On the Count of Three

 kritika objavljena na XXZ

2021

režija: Jerrod Carmichael

scenario: Ari Katcher, Ryan Welch

uloge: Christopher Abbott, Jerrod Carmichael, Tiffany Haddish, J.B. Smoove, Lavell Crawford, Henry Winkler

Poremećaj u lancima distribucije filmova više ne možemo gledati kao poremećaj, odnosno kao prolazni trend, već kao nešto što je tu da ostane za duži vremenski period, ako ne i za stalno. Možda su se komercijalni filmovi vratili u kino-dvorane, ali i kod njih su rokovi dok se ne pojave na „streaming“ platformama skraćeni. Filmovi nezavisne produkcije retko dolaze u bioskope, a to važi čak i za one s nekom određenom festivalskom reputacijom. Poslednji primer u nizu je On the Count of Three, film koji je dobio dobre kritike na prošlogodišnjem Sundance Festivalu, a koji i pored toga nije uspeo da osigura festivalsku turneju i bioskopsku distribuciju pre izlaska na internetu.

U pitanju je dugometražni igrani prvenac renesansne ličnosti američke „indie“ scene, Jerroda Carmichaela. Carmichael je po osnovnoj struci glumac, ali je i komičar, pisac, producent i reditelj aktivan na različitim projektima, od televizijskih komičnih serijala do kratkometražnih dokumentaraca. Za svoj dugometražni i igrani prvenac je angažovao dvojicu svojih saradnika na ranijim projektima, Arija Katchera i Ryana Welcha, da napišu scenario, sebi je dodelio do-glavnu (ili bolje rečeno drugu glavnu ulogu u filmu), a za glavnu je izabrao Christophera Abbotta, glumca sa izuzetnom reputacijom i brojnim ikoničkim ulogama na „indie“ sceni.

On the Count of Three počinje sa scenom koja bi nas mogla navesti na krivi trag da posumnjamo da se ovde radi o nekakvoj nezavisnoj kopiji akcionih spektakala, ili o laganoj, kontrolisanoj parodiji na iste. Dvojica muškaraca, jedan crnac i jedan belac, drže pištolje uperene jedan u drugog na kratkoj distanci i broje do tri. Cilj, međutim, nije uplašiti „protivnika“, već izvršiti samoubistvo koristeći jedan drugoga za povlačenje obarača. Njih dvojica su, dakle, prijatelji, a očito je da im je ovaj improvizovani plan suicidalnog pakta pun rupa.

Za scenu se ispostavlja da je „flash forward“ kada jednog od njih, Kevina (Abbott) vidimo na psihoterapiji koja je po svoj prilici mandatorna. Saznajemo da Kevin ima istoriju pokušaja samoubistava, da pati od manične depresije, i da je dobar deo života proveo na terapiji. Sa druge strane, drugi muškarac iz uvodne scene, Val (Carmichael), isto želi da se ubije, i to da se obesi u klozetu na svom neinspirativnom poslu, ali, čini se, iz potpuno drugih, nešto akutnijih razloga. On na ponudu za unapređenjem na poslu fabričkog radnika reaguje tako što daje otkaz, a nedavno je raskinuo i sa svojom devojkom Tash (Haddish) koja je inače trudna i dosta joj je njegove detinjaste bespomoćnosti i neodlučnosti.

Njih dvojica se sreću u bolnici gde je Kevin na zatvorenom odeljenju, Val mu organizuje improvizovano bekstvo (zapali cigaretu da bi sestra otvorila prozor kroz koji njih dvojica šmugnu) i eto nas na sceni s početka. Kevin na tom mestu dobije ideju da oni svoj pakt odlože za jedan dan kasnije, a da taj dan iskoriste kako bi možda „poravnali stare račune“ što Val nevoljno prihvata. Ono što sledi je niz kratkih „set-piece“ scena koje uključuju Kevinovog školskog mučitelja, prvog doktora koji ga je izneverio, zajedničkog prijatelja (Crawford) i nekada omiljenu zabavu – motokros, posetu streljani radi pucačke obuke, Valovog oca (Smoove) i bivšu devojku.

Zaplet možda deluje bazično i derivativno, kao da se koristi elementima drugih filmova iz dramskog ili trilerskog registra ubačenim u okruženje „buddy“ komedije sa vrlo crnim „twistom“, ali takav zaplet je samo kostur na koji se kače pomenute minijature. Ton minijatura varira od komičnog do tragičnog i nazad, ali one zapravo imaju dvojaku funkciju: problematiziranje nekih pojava koje već dugo vremena muče Ameriku i ceo svet (depresija, nasilništvo u kući i neposrednom okruženju, nemogućnost zdavstvenog sistema, privatnog ili državog, da pruži potrebnu pomoć, posedovanje oružja i opšta neosetljivost usled egocentrizma kao načina života), ali i ubiranje humornih poena koji su neprijatni, a nikako jeftini.

Vrag je, kako to obično biva, u detaljima. Zbog svoje frizure, odeće koju nosi, pa i izbora muzike, Kevin je podignut na neki univerzalni nivo opisiv kao spoj američke milenijalske anksioze, inherentne preosetljivost i liberalske krivice zbog koje teret celog sveta nosi na svojim nejakim plećima, a opet deluje kao sasvim životni lik. U tom smislu je Christopher Abbott izvrstan izbor za koloritnijeg od dvojice drugara, naročito sa svojom sposobnošću da menja emocionalni registar u kojem operiše, a Jerroda Carmichaela treba pohvaliti zbog autorske hrabrosti da u svom filmu igra onog drugog, naoko normalnijeg, a zapravo samo ušančenijeg, čija je depresija „siva“ i trajna, a često je pogoni onaj varljivi, neodređeni osećaj da je nekad bilo bolje. Šta je i kako bilo bolje – ne znamo.

Kao glumac, Carmichael se sa tim izazovom vrlo dobro nosi. Kao reditelj, osim te „casting“ odluke koja je izvrsna, ne uspeva toliko da zablista posebno u onim najužim režijskim aspektima poput kadriranja i pozicioniranja montažnih rezova koji pomalo narušavaju ritam filma i pre vremena razbijaju onu magiju koju autor uspeva da kreira. Srećom, dobra gluma i promišljeni scenario uspevaju da izvuku film do kraja, pa je On the Count of Three za sada jedan od najimpresivnijih američkih nezavisnih filmova koje smo dobili priliku da pogledamo, pa makar i na malom ekranu.

