Dead Man's Wire

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Decembra 2024. godine, Luiđi Manjone je ubio direktora kompanije za zdravstveno osiguranje United Healthcare tvrdeći da ga je kompanija prevarila za novac i usluge. Slučaj je, kao i brojni drugi, podelio Ameriku: za jedne je Manjone postao heroj koji je odreagovao na prevarantske prakse koje su postale deo institucija i zakona, čak revolucionar neke vrste, a za druge ipak samo i isključivo ubica. Nevolja s ubistvom kao takvim je što je to završeni, svršen čin posle kojeg nema nazad. Za pregovaračku poziciju u cilju ispunjenja zahteva za koje počinilac smatra da su pravedni, pretnja je mnogo oportunija od samog čina.

Zato imamo praksu uzimanja talaca, talačke krize, pregovore i dozu medijske pompe. Otmičar može da istakne zahteve, a javnost čak može da saoseća s njim. Doduše, s revolucionarima (i/ili teroristima, kako vam drago & zavisno od situacije) navodno nema pregovora, ali se neki individualni zahtev, po pitanju novca ili isterivanja pravde može ispregovarati. Dakle, da je Manjone oteo direktora i da se oko toga podigao medijski cirkus, verovatno bi opet završio na sudu, ali bi svakako imao veće simpatije javnosti i verovatno bi se pokrenula neka šira debata u cilju otklanjanja razloga za njegov postupak.

Bivalo je toga i na filmu, a gledalačka praksa nam nalaže da prestupnici koji se na taj očajnički čin odlučuju nisu nužno negativci, već pre iznevereni ljudi. Primera je dosta, kroz izmišljene priče ili one po istinitim događajima, u kaper-komičnom ili dramsko-trilerskom ključu. Setimo se samo Grima (Bil Mari) u filmu Quick Change (1990) ili Sonija (Al Paćino) u Dog Day Afternoon (1975). A kad smo kod potonjeg, evo nam još jednog stvarnog slučaja koji je sada dobio filmsku adaptaciju od strane proslavljenog američkog „indi“ autora Gasa Van Santa.

Početkom februara 1977. godine u Indijanapolisu, Toni Kiricis (Bil Skarsgord) upao je u prostorije hipotekarne banke Meridian i oteo njenog predsednika Ričarda Hola (Dars Montgomeri). Zapravo, planirana meta napada je bio Holov otac M.L. (Paćino), ali on je tada bio odsutan – na odmoru na Floridi. Razlog za takav postupak bilo je uverenje serijskog neuspešnog preduzetnika da su ga iz Meridiana prevarili za zemljište koje je kupio i novac od kamate i tu nije bio sasvim u krivu – bankari su po svom dobrom običaju igrali prljavo, ali pod maskom legalnosti.

Naslov filma, Dead Man‘s Wire, međutim, potiče od „izuma“ preko kojeg je Kiricis vezao Holovu sudbinu za svoju. Za razliku od sofisticiranijih „mrtvačkih prekidača“, ovde je u pitanju doslovno žica čija je sredina omotana oko obarača puške pumparice, a krajevi su vezani za vratove počinioca i njegove žrtve. Svaki „cim“, bilo Holov pokušaj bekstva, bilo policijsko ubistvo Kiricisa, za rezultat bi imao Holovu smrt.

Kiricis ga je odveo u svoj skromni stan i držao zatočenog dva i po dana dok su tekli pregovori o oprostu duga, obeštećenju i izvinjenju od strane banke i njenog pravog gazde, te o legalnim mehanizmima pomilovanja. Celu situaciju posmatramo iz vizure Kiricisa i Hola, ali i iz vizure nadležnih policijskih službi, novinara koji slučaj prate i radio-voditelja Freda Templa (Kolman Domingo) kojeg Kiricis jako poštuje, smatra za glas naroda i koristi da prenese svoju poruku javnosti.

Kiricis je mislio da je svoju akciju pomno isplanirao, pritom se oslanjajući na svoje dobre odnose s policajcima različitih nivoa koje je poznavao iz barova i koji su o njemu imali mišljenje kao o dobrom i poštenom čoveku. Međutim, kako vreme odmiče, njega sve više preuzimaju emocije, paranoidne deluzije i pravednički gnev, pa provođenje plana postaje sve klimavije i rizičnije, baš kao i simpatije javnosti za njegov čin.

