iz vizure nadležnih policijskih službi, novinara koji slučaj prate i radio-voditelja Freda Templa (Kolman Domingo) kojeg Kiricis jako poštuje, smatra za glas naroda i koristi da prenese svoju poruku javnosti.

Kiricis je mislio da je svoju akciju pomno isplanirao, pritom se oslanjajući na svoje dobre odnose s policajcima različitih nivoa koje je poznavao iz barova i koji su o njemu imali mišljenje kao o dobrom i poštenom čoveku. Međutim, kako vreme odmiče, njega sve više preuzimaju emocije, paranoidne deluzije i pravednički gnev, pa provođenje plana postaje sve klimavije i rizičnije, baš kao i simpatije javnosti za njegov čin.

Epilog cele priče za otmičara i za otetog je poznat, makar Amerikancima, a Van Sant i njegov ko-scenarista Ostin Kolodni ga ponavljaju na tekstualnim karticama pred odjavnu špicu i arhivskim snimcima posle iste. Nešto arhivskih snimaka, uglavnom televizijskih vesti i izveštaja, je vešto umontirano i u samo tkivo filma, za šta treba pohvaliti Van Santa za dosetku i montažera Sara Klajna za izvedbu, kao i direktora fotografije Arnoa Potijea koji je celu stvar „pripremio“ kreiranjem osećaja i teksture „novoholivudskih“ 70-ih godina prošlog veka. Njih dvojica su zaslužni i za to da se priča u koju se stalno uvode novi likovi i perspektive ne raspadne, odnosno da ostane kompaktna u trajanju od nešto preko 100 minuta.

Pohvale zaslužuju i glumci. Iako ne postoji naročita fizička sličnost između Kiricisa i Bila Skarsgorda, ovaj vešto skida neke od manirizama lika, dodaje nešto od svojih i ostvaruje zaokruženu ulogu. Dars Montgomeri sjajno igra smirenost i sugeriše blagost karaktera Ričarda Hola koji u datoj situaciji razvija traumu. Delroj Lindo je upečatljiv kao „radio-guru“, dok Al Paćino igra jednu od svojih „penzionerskih“ uloga u samo tri scene, pritom bez svog uobičajenog podizanja glasa, pa možemo da kažemo da je on tu uglavnom za referencu na Dog Day Afternoon. Ostali, pak, moraju da se „izbore za svoju minutažu“: Mihala Herold kao mlada i ambiciozna reporterka kojoj ovakav slučaj može da lansira karijeru, Keri Eljuz kao jedan od policajaca, Keli Linč kao Ričardova majka koja mora da trpi tvrdokornost svog supruga i Daniel R. Hil kao Tonijev smotani brat Džimi prednjače u tome.

Nekada predvodnik novog talasa američkih nezavisnih autora 90-ih, u novom milenijumu je Gas Van Sant dosta lutao i bivao nekonzistentan. To nije vredelo samo za produkcijske uslove, od skromnijih nezavisnih do holivudskih filmova, pa čak ni za odnos prema filmskim konvencijama, već i za kvalitet. Dead Man‘s Wire dolazi posle sedmogodišnje pauze od prethodnog filma, još jedne post-hipijevske istinite priče s margine Don‘t Worry, He Won‘t Get Far on Foot (2018) koja se takođe mogla pohvaliti dužnom pažnjom prema teksturi i odličnom glumom, ali koja je ostala uglavnom nezapažena jer je u tadašnjem vremenu koje smo percipirali kao trusno nudila inspiraciju kroz eskapizam.

Ovde to nije slučaj. Van Sant je pronašao priču koja pogađa trenutak i korespondira sa sadašnjim vremenom komunicirajući univerzalnu istinu da bogati varaju, siromašni bivaju varani kada pokušaju da se izvuku iz te spirale, a otpor tome je često nespretan i vođen negativnim emocijama. Teško da film može promeniti svet, ali makar može konstruktivno doprineti debati.

Crime 101

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Gde su nam s velikih ekrana nestali lopovi i žandari? Nekada su upravo oni bili glavne zvezde, onda su se pod naletom velikih priča povukli prema video-klubovima, da bi sada, kada su video-klubovi izumrli, a bioskope okupiraju sadržaji za roditelje i decu, bilo malu, bilo neodraslu, oni uglavnom završavali na „drugom“, onom većem, ali daljem ekranu putem Netfliksa ili nekog sličnog servisa. Amazon je, pak, bio milostiv da Crime 101 Barta Lejtona prvo pusti u bioskop kako bi filmski gurmani mogli da se podsete nekih starijih i boljih vremena kada se ovakve filmove konzumiralo u mraku i sa velikog ekrana.

Naslov je višesmislen: budući da brojka 101 istovremeno označava autoput uz zapadnu obalu Sjedinjenih Država i uvodni kolokvijum u američkom sistemu studija. Time je prevoditeljski posao otežan, pa Autoput zločina zvuči kao kompromis, niti dovoljno širok da obuhvati jedan ovakav zapravo kompleksan film, niti dovoljno precizan da nanišani njegovu suštinu. Jer Crime 101 je svakako nešto puno više od pukog nateravanja lopova i žandara, mada ima i toga, i to po modelu filmova u kojima je igrao glumac Stiv MekKvin ili koje je režirao Majkl Man, premda se njih dvojica nikada nisu sreli na filmskom setu.

Sve počinje pljačkom dragulja koju izvodi lopov imena Majk (Kris Hemsvort). Meta je kurir koji je dragulje nosio, a pristup profesionalan, bez nasilja, ali uz uverljivu pretnju da će do istog doći ako se neko bude junačio. Mesto radnje je Los Anđeles i relativna blizina naslovnog autoputa, kako bi Majk mogao da pobegne u svojoj „nabudženoj“ crnoj limuzini.

To što Majk pazi da ne ostavi tragove ne znači da će pljačka proći neprimećeno i da neće biti istražena, i to sa dve strane. Od svoje osiguravajuće kuće koja bi volela da pronađe propust u obezbeđenju i izbegne isplatu premije, taj zadatak dobija Šeron (Hali Beri), ambiciozna zaposlenica koja već godinama čeka obećano unapređenje. Sa strane policije, tu je temeljiti malo stariji inspektor iz odeljenja za pljačke i razbojništva, Lu (Mark Rafalo), a on ima teoriju da su pljačke draguljarnica duž autoputa delo istog profesionalnog pljačkaša koji jako pazi da ne počini nasilje i da ga ne uhvate, što njegov šef odbija jer bi to značilo ponovno otvaranje već rešenih slučajeva.

Kada Majk počne da prati Šeron koja bi mogla da ga odvede do nove mete, kada Lu počne opsesivno da traži misterioznog lopova-džentlmena i kada Šeron pokuša da šarmira Lua kako bi ga navela na trag da je pljačka prve draguljarnice posao iznutra, počinje i nadmudrivanje u trouglu. Ali, taj trougao se širi i na još neke nivoe, budući da svi troje od glavnih likova imaju i svoje šefove i mladu i nelojalnu konkurenciju, čime Crime 101 postaje nešto nalik na socijalnu studiju koja se ipak usuđuje da ide dalje od truizma da bogati postaju još bogatiji dok siromašni ostaju siromašni. Zapravo, svako od njih troje je radnik u jednom od tri „sektora“, javnom, korporativnom i kriminalnom, i kao takav se suočava sa svojim nadređenim koji ne ceni dovoljno njegov rad i koji bi ga u pohodu na profit zamenio nekim mlađim i beskrupuloznijim.