A Man Called Ove / En man som hatar Ove

kritika originalno objavljena na Monitoru:

2015

scenario i režija: Hannes Holm (prema romanu Frederika Backmana)

uloge: Rolf Lassgard, Filip Berg, Bahar Pars, Tobias Almborg, Ida Engvoll, Klas Wiljergard, Chatarina Larsson, Borje Lundberg

Svi mi znamo džangrizave starce, u životu i na filmu. To su oni večiti predsednici kućnih saveta koji kenjaju za svaku sitnicu, zovu policiju zbog preglasne muzike, pišu pisma čitalaca novinama, javljaju se u televizijski program i ukratko, dosađuju i bogu i ljudima. Često se tu radi o nekakvoj kompenzaciji za neuspeh u životu ili za puku usamljenost, a u određenoj meri je to i stvar karaktera - neko je prosto sklon takvom ponašanju.

Naš Ove (Lassgard) je malo ekstreman primer, doduše. Opsesija su mu red u naselju u kojem živi (iako više nije neki ekvivalent predsednika kućnog saveta) gde nastupa sa pozicije moći i posao koji obavlja već četrdeset godina iako ga je tehnologija učinila dinosaurusom. Kad ostane bez posla pomalo i svojom voljom, njegov život više nema smisla, toliko da poželi da se ubije. Loš konopac je loš znak, nove komšije koje ne znaju da parkiraju prikolicu još gori, pa tako Ove odlaže svoj čin i menja metodologiju.

Naravno, gledali smo filmove pa nam je jasno da on to do kraja neće učiniti. Mora da pomogne novoj komšinici Persijanki Parvaneh (Pars) i njenom smotanom švedskom mužu Patricku (Almborg). Mora da se nađe prijatelju Runeu (Lundberg) sa kojim je celog života furao rivalstvo kroz aute (Ove voli Saab, Rune Volvo) u borbi protiv surove, nemilosrdne birokratije. Pomoći će klincu da osvoji devojku tako što će popraviti njen bicikl. Naći će se gay muslimanu nakon što ovog otac izbaci iz kuće. Usvojiće mačku. Shvatiće da voli decu...

Međutim, komično prekidani pokušaji samoubistva poslužiće nam kao uvod u Oveovo odrastanje (kao mladića ga igra Filip Berg) i formiranje tvrdih stavova kojima je bilo potrebno smekšavanje, ali i kao uvid u njegove legitimne razloge za džangrizavost i samoubistvo. Ove je, naime, udovac koji je bio jako vezan za svoju ženu Sonju (Engvoll) koja ga je bukvalno podigla iz pepela. Preživeo je nesreću koja ju je ostavila nepokretnom pre svega zbog toga što je ona ipak preživela, pa su se mogli zajedno boriti dalje, ona svojom pozitivnošću, on upornošću. Što se tiče njene smrti i njegovog gubitka jedine osobe koju je percipirao kao pozitivnu, to mu je već malo teže palo. Dosta teže, zapravo.

A Man Called Ove je film koji smo sigurno već gledali. Ili smo makar njegove delove već videli u drugim filmovima. Ima tu malo Gran Torina u Oveovom “eastwoodovskom” nastupu. Ima tu blesavosti i sprdnje sa konceptom švedskog “everymana” i švedskim načinom života baziranim na protestantskom moralu i radnoj etici, štedljivosti, samodostatnosti i vičnosti. Ima i poente a la Capra da je zajednica (ljudi, a ne u nekom institucionalnom smislu) ključ svega. Ima međugeneracijske komedije koja podseća na The 100 Year-Old Man Who Climbed Out the Window and Disappeared, a sa istim filmom A Man Called Ove deli i strukturu preuzetu iz izvornih romana gde se prepliću dve vremenski odvojene linije radnje.

Nešto od toga radi odlično i čak se može nazvati suptilnim, poput otkrivanja Sonjinog hendikepa, dobrote i čelične volje. Na jednom mestu su skromni uslovi produkcije sjajno zakrpljeni pametnim režijskim rešenjem (sama Sonjina nesreća), ponegde imamo i brljanja i kontradikcije u priči (recimo čime se Ove zapravo bavi profesionalno), ali ono što najviše upada u oči su klišei: zgodni, plemeniti, onakvi kakvi čoveka razgale i poprave mu raspoloženje, ali ipak klišei. Politička korektnost će spasiti dušu matorog gnjavatora, kako da ne.

 S tim u vezi, meni je potpuna misterija kako se ovakav film, uglavnom solidan, ponekad na granici nenamerne zajebancije, ali ni po čemu impozantan našao među nominiranima za Oscara ove godine, i to u evropskoj i globalnoj konkurenciji koja je čak i prešišala američku po kvalitetu. Rekoh, nije to loše, drži pažnju, ne iritira, solidno izgleda i tempo se popravlja kako film odmiče. Ali da je reč o nekakvom remek-delu, zaista nije.

Swiss Army Man

2016.

scenario i režija: Dan Kwan, Daniel Scheinert (The Daniels)

uloge: Paul Dano, Daniel Radcliffe, Mary Elizabeth Winstead, Shane Carruth, Richard Gross

Koliko se dugo film može voziti na jednu te istu foru? Pretpostavljamo, ne dugo, ali nas autorska veština prodavanja jedne te iste fore može itekako iznenaditi. U ovom izrazito čudnom filmu je osnovna fora sadržana u naslovu koji je asocijacija na “Swiss Army Knife”, ultimativni džepni alat sa najrazličitijim nastavcima koji se izvlače. Kako čovek može biti alat na rasklapanje? Polako, sve u svoje vreme.

 Ovo ludilo od filma počinje na pustom otoku sa depresivcem koji je očito već dugo tamo, pa je rešio da si prekrati muke pomoću stare, dobre omče. Međutim, u ključnom trenutku on ugleda utopljenika kojeg je more izbacilo na plažu. Neće mu uspeti da ga oživi, ali će mu odmah naći dve funkcije: leš iz sebe izbacuje čistu, pijaću vodu i prdi dovoljno da može biti upotrebljen kao jet ski. Tako počinje dugo putovanje kući našeg samoubice Hanka (Dano) i njegovog novog najboljeg prijatelja kojem nadene ime Manny (Radcliffe).

Štos sa Mannyjem je da, iako je mrtav, može poslužiti kao oruđe preživljavanja. Gasni motor i pumpa za vodu su samo početak, ispostavlja se da je uporaban kao “makeshift” puška ili barem praćka koja iz usta izbacuje tvrde predmete impozantnom brzinom, sekira, rezervoar kiseonika, prevozno sredstvo i ko zna šta sve još. Ali dodatni štos je da Manny govori, ali se ničeg ne seća o životu, a svi njegovi eventualni pokreti su potpuno nevoljni, poput recimo erekcije svaki put kad vidi sliku devojke na Hankovom telefonu.