Epilog cele priče za otmičara i za otetog je poznat, makar Amerikancima, a Van Sant i njegov ko-scenarista Ostin Kolodni ga ponavljaju na tekstualnim karticama pred odjavnu špicu i arhivskim snimcima posle iste. Nešto arhivskih snimaka, uglavnom televizijskih vesti i izveštaja, je vešto umontirano i u samo tkivo filma, za šta treba pohvaliti Van Santa za dosetku i montažera Sara Klajna za izvedbu, kao i direktora fotografije Arnoa Potijea koji je celu stvar „pripremio“ kreiranjem osećaja i teksture „novoholivudskih“ 70-ih godina prošlog veka. Njih dvojica su zaslužni i za to da se priča u koju se stalno uvode novi likovi i perspektive ne raspadne, odnosno da ostane kompaktna u trajanju od nešto preko 100 minuta.

Pohvale zaslužuju i glumci. Iako ne postoji naročita fizička sličnost između Kiricisa i Bila Skarsgorda, ovaj vešto skida neke od manirizama lika, dodaje nešto od svojih i ostvaruje zaokruženu ulogu. Dars Montgomeri sjajno igra smirenost i sugeriše blagost karaktera Ričarda Hola koji u datoj situaciji razvija traumu. Delroj Lindo je upečatljiv kao „radio-guru“, dok Al Paćino igra jednu od svojih „penzionerskih“ uloga u samo tri scene, pritom bez svog uobičajenog podizanja glasa, pa možemo da kažemo da je on tu uglavnom za referencu na Dog Day Afternoon. Ostali, pak, moraju da se „izbore za svoju minutažu“: Mihala Herold kao mlada i ambiciozna reporterka kojoj ovakav slučaj može da lansira karijeru, Keri Eljuz kao jedan od policajaca, Keli Linč kao Ričardova majka koja mora da trpi tvrdokornost svog supruga i Daniel R. Hil kao Tonijev smotani brat Džimi prednjače u tome.

Nekada predvodnik novog talasa američkih nezavisnih autora 90-ih, u novom milenijumu je Gas Van Sant dosta lutao i bivao nekonzistentan. To nije vredelo samo za produkcijske uslove, od skromnijih nezavisnih do holivudskih filmova, pa čak ni za odnos prema filmskim konvencijama, već i za kvalitet. Dead Man‘s Wire dolazi posle sedmogodišnje pauze od prethodnog filma, još jedne post-hipijevske istinite priče s margine Don‘t Worry, He Won‘t Get Far on Foot (2018) koja se takođe mogla pohvaliti dužnom pažnjom prema teksturi i odličnom glumom, ali koja je ostala uglavnom nezapažena jer je u tadašnjem vremenu koje smo percipirali kao trusno nudila inspiraciju kroz eskapizam.

Ovde to nije slučaj. Van Sant je pronašao priču koja pogađa trenutak i korespondira sa sadašnjim vremenom komunicirajući univerzalnu istinu da bogati varaju, siromašni bivaju varani kada pokušaju da se izvuku iz te spirale, a otpor tome je često nespretan i vođen negativnim emocijama. Teško da film može promeniti svet, ali makar može konstruktivno doprineti debati.

The Sea of Trees

2015.

režija: Gus Van Sant

scenario: Chris Sparling

uloge: Matthew McConaughey, Ken Watanabe, Naomi Watts

Naomi Watts. Sjajna glumica sa najlošijim castingom posle Nicolasa Cagea. Ona ne bira uloge, one biraju nju. Ona prihvata sve, verovatno po sistemu šta prvo pristigne. Dakle, ako imate sreće, ona će se pojaviti u vašem trash filmu koji radite sa napušenom ekipom iz bloka. I biće sjajna kao uvek, ma koliko materijal bio užasan. I zbog te kletve da bude sjajna sa loše napisanim likom u užasnom filmu, ova sjajna glumica možda nikada neće postići formalni uspeh i pokupiti neku zvučnu nagradu.

 Da bira uloge prema kvalitetu ponuđenog materijala, ovu u The Sea of Trees bi preskočila. Pa makar propustila priliku da radi sa Gusom Van Santom koji nije ni bleda senka onog snažnog autora iz 90-ih i ranih 2000-ih. Pa makar propustila šansu da deli scenu sa Matthewom McConaugheyem kome je lako da skuplja izazove nakon što je pokupio lovorike za par godina sjajno vođene karijere. Bez njih dvoje, The Sea of Trees bi bio očitiji primer onoga što zaista jeste: jedne prazne melodrame, lenjo napisane, pogrešno režirane, koja pati o toga da je svaka autorska odluka bila apsolutni promašaj.