U slučaju Majka, šef je Mani (iliti „Novac“) kojeg igra Nik Nolti, čovek koji se pravi da sluša njegove opservacije, e da bi prvo isti posao dao novom klincu Ormonu (Beri Kjougen) kojeg će kasnije nahuškati da opljačka Majka kada ovaj krene u posao sam za svoj račun. U slučaju Šeron, njoj njen šef u firmi na odloženo obećava unapređenje, dok njene uhodane poslove i klijente daje novoj, mlađoj koleginici. Kod Lua, osim šefa koji želi da očuva narativ da se nešto radi, i to brzo, problem su i njegove mlađe kolege voljne da na to pristanu, uključujući i njegovog partnera Tilmana (Kori Hokins).

Poseban lik u filmu je i Los Anđeles kao grad. Mi odrasli na filmovima smo čak spremni da poverujemo da je ceo višemilionski grad samo iluzija i kulisa za holivudske filmove i serije, ali on zapravo postoji i ima svoju mitologiju i dinamiku. Ovde je nalik nekoj frigidnoj manipulativnoj ljubavnici koja daje iluziju da očajnika i premorenog radnika sreća čeka iza ugla, dok ga tako voda i iscrpljuje, što fizički, što finansijski.

Možda je prva stvar koja će nekome upasti u oči format filma, gotovo epski od 140 minuta, ali malo toga je tu u ovoj jednostavnoj, a slojevitoj priči višak. Ima usporavanja, preko potrebnog za relaksaciju i refleksiju, ali nema nepotrebnih digresija čak i kada se čini da ih ima. Uzmimo za primer Majkov romantični pod-zaplet s Majom (Monika Barbaro) koji on sam pokušava da zakoči i koji kao da ne vodi nigde. Ali, i on, zajedno s Luovim razvodom od Endži (Dženifer Džejson Li, nažalost prisutna samo u jednoj sceni) i Šeroninim samotnjačkim životom začinjenim jogom, poručuje da ne postoji formula po kojoj život radnika postaje uspešan.

Osim toga, valja napomenuti da Lejton, inače prethodno poznat po krimi-dokumentarcima, ovde radi po noveli Dona Vinsloua kojeg unekoliko „dopisuje“. Iako to može ponekad da deluje vulgarno i zbog toga da zasmeta (recimo kroz ono prikazivanje beskućnika u par navrata u kadru kako bi se podvukla socijalna poenta), Lejton ipak uglavnom pazi da poštuje svoje gledaoce i da im ostavi mogućnost zaključivanja i tumačenja. Ponekad je to dopisivanje gotovo „koenovski“ duhovito, posebno kada se baci pogled u atmosferu nesposobnosti kojom su Šeron i Lu okruženi na poslu (samotnjak Majk tih problema nema).

Izbor glumaca se može nazvati rizičnim, ali uglavnom ima smisla. Hali Beri kao glumica koja je brzo ispala iz fokusa javnosti nakon što se kao još uvek relativno mlada popela na vrh nameće se kao logičan izbor za Šeron. Kris Hemsvort je možda čak i malo previše „kockast“ i „daskast“ čak i za standarde savremenog klona Stiva MekKvina (možda pokojni glumac nikada nije dobio pravu šansu u vidu prave drameske uloge), ali stvar rešava na isti način kao i MekKvin, podglumljivanjem. Mark Rafalo ima neku neurotičnu energiju kao, na primer, Vinsent D‘Onofrio, što može biti ili pun pogodak ili totalni promašaj, ali ovde je sud ipak ostavljen nama – možemo njegovo histerisanje da prihvatimo ili ne, zapravo nema ni veze jer je lik koji on igra definisan određenim navikama i praksama (stari auto, cigarete). Beri Kjougen je očekivano dobar u ulozi mladog psihopate, dok povratak Nika Noltija iz nezvanične „penzije“ možemo samo da pozdravimo.

Uz odmerenu i pametnu režiju, citate koji su efektni čak i kada se ponavljaju, fotografiju Erika Vilsona koja savršeno hvata lokacije Los Anđelesa i ljude u njegovom grotlu i muziku elektro-pionira Blanck Mass, Crime 101 je zanatski na visokom nivou. Nivo postaje još viši kada shvatimo da nema laži, prevare i CGI-ja, već da je sva akcija bazirana na kaskaderskim, pre svega vozačkim veštinama, nalik na citirane filmove sa Stivom MekKvinom. Ovako staromodan i stamen, Crime 101 deluje osvežavajuće na bioskopskom repertoaru.

Send Help

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Iako je u svojoj dugom i bogatoj karijeri radio i druge stvari, Sema Rejmija percipiramo uglavnom kao „horordžiju“. Nije to bez razloga, budući da se horor temeljen na prktičnim efektima, bilo s vulgarnijim, bilo s prefinjenijim efektom, provlači kroz skoro sve njegove filmove, makar po žanru oni bili nešto sasvim drugo. Recimo trileri ili superherojske fantazije.

S time u vezi, njegov najnoviji uradak koji nam se upravo ukazao u bioskopima, Send Help, mnogi vide kao Rejmijev povratak horor-korenima još od 2009. godine i filma Drag Me to Hell. Da podsetimo, u međuvremenu je u svoju filmografiju Rejmi kao reditelj upisao još samo dva filma, oba u visokoj holivudskoj „franšiznoj“ produkciji, Oz Great and Powerful (2013) i Doctor Strange in the Multiverse of Madness (2022). Opet, Send Help skoro da uopšte nije horor, a svakako nije onaj „čisti“ kao Drag Me to Hell, o originalnim Evil Dead filmovima da i ne govorimo, već bi se o njemu pre moglo govoriti kao o spoju satirične komedije, psihološke drame, filma preživljanja i jezivog „čiler“ trilera.

Film počinje na radnom mestu naše junakinje Linde Lidl (Rejčel MekAdams). Ona je analitičarka u odeljenju za strateško planiranje u, pretpostavljamo, velikoj kompaniji koja se bavi nespecifikovanom delatnošću. Iako godinama tamo vredno radi, zasluge prisvajaju drugi, ali joj je vlasnik obećao unapređenje u potpredsednicu. Kada stari vlasnik umre, za generalnog direktora dolazi njegov sin Bredli (Dilan O‘Brajen) koji je potpuna papčina.

O poslu nema pojma, a mizoginiju ne skriva, pa je unapređenje obećao svom drugaru sa studija, iz bratstva i s golfa, a Linda mu svojom nezgrapnom pojavom i neveštim ponašanjem u socijalnim situacijama toliko ide na živce da bi je najradije otpustio. Međutim, pošto ona na poslu nikad nije zapravo zabrljala, on je vabi u zamku da se osramoti na službenom putu u Bankok, sve se nadajući da će se ona uplašiti same prilike i odustati.

To se, međutim, ne dešava, pa Linda tako postaje predmetom sprdnje u avionu punom muških kolega koji se ne boje da se pokažu u svom najtoksičnijem obliku. Dolazi do pomalo urnebesne avionske nesreće koja celu situaciju izvrće naglavačke, a koju preživljavaju samo Linda i Bredli koji završavaju na malom pustom ostrvu negde u Tajlandskom Zalivu.