Manny i Hank su pre svega drugari i svoj surealni put će preživeti isključivo zbog toga. Kako možete biti drugar sa lešom? Hm... Kako leš govori, ili prdi, kad smo već kod toga? Očito, u ovom svetu važe neka druga pravila. Kako se Manny ničeg ne seća, njih dvojica će se upustiti u filozofske razgovore, iskreno naivna pitanja i odgovore, kao u nekoj uvrnutoj, čudačkoj verziji dečijeg filma. Pomislite na uvrnuto-egzistencijalne verbalne egzibicije kružoka Jonze-Kaufman-Gondry presečene sa gilliamovskim vizualizacijama sa ekstra-čudnim likovima i njihovim dogodovštinama.

 Može li autorski dvojac koji se potpisuje kao The Daniels, inače poznat po video-radovima, spotovima i reklamama, isfurati priču od početka do kraja tako da je pratimo sa jednakim zanimanjem i uživljenošću? Baš i ne, iako nisu daleko od toga. Kratki video-radovi i serije takvih klipova su plodnije tlo za čudački humor i štoseve koji dobijaju na snazi sa ponavljanjem. Na filmu to zahteva malo više veštine, spisateljske i rediteljske, pre svega glede tempiranja, na čemu dvojac mora još poraditi.

Neke druge stvari su izuzetno uspele, poput vizualizacije i muzike, pa čak i odnosa do toga u kojem se ruši četvrti zid (junaci će zapevati temu). Sjajno je pogođen i “casting”. Daniel Radcliffe ima tu čudno-naivnu “dorky” auru koju vuče još od Harry Potter filmova i to ovde dolazi do izražaja u jednom potpuno novom svetlu. On pokušava da se tog “typecasta” otrese na sve moguće načine, birajući najrazličitije uloge, ali možda je rešenje u tome da je, kao ovde, jednostavno prihvati i izvrne. Sa druge strane, Paul Dano je jedan od ekspresivnijih glumaca koji može odigrati najširi spektar čudnih i disfunkcionalnih likova, na čemu ovde kapitalizira.

Hank je svakako nesnađen tip, ali može proći kao onaj tužni, benevolentni ludak kakvog možda sretnete na ulici ili u autobusu i ne primetite ga. Njegova opsesija sa mladom ženom koju je toliko puta sreo da ju je počeo pratiti i slikati telfonom govori tome u prilog. Izbor Mary Elizabeth Winstead za tu ulogu (kasnije će, osim slike i pojave u snolikim flashback momentima dobiti i poneku liniju dijaloga) vrlo je pametan potez jer glumica zrači običnošću, svakodnevnošću i pristupačnošću osobe koja živi tu pored nas. S tim u vezi, sasvim je validna teorija da je cela ova nadrealna avantura zapravo samo Hankov san, u trenutku samoubistva ili ne.

 Na kraju, je li Swiss Army Man film za svakoga? Ne, teško da je za bilo koga per se, osim za autore koji su ga radili za sebe. Mi se možemo pitati šta im sve to znači i šta su s tim hteli postići, ali tako nećemo nikuda stići. Treba se prepustiti i koliko je to moguće uživati ili se čuditi ovoj neobičnoj priči o drugarstvu.

The Sea of Trees

2015.

režija: Gus Van Sant

scenario: Chris Sparling

uloge: Matthew McConaughey, Ken Watanabe, Naomi Watts

Naomi Watts. Sjajna glumica sa najlošijim castingom posle Nicolasa Cagea. Ona ne bira uloge, one biraju nju. Ona prihvata sve, verovatno po sistemu šta prvo pristigne. Dakle, ako imate sreće, ona će se pojaviti u vašem trash filmu koji radite sa napušenom ekipom iz bloka. I biće sjajna kao uvek, ma koliko materijal bio užasan. I zbog te kletve da bude sjajna sa loše napisanim likom u užasnom filmu, ova sjajna glumica možda nikada neće postići formalni uspeh i pokupiti neku zvučnu nagradu.

 Da bira uloge prema kvalitetu ponuđenog materijala, ovu u The Sea of Trees bi preskočila. Pa makar propustila priliku da radi sa Gusom Van Santom koji nije ni bleda senka onog snažnog autora iz 90-ih i ranih 2000-ih. Pa makar propustila šansu da deli scenu sa Matthewom McConaugheyem kome je lako da skuplja izazove nakon što je pokupio lovorike za par godina sjajno vođene karijere. Bez njih dvoje, The Sea of Trees bi bio očitiji primer onoga što zaista jeste: jedne prazne melodrame, lenjo napisane, pogrešno režirane, koja pati o toga da je svaka autorska odluka bila apsolutni promašaj.

Naslovno more drveća je šuma Aokigahara u podnožju planine Fuji u Japanu, poznata kao mesto na koje masovno dolaze samoubice. Zanimljivo, ovo je već drugi film smešten u tu šumu ove godine, nakon jednog nemaštovitog horora iz januarskog termina za sahranu slabih naslova. Jedan od tih samoubica je i profesor Arthur Brennan (McConaughey) koji dolazi u Japan sa kartom u jednom pravcu i bez prtljaga sa jasnom namerom da se sahrani na račun japanske države, kao da je to moguće tek tako. On će otići u šumu, taman krenuti da guta tablete, kada iz grma izleti još jedan kolega (Watanabe) koji se predomislio, pa sad želi da izađe iz guste šume. Brennan, dobar čovek kakav je, reši da odloži svoje planove za kasnije i pomogne mu da se izvuče.

The Sea of Trees definitivno nije film o šumi Aokigahara, jer je ista uslikana kao i bilo koja druga šuma na svetu, ni po čemu specifična, niti zlokobnija od prve šume koja vam padne na pamet. Scenarista Sparling i Van Sant čak ne ulaze u problematiku fenomena tog mesta, niti postavljaju pitanje zašto ljudi dolaze baš tu da bi se ubili. Toliko da se zapitamo zašto je Brennan krenuo na toliki put od svoje skromne profesorske plate kada je tableta mogao da se naguta i u toploti doma svog ili u prvoj obližnjoj šumi ako mu je baš do šumskog ambijenta.

 Možda je, nadamo se, film o samoubistvu kao takvom. Teško, iako su samoubistva česta Van Santova tema. Ovde je jedini zanimljiv momenat borba za život u ključnom trenutku i potreba da se pomogne drugome pre nego što se nastavi sa svojim planovima. Čak ni potencijalna ironija situacije u kojoj se dvojica samoubica bore za preživljavanje nije iskorištena sa stilom ili makar sa elementarnim osećajem. Naprosto, ne hvata se ljudska psiha i njeno stanje u tim trenucima odluke da li život ima više smisla. Ono čime se Sparling i Van Sant bave su McConaugheyevi glomazni monolozi u kojima kuka nad sudbinom (solidno izvedeno, nimalo impozantno) i Watanabeove neme reakcije i lakonski odgovori.