Naslovno more drveća je šuma Aokigahara u podnožju planine Fuji u Japanu, poznata kao mesto na koje masovno dolaze samoubice. Zanimljivo, ovo je već drugi film smešten u tu šumu ove godine, nakon jednog nemaštovitog horora iz januarskog termina za sahranu slabih naslova. Jedan od tih samoubica je i profesor Arthur Brennan (McConaughey) koji dolazi u Japan sa kartom u jednom pravcu i bez prtljaga sa jasnom namerom da se sahrani na račun japanske države, kao da je to moguće tek tako. On će otići u šumu, taman krenuti da guta tablete, kada iz grma izleti još jedan kolega (Watanabe) koji se predomislio, pa sad želi da izađe iz guste šume. Brennan, dobar čovek kakav je, reši da odloži svoje planove za kasnije i pomogne mu da se izvuče.

The Sea of Trees definitivno nije film o šumi Aokigahara, jer je ista uslikana kao i bilo koja druga šuma na svetu, ni po čemu specifična, niti zlokobnija od prve šume koja vam padne na pamet. Scenarista Sparling i Van Sant čak ne ulaze u problematiku fenomena tog mesta, niti postavljaju pitanje zašto ljudi dolaze baš tu da bi se ubili. Toliko da se zapitamo zašto je Brennan krenuo na toliki put od svoje skromne profesorske plate kada je tableta mogao da se naguta i u toploti doma svog ili u prvoj obližnjoj šumi ako mu je baš do šumskog ambijenta.

 Možda je, nadamo se, film o samoubistvu kao takvom. Teško, iako su samoubistva česta Van Santova tema. Ovde je jedini zanimljiv momenat borba za život u ključnom trenutku i potreba da se pomogne drugome pre nego što se nastavi sa svojim planovima. Čak ni potencijalna ironija situacije u kojoj se dvojica samoubica bore za preživljavanje nije iskorištena sa stilom ili makar sa elementarnim osećajem. Naprosto, ne hvata se ljudska psiha i njeno stanje u tim trenucima odluke da li život ima više smisla. Ono čime se Sparling i Van Sant bave su McConaugheyevi glomazni monolozi u kojima kuka nad sudbinom (solidno izvedeno, nimalo impozantno) i Watanabeove neme reakcije i lakonski odgovori.

A onda, za šlag na torti, tu su flashback momenti na Brennanov prethodni život. Tu ćete se upecati, misleći da je bit filma uzrok njegove depresije iz koje jedini izlaz vidi kroz samoubistvo u japanskoj šumi. Ali vraga! Sve što su nam pripremili autori su dosadne, tipske scene s posla i iz kuće, te loš brak sa suprugom Joan (Watts) kao uzrok svih problema. Ne, nije to ni studija iz bračnog života, jer se dešavaju melodramatski obrati kada žena koja kinji ionako depresivnog muža (koji je btw vara) postaje bolesna žena bez koje on ne može da zamisli svoj život. Čak je i ironija sudbine kako ona gine (nije neki spoiler, zašto bi se profa ubijao kada je ponovo otkrio ljubav) još jedan plastičan, besmislen melodramatski obrat.

Tako retardirano napisan da se prosto zapitamo je li Sparling isti onaj autor koji je napisao zanimljivi žanrovski naslov Burried, ovakav scenario stavlja nemoguće zadatke pred glumce koji se upinju da ne izgledaju kao kompletni kreteni. To im uspeva i treba im odati priznanje za stoičko podnošenje muke, ali slaba je to uteha kada u filmu nije moguće naći jednu pozitivnu stranu. Van Sant režira bez odnosa do materijala, reklo bi se čak i bez iskrenog interesa za isti, dosadno i nepažljivo, čak puštajući onu neprimerenu muziku da se vrti u pozadini kroz veći deo filma. Prosto je neverovatno da autor tog kalibra dozvoljava sebi da snimi film bez ikakve želje da nešto s njim kaže.

 S tim u vezi, jeste li primetili koliko su indie, a posebno queer autori iz 90-ih prolupali u novom milenijumu, toliko da prave potpuno prazne, bezidejne filmove? Još se oporavljam od Arakijevog poslednjeg uratka da bi me dočekao Van Sant sa ovim tupilom. Je li to normalno? Priča se za autore Novog Hollywooda da su se izlizali, potrošili, ostali bez ideja i otišli u kiselinu, ali to je nekako i logično: njima je kako god okrenemo vreme za penziju, ne možemo očekivati snagu i lucidnost kakvu su imali pre 40 ili 50 godina. Ali autori koji su svoje karijere izgradili 90-ih godina nisu uopšte toliko stari da bi, čast izuzecima, sebi dozvoljavali ovakve brljotine.