Tu dolazimo do sledeće spoznaje: Linda ne samo da pasionirano prati „rijaliti“ Survivor i neuspešno pokušava da položi audiciju za isti, već zapravo zna da se snađe i preživi u divljini. Da pronađe ili napravi sklonište, zapali i održava vatru, ulovi, sakupi i pripremi hranu, pronađe ili filtrira vodu za piće. A Bredli, čak iako ne bi bio povređen, ipak je suviše razmažen i „svilen“ da bi mogao da preživi sam.

Odnos snaga između njih dvoje se, dakle, promenio, ali pitanje kojim će se tempom promeniti i dinamika između njih dvoje. Pritom, Bredli želi što brži povratak u civilizaciju, a Lindi se sviđa što je, za promenu, ona sad glavna. Ono što sledi je kolaž od polu-komičnih pregovora o saradnji, lekcija o preživljavanju, ispovesti, nadmudrivanja i natezanja što će sve, pretpostavljamo, kulminirati sukobom. Ali i tu nam Rejmi i njegovi scenaristi Demian Šenon i Mark Svift serviraju preokrete i iznenađenja...

Reference nije teško ubrati, počevši od filma Office Space (Majk Džadž, 1999), preko romana Robinzon Kruso i filmskih varijacija na tu temu, poput filma Cast Away (Robert Zemekis, 2000), ali udvoje, kao u filmu Six Days Seven Nights (Ivan Rajtman, 1998), s hororičnom notom Misery (Rob Rajner, 1990), pa do Goldingovog romana Gospodar muva i poslednje trećine poslednjeg filma Rubena Estluna, Triangle of Sadness (2022). Ovo poslednje je, doduše, samo koincidentalna referenca, budući da je Send Help bio u razvoju i pre Estlundovog filma, odnosno oba filma su na tragu istog „nauka“ da promena okolnosti dovodi do promene onoga što se vrednuje u društvu, pa makar to „društvo“ sačinjavala samo grupica ili par ljudi.

Kada tome dodamo i večito nadgornjavanje između dvoje likova staro koliko i crtani filmovi o mačku Tomu i mišu Džeriju, jasno nam je da tu nemamo ništa novo u smislu ideje. Ali ono po čemu Send Help odstupa od drugih filmova nisu toliko ni bruatlnost, šokovi, preokreti ili grozote, fizičke i metaforičke, koje ionako možemo da očekujemo od Rejmija. Ne, to je rizik koji scenaristi i reditelj preuzimaju po pitanju strukture, a sve u svrhu temeljnog i detaljnog rada na karakterizaciji likova. Naime, u većini filmova gde se dvoje ljudi koje imaju ili isti interes da se međusobno poubijaju ili sukobljene interese, manji deo odlazi na postavku a veći na sukob, dok je ovde situacija obrnuta. Rezultat toga su dubinski profilisani likovi čije se osobine otkrivaju tačno na vreme da svaki njihov postupak, ma koliko se ludim činio, bude savršeno logičan i u kontekstu filma i u nekom širem kontekstu.

U tom smislu, „kasting“ je savršeno pogođen za oboje glavnih likova. Tu prednjači Rejčel MekAdams koju su do sada uglavnom birali za dramske ili romantične uloge, dok joj one komične, ali još dodatno uvrnute leže još i bolje. Ovde ona blista i prolazi kroz veoma fine transformacije. Dilan O‘Brajen je takođe odlično pogođen kao grozni, privilegovani „lezilebović“ koji dolazi za „šefa iz Pakla“, da bi u novoj situaciji brusio svoje sposobnosti preživljavanja u smeru onog što mu najbolje ide, a to je manipulacija, a glumac fino prati korake koje mu je zadala koleginica i s njom čak ostvaruje određenu komičnu hemiju. Oboma pritom savršeno ide tempiranje određenih poteza.

Sad, nije Send Help film bez nedostataka, ali obe grupe njih se mogu podneti i čak smo mogli i da ih očekujemo. S jedne strane, Rejmi ne može da pobegne od sebe, što će reći od ekscesa, gadosti i prepada. I oni su ovde, čak i kad nisu naročito potrebni da se prenese poenta, dobro zamišljeni i savršeno tempirani jer je reditelj ipak majstor za te stvari. Opet, problem je u tehničkoj koncepciji. Naime, Rejmi je „doktor“ za praktične efekte, a ovde su osnova ipak bili oni vizuelni, kompjuterski generisani, jer je ipak to zahtev savremenog doba u filmskoj industriji i rendering onog divljeg vepra je ipak jeftiniji od pravljenja „makete“ istog. Na stranu što taj vepar ne deluje puno životnije od one mečke koja je rasporila Leonarda Di Kaprija i film Revenant (Injaritu, 2015), stvar deluje još za par nijansi nezgrapnije kada Rejmi i njegov tim to „zalije“ s nešto opipljive veštačke krvi, rigotine ili drugih telesnih tečnosti.

Drugi set problema je to što radnja filma teži završnom obračunu. I ma koliko ga scenario odgađao, i ma koliko se kulminacija gradila, odnosno gradirala, i ma koliko obrati koji vode ka tome bili savršeno postavljeni da istovremeno budu i vratolomni i sasvim logični, to sve uzima danak u ponešto predugom trajanju. To vredi i za srednju sekciju na ostrvu koja je mogla biti i pomalo ubrzana čime bi komično-zabavni aspekti bili još izraženiji, pa i za sam finalni obračun od dve-tri „set-pis“ scene koje bi mogle da budu brže i efikasnije.

Pa opet, i tih 15-20 minuta „ekstra trajanja“ u fotografiji Bila Poupa koji savršeno koristi i snima „rajsku“ lokaciju i uz bogatu muziku Denija Elfmana imaju svojih čari i ne predstavljaju teret gledaocu. Na kraju, Send Help postaje sinonim za punokrvnu filmsku zabavu koja pritom i nije „praznoglava“, što se i ne viđa toliko često u bioskopu u ova vremena.

Marty Supreme

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

U filmskoj umjetnosti i industriji, imamo tendenciju bratske (i sestrinske) dvojce uzimati zdravo za gotovo. Ne propitujemo individualne razlike u senzibilitetima i afinitetima, te u zadacima i odgovornostima, nego na njihove filmove gledamo kao na djela kolektivnog rada i truda. Tek kada se takvi dvojci raziđu, vjerojatno privremeno, počinjemo uviđati razlike te, ali i neke druge vrste. Uzmimo kao primjer braću Coen: skupa su Ethan i Joel došli do granice kreativnosti i upali u zamku auto-reciklaže, pa su se razišli. Joel se s novim čitanjem Macbetha pokazao kao skloniji ozbiljnijim temama, autorskom pristupu i riziku koji isti sa sobom nosi. Ethan je snage udružio sa svojom suprugom Triciom Cooke i glumicom Margaret Qualley za kreaciju lezbijsko-feminističke pseudo-noir komično-parodične trilogije koja za sada broji dva završena naslova. U njima se podražava postmodernistički stil koji je Ethan Coen uspostavio u suradnjama s bratom, te se kroz taj stil obrađuju aktualne društvene teme, ali su kreativni i ini dometi tih filmova, blago rečeno, ispod nivoa na koji smo navikli kada čujemo prezime Coen. Kod braće Safdie, međutim, od početka se znalo „tko kosi, a tko vodu nosi”. Josh je „prirodni” redatelj, vođa projekta i „kreativni komandant” koji je počeo snimati filmove i prije nego što mu se brat pridružio. Mlađi Benny je snage s bratom udruživao kao ispomoć, što ispred, što iza kamere. Prošle godine su se njih dvojica barem na kratko razišli, što ne bi bilo čudno da njihove samostalne projekte ne možemo okarakterizirati zajedničkom žanrovskom odrednicom sportskog biopika. To, opet, otvara pitanje je li razlaz plod novo otkrivenih „kreativnih razlika”, barem kada je riječ o radu u okvirima navedenog podžanra, ili je posrijedi namjerni eksperiment.