A onda, za šlag na torti, tu su flashback momenti na Brennanov prethodni život. Tu ćete se upecati, misleći da je bit filma uzrok njegove depresije iz koje jedini izlaz vidi kroz samoubistvo u japanskoj šumi. Ali vraga! Sve što su nam pripremili autori su dosadne, tipske scene s posla i iz kuće, te loš brak sa suprugom Joan (Watts) kao uzrok svih problema. Ne, nije to ni studija iz bračnog života, jer se dešavaju melodramatski obrati kada žena koja kinji ionako depresivnog muža (koji je btw vara) postaje bolesna žena bez koje on ne može da zamisli svoj život. Čak je i ironija sudbine kako ona gine (nije neki spoiler, zašto bi se profa ubijao kada je ponovo otkrio ljubav) još jedan plastičan, besmislen melodramatski obrat.

Tako retardirano napisan da se prosto zapitamo je li Sparling isti onaj autor koji je napisao zanimljivi žanrovski naslov Burried, ovakav scenario stavlja nemoguće zadatke pred glumce koji se upinju da ne izgledaju kao kompletni kreteni. To im uspeva i treba im odati priznanje za stoičko podnošenje muke, ali slaba je to uteha kada u filmu nije moguće naći jednu pozitivnu stranu. Van Sant režira bez odnosa do materijala, reklo bi se čak i bez iskrenog interesa za isti, dosadno i nepažljivo, čak puštajući onu neprimerenu muziku da se vrti u pozadini kroz veći deo filma. Prosto je neverovatno da autor tog kalibra dozvoljava sebi da snimi film bez ikakve želje da nešto s njim kaže.

 S tim u vezi, jeste li primetili koliko su indie, a posebno queer autori iz 90-ih prolupali u novom milenijumu, toliko da prave potpuno prazne, bezidejne filmove? Još se oporavljam od Arakijevog poslednjeg uratka da bi me dočekao Van Sant sa ovim tupilom. Je li to normalno? Priča se za autore Novog Hollywooda da su se izlizali, potrošili, ostali bez ideja i otišli u kiselinu, ali to je nekako i logično: njima je kako god okrenemo vreme za penziju, ne možemo očekivati snagu i lucidnost kakvu su imali pre 40 ili 50 godina. Ali autori koji su svoje karijere izgradili 90-ih godina nisu uopšte toliko stari da bi, čast izuzecima, sebi dozvoljavali ovakve brljotine.

The Suicide Theory

2014.
režija: Dru Brown
scenario: Michael J. Kospiah
uloge: Steve Mouzakis, Leon Cain, Todd Levi, Zoe de Plevitz, Mirko Grillini

The Suicide Theory će vas za čas odvesti na krivi trag. Naslov zvuči kao tipski triler, a opis u jednoj rečenici asocira na crnu komediju. Bazično, ovo je film o odnosu ubice sa psihičkim problemima i njegove voljne žrtve, tipa koji pokušava da se ubije, ali uvek nekako ostaje živ. Čak i “running joke”, replika “Imate sreće da ste ostali živi” koju nekoliko puta u filmu izgovara doktor (Levi), radi savršeno, asocira na braću Coen i dodatno okreće film u crnohumornom smeru. U stvari, The Suicide Theory je drama, u svojim najboljim trenucima o odnosu dvojice temeljno sjebanih očajnika koji nose težak teret prošlosti i priča o neočekivanom, ali moćnom i iskrenom prijateljstvu. U onim slabijim postaje meandrirajuća pseudo-filozofska rasprava o odnosu slepe sudbine i slobodne volje.
Poremećeni ubica je Steven (Mouzakis), zapravo plaćeni ubica koji bez milosti likvidira svoje žrtve. Njegov problem je patološki strah od prelaska ulice, a uzrok tome je saobraćajna nesreća u kojoj je izgubio svoju ženu Annie (de Plevitz). Noću, on sluša operu i nosi njenu odeću i šminku. Voljna žrtva, prokletnik kome samoubistvo ne polazi za rukom, je Percival (Cain), nesrećni gay koji ne može da preboli nerazjašnjeno i, čini se, ničim izazvano ubistvo svog partnera. Percivalova teorija je da mu sudbina ne dozvoljava da se ubije dokle god ne raščisti sam sa sobom i dobije ponovo volju za životom. 

Steve će prionuti na posao, jednom, pa drugi put, pa treći, sve sa istim rezultatom: izranjavljan, Percival će se probuditi u bolnici, “srećan da je živ i da se izvukao samo sa povredama”. Cilj je, dakle, vratiti mu želju za životom, pa ga onda likvidirati. Naravno, u tom procesu će dvojica muškaraca, očajnika različitih po skoro svemu osim po svom tugovanju i usamljenosti, postati veliki prijatelji i podrška jedan drugom. Čak će si međusobno pomoći da prevladaju svoje strahove i fobije. To će trajati dok ne otkriju da su povezani i zajedničkom prošlošću, i što se tiče Chrisa i što se tiče Annie...
Naravno, film tu upada u problem jer se kači na neizbežnu, a tako jeftinu teoriju leptirovog efekta, uz već pomenuto naklapanje o sudbini protiv slobodne volje. Srećom pa film ne postaje didaktičan i popujući, ali je svejedno tema na nivou srednjoškolskih razmišljanja. To ide do toga da i radnja filma počinje da pati i oslanja se na obrat za obratom, jedan prigodniji i neverovatniji od drugog, u cilju da se pohvataju svi konci, onako šablonski i početnički.
Kao što je Percival imao sreću da ostane živ, tako i mi imamo sreću da do toga dolazi relativno kasno, u poslednjoj trećini filma. On se do tada drži relativno čvrsto, mada je raspad sistema nagovešten još pri početku, zapravo čim se pojave pozadinske priče njih dvojice. Kao da autori nisu imali strpljenja da sačekaju da ih naplate. Ono što nas spasava je to ko su oni u trenutku ovde i sada, na filmu, pred našim očima. Retko kad imamo priliku da naletimo na tako detaljne i slojevite filmske likove, toliko detaljne i slojevite da zaboravimo na to da su njihove pozicije u startu neverovatne. Zbog toga je The Suicide Theory prilično originalno i sveže filmsko iskustvo, a ne klon nekih uspešnijih post-modernih filmova.

Naravno, takvi likovi dosta zavise od glumaca. Leon Cain uspeva bez problema da izazove empatiju kod gledalaca ne koristeći se standardnim trikovima. Jednostavno mu verujemo, ma koliko ono što govori delovalo neverovatno. Steve Mouzakis je tek priča za sebe. Njegov lik je takav da bi ga jedan pogrešan korak odveo dovraga, u karikaturalnost sa jedne ili druge strane. On ipak uspeva da održi balans, gotovo nepogrešivo i sva je prilika da ćemo ga još gledati, možda čak i u Hollywoodu.
Treba imati u vidu da nam The Suicide Theory dolazi iz Australije i da ima još i nešto lokalnog šarma i lokalne bizarnosti. Ne treba smetnuti s uma i da je ovo film dvojice relativno novih autora bez prave afirmacije. Reditelj Dru Brown ima jedan opskurni horor iza sebe, dok je scenarista Michael J. Kospiah debitant. Trebalo je hrabrosti, vizije i mere da se napravi baš ovakav film. The Suicide Theory je daleko od savršenog filma, moglo bi se reći da je samo donekle dobar, ali u svojim najboljim tačkama pokazuje da se od ove dvojice autora može očekivati dalji rast i razvoj. A one slabije se valjda daju popraviti, uz malo truda i iskustva.

Amour Fou

2014.

scenario i režija: Jessica Hausner

uloge: Christian Friedel, Brite Schnoeink, Stephan Grossmann

Heinrich von Kleist je sada znameniti književnik i dramatičar (Michael Kohlhaas, Die Marquise von O), jedno od par imena koje padnu na pamet kada se pomene nemački romantizam. Kažem “sada” zato što je pre dvesta godina, kada je spektakularno okončao svoj život i sa sobom u smrt povukao još jednu ženu, von Kleist bio samo još jedan niži plemić koji je živeo (i naročito putovao) od milosti svojih bogatijih rođaka, dok je za njegovo pisanije znalo tek nekoliko ljudi u berlinskim intelektualnim krugovima. Von Kleist je za života bio smatran samo još jednim fantastom i pesnikom, možda sa potencijalno opasnim idejama glede zanimljivih vremena u koje je živeo (Francuska revolucija, Napoleonovi ratovi). Njegova smrt je bila toliko spektakularna, teatralna i književna da je po njoj ostao upamćen.

Do te mere da se o ženi sa kojom se ubio u suicidalnom paktu, Henriette Vogel, nije znalo ništa. Nije bilo interesovanja za tu ženu iz građanskog sloja, suprugu poreskog službenika i majku jedne devojčice. Zvanična verzija je bila da je ona bila neizlečivo bolesna, a da je pesnik-romantičar, umoran od života, njoj učinio uslugu i umro zajedno sa njom. Jessica Hausner, austrijska filmska autorica, po prvi put priča priču iz njenog ugla.

Heinrich (Friedel) i Henriette (Schnoeink) se upoznaju u njenoj kući na zabavi sa muzikom koju po tradiciji priređuje njen muž Friedrich (Grossmann). Henriette je više nego dovoljno upoznata sa piščevim radom, moglo bi se čak reći da je njegov fan, ali to je neće pripremiti za količinu mraka koju on kao osoba u sebi nosi. Heinrich je već probao da pakt o samoubistvu predloži svojoj prijateljici iz visokog društva, ali ga je ona odbila i rešila da potraži muža ni manje ni više nego u Parizu.

Godina je 1811, Napoleon vodi svoje ratove, a njihovi odjeci pogađaju prusko društvo. Razgovara se o budućnosti feudalnog sistema, o nemogućnosti ili neprimerenosti demokratije, o prednostima i nedostacima univerzalne poreske obaveze i liberalnom konceptu po kojem je svako odgovoran za sebe. Neke od teza koje likovi mrtvi ozbiljni ispucavaju u filmu se iz današnje perspektive čine ne samo nemoralnim, već i neverovatnim, ali ne treba izgubiti iz vida istorijski kontekst. Francuska revolucija je uspostavila jedan potpuno novi, građanski sistem vrednosti i on nije jednakom brzinom uhvatio korene svugde po Evropi.

Dok se muški i tek poneka glasna ženska (primerice Henriettina majka ili Heinrichova sponzorka) bave tim velikim pitanjima, Henriette muče neobjašnjivi stomačni grčevi. Može biti nešto sasvim benigno, nešto na nervnoj bazi, ali i nešto opasno i terminalno. Lekarske dijagnoze su oprečne, ali ona o verovatnom čiru ili tumoru izrečena od strane najvišeg autoriteta u Berlinu na nju ostavlja poseban utisak. Zbog svoje bolesti, Henriette prihvata Heinrichov predlog o zajedničkoj smrti “umesto da istrune pred mužem i detetom”.

Friedrichova pozicija je tu izuzetno zanimljiva. On primećuje da se njegova žena druži sa patetičnim pesnikom, ali ga to ne ispunjava ljubomorom. Možda može to pripisati nekakvom romantičarskom zanosu jer je pesnik sve što on nije. Heinrichov stil života nudi strast i uzbuđenje umesto sigurnosti i relativne dosade. Zapravo, o pravoj prirodi odnosa između svoje žene i pesnika, o mogućnosti međusobnog iskorištavanja, nikada nije ni pomislio.

Jessica Hauser celu tu priču priča sa potrebnom merom i odmakom. Valja primetiti pažljivo postavljene statične kadrove sa savršeno simetričnom kompozicijom, odmeren tempo koji nepažljivom gledaocu može zaličiti na prazan hod i lakoću sa kojom se, ponekad čak i u istoj sceni, prelazi sa teme na temu. Upravo se to što neupućenima liči na smaračinu i tupljavinu može nazvati najsnažnijom tačkom filma. Zbog te svoje svedenosti, krutosti i suzdrćanosti, Amour Fou potpuno verno i dosledno oslikava našu predstavu o nemačkom (ili bolje rečeno protestantskom) društvu, svedenom, spartanskom i utilitarnom. Preporuka za ljubitelje istorije, književnosti i drame i entuzijastima za 200 godina stare tračeve. Mene je pozitivno iznenadio. Ima smisla.

About Alex

2014.

scenario i režija: Jesse Zwick

uloge: Jason Ritter, Nate Parker, Maggie Grace, Max Greenfield, Aubrey Plaza, Max Minghella, Jane Levy

Obično ne počinjem svoje kritike sa radnjom, ali mislim, zašto ne bih sad napravio izuzetak. Grupa odraslih ljudi, prijatelja sa studija se sreće nakon što je jedan od njih, Alex, onaj oko koga se celo društvo okupilo, izvršio samoubistvo. Tokom vikenda oni će videti koliko su se promenili od studija, za tim žaliti ili ne, a na površinu će izaći stare tajne i nerešeni konflikti.

Ovo je bila radnja kultnog filma The Big Chill (1983), koji u poslednjih nekoliko godina doživljava reinkarnacije i reinkarnacije pod različitim imenima. About Alex zapravo najmanje odstupa od originala, ali to je apsolutno namera autora Jesseja Zwicka. Verovatno je jedna od ideja u takvoj postavci stvari naterati gledaoce sa solidnom memorijom i poštovanjem prema klasicima da traže sitne razlike i uživaju u referencama.