Bilo kako bilo, Bennyjev film Smashing Machine: Život u ringu već smo secirali i ostali uglavnom neimpresionirani njegovim dometima, premda je Safdie uspio pogoditi nekoliko detalja i plasirati nekoliko zanimljivih ideja. Prije svega se to odnosi na u „autentičnu” glumačku podjelu u kojoj prevladavaju (bivši) profesionalni sportaši iz domena borilačkih vještina – podsjetimo, protagonist filma bio je MMA-pionir i jedan od ranih prvaka UFC-a Mark Kerr, a fokus njegove borbe, kako u ringu ili oktogonu, tako i izvan njega, bio je u disciplini pasivne agresije sa svojom partnericom. Sada pod povećalom imamo Joshov film Marty veličanstveni, jedan posve drugi sport – stolni tenis, te njegovog „neopjevanog junaka”, američkog prvaka i olimpijca, Martina Reismana. Dok je Benny u svom filmu podražavao dokumentarizam do te mjere da je praktički „prepričao” više od dvije decenije stariji televizijski opservacijski dokumentarac istog naslova, Josh si je uzeo primjetno više autorske slobode, što se vidi već na samom početku, u promjeni imena glavnog lika u Marty Mauser. Ponešto od podataka iz Reismanove biografije su zadržani, poput židovskog porijekla, života u grotlu manje glamuroznih dijelova Manhattana, niskog statusa koji je stolni tenis kao profesionalni sport imao (i još uvijek ima) u Americi; također je zadržana Reismanova kladioničarsko-prevarantska praksa igranja u novac protiv amatera, te njegova kratkotrajna karijera zabavljača u pauzama košarkaških predstava Harlem Globetrottersa, s tim da su neki od tih aspekata preuveličani i gurnuti u prvi plan, a neki drugi zanemareni i gurnuti u pozadinu. Ponešto od potencijalno zanimljive trivije - poput one da je Reisman kasnije vodio klub u koji su zalazili pisac Kurt Vonnegut, glumac Dustin Hoffman i još jedan američki sportski heroj, šahist Bobby Fischer, ili one da je sa 67 godina ponovo postao državni prvak u zastarjeloj „hardball” varijanti sporta (koja se igrala s tvrdim, drvenim reketima bez spužve i gume) - ipak se nije našlo u filmu. Naposljetku, fokus Safdieja i suscenarista Ronalda Bronsteina ograničen je na nekoliko mjeseci početkom 50-ih godina prošlog stoljeća.

Marty (igra ga Timothee Chalamet) možda je u svom klubu zvijezda, ali je za život ipak prisiljen zarađivati kao prodavač cipela u dućanu svog ujaka Murraya (pisac Larry „Ratso” Sloman). To ne znači da Marty ne sanja o karijeri profesionalnog sportaša i da nema u svakom trenutku nekakav ugao da nekoga „obradi”, ili čak prevari. S mušterijama je ljubazan, iako malo nametljiv, kolegi zna delegirati dužnosti, dok je s ujakom u stalnoj igri nadmudrivanja: Murray bi ga zadržao na poslu kao dobrog prodavača i čak poslovođu, ali Marty posao radi samo dok mu ne krene karijera. A za karijeru je spreman čak opljačkati dućan kada mu ujak odbije isplatiti plaću na vrijeme, pravdajući to brigom za Martyjevu majku koju igra Fran Drescher, najpoznatija po ulozi u „sitcomu” Dadilja. Marty je također kompulzivni ženskar, u tajnoj vezi sa svojom susjedom i prijateljicom iz djetinjstva Rachel (Odessa A'zion), udanom za agresivnog i ne previše bistrog Iru (Emory Cohen), što Martyja dovodi u nevolje kasnije, naročito kada jedan njihov susret rezultira njezinom trudnoćom. Kao i Marty, i Rachel je sklona muljanju, ali je u tomu daleko manje promišljena i prefrigana od njega. Njemu je do nje stalo, ali mu ipak nije dosta više stalo nego do samog sebe i svojih snova, pa joj zato i nije vjeran.

Marty, naime, više nego bilo što drugo želi postići svjetski uspjeh u svom sportu, ali njegova motivacija nije uvijek čisto sportska. Titula prvaka bi mu u teoriji mogla omogućiti lansiranje poslovnog imperija s linijom ping-pong loptica u jarkoj narančastoj boji. Prvu priliku da to ostvari dobiva u Londonu na otvorenom prvenstvu Velike Britanije, ali, za razliku od drugih, spremnih da prihvate skromne uvjete koje im je osigurala globalna stolnoteniska federacija, on se želi pozicionirati kao najveća zvijezda u sportu koja dobiva poseban tretman. Zbog toga je često prisiljen na pretvaranje i kompleksne sheme, pa tako istovremeno „uzima u rad” dvoje supružnika koje sretne u londonskom hotelu Ritz. Uspješnog biznismena Miltona Rockwella (igra ga kanadski biznismen Kevin O'Leary) „zavodi” da ga uzme u sponzorstvo, a njegovu suprugu, predratnu glumačku zvijezdu Kay Stone (Gwyneth Paltrow) čija se slava ugasila, zavodi u seksualnom smislu, ali i u smislu manipulacije. Problem sa svim tim Martyjevim ambicijama je taj što je on inteligentan i sposoban, baš kao što je i sjajan igrač stolnog tenisa, ali ništa od toga nije u onoj mjeri koliko on sam misli da je, pa njegove ambicije djeluju nepotkrijepljeno. Zbog toga se londonska epizoda završava relativno neuspješno, s porazom u finalu od svježe japanske pridošlice Kota Enda koji postaje zvijezda u svojoj zemlji i stoga „bankabilniji” kandidat za Rockwellovo sponzorstvo. Stoga Marty mora prihvatiti ponudu svog možda jedinog iskrenog prijatelja i kolege Bele Kletzkog (igra ga Géza Röhrig) i provesti ljeto na europskoj turneji s Harlem Globetrottersima. Kada se u Parizu sretne s Rockwellom i ovaj mu ponudi novu „točku” u kojoj treba izgubiti od Enda na promotivnom događaju pred nastupajuće svjetsko prvensto, Marty to odbija jer mu ponos ne dozvoljava, ali razvija opsesiju pojavljivanjem na svjetskom prvenstvu u Tokiju. Nazad u New Yorku, on ima nekoliko dana da svoje ambicije ostvari na bilo koji način, a usput se mora nositi i sa silnim problemima u koje serijski upada. Mora izbjeći „zamku” koju mu ujak postavlja da se vrati na posao, prijeteći mu zatvorom ako ne prihvati ponudu. Mora skupiti pravo malo bogatstvo da plati kaznu koju mu je Federacija odredila zbog financijske štete koju joj je nanio svojim prevarantskim eskapadama u Londonu. Mora srediti situaciju s trudnom Rachel i njezinim sve sumnjičavijim suprugom, kao i situaciju u trokutu s Kay i Rockwellom koje i dalje separatno obrađuje nadajući se financijskoj koristi. To ga dovodi do susreta s brutalnim gangsterom Ezrom (utjelovljuje ga redatelj Abel Ferrara) i njegovim psom Mosesom, potom do kockarske prijevare koju izvodi skupa s crnim taksistom Wallyjem (Tyler Okonma), onda do pokušaja poslovne muljaže preko ne previše pametnog nasljednika lokalnog biznisa Diona (Luke Manley) kojeg pokušava okrenuti protiv vlastitog oca i šefa u poslu, te do susreta s raznim agresivnim pojedincima i grupama. U svemu tomu, on često biva hvatan u laži, a ponekad i prinuđen da pristane na poniženje, makar i kratkotrajno.