Problem je u tome što su razlike uglavnom sitne i nebitne, originalni Alex se ubio, dok je novi Alex (Ritter) to samo pokušao, i to, onako, polovično, više tražeći pažnju svojih starih drugara nego u želji da sam sebi uzme život. Razlika je i u tome što nisu svi postali “japiji”, nego samo jedan iz ekipe (jebiga, kriza je), ali on, Isaac (Minghella) dolazi na okupljanje sa novom, dosta mlađom devojkom, svojom bivšom sekretaricom Kate (Levy). Treća sitna razlika je u opravdanosti razlaza sa ekipom: ranije je geografija (“moji su drugovi biseri rasuti po celom svetu”) bila dovoljan razlog, sada imamo internet i društvene mreže, po 1000 prijatelja, pratilaca i praćenih, ali koliko mi te ljude poznajemo pored činjenice da znamo šta su radili prošlog leta i gde su jeli prošlog petka...

Razlika u izvedbi je i to što je The Big Chil bio među prvim takvim filmovima, dok je About Alex samo najrecentniji, čak se ni ne nadam da je poslednji. Razlika je i u kalibru autora, Lawrence Kasdan je imao iskustva više kao scenarista nego kao reditelj, dok je Zwick novajlija čija je najača referenca to što je sin Edwarda Zwicka, uspešnog producenta i poznatog reditelja veoma klasičnih, ni po čemu posebnih filmova. Razlika je očita i u kalibru glumaca, The Big Chill je imao na raspolaganju solidno velika glumačka imena čiji su talenti već bili dokazani, dok se About Alex oslanja na glumce najpoznatije po radu na televiziji, od kojih su bar dvojica, Ritter i Minghella, sinovi slavnih očeva.

Radnja je predvidljiva čak i nekome ko nije gledao The Big Chill, likovi su predvidljivo odabrani i napisani, dijalozi su predvidljivi, ali svejedno inteligentni i zanimljivi. Obrati su strateški postavljeni, humor se izvodi iz karakterizacije likova, ali i iz referenci na film koji se kopira ili kojem se odaje poštovanje. Jedan od fazona je i nazivanje psa Jeff Goldbloom, što je jasna asocijacija, a ubedljivo najbolji počinje sa konstatacijom jednog od likova da mu situacija liči na neki film iz 80-ih. Dalje se poentira o promeni sistema razmišljanja u novom vremenu, kako naša generacija ima vrlo malo istinskih osećaja i kako su to sve odjeci nečeg drugog, pa može komunicirati samo kroz reference. Osim tog štosa i možda štosa sa pločama i “muzikom naših roditelja”, sve druge aluzije na razlike između današnjeg vremena i nekog prošlog koje je možda bilo bolje padaju dupetom na beton.

I pored toga, About Alex nije neprijatno filmsko iskustvo. Glumci su sasvim solidni i uspevaju da nas donekle vežu za svoje likove. Istina je da su muški likovi napisani malo detaljnije od ženskih, ali to ne sprečava Aubrey Plazu da izdigne iznad mogućnosti svog lika. Pitanje, međutim, ostaje koliko je About Alex potreban film i koliko je iskren. Iskren je u tome što ne beži od svog uzora i što nam makar u jednoj sceni daje likove onakve kakvi su bili na fakultetu, i možda bi od tog njihovog perioda života ispao i bolji i originalniji film. A da li je potreban – nije, klonova imamo koliko hoćemo i više od toga.

A Long Way Down

2014.

režija: Pascal Chaumeil

scenario: Jack Thorne (po romanu Nicka Hornbija)

uloge: Pierce Brosnan, Imogen Poots, Toni Collette, Aaron Paul, Sam Neill, Rosamund Pike, Tuppence Middleton

Sve počinje gotovo idealno, kao mešavina sitcoma i satire, idealno za jednu relativno statičnu jednočinku. Grupa od četvoro ljudi se nađe na krovu jedne zgrade – najpopularnije među samoubicama baš za doček Nove godine – u najpopularnije doba za samoubistvo. To je odlična udica koja nas sasvim fino ukači. Međutim, što se više radnja udaljava od krova i ide napred (ali skoro nikako u širinu i dubinu), gledalac se sve više gubi u filmu. Na kraju nas od silnih nabacanih slučajnosti više i nije briga za likove i njihove sudbine.

Četvorku sa krova sačinjavaju osramoćeni bivši voditelj jutarnjeg programa Martin (Brosnan), samohrana majka Maureen (Collette), razmaženo derište Jess (Poots) i misteriozni ćutljivi propali muzičar J.J. (Paul). Martinov razlog za samoubistvo je uništena karijera i nepopravljiva sramota zbog seksualnog skandala sa maloletnicom. Maureenin razlog je činjenica da je umorna od brige za nepokretnog sina, koji bi nakon njene smrti bio smešten u instituciju. Jessin razlog je isprva nesrećna ljubav, ali ispod površine se krije očajan odnos sa familijom, pre svega sa ocem, egocentričnim političarom (Neill). J.J, pak, ostaje misteriozan što se tiče svojih razloga. Oni će napraviti pakt da se ne ubiju do sledećeg “špic” datuma, Dana zaljubljenih.

Ima tu neke fine ironije u “castingu”. Brosnan, bivša akciona zvzda i bivši Bond, kao bivši popularni voditelj, a Toni Collette kao ostarela stidljiva Muriel (iz filma Muriel's Wedding) bez odlaska u grad i isforsirane sofistikacije. I glumci svoje zadatke rade sasvim solidno. Brosnan i sam ima malo ironije do svog lika i svoje ličnosti (u najboljem britanskom maniru). Toni Collette je zaglavljena sa dosadnjikavim likom, ali uspeva da odigra na empatiju. Imogen Poots je glumica u usponu, slatka preko svake mere, i sve mladalačke uloge joj lepo stoje dokle god održava ležerni stav, pa je uverljiva i kao bogato razmaženo derište. Aaron Paul sasvim pristojno igra na misterioznost svog lika, iako verovatno ni sam nema pojma koja je poenta njegovog lika. Epizodisti imaju relativno lake zadatke, ali ih ispunjavaju bez previše frke, odmereno i sa stilom.

Međutim, taj potencijal ne ide nikuda, zajedno sa pričom. Problem je u pešačkoj režiji koja bira sve same zicere za rešenja i potpuno guši bilo kakav potencijal za emociju ili stav. Utisak je da autori nemaju pojma šta film treba biti, po žanru i po stavu. Tako prolazimo od situacione komedije, preko komedije karaktera i satire krvoločnog društva masovne i medijske kulture željnog da vidi ljudsku muku i patnju, pa do pokušaja rasprave o epidemiji depresije koja često vodi u samoubistvo u tom istom modernom društvu.