Iako je stvarni Reisman doista bio koloritan lik sklon smicalicama i pelješenju nadobudnih amatera, Mauser kao na njemu temeljeni filmski protagonist ipak je dosta ekstremniji od njega. Reklo bi se da je riječ o tipičnom „safdijevskom” sociopatu s margine, uz dodatak ogromnog ega, umišljene veličine i „vudialenovske” neurotičnosti. Upravo potonja komponenta ga čini simpatičnim i dovodi publiku do toga da navija za njega, unatoč tomu što smo potpuno svjesni o kakvom se beskrupuloznom liku radi. To je zapravo sasvim očekivano od Josha Safdieja koji i inače tjera svoje likove da se u procesu vađenja iz nevolje zakopavaju u sve dublje gabule, te da čine grozne stvari za možda neko veće dobro ili viši cilj. Marty Mauser je možda primjer sociopatske „evolucije” čije su karike bili i Connie Nikas (Robert Pattinson) u filmu Paklena noć i Howard Rattner (Adam Sandler) u uratku Nebrušeni dijamanti. Doduše, Connie je svoja nedjela činio uglavnom iz razloga brige za svog mentalno hendikepiranog brata, a Howardova propast ne bi naškodila samo njemu, već i njegovoj obitelji koja za to nije ni kriva ni dužna, dok je Marty do samog kraja filma ipak primjer čiste koristoljubivosti, sebičnosti i samoživosti, možda čak i parazitskog odnosa prema svijetu i društvu. Takav tip lika dosta ovisi od glumca koji ga nosi, a izbor Timotheea Chalameta se, iako antiintuitivan sudeći po dosta mekšim likovima koje je glumac do sada birao, ispostavio kao pravi. Chalamet je u Martyju veličanstvenom odigrao najbolju ulogu dosadašnjeg tijeka karijere i u lik ušao toliko dubinski da ga i nakon snimanja još uvijek „igra” u svrhu promocije filma. Također, može se reći da Chalamet prolazi kroz evoluciju vlastite glume i tipova likova koje bira, što sa sobom nosi i sve raznolikije i izazovnije zadatke, a ovo mu je svakako najveći iskorak od dječačkih likova koje je do sada igrao. Chalamet se svakako uklopio u eklekticizam Josha Safdieja, baš kao i njegovi prethodnici koji su također igrali kontra svog uobičajenog tipa. Uklopili su se i drugi glumci, neki od profesionalnih također kontra tipa, neki drugi zapravo tražeći svoj budući tip uloge, dok oni iz redova poluprofesionalaca i amatera dodaju još jedan nivo autentičnosti u priči koja je iskonstruirana, ali tako da djeluje uvjerljivo. Safdeijev eklekticizam funkcionira kao sustav s pravilima koja se s minimalnim varijacijama ponavljaju: Daniel Lopatin kao kompozitor koji diskretno gradi tenziju u kaosu, Darius Khondji kao direktor fotografije koji taj kaos obuhvaća i slika, te Ronald Bronstein koji pored scenarija „duži” i montažu, opet skupa sa Safdiejem, a oni taj kaos čine ritmičnim i zanimljivim za praćenje. Druge potporne točke i reference dolaze iz prve polovice 80-ih, ranih radova upravo Abela Ferrare kojem su ulogom odali počast, te Scorseseovog uratka Idiotska noć kao amblematičnog za sav kaos New Yorka koji istovremeno zna biti i zabavan i opasan po život. Marty veličanstveni, međutim, ne dostiže razinu prethodnih filmova koje je Josh Safdie radio skupa s bratom, ali ne zbog toga što se osjeća Bennyjevo odsustvo. Drugo odsustvo je u pitanju, odsustvo urgentnosti i uloga koji su toliko visoki da možemo reći da se radi o životu ili smrti. Da, Marty će se par puta naći u životno opasnim situacijama, ali često svojom krivicom, dok egzistencijalno zapravo ne bi bio ugrožen da ne ide mimo i protiv društvenih pravila slijedeći svoje snove. Ipak, Joshov Marty veličanstveni je ne samo više „safdijevski” film od Bennyjevog uratka Smashing Machine: Život u ringu, nego je i bolji po svim parametrima, pa služi kao potvrda teze da je u bratskom dvojcu Josh onaj koji je glavni kreativac i orkestrator, dok Benny s „pomoćne” pozicije doprinosi pojedinim idejama, a ponekad i kao glumac. Pretpostavka je da će po tom starom, oprobanom receptu braća surađivati kada se ponovo kreativno povežu, što će se vjerojatno dogoditi već s narednim filmom.

The Rip

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Možemo da se pravimo naivni, ali istina je da je novac vraški dobar motivator koji pokreće ljude na činjenje raznih stvari, ponekad čak i onih nezamislivo loših. To ne znači nužno da je uvek sve na prodaju, ali stavimo hipotetički veći „ulov“ novca, zlata ili dijamanata između prijatelja ili saradnika, pa gledajmo kako se kolju oko njega. Filmskih primera koji potvrđuju ovaj kliše je sijaset, neki su na njemu manje ili više lansirali svoje karijere (Deni Bojl, Kventin Tarantino, Gaj Riči), drugi nisu odustajali od njega ni u filmovima iz svoje kasnije faze, poput Džona Frankenhajmera u filmu Ronin.

Taj filmski kliše nastao je od literarnog čiji je najtipičniji primerak roman Ostrvo s blagom Roberta Luisa Stivensona. Stoga ne treba da čudi da novac uspostavlja jaz između ličnih interesa i motivacija kod uglavnom negativnih tipova kao što su to gusari, pljačkaši i drugi kriminalci, ili možda kod onih ambivalentnih kao što su to avanturisti ili obični ljudi kojima se ukazala neočekivana prilika. Fora s filmom The Rip Džoa Karnahana koji nam se ukazao na Netfliksu je što su sada u toj situaciji „iskopanog blaga“ oni koji su zaduženi da čuvaju čast, poštenje i duha zakona, što će reći – policajci.