Pokušavajući sve i svašta, bez nekakvog reda i smisla, A Long Way Down je upravo to, pad sa visine dupetom o zemlju. Autor romana Nick Hornby je veliki mag popularne psihologije i drugih preseransa, pa je zapravo čudno koliko je ovo nekoherentno baljezganje. Roman nisam čitao, istina, ali može se pretpostaviti da je većina materijala ostala nepromenjena, pošto je Hornby sarađivao na scenariju i potpisuje se kao producent. To svakako ne bi uradio da se sa adaptacijom nije slagao. A ni vremenska pauza od romana do adaptacije ne uliva poverenje. Učinite sebi uslugu i zaobiđite ovu konfuziju.

The Sacrament

2013.

scenario i težija: Ti West

uloge: AJ Bowen, Kentucker Audley, Joe Swanberg, Amy Seimetz, Gene Jones

The Sacrament je pravi horor, ali u njemu nema puno žanrovskih standardnih strašila poput vanzemaljaca, duhova, vampira ili psihopata sa noževima. I to je malo neobično, jer kreativni tim iza filma sačinjavaju dva veoma žanrovska autora: Ti West, ljubitelj žanrovskih pulp klasika iz 70-ih koji se u svojim filmovima uglavnom fura na retro i Eli Roth, ljubitelj ekstremnog nasilja i jedna od najvećih “torture porn” faca. The Sacrament ne liči na nešto što bi bilo koji od njih, a još manje zajedničkim snagama snimili.

Pred nama je inteligentan i promišljen materijal snimljen u mockumentary / found footage tehnici koji jedan stari i poznati stvarni događaj (masovno samoubistvo u Jonestownu) od pre 35 godina dovodi u moderni kontekst. Iako je priča uglavnom poznata iz informativnih medija, filmskih adaptacija i sa “true crime” kanala, a tehnička sredstva skoro iscrpljena, The Sacrament je izuzetno zanimljiv film, jedan od retkih u kojima je to što priča toliko bitno da je moguće skoro potpuno zanemariti objektivne mane, rupe u priči i odsustvo elementarne logike.

 

Link između stvarnog događaja i mockumentary tehnike je stvarno postojeća medijska kuća Vice, poznata po neobičnom i subjektivnom novinarskom pristupu zvanom “immersion” (što bi se slobodno dalo prevesti kao uživljavanje). Radi se o pristupu veoma subjektivnom (skoro nalik na gonzo), gde se stav i lični doživljaj postavlja u centar, i na osnovu toga se traže činjenice kojima se to potkrepljuje. To saznajemo na uvodnim karticama.

Naravno, tu ima tipičnog monologa (“svega sam se nagledao, ali ovo još nisam video”) i post-festum snimaka koji nam pravi “spoiler” da nećemo gledati baš nađene snimke. Naš protagonista i narator je novinar Sam (Bowen) koji istražuje priču koju mu je nabacio fotograf Patrick (Audley). Radi se o Patrickovoj sestri Caroline (Seimetz) koja se priključila zatvorenoj hrišćanskoj komuni ne bi li se skinula sa dopa. Štos je u tome što je komuna previše zatvorena da bi se smatrala bezopasnom, a i nedavno se preselila negde sa Juga duboko u prašumu Južne Amerike. Sam prihvata da to istraži, sa njim i Patrickom ide i kamerman Jake (Swanberg).

Stvari ne deluju nimalo prijateljski kad konačno stignu do ranča. Ima nekoliko punktova sa naoružanim stražarima, meštani komune nisu raspoloženi za razgovor i izbegavaju kameru, a sa razglasa se čuje autoritativni muški glas. Sva sreća pa Caroline izgleda dobro i zdravo, vesela je i nudi se da upozna goste sa vođom sekte, misterioznim Ocem (Jones). Ubrzo zatim se i neki od lokalaca otvore i govore o tome kako su u komuni našli sreću ne samo iz religijskih razloga, nego i u pokušaju da naprave jedan novi, ekološki osvešćen, egalitarni i održivi ekonomski sistem. Suprotni utisci su znak za alarm.

 

Otac će se pokazati kao jedna od onih tipičnih američkih mitskih figura (od prodavaca zmijskog ulja do propovednika u There Will Be Blood), sa južnjačkim akcentom, veoma dobro osmišljenom pričom koja liči na “no nonsense” pristup. Svako pitanje će okrenuti i poentirati na tome da je komuna jedini mogući pasivni i pacifistički odgovor na imperijalizam, siromaštvo, korupciju i rasizam u modernoj Americi. Kao i cela ta komuna, i Otac je vrhunski sumnjiv lik, koji u jednom trenutku pokušava da obrlati goste, a u drugom im polu-otvoreno preti.

Kroz nekoliko narativnih rupa, film će skrenuti u tipični “found footage” klip sa neurotičnom kamerom iz ruke, jurnjavom i bežanijom, a sve će kulminirati slabo objašnjenim sukobima i samoubistvom. Ključni lik za razumevanje je Otac, ali mnogo toga oko njega nije objašnjeno. Je li on zaista veruje u svoje propovedi ili je samo prodavac magle? Je li masovno trovanje planirano i sa kojom namerom?

Kamera je efektna, a kvalitet slike je profesionalan, za šta su iskorišćene pozadine likova (novinari i fotografi), a montaža fluidna, tako da sve zaista izgleda kao kvalitetno novinsko istraživanje. Gluma je isto na visokom nivou, a Gene Jones se u tome posebno ističe. Istina, on ima najviše kvalitetnog teksta i materijala za odigrati, dok su ostali likovi uglavnom jednodimenzionalni. Nevolje u dramaturgiji i logičkom povezivanju su tu, i to čini potencijalno ubistvenu kombinaciju ako je priča toliko poznata, ali ovde, začudo, ne smetaju mnogo.

 

The Sacrament je inteligentan film, iako ne preterano inovativan i ambiciozan. Jedna njegova prednost je aktuelnost, iako priča priču staru 35 godina. Autori pravilno povezuju krize kapitalizma onda i sada, bazično je to ista, ciklična stvar, i upozoravaju na fatalnu privlačnost harizmatičnih diktatura i lepo sročenih zabluda. Komuna u filmu je nepoverljiva prema strancima kao kakvo fašističko društvo, dok je njen svakodnevni život, pa... komunistički u kojem svako radi koliko može i uzima koliko mu treba.

Ali oprez: nijedno nazovi egalitarno društvo nije potpuno jednako. O tome je pisao Orwell u briljantnoj Životinjskoj farmi (“sve životinje su jednake, ali su neke jednakije od drugih”), a i imali smo prilike da se kroz istoriju uverimo. Takvi eksperimenti na nivou celih država (Kulturna revolucija u Kini, Pol Potov režim u Kambodži) su znali da odnesu na milione ljudskih života. Svaki totalitarni sistem ima Vođu, poluge sile i masu. Pomislite o tome kada poželite da se pojavi neko i sredi stvari.

Kao prilog za odbranu demokratije od svih uzurpatora, The Sacrament ima moju apsolutnu preporuku.