Budimo iskreni, ni filmski policajci nisu moralno stameni besprekorni karakteri kao što su to bili u nekim starijim, naivnijim filmovima. Ne, oni mogu biti moralno ambivalentni kao obični ljudi ili čak skloni korupciji i stoga po psihološkom profilu slični svojim filmskim „protivnicima“, kriminalcima. A ako u obzir uzmemo i rivalstva između različitih policijskih službi i njihovih nadležnosti, onda likovi itekako imaju razloga za podozrivost jedni prema drugima, naročito kada se sve vrti oko velikog novca.

Ali, pre nego što dođemo do naših protagonista i situacije u kojoj su se našli, Karnahan postavlja celu stvar akcionom scenom. Policajku koja istražuje poprilično bitan trag napadaju dvojica maskiranih napadača. Pre nego što je ubiju, ona ipak uspeva da pošalje poruku mobilnim telefonom. Ispostavlja se da je pokojna policajka kapetanica Džeki (Lina Esko), zapovednica specijalne jedinice zloslutnog imena TNT, a ta skraćenica stoji za taktički tim odeljenja za narkotike u Majamiju.

Kao što to obično biva kada na zadatku nastrada viši policijski oficir, pokreće se istraga, a pod sumnjom su i pripadnici njenog odeljenja. Njen zamenik poručnik Dejn Dumars (Met Dejmon) nije izvan sumnje na neku vrstu korupcije, a u istoj situaciji se nalazi i njegov najbolji prijatelj i najverniji kolega narednik Džej Di Bern (Ben Aflek) kojem ne pomaže ni to što je jedan od agenata FBI koji ih ispituju njegov rođeni brat Del (Skot Edkins). Ipak, ne postoje dovoljno jake indicije da su oni ili neko iz odeljenja umešani u ubistvo, ali to ih ne oslobađa pritiska, posebno zbog toga je što je javna tajna da neki pojedinci ili čak cela odeljenja sarađuju s narko-mafijom.

Kada Dejn prijavi dojavu da se u jednoj kući nalazi prilična količina novca, on okuplja tim koji sačinjavaju Džej Di, kao i detektivi Ro (Stiven Jeun), Numa (Tejana Tejlor) i Lolo (Katalina Sandino Moreno) da je ispita. Službeni pas koji njuši novac (priznajem, odličan štos, bilo da je tako nešto stvarno moguće ili ne) kod kuće „poludi“ mnogo više nego što se to očekuje za prijavljenu sumu, pa su oni još više nego uobičajeno rešeni da u kuću u kojoj živi misteriozna Dezi (Saša Kali) upadnu na ovaj ili na onaj način.

Stvari postaju još kompleksnije kada otkriju da je u zidu na tavanu skriveno daleko više od nekoliko desetina ili stotina hiljada dolara koliko je, navodno, glasila dojava. Umesto toga, tamo je nekih dvadeset miliona, a stvari postaju još čudnije kada Dejn reši da tim svoje otkriće ne prijavi nikome odmah. Umesto toga, on timu oduzima sredstva komunikacije i deli im zadatke. Kada zazvoni kućni telefon, a glas s druge strane ih upozori da uzmu „proviziju“ i odu, jer će u suprotnom poginuti, postaje jasno da postoji sprega između mafije i nekog u policiji. Pitanje je samo – koga...

Tokom tri četvrtine trajana, za Netfliksove standarde inače sasvim pristojnih dva sata, The Rip funkcioniše kao savršeno podmazan triler. Osnovni razlog za to je što reditelj osnovno „pogonsko gorivo“ sumnje savršeno raspoređuje među likovima, a oni, pak, za sebe ili podeljeni u manje grupe kreiraju različite teorije jedni protiv drugih. To stvara jedno zatvoreno okruženje, dodatno podvučeno fotografijom Huana Migela Aspiroza i montažom Kevina Hejla koje zaokružuju internu topografiju mesta radnje, u kojem sukob može da eskalira brzo.

Druga bitna stavka je i ekonomika scenarija kojoj u prilog ide i glumačka podela: Met Dejmon i Ben Aflek su već decenijama uhodani glumački, scenaristički, autorski i producentski duo, pa bez problema možemo da ih prihvatimo kao kolege koje su nekada na istoj strani, a nekada i preispituju ili čak rade jedan protiv drugog. Ostali likovi tako ostaju u drugom planu iz kojeg se izvlače u prvi kada je to oportuno, odnosno kada sumnja padne na njih ili kada oni na nekog sumnjaju.

Misterija se, međutim, do navedene tačke u potpunosti odmota, pa Karnahan za kulminaciju bira prolongiranu akcionu sekvencu obračuna s utvrđenim krivcem, odnosno krivcima. To svakako predstavlja određenu promenu u dotadašnjem tonu filma, a možda i lagani pad po pitanju kvaliteta materijala i rada, ali takvo rešenje ne treba da nas začudi ako znamo od koga dolazi. Karnahan je svoju autorsku karijeru započeo kao autor klasičnih, ne naročito inventivnih akcionih filmova sa šmekom nešto starije B produkcije i tom stilu se vraća i u svojim ozbiljnije budžetiranim kasnijim filmovima.

Na kraju krajeva, film mora nekako da se završi, pa zašto se ne bi završio tipičnim obračunom? U svakom slučaju, ovde se ne radi o uratku koji će ući u antologije i ostati u analima, već o nečemu za prolaznu konzumaciju i zabavu nalik na filmove koji su se nekada pozajmljivali u video-klubovima. Vremena su se promenila, pa sada umesto klubova imamo Netfliks kojem je ovo prvi potencijalni hit nešto višeg profila s nekoliko poznatih glumaca u kadru i na producentskim pozicijama s etiketom 2026. godine. U tom smislu, nadajmo se da se po tom „jutru dan poznaje“ i da ćemo u novoj godini redovno dobijati ovako solidne filmove.

Wake Up Dead Man: A Knives Out Mystery

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kako kažu iskusni detektivi, jednom je slučajnost, dvaput je trend, a tri puta već postaje ekstremno sumnivo. Prevedeno u kontekst Rajana Džonsona i njegovih Knives Out filmova: jednom je dobra ideja, dakle slučajnost, drugi put je pokušaj kapitalizacije iste, dakle trend, a treći put je već franšiza.

Ono što autor serijalizovanog sadržaja, bilo filmskog, bilo literarnog, mora da zna u ovom slučaju je da svaki nastavak mora biti nešto drugačiji od prethodnih, dakle mora imati neki svoj identitet pored zajedničkog, a poželjno je čak i da se ne traži neko posebno predznanje, odnosno da se gledalac može uključiti kad god, i ići unapred i unazad. Što se oba tiče, Džonsonu je svakako uzor bila Agata Kristi i njen serijal o Erkulu Poarou, premda su prisutni i odjeci Artura Konana Dojla i Šerloka Holmsa, a od ovog nastavka i američkih autora krimi-misterija i filmova snimljenih po njima, uz Džonsonov pomalo ironični odmak.

Novina kod Wake Up Dead Man: A Knives Out Mystery je ta što se Benoa Blan (Danijel Krejg) ne pojavljuje do kraja ekspozicije, a jednom kada se pojavi, čini se manje skrivenim iza perfektnih manira i oštroumnih opaski i nekako ranjiviji. Ovog puta imamo i narativni okvir jedne izjave, odnosno naratora koji dobar deo radnje šalje u „flešbek“. On je mladi sveštenik Džad (Džoš O‘Konor), relativno novi došljak u malu, ali zato prilično izvitoperenim odnosima zatrovanu parohiju u ruralnom delu države Njujork.