Razredni sovražnik / Class Enemy

tekst originalno objavljen na: www.fak.hr

2013.

režija: Rok Biček

scenario: Rok Biček, Nejc Gazvoda, Janez Lapajne

uloge: Igor Samobor, Nataša Barbara Gračner, Saša Železnik, Maša Derganc, Robert Prebil, Voranc Boh, Jan Zupančič, Daša Cupevski, Doroteja Nadrah, Špela Novak, Pia Korbar, Jan Vrhovnik

Razredni sovražnik, u prevodu na naš Razredni neprijatelj je jedan od onih filmova za koje je jasno da mu se može naći gomila mana, logičkih propusta i nepažnji, gde se jasno vidi da su se autori uhvatili prevelikog broja velikih i teških tema koje ne mogu nabiti u jedan film, ali sve to je jalovo. Kritičar koji se uhvati analize sadržaja i traženja mana preuzima na sebe rizik da ispadne cepidlaka. U celini, rediteljski prvenac Roka Bičeka je odličan film, onakav kakvog se ne bi postideo reditelj sa dugom karijerom iza sebe.

Razredni sovražnik je jedan od onih ozbiljnih filmova smeštenih u škole. Bilo je toga i ranije, recimo canneski pobednik od pre nekoliko godina, The Class ili još jedan veoma emotivno nabijen film Detachment. Za razliku od ova dva filma, čiji se spektar interesovanja uglavnom završava u školi, Razredni sovražnik ukazuje na probleme društva u celini, pomalo nalik na The Hunt.

Školski sistem u Sloveniji, a čini se i u celom svetu, je pogrešno postavljen, umesto znanja u njegovom centru stoje deca, što je u redu, roditelji kao njihovi zastupnici i neka vrsta grupe za pritisak, što nije u redu, kao i raznorazne inspekcije od ministarstva i medijska pažnja, što je u najmanju ruku besmisleno. Učenici imaju jednu jedinu obavezu, oličenu u standardizovanoj državnoj maturi, ali ta ista državna matura, ma koliko da je pritisak za učenike je i pritisak za školu, jer škola mora imati dobar prosek da bi tako privukla učenike i sponzore. Znanje nije roba od značaja, znanje postaje jedno ali ne i jedino sredstvo za sticanje ocene, jer se ocene mogu kupiti, isplakati, ispretiti ili nategnuti. Učenici realno znaju sve manje i manje, kako o nezgrapnom gradivu i primeni istog u budućem životu, tako i o svetu oko sebe, o onome što ne stoji u kurikulumu, ali su tetošeni i prezaštićeni od stvarnog sveta.

 

Posebno nezgodna situacija je u gimnaziji, gde je film i smešten. Gimnazija, i srednja škola uopšte je prvi susret jedinke u formiranju sa sistemom, sa pitanjem da li ga i zašto treba poštovati, kako i koliko ga treba menjati. Dodajmo i to da su srednjoškolci u formativnim godinama, posebno na emotivnom i intelektualnom planu, da mogu da pojme svoja prava ili „prava“, da znaju ili misle da znaju (ima razlike) šta je pogrešno sa svetom oko njih i da su u snazi da stanu sebi u odbranu kada osete da imaju neprijatelja. Profesori to rešavaju daljnjim tetošenjem, kao njihova majčinski nastrojena razredna (Derganc), muljanjem i eksploatacijom autoriteta, kao njihova direktorka (Gračner) ili prostom nezainteresovanošću i izbegavanjem sukoba i gledanjem samo svog interesa, poput njihovog profesora matematike (Prebil).

Međutim, niko od njih nije razredni neprijatelj. Ta čast da bude naslovni lik ovog filma pripala je Robertu Zupanu (Samobor), novom, hladnom profesoru nemačkog jezika koji smatra da je škola i vaspitna, a ne samo obrazovna (ako i to) institucija, i koji smatra da je srednje obrazovanje privilegija, a ne osnovno ljudsko pravo. On insistira da sa učenicima komunicira na nemačkom i da ne spušta kriterijume. On je hladan i distanciran, reklo bi se čak da je prilično nesimpatičan.

Kao takav biva označen za neprijatelja, čak nacistu. I to od strane onih momaka i devojaka koji i sami imaju sklonosti ka totalitarizmu, proglašen perverznjakom i čime sve ne. Njegovi problemi tu samo počinju, ali dobijaju sasvim nov oblik kada jedna učenica, introvertna emotivka Sabina (Cupevski) izvrši samoubistvo iz razloga neobjašnjenih u filmu. On će se naći na meti svih jer u njemu vide razlog za svoju frustraciju. Nacisti su oni, a ne on. Direktorka će ga gnjaviti zbog nefleksibilnosti, matematičar će mu savetovati da klincima da te kurčeve ocene i mirna Bosna, profesorka fiskulture (Železnik) će mu zameriti što ju je odbio i arogantno ismejao, a učenici će u njegovom strogom pristupu videti razlog za Sabinino samoubistvo, ali i za svoje nagomilane frustracije.

 

Oni su heterogena grupa, složni jedino oko toga da ne podnose svog profesora. Jednom kada ga „pobede“ ili pomisle da su ga konačno pobedili, okrenuće se jedni protiv drugih. Kao i svi razmaženi revolucionari i buntovnici bez razloga, postaće žrtve samih sebe. Popujući rediteljski komentar izrečen iz usta radišnog kineskog imigranta Changa da ne razume Slovence, „jer ako ne ubije svako sebe, poubijaće se međusobno“ je nezgrapan, ali na mestu.

Zaista ne mogu da zamislim nekog drugog glumca umesto Igora Samobora u ulozi strogog, nefleksibilnog profesora. On se potpuno saživeo sa likom, jedinim do kraja karakteriziranim u celom filmu. Dobar je i ostatak profesionalne glumačke ekipe, ali za njima ne zaostaju ni naturščici u ulogama učenika. Problem sa ostatkom likova je nedovršena karakterizacija, a to se posebno vidi na učenicima koji su do jednog nosioci tipskih osobina, i imaju tipske, često kontradiktorne stavove, ali i u nezgrapno napisanoj sceni roditeljskog sastanka koja je puna nategnute satire i služi da potvrdi dubioznu tezu da su deca (ovde su u pitanju već skoro punoletni mladi ljudi) preslika stavova svojih roditelja.

Vešto snimljen, nabijen emocijama i sa nekoliko različitih i pametnih teza, Razredni sovražnik je dobar i potreban film. Kritika je to prepoznala, film je nagrađen na Nedelji kritike u Veneciji, kao i publika do koje je dospeo. Gledajući ga u opuštenoj festivalskoj atmosferi, ostao sam zamišljen i zabrinut za decu, profesore i svet u kome samoubica možda najbolje zna šta želi. Prejak film.



slovenački/slovenski prevod:
http://film-na-dan.blogspot.com/2014/03/razredni-sovraznik-slo.html