Džad je tamo poslat po kazni: on je bivši bokser, beskućnik i prevarant kojeg je vera spasila života na dnu, ali je takođe u konstantnoj krizi vere zbog čega se trudi da bude bolji, ali na trenutke posrće. Poslednji puta je odalamio bezobraznog đakona, a njegov nadređeni (Džefri Rajt) mora da ga kazni, iako ga razume. Kazna se sastoji u tome da saslužuje nemoguće bezobraznom propovedniku koji u svojoj parohiji ima apsolutnu moć, a crkva bi ga rado stavila pod kakvu-takvu kontrolu.

Taj nemogući pop je monsinjor Viks (Džoš Brolin), čovek koji voli da šokira svoje kolege i plaši svoje vernike, koji diktatorski „vlada“ svojom pastvom, od njenih uglednijih članova iznuđuje novac i usluge, a ima i političke ambicije pomešane s paranojom i prezirom prema modernom svetu. On će, ispravno pretpostavljamo, završiti kao žrtva, što Džada koji se s njim nikada nije razumeo stavlja u red osumnjičenih. Pored njega tu su još i monsinjorova desna ruka i najodanija prijateljica Marta (Glen Klouz), njoj odani tihi lečeni alkoholičar Samson (Tomas Hejden Čerč), pijani doktor Nejt (Džeremi Rener), propali pisac Li (Endrju Skot), lokalna advokatica Vera (Keri Vašington), njen usvojeni mlađi brat, propali političar Saj (Deril MekKormak) i bolesna violončelistkinja Simon (Kejli Speni), jedna od većih donatora crkve u poslednje vreme koju je Viks varao za novac, dok se ona nadala čudesnom ozdravljenju.

Uz pomoć Džada i šefice lokalne policije Džeraldin (Mila Kunis), Blan se nada da će uspeti da reši zločin u tipu „zaključane sobe“. Misterija, međutim, uključuje tajne iz prošlosti, porodične razmirice, novac, skriveni dijamant, trgovinu uticajem i ambicije prema upravljanju stvarnošću u savremenom društvu spektakla.

Kao što je to bio slučaj s prethodna dva filma, od manje je važnosti ko je počinilac, jer će to bez problema pogoditi svaki verziraniji čitalac ili gledalac krimi-misterija, svim Džonsonovim trikovima za odvlačenje pažnje uprkos. Važnije je kako je to uradio i zašto je to uradio. To dovodi do zapetljavanja u pogledu same konstrukcije misterije, zbog čega se od gledalaca traži prilična suspenzija neverice, ovde možda još i više nego u prethodnim nastavcima.

Razlika je u okruženju i, posledično, u tonu misterije od filma do filma. U prvom smo imali klasičnu „tropu“ kuće s tajnama i prolazima kao igri Cluedo, te porodično okruženje. Drugi je bio smešten u letnje okruženje i krug prijatelja, pa je pomalo podsećao na „krimiće za plažu“. Sada imamo okruženje crkve u malom gradu (gotovo selu), što otvara mogućnosti i za neke dublje, filozofske i introspektivne teme poput ličnih koncepata vere, stremljenja da se ista zadrži čak i kada oni koji su zaduženi da ju propovedaju je ne ispovedaju sami, te sukoba između vere i logike koji puni poštovanja jedan za drugog vode Blan i Džad.

Džonson i inače preferira da radi s istom ekipom saradnika, što je i ovde slučaj, pa se, na primer, oseća odlična komunikacija između njega i direktora fotografije Stiva Jedlina u slikanju pejzaža i portreta s istim kao okruženjem, kao i s montažerom Bobom Daksejem čiji je doprinos u skretanju naše pažnje esencijalan. Koncept što se tiče glumaca je takođe isti od filma do filma, Džonson se trudi da okupi funkcionalnu zvezdanu ekipu sačinjenu što od veterana koji su zvezdani status odavno zaslužili i održali, što od glumaca u trendu.

Po pitanju uspeha tog „eksperimenta“, prvi deo je i dalje neprevaziđen sa svojom ubistvenom postavom, ali se Wake Up Dead Man kotira bolje nego Glass Onion: Krejg je standardno dobar, premda sada manje insistira na manirizmima nego ranije, a ostali imaju više prostora da se „razmašu“. To najbolje koriste Džoš Brolin (očekivano, njemu prosto leže likovi koji utelovljuju mušku moć, nekad čak i toksičnu) i Glen Klouz, te Bridžet Everet u jednoj minijaturnoj epizodi. Solidno se drži i Džoš O‘Konor kao glumac koji je definitivno „u trendu“ poslednjih nekoliko godina i kojem ti pomalo smušeni, a pomalo mučeni likovi inače dobro leže. Ostali ipak ne uspevaju da se nametnu i iskoriste pun potencijal svojih likova, što možda i nije bez neke logike, jer do zagušenja filma glumačkim bravurama.

Ono što možda radi u korist Rajanu Džonsonu u smislu da će nastaviti da dobija „narudžbine“, ali ne radi u korist samih filmova je i „firma“ za koju je Džonson napravio drugi i treći deo. Prvi film je, naime, bio punokrvno bioskopski i iza njega je stao posrnuli Lionsgate koji je skoro sve karte bacio na njega i osigurao mu široku distribuciju u okruženju u kojem ovakvi filmovi najbolje funkcionišu. Onda je produkcijski iza filmova stala kompanija Netflix koja, pak, ima svoja pravila distribucije gde nakon nekoliko festivala za prestiž i vrlo limitirane distribucije u Americi film „sleće“ na naše kućne televizore. A kućno okruženje nikada neće biti isto kao bioskopsko, pa Wake Up Dead Man za većinu gledalaca neće zasijati punim sjajem.

The Secret Agent / O Agente Secreto

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Kažu o umetnicima: „Ako ne uspeš kao stvaralac, odeš u profesore, a ako nisi ni za to, onda postaneš kritičar.“ Nebino je da li se ja sa time slažem lično & personalno (što bi rekao Rambo Amadeus), ako već imamo primere koji očigledno pobijaju ovakvu uprošćenu generalizaciju. Sve i ako Pola Šredera, filmskog kritičara i teoretičara koji se bacio prvo u scenaristiku, pa onda i u režiju, te stao iza priličnog broja filmova, uključujući i neka remek-dela, nazovemo „izuzetkom koji potvrđuje pravilo“, moramo priznati da je u pitanju poprilično jak autor dovoljan da makar malo odbacimo predrasude.

Jer, ako neko zna šta je dobar film, onda su to filmski kritičari. Bez lažne skromnosti, nama je posao da gledamo i analiziramo filmove i svoje zaključke uobličimo za publiku, bilo širu, bilo specijalizovanu, pa nam je uslovni refleks da „provalimo“ kad nam neko nešto „valja“. Praktičari, bilo da se radi o rediteljima, scenaristima, montažerima ili direktorima fotografije, primera radi, dosta često pate od profesionalnih deformacija u gledanju filma, ili od potrebe da ono što vide prilagode svojim već postojećim emocijama. To je možda dobro za stvaranje filmskog dela, ali ne i za analizu istog.

Problem kada filmski kritičari i teoretičari krenu da se bave filmskom praksom je taj da su njihovi radovi dosta često suviše intelektualni, čisti, gotovo sterilni, analitični, skoro lišeni emocija, nekako „školski“ i stoga na kraju osrednji. Oni znaju gde se zamke nalaze, pa gledaju da ih izbegnu, a rezultat takvog izbegavanja rizika dosta često vodi ka proseku bez dovoljno kreativnog naboja. Srećom, uz Pola Šredera, sada imamo i Klebera Mendoncu Filja.

Ovaj brazilski filmski kritičar i teoretičar se kao stvaralac oprobao s filmom Neighbouring Sounds (2012), ambicioznim „hyperlink“ filmom smeštenim u boljestojeći ograđeni komšiluk u svom rodnom gradu Resifeu na severoistočnom „špicu“ zemlje. Film je plenio svojim gustim zapletom sačinjenim od događaja relativno niskog intenziteta koji na gomili stvaraju nepredvidljivu situaciju, te bogatom i detaljnom audio-vizuelnom podlogom, a Filjo je kroz njega prozborio koju o kontradikcijama trenutnog Brazila. Sadašnjost i prošlost je prepleo u svom sledećem filmu, Aquarius (2016), ispričanom iz perspektive jedne zgrade, a žanrovskim vodama zaplivao sa idućim neo-vesternom Bacurau (2019) u kojem takođe nije izostalo socijalne potke. Usput, Filjo se bavio i dokumentaristikom, bilo kroz seriju o tome kako je njegov grad Resife živeo za vreme svetskog prvenstva u fudbalu 2014. godine, ili kroz filmove o snimanju filma Bacurau daleko od „civilizacije“ i o nekadašnjim bioskopima u Resifeu.

Resife je ponovo u središtu zbivanja Filjovog novog filma The Secret Agent koji je premijeru imao u Kanu ove godine, a nama u regiji se ukazao na Human Rights Film Festivalu u Zagrebu. U međuvremenu, film je dobio status nacionalnog kandidata za Oskara, a nominacija mu se smeši, imajući u vidu Filjov ugled, uspon brazilske kinematografije i globalni interes za političku prošlost i sadašnjost najveće latinoameričke zemlje. Podsetimo, trenutni laureat u kategoriji stranog filma je brazilski uradak I‘m Still Here Valtera Saleša, a kako je The Secret Agent smešten u sličan period i dotiče se sličnih tema, dva filma funkcionišu kao nekakvi parnjaci.

Parnjaci su i zbog toga što će nas oba iznenaditi, imajući u vidu koliko malo drže do konvencionalnih struktura za žanrove kojima se bave. Kao što je Salešov film bio krajnje nekonvencionalan kao politička doku-drama bazirana na istinitim događajima i memoarskoj prozi, tako je i The Secret Agent krajnje nekonvencionalni politički ili špijunski triler.

U centru zbivanja imamo Armanda (Vagner Moura, trenutno možda najveća brazilska glumačka zvezda na globalnoj pozornici), čoveka koji privremeno utočište nalazi u Resifeu dok čeka da se nešto dogodi. Godina je 1977, vojna diktatura traje već 16 leta, a čini se da će potrajati još neko vreme, a Armanda upoznajemo u jednoj nadrealnoj sceni nalik na filmografiju Sema Pekinpoa ili, pak, samog Filja iz njegovog prethodnog igranog filma. Armando se vozi svojom žutom „bubom“ prašnjavim putem, uviđa da mu ponestaje goriva i staje na propaloj pumpi za koju nije siguran ni da li radi. Ispred njega leži leš čoveka delimično prekriven kartonom. Pumpadžija objašnjava da je nesrećnik pokušao da ukrade nekoliko kanti motornog ulja, pa ga je kolega iz noćne smene „ucmekao sačmarom“. Nailazi policija koja leš kao da ne primećuje, ali zato od Armanda želi novac, a kako ne uspevaju da nađu tragove nekog prekršaja („Podavili se za tih deset eura dabogda!“, što bi se reklo u vicu), onda mu traže donaciju za policijsku stanicu za karnevalske praznike.

Karnevalsko je vreme i kada on stigne u Resife i smesti se u skrovište kod Done Sebastijane dok čeka nešto, neke papire za sebe i sina Fernanda (Encio Nunjez), da bi njih dvojica mogli da napuste zemlju. Dečak inače živi s babom i dedom (Karlos Francisko), inače kino-operaterom, i opsednut je filmom Jaws (Stiven Spilberg, 1975) koji u to vreme još uvek igra u Brazilu. Ovaj komad trivije dovodi nas do još jednog komada misterije – ljudske noge izvađene iz ralja ulovljene ajkule, a kasnije i do fantastične intervencije: ta noga pravi haos po parku u kojem se skuplja gej-populacija.

Elem, dok Armando čeka na papire na lažno, neupadljivo ime Marselo Alveš, on se sreće sa pregršt zanimljivih likova: zgodnom razvedenom gospođom sa sprata iznad, muljatorima, što državnim, što „otporaškim“, izbeglicama iz još nesrećnijih zemalja s još nesrećnijim sudbinama (prebeglog nemačkog Jevrejina Hansa kojeg je u svojoj poslednjoj ulozi maestralno odigrao Udo Kir korumpirani agent ucenjuje da će ga razotkriti kao nacistu), marginalcima i kriminalcima raznih profila. Njemu je, inače, glava ucenjena jer se zamerio nekome moćnom, pa su mu za petama dvojica atentatora (Roni Viljelja i Gabrijel Leone) kojima će se priključiti i treći (Kajoni Venansio, u priču ulazi dosta kasno, ali ima pojavu koju je teško zaboraviti). A ako to sve nije dovoljno haotično, recimo samo da postoji i druga linija radnje koja se odvija u sadašnjem vremenu koja bi u rukama nekog drugog možda delovala dosta nezgrapno, ali Filjo je ipak Filjo.

Ceo film, naravno, odiše duhom 70-ih i Novog Holivuda, kao i Filjovom filmofilijom. Oseća se aura paranoidnih trilera Alana Dž. Pakule, Altmanovih filmskih mozaika, Fridkinovog urbanog trvenja i Pekinpoovog Bring Me the Head of Alfredo Garcia a i Jaws su jaka referenca. Filjova režija je maksimalistička i zanatski precizna, svakom aspektu se prišlo s dužnom pažnjom, od fotografije u najčešće toplim tonovima koju potpisuje Jevgenija Aleksandrova, pa do bogate zvučne slike koja inače odlikuje Filjove filmove.

Zvezda filma je ipak Vagner Moura, možda i najveća zvezda moderne brazilske kinematografije i glumac koji ima prezencu filmske zvezde starog kova. On film suvereno nosi na svojim plećima, pritom iskazujući sposobnost transformacije u dve uloge koje igra. Ostatak ansambla je izvrsno izabran i sjajno mu sekundira.

The Secret Agent, međutim, nije nekakva stilska vežba koja je sama sebi svrha, već film koji itekako redefiniše žanrove i adresira probleme brazilskog društva iz prošlosti čiji se repovi vuku i u sadašnjosti. Kroz njega Kleber Mendonca Filjo prefinjeno poentira o Brazilu nekad i sad, o zemlji u kojoj koegzistiraju državni kriminal i onaj u privatnoj režiji, gde su tenzije konstantne i gde je život jeftin, pa preživljavanje nikako nije zagarantovano.